Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

„Наш народ има ту несрећу да се у њему самом различито мисли o томе ко су и докле су Срби и шта је српско“

Posted in књижевност, повесница by Соларић on 7 марта, 2009

Дубровник и Срби

(„Оспорава се све српско“, НИН бр. 2834)

Како се из разговора са проф. Иванићем може закључити, он своје студенте учи да је дубровачка књижевност „крак хрватске књижевности“ па самим тим неспорна је и припадност Иве Војновића (а тиме и других дубровачких писаца, книжевних новина) хрватској књижевности.

Било би интересантно да проф. Иванић барем за себе да одговор ако га није дао на своје питање зашто је „српска књижевна историја стално уступала пред кроатоцентричним виђењима књижевне и културне ситуације у Хрватској…“И то доказивање, проф. Иванића, да је Иво Војновић Србин и да припада српској књижевноста (уз ограду да припада и хрватској књижевности), по свој прилици је усмерено ка самим Србима – јер Хрвати добро знају ко је Иво Војновић. Kao што знају ко је Тесла па се не труде више да докажу да је Хрват (захваљујући Теслиној присутности у српској свести).

Да парафразирам речи Ст. Новаковића да наш народ има ту несрећу да се у њему самом различито мисли o томе ко су и докле су Срби и шта је српско. Било би крајње занимљиво да се направи списак дубровачких писаца и да се за сваког каже како се изјашњавао, тј. на којем је језику писао – колико је њих користило српски, хрватски и колико њих је свој језик звало нашки или словински? Тада би се без сумње утврдило да од Хрвата ни трага ни гласа – не би никоме пало на памет да говори o неком „краку хрватске књижевности“.

Може се слободно рећи да се први пут неко бројније присуство Хрвата у Дубровнику бележи са уласком генерала Милутиновића и његовим хрватским војницима почетком XIX века. Од тада почиње претварање дела становништва Дубровника у Хрвате или како је то лепо дум Иван Стојановић рекао:

„Дакле, при смрти Дубровника, били су случајно присутни Хрвати (војници), али прави по племену Хрвати. Сада, послије толико и толико година дође вријеме да се укопа стари Дубровник, да му се плоча поврх лешине постави и добро заклачи. Опет је случај хтио да се то догоди пред присутнијем Хрватима, али не правијем по крви и по племену, него пред некијем нашинцима пречињеним у Хрвате.“

Зоран Петров, Осло, Норвешка

Извор; НИН (Одјеци),

5.5.2005

Краљ Лесандро велики, од Сарбљи господар

Posted in књижевност, повесница by Соларић on 5 марта, 2009

PLEMENITOMU KNJIŽNIKU SVAKE ČASTI DOSTOJNOMU

GOSPODINU GOSPODINU

MIHU MENČETIĆU,

VLASTELINU DUBROVAČKOMU

DINKO   R A N J I N A

sniženim priklonstvom

milo pozdravljenje piše.

Ljubav, ká pameti mudrie neg moju privrati, mnogorazumni prijatelju i rodjače moj, u ovih stranah latinskih stojeći usili i mene, takodjer da budu sliditi nje stupaje, u kojih mi način dà u istinu ne mao, izostavši mi bremena od mojih činjenjah svakdanjih; bivši nieka ćud moja nikako nestati zaludu, da ovi broj od piesni razlicih učinim, koje sad vami posilam po običaji staroj i sadanjoj od svieh spievalac, ki svoja pisma komu godi vazda u darov daju. I nemoj se čuditi, da Ljubavi u vlas se podložih; ‘er kako narav, ká s čudnime razumom sve stvari uz-dàrži i vlada, hoće da prolitje cvitje plodi, a lieto i jesen paka voće dava, tako i mlados siluje, da dni svoje mladosti provede. Ni mi manje od tvoje mudrosti pohuljeno biti ima videći da piesni staviti se pisati, znajući vi, ‘er pismo piesni časna je velmi stvar, a toj se vidi po dareh i asteh, ké su stari spievaoci od gospode i kraljevah na svietu imali. Scipiun Afrikan priliku Enia spievaoca, koga vazda u svieh čihjenjeh od boja i mira za druga dàržaše, čini u jedan kami mramoran urezat, i paka vàrh greba njegova postavi, bivši ga živa velicim blagom darovao. Kralji od Egipta Menandru spievaocu poklisare poslaše, velike mu dare obećajući, da bi htio život svoj medju njima provesti. Augusta rodni dan Virgilia spievaoca s velicim časti spomenivat svako godište činjaše. Evripide spievalac toliko primljen bi prid kraljem od Macedonié, da njemu časti velike činjaše svaki dan sobom ga na tàrpezi dàržeći i njemu zlatan sud, kime on pijaše, u poklon darova, i mnogo robja, od Atene koji biehu, milos mu učini, da mogu slobodno na njih dom iz zemlje njegove otiti.

