Политичка књижевност сматра као део праве књижевности у ужем смислу

Српски Књижевни Гласник

Павле Поповић: АНТУН ФАБРИС.

Целокупан чланак: solaric.wordpress.com/antun-fabris/

… Једнога јутра, а баш у присуству Фабрисову, повео се, у кафани на Пилама, разговор међу неким млађим људима о томе који се све писци сматрају као прави писци, као они о којима књижевна критика води рачуна, јесу ли то, на иример, само песници и приповедачи или, сем њих, и други писци. Да би ствар извео на чисто и разговору дао конкретну основу, један од тих млађих људи запита: „па добро, је ли и Фабрис писац; да ли и он са својим политичким чланцима (који, у осталом. чине највећу н најглавнију партију његова писања) улази у оквир онога чиме се књижевна критика бави?“ Други од њих (Фабрис сам није учествовао у разговору), на којега је питање и било управљено, одговори: „све што има СТИЛА предмет је књижевне критике; ако у Фабрисовим политичким чланцима има стила, и ти чланци постају њен предмет, и Фабрис као такав писац спада у оне праве којима се књижевна критика бави“.

Тај други имао је право. Политичка књижевност одавна се, бар са својим главним представницима, сматра као део праве књижевности у ужем смислу. Мемоари Ришељеа и Наполеона, који имају много пасажа чисто политичког карактера, ту су да послуже томе као при-мер, а пре њих, и више од њпх ако хоћете, једно дело из класичнога света, познати „Коментари“ Цезарови. Тако и други, више политички писци у данашњем смислу Кастелар на пример. Кастелар је кад смо га поменули, баш пример оних политичких писаца који долазе до речитости, до јаких стилских пасажа, до необичног владања речју у свом писању. Што је он „по превасходству беседник, то ништа не смета да га ми овде и као пример за писца узимамо; ако је ипак потребно дати име једног чистог писца а политичара, који се сматра као добар стилист, и несумњиво спада у оне који су и књижевној критици драги, ми ћемо поменути оног непознатог аутора чувених „Јунијевих писама“, и његово име биће довољно као пример за нашу тврдњу. Политички писци, дакле, како они који пишу књиге, тако и они који пишу само чланке, могу се сматрати као писци књижевног интереса, јер могу доћи до момената кад је њихово писање и стилски лепо. Не само они, у осталом, него и многи писцп сличне врсте. „Свака јака и велика душа, каже Сент-Бев на једном месту, у моментима узбуђења и одушевљења, може владати речју, и било би врло чудно кад не би било тако“.

И Фабрис, према томе, може бити тако сматран, и он може, у свом политичком раду, бнти гледан не само као политичар него и као писац. То, за Фабриса посебно, може изгледати мало чудно на први поглед. У Фабрису се обично не гледа писац него политичар. Он је то, у осталом, и био првенствено. Њему је акција била главно а не писање. Што је год писао, писао је зато да тиме утиче на своје суграђане, на своју публику. У свакој политичкој ситуацији, при свакој политичкој појави, он је имао нешто да каже корисно, да да неко упутство, да покаже правац, да створи директиву, да определи акцију оних за које пише; н њему је то било гдавно. Сваким чланком скоро он је за тим ишао; сваки чланак извире из дате политичке ситуације и њу резимује; сваки чланак је само у речи сложена акција. И сад ми у тим чланцима гледамо писца! Јест, али је врло пријатно иза доброг политичара тражити доброг писца, испод лепе акције наћи и лепу реч.

