То је већ стварно опасно када употреба нета не може да се контролише

net-ovisnica

Sanja – May 25, 2002

Jao ja vise ne znam sta da radim svaku noc isto! Celu noc provedem na internetu….osvanem ovde..i onda naravno ceo dan prespavam!!!Probala sam svasta ali nema sanse pomozi te dajte neki savet! sta da radimmmm??????

Posmatrac – May 25, 2002

Jako me zaineresovao ovaj topic pa sam pazljivo procitala i prvi i sve ostale koji su dali svoje misljenje.

Gledaj, ja jako dobro razumijem o cemu govoris jer sam prosla to isto sto i ti. Hvala Bogu pa je to proslost. Sad po nekad navece otvorim internet, nekih pola sata cisto iz zabave i odem umorna na spavanje.

Vise od godinu dana su mi oci bile konstantno mutne od gledanja u ovaj ekran. I ono sa celulitom ne shvati kao salu….tek kada sam se vidjela na jednoj slici u sorcu sokirala sam se. To je bilo otprilike nakon 8 mjeseci mog ludovanja po internetu.

Mnoge sam obaveze pocela postepeno zanemarivati i odgadjati. Prvo je bilo bezazleno pa onda sve losije. Sto je bilo i logicno. Kada bih se po nekad i nasla s prijateljima ja sam samo mislila kad cu opet za komp. Sve njihove price, sale, meni su postale glupe i stvarale mi nervozu.

Ja zapravo nisam nikad vjerovala u ovisnost o internetu a postala sam to i sama.

Moje je iskustvo da nije rijesenje ni pokvaren komp., ni prodaja komp. niti uvodjenje sebi restrikcije. Ja sam uspjela tako sto sam sjela sama sa sobom i ‘popricala’ sama sa sobom.

Pocela sam uvidjati kud me to vodi.

Natjerala sam se da nadjem posao. Bilo je to jako, jako, jako tesko. Tri puta pisem ovu istu rijec da bih pokusala docarati tu borbu koju sam vodila sama sa sobom.

Nakon kratkog vremena sam otputovala u posjetu familiji u drugu zemlju.

Nije vazno kuda, ali mislim da je jako bitno pomijeriti se na neko vrijeme u drugu sredinu.

Nakon kekih mjesec dana u tom gradu sam setala ulicom i ugledala internet cafe. Napomena , tu nisam imala komp. gdje sam boravila u kuci.

I pomislila sam da bih mogla svratiti da pregledam postu. I ustanovila da mi je zapravo mrsko, dan je bio prekrasan,,,,svasta sam jos nesto zeljela taj dana da uradim i nije mi se gubilo vrijeme. U tom casu mi se vratio film meje ovisnosti i nisam mogla vjerovati da tako osjecam.

Malo sam se bojala kako ce biti kad se vratim kuci.

Ali vratila sam se ‘otrijeznjena’. Odmah sam nasla posao, krenula jednom sedmicno u teretanu, jednom na meditaciju….zao mi je sadvremena koje gubim na internet.

Da li se salis da se bojis svoje ovisnosti ili ne ne znam…..ne znamkoliko zaista zelis da promijenis tu ludost…..ali moj prijateljski savijet ti je da uradis sve sto mozes da se toga rijesis jer to je cisto truljenje.

Ja jako dobro razumijem strah i panuku koja te uhvati pri pomisli da komp. ne radi. Uh,,,,,kad se samo sjetim.Ako ikako mozes idi nekud na neko vrijeme.

Ne znam koliko imas godina …..nadji posao, upisi neki kurs. Pocetak ce da bude jako tezak ali daj sve od sebe da istrajes. Ucijeni sama sebe. Zainteresovat ce te nesto drugo i postepeno ces sama poceti da odustajes. Zamoli neku prijateljicu da ti pomogne. Ja sam i to uradila.

Ona je znala doci i bukvalno me otijerati od komp. kao da idemo na pijacu. Kako je to meni glupo i zamorno bilo!!! Ali onda poslije predlozi da jos malo prosetamo. Pa odemo nesto pojesti jer smo ogladnile, pa sjednemo negdje na kafu. Kad bi dosla kuci nesto bih uradila po kuci i osjecala se zadovoljnije umorno.

