Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Најбитније је да верујемо у то да она постоји и све се дешава „само“.

Posted in Срби у расејању, књижевност, породица, филозофија by Соларић on 14 априла, 2009

Mišljenje od iskusnijih

milos25 (knjigovodja)

18. februar 2009.

Pa ovako , u vezi sam već godinu i 7 meseci .
Veza je super , slazemo se znam da me voli , ali nekako ne mogu da predjem preko nekih stvari iz njene proslosti . Nikako da predjem preko toga sto je bila sa jednim tipom koji nije naše vere (crncom) skoro god dana . Mislim da nije uredu da se zavlacim i da je lažem da je sve ok kada nikako ne mogu da predjem preko toga . Nekako zaboravim na sve i pokusam ali uvek mi dodje to na kraju i srusi mi se sve .

Ako neko može da mi kaže neka slična iskustva ili ja možda previse razmišljam o glupostima koja su proslost .
Interesuje me mišljenje i sa muske i zenske strane .

hvala i pozdrav !

Anja-Maza (umetnik)

23. februar 2009.

Eh da, da se vratimo malo.
Postavljac teme rece da ne može da predje preko nekih stvari iz proslosti svoje devojke.

Strasna je stvar kada se nema snage u sebi da se predje preko neke predrasude ili da se slomi svoja sopstvena sujeta, iako se procitaju mnoge knjige i uspesno analiziraju mnoge stvari, steknu razne diplome…
I Ajnstajn je govorio da je teze razbiti atom nego ljudsku predrasudu, zar ne?

Iako covek vidi da mu se to lomi o vrat, on i dalje srlja u losem pravcu.

A tako malo treba da se ide boljim putem, da se misli lepse, da se ponudi osmeh umesto grimase, da se oseti sreća, pruzi sreća ili ljubav umesto mrznje, da se otvore vidici…

Kao što se oduvek govorilo: Coveka uvek samo slamka deli od ponora ili od uspeha ali: PREMA SVECU I TROPAR , i za kraj , ne treba se ljutiti ili zbacivati krivicu na Boga kad ne uspemo u svojim zivotima, jer: Niko nije kriv, COVEK JE IPAK SAMO, SAM KOVAC SVOJE SrećE.Ali…mnogima će to , nazalost, ostati lekcija zbog koje će ponovo guliti klupe u nekom drugom zivotu, sve dok ne nauce.
U tome i lezi razlika između svih nas.

Mi se delimo na one koji žele da uce i one koji umišljeno smatraju da SVE ZNAJU. Ja znam da ne znam sve i želim da ucim, a vi gde ste?

placam turu sada za sve :))

Živeli!

)

Pre nego sto ponovo popijemo, imam potrebu da kažem još nešto:

Sreća je oduvek bila i biće, nazalost , trn u oku onoga kome « izgleda » nedokuciva.
Kažem « izgleda » jer nikome nije nedokuciva , samo sto ljudi vole da tako veruju, nazalost po njih.

SVAKO ZASLUZUJE NAJBOLJE.

Ljubav se ne traži, ona se nalazi i kada se najmanje nadamo tome. Najbitnije je da verujemo u to da ona postoji i sve se desava „samo“. Kada verujemo da ona postoji, onda smo i sposobni da je prepoznamo kada se pojavi. U suprotnom, nasa licna ogorcenost i tvrdoglavost nam ne daju da samima sebi učinimo uslugu-opustimo se i uzivamo u svakom danu koji nam život donosi, kao da je poslednji- „CARPE DIEM“. Zaboravimo u svom egoizmu da svaki novi dan treba da se Slavi, i onako ogrezli u zavist, sebicluk, pakost i mrznju, i ne vidimo da nam se to samo vraca lošim.

Cudna je ljudska priroda nema šta.
Toliko prepucavanja i „pametovanja“, pobijanja tudje sreće, kritike tudje sreće, osuda drugih…borba sa predrasudama, trazenje nekog identiteta, lecenje svojih kompleksa na drugima i td…
Cemu?
Samo zato, jer se ne podnosi svoja sopstvena sudbina pa čak ni njena senka. Umesto da se radi na poboljsanju svega toga.
A tako je lako preci na drugu stranu, ostaviti tu , „ivicu“ na kojoj vlada samo adrenalin, i koja nam sluzi samo kao opravdanje za nas licni neuspeh.

