„Цела Србија је затвор”

Коментар преузет са Нова Српска Политичка Мисао

Srbija je zatvor

понедељак, 25 мај 2009

Nema razloga porediti Zapadni sistem i sistem koji Zapad podrzava u Srbiji. Jer to su dva razlicita sistema; jedan je demokratija za unutrasnju upotrebu, funkcionalna, do odredjene mere cak i postena, a drugo je okupacioni mars ka kolonijalizmu najcrnjeg oblika (Edward Said, trece poglavlje ‘Culture & Imperialism‘).

Komentar iz Politike (Sremica), ako je tacan, zvuci jezivo. Cak i da nije istinit, toliko mnogo isecaka iz srpske stvarnosti upucuje na totalni polom, ekonomski, duhovni, moralni, pod vlascu DS i njenih satelita, potpomognutih spolja.

Jedini put je jacanje Svetosavskog duha i religioznog pokreta (ne partije!) koji ce zemlju vratiti na put duhovne obnove. Ne znam da li je u Srbiji tako nesto izvodljivo. Velimirovicev Bogomoljacki pokret je pred rat u Srbiji imao 1% na izborima. Ali promocija privatne inicijative, zadrugarstva, proizvodnje, kaomi podsticanje patriotizma i duhovnosti nisu samo potpuno onemogucene od strane DS. One su i zabranjene.

Dok ovo pisem, jedan mladic koji je na dan bajdenove posete citao molitvu u centru grada, sedi u zatvoru. Za utehu, izmedju njega i drugih gradjana Srbije nema mnogo razlike. Cela Srbija je zatvor.

..не постоји ништа .. да постоји и да у исто вријеме мирује..

Paralelni svetovi

&Lunja& – Dec 27, 2003

Razgovaralo se na ovim stranicama o mnogim stvarima, zivotu i njegovoj sutstini, ustaljenim teorijama i novim razmisljanjima, predpostavkama i zeljama za promenama, razorima i zlu, dobrim mislima i novim ocekivanjima…

Sve je to filosofija, po malo psihologija, po malo fizika, i hemija, prirodna i ljudska.

Citajuci te strane, obogacivali smo ili dopunjavali ili tek samo, osvezavali svoj zivot, dolazili do novih zakljucaka, novih teorija i teza. Da li nas je to promenilo? Da li je to, nakon dugogodisnjeg bitisanja ovde, ovakvih kontakta, sada pocelo da ispunjava neke nove sfere u nama? Kada se nadjemo opet sami u onom „pravom“ zivotu, koliko je realniji, suptilniji, objektivniji, od ovoga ovde? Ako iz tog pravog zivota, donosimo argumente, konotacije, afirmisane stavove, apstraktne vizije, i jos mnogo toga, na ove stranice, odnosimo li odavde, makar jedan mali deo vidjenog, naucenog ili samo teza pod nakom pitanja, da im nasli mesto u onom pravom zivotu?

Pocetak i kraj ovih svetova je samo jedno..misao.

Misao je jaka, i kazu, neslobodna do otpustanja, do skidanja neke njene nevidljive uzice, da bi se razlila po kosmickom prostoru, odakle je i dosla. Zasto se misao odlucuje na toliko putovanje?

Jesmo li mi neki njeni perceptori? Sta je to tako snazno, nevidljivo, a mocnije od svega na ovom svetu, sto se upija u nas mozak, dolazi sa nekih nepojmljivih daljina, da bi se u nama oblikovalo i izaslo u vaseljenski prostor, kao ideja, delo, dobila formu i smisao?

U svoj tajanstvenosti svoga bivanja, da li je ta misao jaca sama ili tek sazreva u korelaciji sa mislima tudjih perceptora? Sta je u sustini, misija te misli?

Izmedju ova dva paralelna sveta, sa mislju kao pocetkom i krajem svega, koji od njih vise otvara smislenost, pravu prirodu one energije ciji smo postali perceptor, za njenu konacnost?

Савонарола је био свечано спаљен усред Флоренције, уз клицање једне махните гомиле, која ни сама није знала шта јој је тај човек управо крив

М А К И А В Е Л И

Слободан Јовановић

…

Надахнућа за своје политичке списе Макиавели је могао добити или од политичких догађаја свога доба, или од књига које је читао.

Међу политичким догађајима његова доба, два су нарочито оставила дубок утисак на његове савременике. Један је појава Фра Ђиролама Савонароле у Флоренцији; а други, војно-политичка радња Чезара Борџије у Ромањи. Појава Савонаролина оставила је Макиавелија прилично хладна, докле је случај Борџијин, годинама, изазивао све нова и нова размишљања у њему. И једно и друго врло је карактеристично за Макиавелнја.