Ali moras biti jako uporna i ne odustajati.

Zelim ti puno uspijeha

Срби на ЗАПАДУ, има ли веће среће?

Mary – Nov 10, 2000

Jedno pitanje: zasto ste otisli, da ne kazem pobijegli ? Ovo se pogotovo odnosi na Srbijanske intelektualce.
Razumijem Izbjeglicu, on nije imao izbora.
Pobjeci iz rata, tragedije, ostati bez clana porodice, kuce,rodnog kraja… To su razlozi zbog kojih se ide u Njemacku, Kanadu, USA…Za ljude iz Bosne i Hrvatske to je bilo najbolje rjesenje.
Pogotovo kad se uzme u obzir korumpiranost ljudi koji su predvodili narod u ovom ratu u Srbiji i RS.
Ali ti Dragane i ostali, vi ste POBJEGLI.
Zasto ste dopustili da vam zemlja propada.
Gdje ste Beogradska inteligencijo, najlakse je bilo pobjeci i onda cekati da neko drugi sredi situaciju u vasoj rodnoj grudi.
Zasto ste pustili sljamu da izadje na povrsinu.
I zasto sad kukate.
Pobjegli ste zbog materijalnih razloga.
Sad vam je materijalno dobro, ali to nije sve u zivotu.
Treba se boriti da sve to imate u svojoj zemlji, a ne bjezati.
Mislita li da je meni i ostalima bilo lako patiti svo ovo vrijeme ?
Pa nismo pobjegli.
Kao sto nas pijesnik kaze…
Ostajte ovdije, sunce tudjeg neba
nece vas grijat k’o sto ovo grije…

kalimegdan – Nov 09, 2000

Zasto se ne vracamo, dobro pitanje. Pokusavam da ga odgonetnem vec godinu i nesto, boraveci u zemlji „blagostanja“, Kanadi.

Moje misljenje je da ko ovde provede vise od tri godine nema izgleda da ce se ikada vratiti. Desice se neki izuzetak, ali u jako malim procentima. Treca godina je najgora, tako kazu. Do tada shvatite da ovde vaze drugacije norme zivljenja, i kada se priviknete na njih, vi ste korak blize „njima“. tezak je korak posle vratiti se.

Nije problem u Milosevicu sto se ljudi ne vracaju, i sto dalje hoce da emigriraju, problem je sto smo mi nekako proklet narod, tudje nam je uvek lepse, pa makar gledali jad i tugu na ulicama, invalide, ludake. Mnogi od nas su zavoleli tudji jezik, zavoleli su neke tudje obicaje, kojih u stvari i nema. Neki od nas bi uradili sve ne bi li dosli do boljeg posla, vise para.

Cudan smo mi narod. Ima nas preko 70 hiljada u Ontariju, ja verujem da je 50 hiljada u Torontu. imamo tri radnje, koje bolje i da nemamo mrzimo se medjusobno, saplicemo, i mislimo da sto pre pocnemo da palacamo jezik i krivimo usta dok pricamo engleski da cemo time pokazati da smo jako pametni i sposobni. I mislim da smo jedina nacija ovde koja pljuje na svoje tamo.

Nasi ljudi vas maltene teraju da se odreknete Srbije, bez ikakvog vidljivog razloga. dozivljavao sam sve i svasta za ovo vreme provedeno ovde, ali u glavnom, nista pametno, i retko sta lepo. Ko o cemu prica, to je o poslu. nema zivota, ali nema veze.

Nema veze ni sto ce nam decica nositi minice sa 12 godina u skolicama, nema veze sto gledamo svaki dan ludake, bolesne, poremecene, perverzne ljude po ulicama, a ima ih mnogo. jedini zdravi ovde su u stvari emigranti. nema veze sto ce deca zaboraviti i ko su i sta su, sto nece imati detinjstvo, sto ce biti u milosti i nemilosti perverznih Jevreja i Engleza.Nema veze sto zivimo u kucicama od najeftinijih materijala, nema veze ni surova klima, bolesno sunce, vestacka hrana. mi smo srecni, mi smo na ZAPADU! Srbi na ZAPADU, ima li vece srece?