I kada se nikome ne sugerise ništa, već se samo iznose mišljena, mnogi se osete PROZVANIM i pogodjenim. Dokaz, da nešto ne stima i da postoji neki kompleks. To prepoznavanje je pozitivno, jer ga, tada, tako prepoznatog, treba i razbijati.

Cuveni apsurd: „Da, ja volim „ivicu„ a u sustini, ceznem za SrećOM. “ Ne postoji covek koji ne cezne za srećom, postoji samo onaj koji, iz neke svoje ogorcenosti, ne želi to da prizna!

Minodora,

vama niko nije rekao da morate da volite moje,„cvjetne proplanke“, a još manje da oni „treba da budu“ sreća za vas. Time sto svoju sreću delim sa drugima (a pri tom sam na Romanticnom Kutku gde se o tome i piše, jel’), želim samo da učinim da ove diskusije budu obasjane i „suncem“, pozitivnom energijom. Zar je to greh po vama? Zar takve ljude, treba odmah „na lomacu“? Zar može nekome da ne bude drago kada cuje da LJUBAV ipak postoji? Po meni to može samo negativnoj osobi koja je na dnu svih dna (odmah da kažem da ne mislim na vas već uopsteno, da se ne bi osetili pogodjenom). Ja, takvoj osobi, želim da pomognem, bas time sto pricam o ljubavi, a i polazim od toga da oni koji pišu na RK ,ipak, su ljudi koji ceznu za toplinom Ljubavi, inače bi pisali na Politici, Filozofiji, Igrama bez granica ili ko zna gde već.
Dakle, pre ću o „cvjetnim proplancima“ nego o mrznji. O njoj neću i ne želim. To bi bilo kao da pocnem da pricam o djavolu a obozavam Hrista.  Zlu ne želim da dam prednost ni na koji način.

Drago mi je što se pratili mene i Polara na diskusijama, ali zar zbog toga, niste bas vi, utoliko vise bolje plasirani da vidite da moji „cvjetni proplanci“ zaista imaju jako prijatnu bazu? :)

Ja se izvinjavam ako sam bilo cime u gore pisanom, pokusala da vama „nametnem“ svoju „cvjetnu stazu“. To mi ni u kom slučaju nije bila namera, jer ja ne namecem ljudima ništa, samo mogu da pricam o tome, prvenstveno zbog same sebe, mada čak i u nadi da prenesem nešto dobro, ako može, a ako ne…Boze moj, svako je kovac svoje sreće, zar ne ?
U svakom slučaju, draže mi je da sirim pozitivnost nego egocentrizam, zaveru, zavist i mrznju, što se može, nazalost, cesce sresti kao i sto sami znate.

Svako dobro vam želim :)

Tura za sve , pa da nastavimo sa diskusijom

živeli!!!

Minodora (kustos)

24. februar 2009.

Ањи,
Хвала на разумијевању, човјек којешта каже ту и тамо.
А, пиће, па ко је још одбио пиће?

Наредну туру плаћам туђим стиховима:

Важно је, можда, и то да знамо:
човјек је жељен – тек ако жели,
и ако себе целог дамо
-тек тада можемо бити цели.

Сазнаћемо – тек ако кажемо
речи искрене, истоветне.
И само онда кад и ми тражимо
моћи ће неко и нас да сретне.
м.а.

Minodora,

čestitam na izboru stihova :))

…i jedna pesma… jedna, sada, moja USLIŠENA MOLITVA. Kada sam je pisala , duboko sam verovala da će doći ljubav i da će imati njegove oci…
Sada saljem svima onima kojima je potrebna još uvek. Verujte mi da ova pali :)

MOLITVA

Evo pred Tobom sada molim i klecim
Za noc svoju ne zalim se sada
Hoću samo da ovaj bol izlecim
I da mi se vrati i najmanja nada.

Pomiluj me miloscu svojom
Svetlost svoju po meni prospi
Dusu moju zali Svetom kapi kojom
I dozvoli da svo zlo,zauvek, u mojoj blizini zaspi.

Oprostaj molim suzom ovom
Za sve greške koje nesvesna pocinih
Za sve sne koje ukrasih bolom
I sve tvoje znake sto u proslosti zanemarih.

Molim te Oce, moje izvinjenje primi
Neka sve tuge nestanu sada
U novu Ljubav, sada mene ovako poniznu vini
I daj joj krila i moc da ne umre nikada.

Amin

Anja
A.M.M.T.