*

Савонарола је био један халуцинирани калуђер. Он је веровао да су његови савременици превршили меру грехова, и да ће Господ, ако се брже боље не покају, пустити на њих страшне казне, – глад, помор, рат. Он је говорио у великом стилу библијских пророка, као да се тек тргао из једног сна у коме је видео будућност са свима њеним ужасима. Његова предсказивања нису била просте реторске фигуре. Он је одиста имао предосећања и привиђења, – и то предосећања и привиђења од којих су се бар нека обистинила. Тај религиозни проповедник био је човек великих способности: у исто време, богословски писац, политички агитатор, велики говорник за народ, законодавац, итд.; али поред свега тога, у њему је било и једно зрно лудила, нешто ненормално и патолошко, нешто што опомиње на сомнамбулу.

Онакви калуђери који су позивали свет на кајање, нису били ретка појава у средњем веку. Али у Ренесансу, у Флоренцији под Медичима, Савонарола је већ изгледао један анахронизам. Ипак зато, њему је било суђено да игра већу улогу него ма који од његових претходника. Своју мисију он је био схватио врло дубоко. Он се није ограничио на проповеди противу опште покварености. Он је хтео да чупа зло из корена. По његовом уверењу, за општу поквареност била је крива сама католичка црква. Папе из Ренесанса са својим неморалниим животом давали су саблажњив пример и осталоме сцету: грех се био залегао у самој столици св. Петра, и одатле ширио као зараза. И пре Савонароле било је говора да треба цркву реформисати: али све се свршавало тиме што би се установио нов монашкн ред, који је строжом моралном дисциплином гледао да оживи старе хришћанске врлине. Савонарола је хтео да ту строжу моралну дисциплину проводе кроз целу католичку цркву, да је целу преуреди по примеру доминиканског или францисканског реда. Тада је, под именом Александра VI. седео на папском престолу Шпанац Родериго Борџија, без сумње најпокваренији од свих папа у Ренесансу. Из тог разлога Савонаролина агитација прво је добила значај једног личног напада на Папу. – н Савонарола почео изгледати човек који проповеда бунт противу папске власти. Да је Савонарола био обичан калуђер, који нема ослонца ван зидина свога манастира, Александар VI лако би био изишао с њиме на крај. Али, после пада Медича, Савонарола је био посгао у Флоренцији политичка личносг прввога реда. У том тренутку он се импровизовао народним трибуном, постао популаран код флорентинског пука, и као потпун господар политичке ситуације дао Републици онакав устав какав је он хтео. Иза Савонароле стајала је цела Флоренција, која је одушевљено сносила његову моралну диктатуру. Двобој између Родерига Борџије и Ћиролама Савонароле имао је да се бије у тој вароши, а не на другом месту. Или ће Папа успети да одвоји Флоренцију од побуњеног Фратра, – и онда овај није ништа опаснији но један обичан отпадннк; или ће фратар остати господар Флоренције, – и онда Папа нема противу себе само једног човека него целу једну државу. Ствар се свршила тиме што је Савонарола изгубио земљиште у самој Флоренцији. Ово је било готово неизбежно. Свој политички утнцај у тој вароши Савонарола је сматрао само као средство за извођење једног религиозног препорођаја. Он је хтео да промени нарави и обичаје у Флоренцији; да њен народ научи животу простом и побожном; да њену државу уреди као једно манастирско братство. Тако би се добила једна мистична република, престоница свију хришћанских врлина, – новн Јерусалим према Риму, који је већ био постао нови Вавилон. Он је био успео довести Флорентинце у једну моралну екстазу, – и док је та екстаза трајала, он је могао правити с њима све могуће религиозно-педагошке огледе. Али моралне су екстазе ретко кад дуга века; после готово хистеричног одушевљења за његовом науком, код Флорентинаца је брзо наступила реакција. Сада, њима је Савонарола био као мора тежак; тај калуђер бацао је тамну сенку на цео њихов живот; са својим клетвама, страшним предсказивањима и суморним проповедима, он им није давао да слободно дишу ни да уживају овај свет. Републиканска је партија такође била охладнела према њему; она се радо користила његовим утицајем на масу кад је требало засновати републику, али она није имала ни мало воље да на ову политичку реформу надовеже још и једну религиозну реформу. Под тнм промењеним приликама, Папа је имао само да захтева Савонаролину главу па да је и добије. После једног намештеног суђења, и пошто је прошао кроз тортуру, Савонарола је био свечано спаљен усред Флоренције, уз клицање једне махните гомиле, која ни сама није знала шта јој је тај човек управо крив.