No, da se vratimo topicu, zasto se ne vracamo? ne vracamo se jer smo presekli svoje mostove, ne vracamo se jer nas je sramota sto u stvari nemamo nista, ne vracamo se jer smo svesni da sa ovim nacinom zivota koji smo naucili ovde nemamo sta da trazimo nigde, osim ovde. Ni nigde ne idemo, samo pricamo kako cemo da odemo u evropu.

Svi smo svesni bespotrebnosti ostajanja ovde, ali ostajemo. I da zavrsim, mnogima je i zao sto je doslo do ovih promena kod nas, mnogi su izgubili sve koordinate, baljezagajuci levo desno u trazenju daljnih razloga ostajanja. najzalije mi je onih koji deci oduzimaju ono sto je njihovo, njihovo mesto, nesto sto nikada nece imati ovde…. ma kakva kriza bila, smatram da zivimo kvalitetnije i zdravije nego ovi ovde.

Pa u cemu je onda poenta? Zapad, i Srbi zeljni wooow fazona u njemu. sve bljesti, sjasti, imamo po 5 traka na putu, visokee zgrade….

,,Џо буди небо, а ја ћу птица, па ћу да летим по теби’’

Dzo Moler – Jul 23, 2004

Nedavno, ovde na internetu, na ovom elektronskom ćilim u, kojim
ponekad u časovima usamljenosti i dosade putujem , tražeći malo
druženja na neviđeno, nađoh je dnu gotovo zaboravljenu diskusiju o
Branku Miljkoviću i Desanki Maksimović. Sasvim spontano to me je
podsetilo na grad Niš, naše pesnike i jednu Nenu (Spomenku).

Nisam izdržao i moram da vam ispričam svoju priču iz tog grada, pa ak o ste
voljni da je čujete , nadam se da ćete imati malo strpljenja i vremena.
Nekada sam ispred spomenika Branku Miljkoviću i Niškog pozorišta često čekao jednu Nenu u koju sam tada bio ludo zaljubljen (bar sam tada tako mislio). Nena je vole la Branka Miljkovića i Desanku Maksimović, studirala je književnost a ja sam tražio nekog vraga pored Nišave, ni danas ne znam ni šta ni zašto.

Puno je vode proteklo Nišavom od tadaa mnogi pesnici, koje smo
znali i voleli, su se preselili na nebo, a mi smo nastavili da živimo
životima običnih smrtnik a, voleći se i mrzeći iz sve snage . Mene je
moj nemirni duh poslao na putovanja, lutanja i traženja svog cilja
daleko od obala Nišave .

Znam da su vremena poezije i poljubaca po parku Čair i Niškoj tvrđavi
odavno prošla, ali prijatna sećanja na to vreme nisu izbledela, a ova
pronađena diskusija o Branku i Desanki me ponovo podseća na to.
Trenutno se osećam kao da sam izgubljen na ovom ostrvu zvanom
Manhatan, između Hadsona i Ist Rivera, zato sećanja na dane koji
kao da me prate svojim divnim slikama, mirisima nostalgije i
pesmama koje smo voleli, pomažu…

Usamljenost na ovim prostorim a iza velik og okeana je bolest od k oje
se duša suši i umire , a sećanja i nostalgije su mali svetlucavi pojasevi
za spasavanje , plivaju okolo nas, i nude bar malo nade i osveženja
nama umornim i izgubljenim lutalicama.

Pesnicima nikada nisam zavideo što su uvek umeli lepo da primete i
duboko dožive sve ono što mi obične belosvetske skitnice nismo ni
sanjali da postoji. Zbog toga smo mi, za kaznu, morali da optrčimo
po sto krugova neke stare uspome ne koja nam priča o ostavljenoj
ljubavi u jednom od onih gradova koji su nas voleli, pre ne go što smo
se izgubili u pustim i sivim tundrama zapada.

Kažem , morali smo za kaznu da optrčimo toliko krugova sećanja oko tih divnih uspomena, koje tada nismo razumeli niti doživeli kako treba, da bismo sada, sećajući se toga, bolje saznavali šta smo imali a da tada to nismo
znali.