Извор: SerbianCafe.com (дискусија)

И тако почне када лавина крене јер…реч када је једном груба, тешко ће икада више бити мира…

Posted in друштво, књижевност, филозофија, SerbianCafe by Соларић on 13 фебруара, 2009

Predrasude i Istine

&Lunja& – Mar 13, 2004

Zivim u svetu vrhunske tehnologije Ono o cemu smo citali po stripovima, zabavnicima, knjigama o naucnoj fantaziji, danas je postala ostra realnost. Nekada, prilazili smo tim izumima tehnike sa cudjenjem, po malo sa strahom, sa nevericom ali..iz toga se izrodio jedan novi svet, koji je potisnuo onaj stari…nema vise pisama koja je draga ruka pisala, onaj neko u cijim smo mislima toliko uvek hteli da budemo, odvojeni smo nekakvim zidovima po kancelarijama, ciji prostor odjednom prima nekoliko desetina ljudi, ali..nema vise onog ljudskog dodira, nema proca ujutro, ljudi namrsteni i sledjenih lica srecu nas po holovima, hodnicima, liftovima, iz dana u dan, ali ni dobar dan..kamo li ono nekada, da se jedva ceka da se isprica juce dozivljena prica, zivimo sa ovom dusevno praznom i tehnoloski svemogucom kutijom ispred sebe…i otudjili smo se.

Ne znamo ko je tamo, iza ovog ekrana, kako izgleda, kako dise, kako se smeje, kakav mu je pogled kad se namrsti..da li je to samo dnevni bes na birokratiju, glupog sefa koga mora da trpi, nesnosnu koleginicu koja ne zatvara usta po ceo dan, netrpeljivost prema komsiji jer eno, opet ima nesto novo u kuci…ili..je to nesto vise, sto moze da srusi mnogo nada u svet, i ovako vec izopacen, to..sto se ne vidi..da li je bolje odmah staviti u karantin osecanja i tamo drzati, bez milosti jer..ne znamo, ako odskrinemo vrata hoce li odande izaci demon iz prica ili..tek samo covek, usamljen ali jos po malo srecan, sto je ziv…

Predrasude…doci ce nam glave i dolaze, zar ne? Cesto se plane, razbesni, tresnu nevidljiva vrata pred nosom persone non grata
cuje se kako se lomi staklo neceg razbijenog, momentum iritiran recju, misli, izborom reci u jednoj recenici, ponekad bez tacke, ponekad spojenih reci, a ne pripadaju tako pravopisu ali..neka..samo neka bujica krene, treba je neko, „greje’ hladan zivot, „tesi“,
a dusa…Gde je dusa? Ima li je jos negde il je rec istina ubijena pojavom dva tri svemocna dugmeta, koja mogu da izbrisu iz postojanja celi jedan zivot, koji je izasao u susret nama, u ovom paralenom svetu…Gde je ta duša, o kojoj se govori, valjda kao nikada pre,
gde se veronauka, kao nauka, kao rec, vise ne kritikuje, ne stavlja se onaj ruzni pecat na nju ali..kao da je to samo rec, i dalje, samo misao, ne previse glasna i ne previse jasna…I svetost i svetla nekih dalekih svetova..pa sad, ako je neko dovoljno lud, kao ja,
da kaze da krade zvezde, ko se usudjuje da zivi zivot zbog zivota,
u prkos onom dugmetu, tako snaznom, sto moze da obrise celo moje zivot jer..jesam li ja odista ziva ili tamo neko, ko ide sa nozem skrivenim ispod plasta od stakla, doci ce, jos samo malo..i zariti taj noz, njegovo secivo jer rec, moja rec, zaseci ce njegove predrasude, bas tamo gde su najosetljivije, a taj neko, hoce da govori o svetu, o vrednosti zivota, o smislu koji se zove predrasuda.