Савонарола је био права апостолска природа, једна од оних ретких личности које су у стању да се целе, – не само умом већ свом душом, – уживе у један морални идеал. Његову моралну величину, његову велику и трагичну душевност, осетио је мање више сваки ко је с њиме дошао у додир. Не само да је маса ишла за њим као зачарана, него најинтересантнији људи међу његовим савременицима подлегали су његовој тајанственој моћи. Уметници фра Бартоломео, Дела Робиа, Лоренцо ди Креди, Сандро Ботичели, сам Микел Анџело били су под његовим утицајем. Неки су од њих постали сасвим други људи пошто су њега познали, – и никада се неће моћи знати колико је у своје фреске у Сикстинској Капели Микел Анџело унео Савонародине душе. Али не само ове упечатљиве уметничке душе, него и људи који иначе изгледају најдаљи од Савонароле и његовог хришћанског мистицизма, људи паганске културе, учени хуманисти, као Мареилио Фичино и Пико дела Мирандола, нису могли а да се не диве Савонароли. Пико је рекао да је сав дрхтао, и да му се коса дизала на глави, кад је слушао фратра… Најзад, политичари, као Карло VIII и Лоренцо Медичи, осећали су се нелагодно пред Савонаролом; они су разумели да у том човеку има нешто необично и велико, што измиче њиховој политичкој вештини и њиховој политичкој моћи: да се у њему крије једна невидљива снага, један демон, противу кога се они не могу борити својом војском ни својом дипломатијом.

Врло је карактеристично за Макиавелија да на њега Савонарола није имао никаква маха. Макиавели је био сувише паметан да не увиди да је то један редак и велики човек. Али оно што је у њему било највеће, његову моралну величину, он није осећао. Он је чуо његове проповеди, али, како изгледа, без дрхтања и без дизања косе на глави. Јер, после тога, он пише о Савонароли као о једном вештом, врло вештом диалектичару, али који се, иначе, повија за ветром, и није велики љубитељ истине. Укратко, софист, опортунист, и по мало варалица! Ово је речено у једном приватном писму, тако рећи, под непосредним утисцима. Макиавели је тада био млад човек: доцније, у зрелим годинама, он се враћа на Савонаролу у својим „Расматрањима“ и у свом „Владаоцу„. У „Расматрањима“ замера он Савонароли што није поштовао један закон за који је сам тражио да се изда. На другом опет месту  сажаљева, га што није успео  да изазове  покољ својих   противника. Он је уверен да је Савонарола на то циљао, и да је својим проповедима једнако дражио свет противу својих противника, али његови следбеници нису разумели његове мигове. У   »Владаоцу«   он   објашњује   да  је   Савонарола   пропао стога  што   је   био   »ненаоружан пророк«.   Успевају  само они реформатори   који су у стању  да своје реформе наметну силом, реформатори као Мојсије, Кир, Тезеј и Ромул, који   шире   нове идеје,   идући на челу једне   војске,   као »пророци наоружани«. Савонарола је ишао напред голорук; дејствовао само речју, хтео да се држи оном вером коју је људима  уливао. И зато, чим је једног дана та вера стала слабити, он се срушио као идол с ногама од иловаче. Ове рефлексије, саме по себи,   нису нетачне,   али је уопште погрешно то гледиште на које се Макиавели ставља кад говори о Савонароли. Он га не цени као апостола већ као политичара, – и онда се само пита зашто тај  човек, који је толико узбудио своје савременике,   ипак није постигао никакав  трајни политички   успех.   Посматрати Савонаролу с тог чисто политичког   гледишта,   значи   бити слеп  за оно што је главно код њега,   за његову моралну мисију. У политичком смислу Савонарола је одиста пропао, јер је на крају крајева дочекао да га спале у тој Републици којој је он дао устав. Али његов прави позив није био да постане   диктатор Флорентинске   Републике!  Његов је прави позив био да изазове потрес у души својих савременика,  да пробуди  савест у њима,  да их повуче собом на виши  морални ниво, па  ма,  на   крају  крајева,  морао тај покушај и главом платити… Замерати њему што није био  „наоружани пророк«,  што није поклао своје противнике, и што није мачем ширио своје идеје, има исто толико смисла колико замерати Исусу што је ушао у Јерусалим са дванаест апостола а не са четом војника,   и што   није побио фарисеје, пре него су они њега разапели.

Велика морална криза коју је савонаролина појава изазвала у Флоренцији, није се Макиавелија ни дотакла. Његова душа није била обогаћена никаквим новим осећајем: у њој није забујало ништа необично. Једино, његов ум био је обогаћен једним политичким искуством више. Из трагедије Савонаролине Макиавели је извео ту поуку, да се чисто моралним утицајем не може створити ништа трајно, и да овим светом влада мач а не вера. И за цело, такав коментар још никада нико није написао на живот једног апостола и мученика!

(Наставиће се.)

СЛОБОДАН   ЈОВАНОВИЋ.

Извор: Српски Књижевни Гласник

Лепота је нешто што се емитује и ДОЖИВЉАВА а не нешто што се мери

Nunki – 31. август 2004.

Izucavanja pokazuju da privlacni studenti/studentkinje dobijaju vise ocene, lepim pacijentima lekari ukazuju vecu licnu paznju, lepi kriminalci dobijaju lakse kazne nego manje privlacni osudjenici.