Upravo to je je dna od tih uspomena što me sada pomalo greje toplo i
rastužuje u ovoj noći koja dolazi daleko od Nišave i parka zvanog
Čair, u kome još uvek jedna žuta klupa stoji i postoji, i koju farbaju u
žuto sa vidno urezanim ,,Džo voli Nenu“. To nisu smeli ili nisu hte li da
izbrišu.
Verovatno da ona prolazi pored te klupe , možda i sedne za tren na
nju, i tada zagledana u bele i saosećajne breze ponovi one divne
Desankine stihove koje smo oboje voleli:

Ne nemoj mi prići
Volim izdaleka …

Pa eto ti Neno iz Niša, ,,voli izdaleka“, a mogli smo izbliza plava i
nežna moja, mogli smo drugačije da smo znali i da smo hteli, ili
ume li…ali jebiga, ja sam stari ljubavni ponavljač a ti kći prosvetnih
radnika, koja je volela poeziju i prozu i pahulje i Desankine i
Brankove stihove , i jednog Džoa čiji je brod i u luci stajao raširenih
jedara….
Bila je zima, sedeli smo u jednom restoranu u Rengenovoj ulici i pili
čaj sa rumom . Znao sam da imam dovoljno para za čajeve ali za rum
nisam bio siguran. Na to sam mislio dok sam gledao njene lepe plave
oči i držao je za ruku uvek toplu i nežnu i pokušavao iz petnih žila da
izgledam zaljubljen…..
Sa starog i olinjalog džuboksa Prisli me je podsećao ne zaboravnim
refrenom ,,sad ili nik ad“  šta tre ba da uradim , a ja sam kao najveći
idiot razmišljao da li ću imati para za rum i da li ima smisla ovu
prelepu maminu i tatinu ćerkicu voditi u onu moju sobicu u suterenu,
koja je mirisala na dunje i stare stvari…
Zatim smo šetali dok je padao gusti sneg da sam ga zauvek zapamtio.
– Džo budi nebo, a ja ću ptica, pa ću da letim po tebi – poče ona
nešto poetski, a ja je zagrlim i poljubim po prvi put.
– Džo budi nebo a ja ću ptica …
– Hoću – obećah …
– I nemoj nikad da me ostaviš.
– Kako može nebo nekog da ostavi? – rеkoh i poljubih je u oko plavo
i puno slutnje …
– Može Džo, može – ubedjivala me . Da li je to bila istopljena pahulja
ili suza ne znam , ali nisam o tome hteo da razmišljam . Ispod jedne
svetiljke dok je sneg vejao ljubio sam sav srećan tu Nenu čije su tople
usne mirisale na čaj i rum . Eto, to nikako nemogu da zaboravim , a
naizgled je to obična stvar.
Eto, rekoh ti je kao pricu, a kisa i dalje pada ovde u njujorku, al cujem sunce greje negde tamo u dale kom nisu……

Извор: SerbianCafe.com (Дискуије Књижевност)

Друштвена интелигенција се може стећи у раном детињству кроз дружење

acelaidlaw88 (trgovac) – 2. oktobar 2005.

Socijalna inteligencija se može steci u ranom detinjstvu kroz druzenje, uklapanje, dakle srećan zivot. Ako neko nije imao tu sreću kroz zivot, mnogo je teze izboriti se za to u kasnijim godinama. Za mene je sreća biti prihvacen od svoje okoline.

Iz mog iskustva mogu da zakljucim da ima mnogo osoba sto su sklone kategorisanju ljudi prema njihovim primanjima, kvalitetu namestaja u njihovim domovima, prema tome sa kime se druže/koga poznavaju. Takvima sam suvise svog vremena i paznje posvecivala i zato bila nesretna kroz zivot. Kao i oni i ja kategorisem ljude, ali na drugaciji način. Licemeri i lazovi, koje sam celog svog zivota proucavala kao prirodnjak krokodile u Africi u vecini slučajeva uzivaju u jedenju mesa.

Sto su slonovski rogovi bili za pohlepne lovce na safarijima, to su evropski malograđani sa svojim prokletstvima bili za mene. Uvek sam im zavidila jer nemaju emocije i čini mi se da ih nikad ništa ne boli. Rodjeni bez jedne trunke savesti, ta uskogrudna bica tumaraju ovim svetom služeci Satanu, sijuci zlo menu ljudima. Mrze Katolike, Jevreje, Crnce i Latine jer zivotnim stilom i moralno razlikuju od njih kao dan i noć.