Kazem ja, kao vividni primer ili ti, ili neko drugi, nije ni vazno..vazna je misao, koja je osnova predrasude. Zasto? Zbog cega? Da li je zivot sa njom laksi? Hoce li predrasuda osvetlati neki skriven put ili..zaviti makar i u crno jos vise jer i ovako..ko mari??? Nisam ni ja, ni ti, ni onaj tamo, izmislili zid od stakla, sto deli duse,a ipak..spaja, mnogo vise nego sto se uvidja jer..ziva rec, ostrija li je, zivlja li je, jaca li je, od ove reci, sto je oko vidi, a oko otvara dusu, odmah, nemas vremena ni da uzdahnes…
ni koraka da odstupis…

Istina je tu, slusa nas, smeska se i ceka, strpljivo, doci ce njen red. Kaze: „Samo se vi gospodo, igrajte na ovoj pozornoci, menjajte maske, kostime, neka neka vas, imam ja vremena…vase je vreme ovde, a moje..tamo gore…tamo gde vi necet, ne mozete, a ja, evo i sada me tamo ima…Igrajte na vasem maskenbalu…ludo se zabavljajte..neka vas neka…Vi ste ipak, samo ljudi, a ja..ja sam vreme, vase, proslo i buduce“…

Eto..pa sad, kako vam drago…ko zna, mozda i u predrasudi zivi neki zivot ali..dobro je da nije moj…

..Stela – Mar 13, 2004 00:40

„ali..nema vise onog ljudskog dodira, ema proca ujutro, ljudi namrsteni i sledjenih lica srecu nas po holovima, hodnicima, liftovima, iz dana u dan, ali ni dobar dan..kamo li ono nekada, da se jedva ceka da se isprica juce dozivljena prica“

Draga, Lunjo, ne mogu se sloziti sa tobom po pitanju ljudi koji me okruzuju. Mozda sam, sticajem okolnosti i ziveci u podneblju vecito zelenih prostranstava gde su ljudi neposredni, spontani, veseli, dragi i izuzetno ljubazni, imala srece da upoznam i drugaciji svet od tebe. Mozda, samo drugacije gledamo na ljude ili osecamo potrebu za vecom paznjom, ne znam. Ljudi koji me okruzuju, imaju za mene specijalna mesta u memoriji a u srcu su samo oni koji to zaista i zasluzuju a ima ih jako mnogo.

(more…)

Друштвена интелигенција се може стећи у раном детињству кроз дружење

Posted in Срби у расејању, друштво, породица, SerbianCafe by Соларић on 29 јануара, 2009

acelaidlaw88 (trgovac) – 2. oktobar 2005.

Socijalna inteligencija se može steci u ranom detinjstvu kroz druzenje, uklapanje, dakle srećan zivot. Ako neko nije imao tu sreću kroz zivot, mnogo je teze izboriti se za to u kasnijim godinama. Za mene je sreća biti prihvacen od svoje okoline.

Iz mog iskustva mogu da zakljucim da ima mnogo osoba sto su sklone kategorisanju ljudi prema njihovim primanjima, kvalitetu namestaja u njihovim domovima, prema tome sa kime se druže/koga poznavaju. Takvima sam suvise svog vremena i paznje posvecivala i zato bila nesretna kroz zivot. Kao i oni i ja kategorisem ljude, ali na drugaciji način. Licemeri i lazovi, koje sam celog svog zivota proucavala kao prirodnjak krokodile u Africi u vecini slučajeva uzivaju u jedenju mesa.

Sto su slonovski rogovi bili za pohlepne lovce na safarijima, to su evropski malograđani sa svojim prokletstvima bili za mene. Uvek sam im zavidila jer nemaju emocije i čini mi se da ih nikad ništa ne boli. Rodjeni bez jedne trunke savesti, ta uskogrudna bica tumaraju ovim svetom služeci Satanu, sijuci zlo menu ljudima. Mrze Katolike, Jevreje, Crnce i Latine jer zivotnim stilom i moralno razlikuju od njih kao dan i noć.

Sitne dokone osobe poput mene su im trn u oku jer u meni prepoznaju sebe, sto im jako teško pada jer onda pocinju biti svesni sopstvenog ega i to im ne odgovara. Na konkretna pitanja ne žele da odgovore jer u suprotnom bi morali da priznaju sopstvenu inferiornost u odnosu na mene. Ima mnogo boljih ljudi od mene i oni su mi uzor. Bolji od mene se prema meni ponasaju kao da sam za njih nešto sveto, u mojoj malenkosti prepoznaju sopstvenu bol i hrabro se suocavaju sa tim trudeci se da mi pomognu znajuci da sve to Bog gleda odozgo, ali ne ocekuju nagradu ili priznanje za to. Milo im je da znaju da je njihov dobar cin imao efekat u mom licnom zivotu.

Isti osecaj ima doktor kad uspesno izleci pacijenta pa tu dragu tajnu drzi u sebi da ga inspirise i daje mu snagu za nove podvige. Za onoga sto prasta vise od mene ja sam inteligentna, vredna postovanja bez obzira na moj trenutni drustveni status ili moju proslost.