Ruzna istina je da neprivlacni pripadnici nase ljudske zajednice zaradjuju 5-10% manje od prosecno izgledajucih, dok ovi opet zaradjuju 3-8% manje od onih koji su vidjeni od okoline kao lepi. Ovo su vam zapadne statistike, ne neki ‘iskrivljeni’ i ‘poremeceni u vrednostima’ svetovi tranzicionih drustava.

Dimenzije takodje igraju znacajnu ulogu. Visoki ljudi zaradjuju znatno vise, tokom svog radnog veka, nego njihove nize kolege. U proseku, po jednom istrazivanju, na svaka tri centimetra visine, dodajte USD 780 godisnje, u startu karijere.

Debele zene su daleko vise izlozene nezaposlenosti, a i ako nadju posao, zaradjuju bitno manje od njihovih normalno izgledajucih koleginica.

Sto me je podsetilo na situaciju u liftu, nema sat: jedna beba je netremice gledala u mene. Odredjena izucavanja su pokazala da čak i bebe intenzivnije i duze posmatraju lepa lica. :p

„Lepi muškarci i žene se po pravilu dozivljavaju kao talentovaniji, prijatniji, ljubazniji i inteligentiniji nego oni koji to nisu. Kontrolisana istrazivanja pokazuju da ljudi radije pomazu privlacnim osobama, istog ili suprotnog pola – stoga sto imaju potrebu da budu prihvaceni ili voljeni od lepih ljudi.“

Ovoliko, da nacnemo temu…

morgana (kradem Bogu dane) – 31. август 2004.

Nunki u pravu si. Ne znam gde si nasao ove teze, ali da stoje istina je. Eto, ja iskljucivo zaposljavam lepe i oku ugodne sluzbenike. Radila je kod mene jedna zena, visoka, punija, cetrdesetih godina. U uredu je primeceno da klijenti ne zele da s njom komuniciraju već da iskljucivo traze da razgovaraju s lepsim mada ne i mladjim zenama. Neki nisu hteli ni da ih usluzi moj sluzbenik koji je bio malo debeljuskast i procelav. Otkako je ovo dvoje otislo zaposljavam samo oku ugodne zene i muskarce. Da ne skodi poslu. Mozete da sad udarite po meni da sam estetosovinista al neka. Dok je lepote meni posao cveta!

Morinake – 31. август 2004.

I zavisi koliko i kako neko lepotu zeli da iskoristi, uopste, u malim stvarima.

I da li zeli.

Mislim da je to mac sa dve ostrice.

Andrić je govorio o lepoti zene, kao o nekoj vrsti tereta, ne mogu se sad setiti…sta je tacno rekao.

Imam jednu prijateljicu, ona je prelepa, mislim da vise ima problema nego nekih prednosti.

morgana (kradem Bogu dane) – 31. август 2004.

Pa jeste, cinjenice su! Imam licnog iskustva i znam da je sve šta si napisao istina. Ko ne veruje neka se udeblja pa vidi sam. Kad ja licno moram da obavim neki posao umesto mojih sluzbenika, ako je vazan klijent, uredim se kao za svecanost i uspeh nikada ne izostane. Oku ugodna vanjština je veoma dobra za poslove. Sta mislis koliko ruznih ovde na forumu ima muda iskreno i sebi i nama priznati da su nezaposleni zbog izgleda? Da se razumemo, ne pricam ja o kvalifikacijama nego iskljucivo o izgledu.

Sporki (sve i svasta) – 31. август 2004.

Odlicna tema sa kojom mozes otici u nedogled. Netko rece, dvosjekli mac – istina, drugi vele – bolje prolaze i opet istina.
Mislim da je sve u stvari posljedica necijeg samopoštovanja. Mozete naci malo majne zgodnu/og ali duhovitiju, pametniju, srdacniju osobu, pa vas ona privuce umjesto neke ljepotice/potana.
A kakvi smo sa nasim self-confident, to je već drugi «padez». Mislim da u tome grmu lezi zec, i ako ga hocete istjerati, trebali bi vjerovati da mozete to i uciniti…

Sporki

morgana (kradem Bogu dane) – 31. август 2004.

Da li bi neko hteo da mu poslove vodi ovakva:
http://www.dropdeadugly.com/dp/uglypics/1-77.jpg
Bez obzira na pamet i kvalifikacije. Koliko bi ljudi rado suradjivalo i poveravalo svoj novac nekome ko ovako izgleda?

*Adrijana – 31. август 2004.

Morgana, samo moram nesto da ti ispricam ..mislim ovdje u Americi ,ljudi su navikli na svakakav izgled ,vise ih zanima stvarno nacin na koji razmisljas i pozitivno razmišljanje ,ali da ne tupim ,htjela sam ovo da kazem .
Prvi moj posao ,ovdje kada sam se zaposlila i sada trebam ja da upoznam seficu i ocekujem sada neku ‘licnost’,kad prilazi mi zenica srednjih godina sa trajnom ,kao nekada sto su nase zene imale ,onako punacka,na njoj sarena dugacka suknjica ,naocale ..
Mislim ,izgled koji stvarno ne obecava mnogo .
Ali ,dovoljno je samo par rijeci da razmjenis sa njom i da vidis da se iza svega toga krije vrijednost i da ovdje nije kao kod nas da se po izgledu moglo lako provaliti ko je ko .
Tj .sad mogu i ja njih da provalim ,ali su druge jedinice mjerenja nego kod nas .