Kralj Lesandro veliki, od Sàrblji gospodar, koi svit dobi vas, podstupivši s vojskome Tebu grad gàrčki, ki mu se bieše odvàrgao, uzamši ga napokon, posieče šés tisuć dušah, a tridesti tisućah zarobivši paka proda, vojsci davši slobodu, da vas grad popliene, i paka razvàrgu mire mu na zemlju: ništa nemanje učini pro­stiti svoj kući spievaoca Pindara, da nju ni ušto ne-budu tegnoti. Isti kralj Lehsandro razbivši Daria kralja, i našadši jedan zaklop vas urešen draziem kamenjem od sciene neizmerne, sva ostala pliena junakom raz-dielivši uzè ga za sebe i reče: prem se ova stvar prešaše za u njojzi hraniti Omerove piesni, koje u tolikoj   velikoj   časti  scienjaše,   da  ih  vazda pored s mačem nakon glave dáržaše. Stacia spievaoca Domician rimski kralj čás mu veliku stvorivši krunom ga darova i mnozim inima darima od  sciene ne male.  Ptolomeo kralj Omeru spievaocu càrkvu sagradi, i u njojzi priliku njegovu od mramora postavi. Lisandro od Sparte kralj àrvući Atenu grad, i znajući ‘er oni dan, ki bieše namislio dati mu  àrvanju najposlednju imaše se ukopati Sofokle spievalac,   prodlji  rok u tomu  dnevi za nesmesti čás,  koja se činjaše ukopu njegovo.  Stesikoru, komu, kako Plinio veli, dodje piet lavic na usta njegova, kada se porodi, došadši a Katinu, mieštani toga grada ne samo ga primiše s velikom časti,   da nu mu jošte dio daše a vladanju grada, i u  svieh  pienezeh,  kojè kovahu,  njegovu priliku činjahu.   Toj se isto prigodi meni viditi bivši u tomu gradu ; moji prijatelji pokloniše mi jedan tih srebàrnih pienezah, u kojih bieše njegova prilika, i ukazaše mi takodjer greb njegov s mramorom sazidan kod vratah od grada, koja se imenom njegovim jošte  i dan današnji zovu Stesikorova vrata.   Istomu Stesikoru spievaocu Falari posilni gospodar Agrigentina grada čini càrkvu kako bogu sazidat i Imeru,  njegov rodni grad, ki mu tada neprijatelj bieše, usili da časti božanstvene imenu   njegovu vik  budu  činiti.    Opiano spievalac, ki, kako hoće mnozi rieti, stojeći na našem otoku od Mlieta učini piesni od ribah morskieh,   koje pokloni Antoniu sinu Cesara Severa rimskoga, i ima uzdarje od njega zlat pienez po svaki oranj piesni, i njegovi  gradjani  hoteć ga počtili, od svitla mramora priliku  njegovu  srid  grada slaviše, s teziem pismom odzgora:

„Ja jesam Opiano svim sladki spievalac,

Koga smárt zavidna prie reda umori,

A da mi dilji rok, smárt živit dadiše,

Ni′edan mi umárli nebi vik takmen bil«

Извор:

DINKA RANJINE, VLASTELINA DUBROVAČKOGA
PIESNI RAZLIKE.
PISANE 1550-1563.
NA NOVO PREŠTAMPANE

NASTOJANJEM I TROŠKOM Dra. LJUDEVITA GAJA.
U ZAGREBU.
Tiskom narodne tiskarnice dra. Ljudevita Gaja.

1850.

ARCHIVE.ORG