Као писац, Фабрис је прост, јасан, концизан. У њега нема срачунате композиције, артистичког груписања ствари, спреманих ефеката, бујне реторике, полета, заноса, који плени и осваја на јуриш; у њега нема, можда ни једанпут, ни живописних елемената, који освежавају: У њега је све просто, голо. Идући за својом мишљу, он је гледао да само њу изрази, да јој да потребне јасности. Волео је уз то израз синтетичан, афористичну форму, максиму која обухвата сву мисао одједанпут, и то је можда једина више артистичка тежња коју је показао при писању. Иначе, старао се само да непосредно изрази мисао коју има, и то онако како је има. У том старању, он је увек и успевао да каже мисао како је осећа, и да тачно обележи своје расположење у датом тренутку. Како је мисао варирала према предмету, то је он у своме писању долазио до разних облика и особина изражавања. Сем јасности, он је показивао још и дискретност и обазривост нарочито у анализи, у дискутовању спорних или деликатних питања; затим је долазио каткад до јаког, жестоког тона; некад прелазио у хумор; некад, у иронију и сарказам; други пут, опет, кад му је мисао била специално драга, једна од основнпх његових, од оних које као да су с њим заједно срасле, он је у њих уносио и осећања своја, емоцију, топлоту, и долазио не ретко до праве речитости. А како је, опет, мисао код њега у току времена старила, упијала се у њ све више, постајала осећај његов, лепила се све јаче за песимизам његов и горчину који су га све више освајали, то и његово писање показује све те промене њене, рефлектује његову душу. Ко прочита све политичке чланке Фабрисове, редом, један по један, из године у годину, може пратити, степен по степен, како је мисао његова постајала све црња, како су се све сетнија расположења кристалисавала у њему. Његови члапци представљају и њега лично, бол његов који је сваким даном растао.

Ми ћемо сад прегледати те важније чланке, поли-тичке списе његове. Узгред буди речено, он међу својим политичким списима нема већих ствари, нема расправа ни књига. Једанпут је само мислио и на писање ових. Хтео је да напише овећи један есеј (и то баш за наш лист, за „Српски Књижевни Гласник„), „Српски покрет на Приморју“ како му је сам дао наслов, и хтео ту да изложи цео новији покрет, од 1880 на овамо, у пуној ширини и јасности, онако како је то потребно за ширу публику, која не познаје ствари из близа, и која није пратила догађаје редом како су се они јављали. На жалост, и специално на жалост овога листа, наш несуђени сарадник није тај есеј написао, нити какав други те врсте. Сва политичка књижевност његова остала је у оним кратким чланцима његовим, поглавито уводним, које је он писао у „Дубровнику“, од 1895, девет пуних година; и ми ћемо се на њима задржати, само мало наравно, и прегледати их по врстама у које се могу поделити.

Први и најглавнијп појам који о Фабрису имамо, то је да је он борац, јуначки бранилац српскога имена, одважан полемичар; прегледајмо зато најпре његове полемичне чланке,   тј. непосредно полемичне   (јер сви његови чланци имају полемичнога елемента), оне у којима он напада, протестује. У тим чланцима је мушко држање, лична одважност, жесток тон, јаке речи. Примера ради, наводим онај први, ако хоћете, којим је почео новинарску кариеру, из 1895, под насловом  ,.Il signor Сiarocchi lo dice„, у којем је протестовао против полициске истраге над неким чиновницима,  и који је био примећен одмах, учинио сензацију шта више;  затим, оне о изборима општинским   од   1899 године;   или   онај   против општине, „Срби Дубровчани и општина„ (1901, бр. 16), где Фабрис протестује против кажњавања млађих Срба због нереда на Гундулићевој пољани; или онај, опет против општине (1901, бр. 38), без наслова. који је можда више црн негошто би нам данас изгледало да је имао бити; постављењима, професорима, систему  у дубровачкој гимназији; или онај после изласка из тамнице, чланак куражан каквом се нико  не би надао после тога фамозног догађаја;   или оне о гимназиалној афери   (1903, бр. 3, 6, 8 и др.)  у којима је тражио да се она понова суди; или оне, многе,  о управи  у Босни и  Херцеговини, о којој није престајао писати, итд. …

Сродне теме:

• Часопис Дубровник: Штампа у Србији
• „Најчаснији међу Србима католичке вере“

Сви само пуцају на велике залогаје, жале се нон стоп…

Zašto glumimo?