Nunki – 31. август 2004.

Drzomo se teme.

Uprkos rezultatima raznih istrazivanja, ima medju najuspesnijim ljudima sveta, u najbojem slucaju, primeraka koji recimo uz svu dobru volju za ocenjivanjem, izgledaju sasvim prosecno.

Dobro, pa kako se ovo onda uklapa u sva ta silna istrazivanja?

Navodno, privlačnost nije samo u fizičkoj lepoti, nego u tome ‘kako se nosis’, kako ‘isijavas’ energiju…

Hocu da kazem, „mlitav“ i pasivan, a prirodno lep, nije u prednosti u odnosu na prosecnog energicnog…

Naime, svako može da uveca svoju privlacnost spram drugih, ako se potrudi da, krajnje uprosceno opisano: gleda sagovorniku u oci, ponasa se prirodno i kontrolisano, bude pristojno obucen i ume da saslusa sagovornika, bez prekidanja i tako dalje.

Dabome i „kako se nosimo“ (sto puta smo ovde pisali o neverbalnom, da ne drvim sto prvi put), dakle, uvucen stomak, uspravan polozaj, visoko uzdignuta glava…osmeh. I, eto vam, prosecno izgledajucim, kljuc pristupa ka privelegovanim, od prirode privilegovanim…

Na mufte je najsladje, sto bi rekli Rusi, premda oni to kazu daleko sarmantnije. :)

Жалосно је да родитеље забрињава религија а не неписменост наше дјеце

Da li je deci potrebno versko obrazovanje

Jestira – 3. oktobar 2005.

Retko dolazim ovde, pa se izvinjavam ako je tema već bila postavljena. Odrasla sam u Titovoj Jugoslaviji i kada sam dosla u inostranstvo, iznenadila sam se da je u nekim zemljama zapadne Evrope verska nastava obavezna, samo da može da se bira iz koje religije. Meni se to dopada, jer mislim da deca treba da su upoznata sa osnovama religija, ali isto tako mislim da im ne treba nametati ni jednu religiju, ali ih treba usmeravati prema hrišćanskim religijama. Šta vi mislite o tome, da li vasa deca treba da imaju i versko obrazovanje i da li mislte da bi ono moglo da odvuce dete u „nezeljenom pravcu“?

slfsbor – 4. oktobar 2005.
Наравно да подржавам веронауку у школама. Она би по мом мишљењу требала да буде и обавезна а не као изборни предмет. Не прихватам образложење да све знамо о веронауци јер су је писали људи (! ), а не Бог. Да ли смо сигурни и да је све ово што уче деца сада, и све оно што смо ми учили као деца веродостојно и научно доказано као такво. Колико је само заблуда било у учењу кроз историју. Сам реч „веронаука “ нам каже да се ради о једној области људског постојања која не може бити подвргнута егзактној провери. Она има сасвим другу улогу и мисију. Питање је филозофско и нико на њега не може дати одговор. И поред тога оно опстаје више од 2.000 година и трајаће док постоји људски род.

-cemu strah – 4. oktobar 2005.

Ne znam šta je visak a šta manjak znanja ili poznavanja bilo čega pa tako recimo i religije. Zar zivot nije jedna velika skola? Jedno je religija a drugo je vjera. Nema nevjernika jer nasa dusa trazi svoju hranu, pa makar to bila i vjera u nevjerovanje. Obzirom da djeca nemaju domaće zadace (jer kuci zavrsavaju ono sto nisu stigli u skoli, a to stvarno ne možemo nazvati domaćim zadatkom) zašto nebi malo prošli i kroz religiju…Što se tiče opasnosti da ih ne odvuce negdje dublje,da postanu fanatici, jako je mala, jer motivacija za otkrivanjem i istrazivanjima u bilo kojem predmetu,pa tako i religiji,je zaista jako mala. Nemam straha da će mi bilo koji predmet odvuci dijete osim da će ga zaglupiti supljiranjima o slobodi, ravnopravnosti i sličnim bajkama.

Religija ih uci da budu poslusni, a skola da budu ravnopravni tako što će odluciti sami da li će uciti ili neće,da li će udariti drugo dijete ili ne, da li će ovo ili ono. Umjesto da prije upisa psiholog upozna djecu, upoznaje ih u toku skolovanja. Cista zezancija. Zalosno je da nas kao roditelje zabrinjava religija a ne nepismenost naše djece.Možda bismo trebali da odrastemo pa onda da razmišljamo o djeci. Da bismo nekoga izveli na put,trebamo utabati staze. Zato ne mislim da se krije bilo kakva opasnost krije u religiji jer ona ne uci da marihuana nije droga.