Istinska ljubav prema Bogu je u onoga što se ne boji šta će komsije da kažu ili njegovi poznanici šta će da misle ako njega ili nju vide u drustvu sa mnom. Jedan Latinac će da radi od jutra do sutra da bi svojoj porodici omogućio lepo druzenje, veselje, muziku, obrazovanje, sa njim žive njegova bolja polovina, njegovi i njeni roditelji radi cuvanja dece dok su mali, braca i sestre, ujaci i tetke. Kad vam dodju u goste ne gledaju vas namestaj niti ih interesiraju vase lične stvari. Njega interesira samo njegov licni zivot. Ista stvar sa Jevrejima i Katolicima.

Zahvaljujuci istinskoj odanosti Bogu Jevreji su usprkos svojoj rastrkanosti po svetu ocuvali svoju tradiciju i obicaje. To je znam, neka druga tema, ali Jevreji i Katolici su mnogo privrzeniji svojim verama od samozvanih Pravoslavaca i to želim da istaknem u sklopu ove teme da bih nekako ukazala na koren problema sto ga je istakao postavljac teme, dakle OTUDJENOST.. Sav taj duh kojeg nemaju takozvani „stranci” neće se dugo odrzati zbog svoje nenormalno ogromne cene. Mislim na sakupljanje materijala za ogovaranje.

Moja pastorka je uperila prst u Crnkinju sto je prošla pored nas sa sestero dece i kaže „Vidi je kakva je stroklja kao da ju je dete pravilo za rucni rad!” Žena pogleda u mene a ja u zemlju pozelih da propadnem. Ja sam se izvinila ženi i objasnila joj da ju je ona podsetila na njenu majku koju nije videla godinama. Žena je prasnila u smeh, potapsala me po ramenu i rekla „I feel sorry for YOU, my child”, u prevodu, „zalim te dete moje”. Nije morala razumeti srpski da bih osetila da je bila predmet nečije „PRICE”.

Ovom dugom polemikom nisam htela da kažem da su Srbi uzrok otudjenosti. Drustveni napredak u drugim etnickim grupama je stvorio svest o varijantama mimo onog rekla-kazala-videla. Jedan Jevrej bi radje diskutovao o dobrim univerzitetima ili snizenjima u trgovinama nego razglabao o tome kako njegovi poznanici vaspitavaju svoju decu. Americki Talijani sa kojima se družim pricaju o planiranju svojih godisnjih odmora u Italiji, zezaju se na racun onih kojima su nepodobni, polemisu o nepravednosti ovog sistema, nostalgicno se secaju dobrih starih dana.

Talijani i Španci imaju zajednicko to što gledaju smesnu i veselu stranu zivota mnogo vise od mene, dok ja sve uzimam zdravo za gotovo i mnogo dramatizujem stvari. Prema tome, ogovaracke drustvene sredine bi mnogo mogle da nauce od naprednih, naravno ako za to postoji volja. U suprotnom stihija sveopceg drustvenog napretka će ih neminovno odvuci na vodopade samounistenja.

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)

Период детињства је од непроценљивог значаја за формирање карактера

Posted in родитељи, филозофија, SerbianCafe by Соларић on 21 јануара, 2009

sofija2 (filozof) – Jan 10, 2004

Period detinjstva je od neprocenjivog znacaja za formiranje karaktera, posto se njime usmerava razvoj svesnosti svakog coveka. Naime, decija svesnost nije dovoljno razvijena da bi bila u stanju da shvati interakciju sa okolinom kao odrasli ljudi.

Ukoliko dete dozivljava neprijatna iskustva i stresne situacije, gde je liseno ljubavi i razumevanja, njegova decija svesnost nece biti u stanju da pravilno interpretira takvu interakciju sa okolinom, tako da ce se u njemu formirati razne i razlicite zablude i iluzije i o sebi i o svojoj okolini. To ce isto tako usloviti formiranje negativnih osecanja ili NESVESNI EGO koji ce se na taj nacin formirati.

Buduci da je on najblizi svesnosti, dete (kasnije odrasla osoba) ce reagovati iz tako bolnih i nagomilanih iskustava, a ne iz svoje sustine. To ce se odraziti kao odredjena nefunkcionalnost ili destruktivnost ili prema sebi ili prema okolini, a ponekad i prema sebi i prema okolini.

