„Што мање видимо, што се у ужем кругу крећемо, што у мањим размерама деламо, тим смо срећнији”

Артур Шопенхауер : ПАРЕНЕЗЕ И МАКСИМЕ

…

5) Једна важна страна мудрости у животу састоји се у томе да одржимо равнотежу у своме обазирању на садашњост и обазирању на будућност, те да нам једна не поквари другу. Многи живе сувише у садашњости: то су лакомислени: други, сувише у будућности: то су плашљивци и несмелице. Ретко ће ко погодити праву меру. Они који, услед тежње и наде, живе само у будућности, који гледају само напред и с нестрпљењем се журе у сусрет данима, као да тек ови имају да донесу праву срећу, а који, међутим, пуштају садашњост да прохуји а не познају је нити уживају у њој, ти мудраци, у пркос своме стармалом изразу лица, личе на оне магарце у Италији које људи гоне напред и јуре тиме што им на глави везују свежањ сена о један штап, које они једнако гледају пред носем и мисле да ће га дохватити. Јер ти људи варају себе о смислу целог живота, пошто увек живе само ad interim¹ — док не умру. У место да смо, дакле, искључиво и непрекидно забављени плановпма и бригом за будућност, или да се предајемо чежњи за прошлошћу, не бисмо требали да заборављамо да је садашњост једина стварна и једина сигурна, а да, напротив, будућност готово увек испада друкчије но што ми мислимо; да је, шта више, и прошлост била друкчија, и то тако да и једна и друга вреди мање но што нам изгледа. Јер даљина која иначе смењује предмете нашем оку, увећава их нашим мислима. Једина је садашњост истинита и извесна; она је реално испуњено време, и наше је биће искључиво у њој. Зато бисмо је требали увек удостојити ведрога пријема, дакле сваки тренутак сношљив и слободан од непосредних болова и незгода свесно уживати као такав, т. ј. не помућивати га киселим лицем, због пропалих нада у прошлости или због брига за будућност.

6) Свако ограничење ствара срећу. Што мање видимо, што се у ужем кругу крећемо, што у мањим размерама деламо, тим смо срећнији; што је све то шире и веће, тим више осећамо муке и страха. Јер с тим се умножавају и увећавају и бриге, жеље и страховања. Зато ни слепци нису тако несрећни као што нам а prori мора изгледати: то доказује благи, готово весели мир у цртама њихова лица. На томе правилу почива у неколико и то што друга половина живота испада жалоснија него прва. Јер, у току живота, хоризонт наших циљева и односа постаје све шири. У детињству је ограничен на најуже односе; у младости допире већ знатно даље; у зрело доба обухвата цео ток нашега живота, па се често шири и на најудаљеније односе, на државе и народе; у старости обухвага потомке. — Напротив, свако, па и духовно, ограничење води нас срећи. Јер, што се мање узбуђује воља, тим је мање патње, а ми знамо да је патња позитивна, а срећа само негативна. Ограниченост делокруга одузима вољи спољашње узроке за узбуђење; а ограниченост духа, унутрашње. Само, ова последња има ту рђаву страну што повлачи за собом досаду, из које после посредним путем извиру небројене патње пошто се људи, само да би се ње ослободили, лаћају свега, т.ј. траже друштво, раскош, игру. пиће и т. д., а све то повлачи само штету, пропаст и несрећу. Difficilis in otio quies.² А колико је за човечју срећу спољашња   ограниченост, у колико се може постићи, корисна, чак нужна, може се видети из тога што једина врста песништва која узима да слика срећне људе, идила, у главном их увек представља у веома скученом стању и околини.   Да нам се та ограниченост допада,   види се и по томе што ми уживамо у жанр-сликама.³ — Према томе, највећа простота  наших односа, и сама једноликост начина нашег живота, докле год не изазнва досаду, чиниће нас срећнима, јер нам најмање даје да осетимо сам живот,   и терет који је с њим скопчан: ту живот тече као поток без таласа и без вртлога. …

¹ За тренутак.

² Тежак је у доколици мир.

³ Жанр слике су  оне које представљају тихи, мирни, домаћи живот.

Извор: Српски Књижевни Гласник, књига пета

(С немачког превео Св. Предић)

Рад доноси радост и одгони стрес и досаду

SvetlostVostoka – 26. avgust 2005.

Многи људи данас нису осетили радост жртве и не љубе труд. Лењост и небрига су ушли, доносећи многа кварења. Нестало је марљивости и жртве. Успехом сматрају када нешто постигну без труда, без марљивости. Не радују се, ако нешто није постигнуто без прегора. С друге стране, ако ствари сагледамо духовно, требало би да се радују онда када морају да се труде, јер им то даје прилику за борбу.
…
Млади данас личе на нове машине кад им се замрзне уље. Треба да промене уље, да би машина кренула, другачије не иде. У Коливију долази јадна омладина – и то не један или двојица – и питају ме: „Шта да радим, оче? Како да утрошим време? Досадно ми је„. „Нађи посао, сине„. „Имам пара„, каже ми. „Што да радим?„ „Апостол Павле каже да „ко неће да ради нека и не једе“ (2 Сол 3, 10). Треба да радиш, да би јео, ако и имаш пара. Рад помаже људима да одледе уље у њиховим машинама. Рад је стварање. Рад доноси радост и одгони стрес и досаду. Тако, дете, да нађеш неки посао који ће ти се мало допадати, и да се покренеш. Побај да видиш!„

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)