PS: Odoh malo u sirinu,ali eto…Ne možemo promijeniti svijet ali možemo sebe. Vjerovali ili ne ,religija je sastavni dio našeg zivota, jer kroz nju se ispreplice apsolutno sve i da li bili pasivni posmatraci ili ucesnici nije loše upoznati je.

Neverovatno_ (prilagodljiva devojka) – 4. oktobar 2005.

Vaspitana sam religion free i nikada nisam o tome razmišljala. Sasvim je OK imati tu mogućnost i čak i ako nismo religiozni treba postovati kulturu i tradiciju,a na zapadu je to najlakse ostvariti putem Srpske pravoslavne crkve. Rado bih djecu dala u neku takvu skolu jer ne vidim kako drugacije mogu saznati nešto više.

Ford_Prefekt – 5. oktobar 2005.

Tatin skolarac??? – 4. oktobar 2005.
…
A na kraju kao „obrazovanom“ coveku, gde ti je uctivost i pristojnost da prihvatis i drugaciji pogled na svet i zivot bez vredjanja.
…

A zašto doticni/doticna najpre sam ne prihvati studentov pogled na svet, pa mu ne pokaze kako to funkcionise na svom primeru? Covek je izneo svoje mišljenje u jednoj jedinoj prostoj recenici i nicim se ne može zakljuciti da je neuctiv i nepristojan.

Smesni smo zaista.

Ja sam lično agnostik. Naucnik sam i vise mi je nego jasno da smo vrlo smesni u svojoj samouveronosti – ubeđeni smo da puno znamo i da smo puno postigli, a u stvari pojma nemamo. Dovoljna je jedna sitnica koja se ne uklapa u ono sto ocekujemo da vidimo pa da se skroz pogubimo.

Vrlo je nepromišljeno tvrditi da Bog ne postoji. Ja duboko verujem da ga ima, ali isto tako verujem i da sicusni ljudski mozak nikad neće biti sposoban da ga shvati ukoliko ga ne pojednostavi do nivoa na koji smo navikli. Za to sluzi religija.

Religija nije zlo, ali jeste ZLOupotrebljena! Nazalost…

Deci treba da budu dostupni i naucni i verski pogled na svet, a ona će sama da rese šta je za njih ispravno.

Крајнњи резултат је збир свих акција, а не оно што су моћници хтели

Inteligentni ljudi veruju u odredjenost sudbine???

Alan Ford – Apr 14, 2001 13:19

Neki inteligentni ljudi koje sam poznavao veruju u odredjenost sudbine. Primetio sam kod ljudi koje smatram inteligentnim, jer naprimer su jako dobri u sahu ili u c++: veruju u odredjenost sudbine, veruju da je naprimer rat u Jugi bio neizbezan zato sto su tako hteli neki koji imaju moc. Oni misle da im zivot uredjuje neko drugi. Mene to zgrazava, ja verujem u neku cigansku slobodu na filozofskom nivou.

Mocnici su mocni, ali ne toliko da sve odredjuju, oni pokusavaju da odrede mnogo sto sta, ali odredjuju i svi ostali, pa i ljudi koji nemaju moc. Krajnji rezultat je zbir svih akcija, a ne ono sto su mocnici hteli. Kad bi mocnici mogli da urade sve sto hoce, ne bi ni bilo naprimer rata u Jugoslaviji nego bi oni odmah uradili to sto su hteli – postavili naftovod.

¿:))

idiot – Apr 14, 2001 18:02

Inteligencija i razum cesto ne idu zajedno. A duhovnost i da ne pominjem

Licno se slazem sa : „Krajnji rezultat je zbir svih akcija, a ne ono sto su mocnici hteli.“

Dogadjaji u Jugi mi nisu omiljena tema, zelim da zaboravim ako mogu, tj sto manje da mislim o tome, ali moram da kazam da smatram da desavanja cine ljudi uglavnom, i da mocnici ne bi postali mocnici da nisu zapalili odredjene bolesne porive, na zalost vecinskom delu stanovnistva tih prostora.

Moglo bi se reci da su se videla prava lica i na videlo je izbila sva prljavstina koja se krila. Drugo je pitanje zasto je uopste u ljudima toliko prljavoga nagomilano :)

U prilog odredjenosti da dodam da je simpatican stav da smo svi deo holograma i da samim tim uticemo na ceo univerzum.

Doprinos vecine za sada je ocigledan :(

I

Jung, Kastaneda … ne moze se vecina nositi sa dubokim saznanjima.

Jung

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Богатим појединцима одговарају непросвећене масе

To be or not to be – 29. april 2007.

Rabitu, ..

Pominjes te uspesne, u vezi sa time podji do toga šta znaci biti uspesan danas. Kada kažemo da je neko uspesan, onda svi automatski misle na već koju znaš vrstu uspeha. To ti je kao sto i danas u dobrom delu našeg naroda kada vide nekog debelog, kažu za njega da ima para da jede, da je bogat.