Stela_ (prevodilac) – Dec 29, 2003

Lunjo, 50% krivice snosimo mi, sa svojim pasivnim pogledom na sopstveni zivot i buducnost a ostalih 50% su posledice koje su nas snasle. Naivno je ocekivati od sveta da te voli i postuje ako samog sebe ne volis i za svoju decu i buducnost ne brines. Jos, ne tako davno, 1998 godine, imali smo oko 200 politickih partija a Crna Gora je imala 50. Ni jedna drzava u svetu ne broji toliki porast politickih partija kao Srbija. Sta to znaci? U Srbiji, vise ne samo sto ekonomija ne vredi, ne vredi vise ni zemlja, politicke partije i pozicija u politickim partijama, postala je najunosniji biznis. Zasto je privatizacija isla tako sporo? Zato sto, je to odgovaralo vladajucoj strukturi jer otpustanjem radnika i propascu fabrika koje su jos uvek mogle da rade i proizvode, dosli su do jevtinog proizvoda i velikog profita. Pokupovali su nasi politicari, nakon sto su upropastili, sva preduzeca i sada su sopstveni vlasnici, istih, za male pare. Sada su tek obezbedili sebi novac koji ce imati za sve sledece izborne kampanje. Oni koji su zaista prave patriote, ljudi koji bi nas mogli izvuci iz crne rupe, nemaju taj novac jer oni i nisu skloni mutnim radnjama. To je istina koju narod, mora da shvati i prihvati. Treba se boriti protiv lopovluka, lazi i onih koji na glas zagovaraju patriotizam. Nasi izbori su prava lakrdija. Da li postoji ijedna partija koja je ponudila na prvom mestu svoj ekonomsko-politicki program umesto nacionalnog? Sve se baziralo iskljucivo na manipulacijama rodoljubivih osecanja kod gradjana. inat, mrznja, bes koji krene cim neko kaze, bilo sta..ne da da se krene napred

&Lunja& – Dec 29, 2003

Sa toliko medjusobne mrznje i samounistavanja, po osnovnim pitanjima, zivotnog standarda, ne moze se ocekivati nikakav prosperitet. Prvo se mora postati svestan promasaja, dovodjenja u red bazicnih faktora, obezbediti ljudima da zive iole kako treba, da imaju redovna primanja u skladu sa troskovima, sigurne poslove, da se rascisti sve ono blato sto se talozilo, jos od 1987-me godine. Za to..nece biti ni strpljenja, ni volje, ni htenja. Svi samo pucaju na velike zalogaje, zale se non stop kako ovo i ono ne valja, a niko ne radi nista po tome pitanju. Bilo je reci o uvodjenju radnog vremena od devet do pet, kao na zapadu. Digla se dreka, protest..Kad god se pomene neka promena, napravi se potom sranje, da se ubije premijer, da dozivimo bombardovanje, a sami sebi kopamo te jame. Nismo disciplinovani. Hteli bi mnogo, hteli bi sve elitno jer nam „pripada“, a sa druge strane, nismo u stanju da sami medju sobom ispostujemo, ono sto sami zelimo.

Da smo glupi, neobrazovani, da nemamo tri ciste o tome kako se funkcionise u svetskom poretku, pa i da covek kaze, de, jadni, ne znaju…Ali znamo i to prokleto dobro znamo sve sta i kao treba. Medjutim, inat, mrznja, bes koji krene cim neko kaze, bilo sta..ne da da se krene napred. Izgubili smo stotine hiljada ljudi pod bombama, izgubili smo skolovani kadar, koji se sada vuce po zapadu, od nemila do nedraga, ali..taj truli zapad ima sve ono sto mi nemamo…a sve to cak i malo, nama je premalo, jer i po tome se pljuje i kidise…

Mi nismo vise u stanju, da razgovaramo medju sobom, bez mrznje, bez ponizavanja, bez insinuacija, koje su tako vividno rasprostranjene, narocito ovde, na ovakvim diskusijama. Neko nam je to obezbedio, neko je silan trud ulozio da se ovaj sajt stvori…ali..umesto istinskog ljudskog dodira, razumevanja, podrske, opet samo izrugivanje…Aha, evo prilike…daj da se ubijamo, daj da se krvimo, daj da nadjemo zrtvu…Vecina ovde dodje da se nekome „nasmeje“..A kakav je to smeh? Kome? Recima na staklu??? kako u zivotu, tako i ovde. A to tako ne mere.