Sitne dokone osobe poput mene su im trn u oku jer u meni prepoznaju sebe, sto im jako teško pada jer onda pocinju biti svesni sopstvenog ega i to im ne odgovara. Na konkretna pitanja ne žele da odgovore jer u suprotnom bi morali da priznaju sopstvenu inferiornost u odnosu na mene. Ima mnogo boljih ljudi od mene i oni su mi uzor. Bolji od mene se prema meni ponasaju kao da sam za njih nešto sveto, u mojoj malenkosti prepoznaju sopstvenu bol i hrabro se suocavaju sa tim trudeci se da mi pomognu znajuci da sve to Bog gleda odozgo, ali ne ocekuju nagradu ili priznanje za to. Milo im je da znaju da je njihov dobar cin imao efekat u mom licnom zivotu.

Isti osecaj ima doktor kad uspesno izleci pacijenta pa tu dragu tajnu drzi u sebi da ga inspirise i daje mu snagu za nove podvige. Za onoga sto prasta vise od mene ja sam inteligentna, vredna postovanja bez obzira na moj trenutni drustveni status ili moju proslost.

Istinska ljubav prema Bogu je u onoga što se ne boji šta će komsije da kažu ili njegovi poznanici šta će da misle ako njega ili nju vide u drustvu sa mnom. Jedan Latinac će da radi od jutra do sutra da bi svojoj porodici omogućio lepo druzenje, veselje, muziku, obrazovanje, sa njim žive njegova bolja polovina, njegovi i njeni roditelji radi cuvanja dece dok su mali, braca i sestre, ujaci i tetke. Kad vam dodju u goste ne gledaju vas namestaj niti ih interesiraju vase lične stvari. Njega interesira samo njegov licni zivot. Ista stvar sa Jevrejima i Katolicima.

Zahvaljujuci istinskoj odanosti Bogu Jevreji su usprkos svojoj rastrkanosti po svetu ocuvali svoju tradiciju i obicaje. To je znam, neka druga tema, ali Jevreji i Katolici su mnogo privrzeniji svojim verama od samozvanih Pravoslavaca i to želim da istaknem u sklopu ove teme da bih nekako ukazala na koren problema sto ga je istakao postavljac teme, dakle OTUDJENOST.. Sav taj duh kojeg nemaju takozvani „stranci” neće se dugo odrzati zbog svoje nenormalno ogromne cene. Mislim na sakupljanje materijala za ogovaranje.

Moja pastorka je uperila prst u Crnkinju sto je prošla pored nas sa sestero dece i kaže „Vidi je kakva je stroklja kao da ju je dete pravilo za rucni rad!” Žena pogleda u mene a ja u zemlju pozelih da propadnem. Ja sam se izvinila ženi i objasnila joj da ju je ona podsetila na njenu majku koju nije videla godinama. Žena je prasnila u smeh, potapsala me po ramenu i rekla „I feel sorry for YOU, my child”, u prevodu, „zalim te dete moje”. Nije morala razumeti srpski da bih osetila da je bila predmet nečije „PRICE”.

Ovom dugom polemikom nisam htela da kažem da su Srbi uzrok otudjenosti. Drustveni napredak u drugim etnickim grupama je stvorio svest o varijantama mimo onog rekla-kazala-videla. Jedan Jevrej bi radje diskutovao o dobrim univerzitetima ili snizenjima u trgovinama nego razglabao o tome kako njegovi poznanici vaspitavaju svoju decu. Americki Talijani sa kojima se družim pricaju o planiranju svojih godisnjih odmora u Italiji, zezaju se na racun onih kojima su nepodobni, polemisu o nepravednosti ovog sistema, nostalgicno se secaju dobrih starih dana.

Talijani i Španci imaju zajednicko to što gledaju smesnu i veselu stranu zivota mnogo vise od mene, dok ja sve uzimam zdravo za gotovo i mnogo dramatizujem stvari. Prema tome, ogovaracke drustvene sredine bi mnogo mogle da nauce od naprednih, naravno ako za to postoji volja. U suprotnom stihija sveopceg drustvenog napretka će ih neminovno odvuci na vodopade samounistenja.