Od prvog dana pratim ovu temu, dobro je osvezenje za razliku do dosadne i sujetne loše poezije koje pojedini plasiraju. Pravi je potez sto je tema izdvojena, jer kako je potrebno materijalno da bi egzistirali, još je potrebnije i duhovno.

Covek je duhovno biće kako i materijalno, jedno bez drugog ne ide,sa razlikom sto je duhovno uzvisenije.

Temu možemo i prevesti kao „materijalno vs duhovno”.

Duhovnost i materijalizam se vrlo često iskljucuju, posebno kada je jedno u vecoj kolicini. Preterani materijalizam sigurno da potire duhovna stremljenja. Svi ljudi imaju tu epsku ili lirsku potrebu. Samo se razlikujemo kako je konzumiramo. Neko to ostvaruje na najnizi način preko televizije, tabloida, holivudskih gadosti, preko popularne muzike. Najmanje je onih koji svoj duh obogacuju pomoću vrhunske knjizevnosti, filozofije, uz klasičnu muziku.

Ljudi su svuda u svetu veliki duhovni lenjivci. Razlike postoje od regiona do regiona, ali svuda gro ljudi traci svoje vreme najviše na čisto materijalne stvari, ili na jeftinu i vulgarnu zabavu koja duh još vise zatupljuje.

Svi smo svedoci da oni koji imaju najbolje uslove za duhovnu aktivnost, zapravo se oni time najmanje bave i najveci su zagadjivaci duhovnog omotaca planete. Koliko je bogatasa koji ne samo da nikada nisu nešto procitali, ni slusali sem Shabana ili Shakire, već nikada nisu dali ni dolar pomoći nekoj skoli, nekom talentovanom studentu ili umetniku, nikad izgradili neki dom za sirotinju.

Najvaznije je usvojiti neko dete iz Mozambika, vencati se u Zambiji, bezati od paparaca.

Poenta i jeste na ljudima koji imaju novac, vlast, uticaj, jer nije lako i za ocekivati da duhovnom radu se posveti sirotinja. Njima je prvo u glavi da zarade komad hleba,ali u celom zapadnom svetu, ma koliko neko bio siromasan, uvek postoji prostora za duhovnost. U Srbiji je godisnja clanarina u bibliotekama oko 5 (pet)eura, taman koliko kosta prosecna knjiga da se kupi.

Ni najcivilizovanija sredina danas, i kroz svu istoriju, ne može mobilisati siroke mase da čitaju Šekspira i Platona.

Ono sto mogu državne institucije, mediji, nosioci društvene vlasti, to je da se siroke mase prvo nauce osnovnoj kulturi svakodnevnog ponasanja. Kada se to savlada, onda su daleko vece sanse da narod u vecem broju se okrene i knjigama, pozoristu, lepoj muzici. Naravno mislim na Srbiju.

Platon je pisao, kakvu muziku jedan narod slusa, takav je taj narod. Šekspir bi slično rekao u svom Mletackom trgovcu, cuvaj se onog ko slusa ogavnu muziku.

Kakva se muzika u nas slusa znate svi. Ko cita dobre knjige, taj svakako slusa i duhovnu muziku, a na to se nadograduju i druge prave vrednosti. Kvadratura kruga, jasno kaže da ko se okrene duhovnom, dakle i citanju, samim tim se osamljuje. To je velika i logicna istina. To je odgovor cele teme, jer što se neko duhovno uzdize time je sve veci jaz između njega i vecine, svetine. I on ali i svetina su sve mrskiji jedni drugima, sve se vise izbegavaju. Taj put nije lak ali ko krene njime on ne odustaje.

Materijalizam je takav da tezi sirenju. Tacnije on sam sebi nije dovoljan i zato trazi utehu u umnozavanju, a to je jedan pakleni krug koji nema srećnog zavrsetka. Otuda materijalistima je uvek malo, uvek su nesrecni i kao narkomani sto vise imaju sve vise su od toga ovisni. Svi sociolozi se slazu da su bogatasi nezadovoljniji, depresivniji, a statistika jasno kaže da su samoubistva daleko cesca u bogatijim sredinama.

SvetlaSenka, na tvoje pitanje je lako odgovoriti. Kao sto postoje alkoholicari koji piju znaš šta i znaš kako. Tako postoje i kulturni ljudi koji piju dobro vino, dobar drugi alkohol, umereno, u odredjenim prilikama, i naravno kad popiju ne tuku ženu, ne povracaju i sl.

Čitatelj se postaje veoma mlad, ta sklonost dolazi od roditelja ili od nekog iz okoline. Moji roditelji nisu citali, to me je neko drugi naucio u detinjstvu. Citatelj i poklonik duhovnog covek može postati i u kasnom dobu, usled najpre nekih nevolja, bolesti, tamnice i sl.