Ni jedno dete nije u stanju da svesno usmeri svoj razvoj kao odrasli ljudi. Svaki covek ukoliko to iskreno zeli moze sam sebi najvise da pomogne. Medjutim, za to je potrebna hrabrost i upornost. Dokle god se covek ne suoci sa bolnim iskustvima u sebi (ma koliko to neprijatno izgledalo) on ne moze ni da ih prevazidje, posto ce njegova svesnost uvek biti afektovana njima.

To se moze postici samo iskrenom i dubokom samoanalizom kojom ce se proniknuti kroz takva mracna osecanja do same svoje sustinе ILI DUHOVNE SVESTI. Kroz nju se jedino moze pronaci mudrost, istrajnost i odgovornost za svoju sopstvenu promenu i razvoj.

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)

Како настаје и како се развија осећај кривице ?

Posted in друштво, породица, родитељи, SerbianCafe by Соларић on 13 јануара, 2009

Psiholozi, da vas vidim sad?

neshvaceni_genije 07. januar 2009.

Kako nastaje i kako se razvija osecaj krivice? Šta je normalno, a šta bolesno osecanje krivice?

smesni_mejlovi 08. januar 2009.

Osjecaj krivice nastaje tako što tvoje Ego stanje Roditelj, pritiska tvoje Ego stanje Dijete.
Ego stanje Roditelj formirano ti je između 3. i 6. godine od strane tvojih bioloskih roditelj, staratelja ili nekog ko te je u tom periodu zivota „vaspitavao”.
Kasnije, negdje u periodu puberteta, pod uticajem opet roditelja/staratelja, ali i drustva, knjiga etc. dodatno se formirao Roditelj(kao Ego stanje).

I tako dalje i tako dalje…

E, sad;
da se zakljuciti da si , kao mali, ali i kasnije, često dobijao poruke od okoline, tipa:
-moras,
-treba,
-nije to dobro,
-zapni jače,
-ti si nesposoban,
-vidis kako onaj tamo to bolje radi od tebe,
-zašto si to uradio,
-…
-…
-…
i slično.
Ali, poenta je, da je bilo mnogo kritike.

Sve to formiralo je Roditelja u tebi, koji sad „muci” tvoje Dijete.
Možda ti se taj „osjecaj krivice” javlja svaki put kada želiš da uzivas, da se opustis ili kada donosis neku odluku( ili ne želiš ništa da odlucujes)?

Dobra vijest je da sve to možeš da promijenis!

(otegoh sa ovom ko Avejk ,-) )

Извор: SerbianCafe (Дискусије)

Берачи банана

Posted in Чворак, друштво, политика by Соларић on 30 децембра, 2008

Шта може председник

Борис Тадић је искористио партијски скуп да говори о важним државним питањима. Ништа спорно. Може о томе да говори и као председник Србије и као председник Демократске странке.

Драган Бујошевић

[објављено: 08/12/2008]

Cvorak , 09/12/2008,

Skoro sam procitao u jednim dnevnim novinana komentar jednog gospodina koji Srbiju uporedjuje sa banana republikom. Da se covek nasmeje ali kada malo bolje razmisli shvati da u Srbiji ne uspevaju banane. Tako da banana republika definitvno ne mozemo da budemo. Sto opet ne znaci da kod nas ne postoje beraci banana. Politicka situacija u Srbiji svakim danom postaje sve vise groteskna.

Kao da se covek nadje u nekom losem filmu B produkcije. Postovanje zakona, ustava, pravila kod nas jednostavno ne postoji. Zavisno od potrebe zakoni se krse, ustav ne postuje, pravila se savijaju i zaobilaze.

Legitimitet svemu tome trebalo bi da nam da ta zlatna evropska buducnost. Zlatno evropsko runo. Jos od vremena srednjeg veka postoji jedna poslovica. Kada kraljevina pada zakon mora da stoji. Kod nas umesto zakona stoje nesuvisle price, glupe i nebulozne ideje. Kraljevina je davno pala. I umesto zakona stoje direci.

U mome bi kraju narod rekao da se vrte cemerdani. A o pojedinim ljudima mnogo bolje od njih govori njihov ego. ta gomila prica, kojekakvih planova i ideja ima samo za cilj jedno. Da nesto sakrije. Sta se to sakriva bilo bi dobro pitati srpsku opoziciju.

Pardon. Mislio sam, berace banana.

Извор: Политика а.д. (коментари корисника)