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)

Благо ономе што уме осмехе да поклања

Osmeh
Stela_ (prevodilac) – Jan 19, 2004

Retke su osobe koje se iskreno smeju. Postoji toliko vrsta osmeha od onih cinicnih, upucenih reda radi, osmeh ljubaznosti, kiselih osmeha, neznih, obazrivih, lezernih……itd. Ali onaj osmeh kada osoba prosto zraci, ona se smeje iz duse i takvoj osobi se uvek vracate jer ona izaziva pomesana osecanja, protivrecne misli, uzbudjenje, srecu….
A oci zaiskre dobrotom i neznoscu najdublje ljudske topline. Celo lice poprima sklad, nadahnjuje ……. as someone’s horizon on smiley days might…….(kao vidik u lepe i nasmejane dane).

&Lunja& – Jan 20, 2004
Eh,,druzenje..skromnosti, kako si lepa…Zivot, pa bude jos lepse,
pa te i u najtamnije dane, toplina umiva. Zaboravis neke davne suze
i neke numitnosti jer oni mali vragovi u necijim ocima, nemirno poigravaju i malo ima nebo da se istrce, da ee umore..i kada se sklope, tu..u snu kraj tebe, kao jezerske vode mirne, dovuce se san.
A spokojan…
Ume da bude zivot lep, sa tim osmehom…cak i kada ga neko proda
za topli kaput, kada pokloni gladnome psu koricu suvog hleba,
taj osmeh ugreje ruke u hladnoj noci. Kao majcin dodir nad kolevkom…prvi osmeh sto se na licu probudi, uvuce se u svaki novi dan, cak i sa setom, sa suzom neisplakanom…Osmeh, sto cutnjom moze zivot da isprica, da svet obgrli i da jos malo mesta ostane u njegovom kutku..kada u tebi novi zivot zaigra…
Blago onom sto ume osmehe da poklanja, ma da ih prodaje bre..
samo da ih je jos tu, do nas, u svemu, da ih je vise no kapi kisa
sto u jednoj jeseni ume da trave nahrani, toliko..da snegovi
pozavide raskosi i lepoti, kao latice pred oltarom gde se upali
sveca za necije zdravlje, za neciju dusu, osmeh..kad pogledas fotografiju, pozutelu, iskrzanu, ali na njoj jedan osmeh i onda dodirnes nebo od radosti, sto jedan u milione drugih, bas ti,
cuvas taj osmeh, prvi, detinji, cistom radoscu zivota podaren..tebi..
da ga jednom, sa neke klupe, k’o tebi nekada, ispod bora, kada
preko cela preleti zivot i opet ga das, u suton dana, detetu nekom, kao neocekivani poklon…

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)

За мене је срећа бити са људима које волим, и учинити их срећним

Ana – Sep 24, 2002

Јedna devojka gore je rekla da ako ima para i nema nikoga uvek moze kupiti nekoga da bude sa njom. Pa ako ona to naziva srecom svaka joj cast. A koliko dugo ce ta osoba da bude tu. Ja cu vam dati svoj primer.

U Jugoslaviji sam radila u prodavnici za 100 maraka, koje sam naravno dobijala u dinarima, pa to zbog inflacije nekad ispadne i 50. Ali bila sam srecna, i nisam mogla ni postene cipele da kupim, niti negde da izadjem. Ali imala sam drustvo.

Nismo imali para, ali super smo se provodili. Bili smo zajedno, ako nista drugo sedeli bi kuci i igrali karte,i uzivali. Sad zivim u Americi. Imam para, ne preterano, ali dovoljno za pristojan zivot. Mogu da izlazim svako vece, ali nemam gde, i nemam s kim. Mogu da kupim najskuplju garderobu, ali nemam gde da je obucem.

Ima tu jos mladih ljudi,ali nema pravih prijatelja. Svi razmisljaju o novom autu, pa kreditu, pa osiguranju,i to je uglavnom na sta se razgovori sa njima svode. Ja sam i dalje u kontaktu,sa drustvom iz Jugoslavije, pa uglavnom najvise para potrosim na telefonski racun. I nije mi zao jer to mi je najveca sreca, koju trenutno imam.