Književnost je umetnost, dakle nešto sto možemo nazvati lepim. A Kant kaže sto su mnogi rekli, lepo je ono sto nam takvo izgleda bez interesa. Tu je takođe odgovor zašto malo ljudi cita, zašto malo njih se duhovno gradi. Naravno time se ne zgrcu novci. Većinom ljudi vladaju prosti sirovi nagoni, a jedan od tih kljucnih nagona je borba za egzistencijom.  Sto je covek siroviji, sto je materijalniji, njegovi nagoni su najmanje kontrolisani, kako ti egzistencijalni, tako i oni seksualni, oni koji regulisu agresiju.

Bogatim pojedincima odgovaraju neprosvećene mase, njima ne samo da se lakse manipuliše, već se njima i lakse prodaju skupi i nepotrebni tehnicki proizvodi. Takvi vise jedu nepotrebne hrane, takvi cine kupoholičarski mentalitet koji danas dominira u bogatim zemljama.

Taj mentalitet bi dominirao i u siromasnoj Africi samo kad bi tamo narod imao dobar standard. Stalna bolesna zelja za kupovinom je ništa drugo nego običan pokusaj da se nadomesti duhovna praznina koja je evidentna. Da se zacepi rupa koja zapravo materijalizmom sve se vise siri.

Страх је инстинкт, много више него убеђење или предубеђење

Osećanje strah-a

idemo dalje – Jan 07, 2004

Strah je snazna emocionalna reakcija na okolnosti koje prete da ugroze ocuvanost organizma,manifestovana kroz bledilo,znojenje, drhtavicu, bekstvo, agresivnost…

U vezi s tim imam dva pitanja(i vremena malo vise nego obicno).Pod utiscima i pred „otiscima“ da je sve oko nas „prezasiceno“ osecanjem straha,ceste izjave tipa-„Plasim se da ……;bojim se…,strah me je…“ navode me da izadjem pred vas sa ovakvim pitanjima:

1.Da li je strah „kamen spoticanja “ u putu ka-napred (moje misljenje), ili je neophodan „pogon“ na koji jos bolje funkcionisemo?

2.“Sa strahom Bozjim pristupite….(hramu)“

Volim sakralne objekte, miris tamjana, zvona crkava, titraj tisine u molitvi,vizantijski stil, intimu ikona, freske, „vizantijsko“ plavo, duhovnu muziku,samo NE volim s t r a h !!!
Prozeta ljubavlju stupam u enterijer koji me obuzima i NE plasim Ga se,jer njegovo sam delo i sva moja „nesavrsenstva“ nosim bez straha.
———————–
Necemo o instituciji crkve i dogmi,vec o tome-MOGU LI LJUBAV I STRAH ZAJEDNO ???

Da li ste se plasili vasih roditelja?
Da li ste ih voleli?

Kritikovana sam jednom prilikom da samo znam da pitam a ne iznosim svoje misljenje. Evo,da preduhitrim kritiku- Plasila sam se (a tako je i sada)samo nasilne smrti,a mojih veoma strogih roditelja-nikad. A volela sam ih-neizmerno.Uvek sam bila spremna biti „kaznjenom“. I sada,ne volim da mi se prasta,volim da mi se (pre)sudi.

Nadam se da su sva slova na okupu i da je jasno ovo pitanje,jer na jednom simpaticnom forumu su mi vec uspostavili dioptriju,sad samo cekam isporuku,ubedjena u dobar ukus i moderan duh diskutanata.

&Lunja& – Jan 07, 2004

HRISTOS SE RODI, Idemo dalje. Zelim ti mnogo srece, da tvoje misli uvek ostanu ovako kristalno ciste, da nedoumice pobegnu od tebe, a hoce..jer ti je duh izuzetno jak.

Strah je instikt, mnogo vise nego nego ubedjenje ili predubedjenje, mada ima tu dosta zackoljica koje su neresene apriori, prvoj inicijaciji straha. Tema je isuvise kompleksna da bi se mogla objasniti tek tako. U nekoliko knjiga sam citala da se covek radja sa nekom vrstom straha, zato kazu da bebe placu po rodjenju. Kao da je to pomalo nasilno odvajanje iz apsolutne sigurnosti i zastite majke.

U toku odrastanja, deca imaju vrlo malo straha, osim ako im se strah ne uslovljava, naglim pokretima, ne dao Bog, batinama, osornim recima, nepruzanjem paznje na njihove zahteve i potrebe, odbijanjem da im se pruzi objasnjenje tacno onako kako to oni traze i mogu, prevashodno da shvate. Otuda i nastaje taj strah od roditelja. Razmisli…odakle potice tvoje prvo secanje? Gde je prva slika? Mozes li iz nje da izvuces makar jedan fragment, koji bi se mogao okarakterisati kao prizvuk straha? Nezbirisiva i primarna slika i utisak, koja ostaje za ceo zivot, i ako vremenom „izgubljena“ u biblioteci secanja.

Ко су масони ?

sebastian – Sep 11, 2000