Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Тако се калило наше ново друштво које нас је од некада радно-вредног народа створило масе занесењака који би радије гладовали у граду и хладу

baresh (zanatlija)

30. mart 2009.

..

Овако нешто памтим када се калило наше ново друштво. Било је то педесетих минулог века, када су сатирали „кулака“ (читај сељака) који је служио као симбол поруге (сељачина) пружајући најжешћи отпор насиљу тадашњег времена.

Мој најстарији брат преко ноћи постаје скојевац и добија посао у државној служби. Потом се жени и ствара породицу. Највећи део прихода за опстанак, била је храна по коју је долазио сваких седам дана на бициклу.

Варошица у којој је радио, била је неких 20-ак км. од села, па му мајка спреми: пасуљ, кромпир, јаја, суво месо, пекмеза, ракије…и да не набрајам, а он никада да донесе ни паковање кафе или било чега у знак пажње.Када је почео правити кућу, мајка на пијаци нешто прода и да му новаца, а он јој и негледајући је прокоментарише: зар само оволико?

Мајка каже: немам више, ниси ти САМ. А нас било петоро деце…!

Тако се калило наше ново друштво које нас је од некада радно-вредног народа створила масе занесењака који би радије гладовали у граду и хладу. А тек како је људска машта узнапредовала кад се почело одлазити у З.Европу, тј.печалбу, а потом у трајно исељење, да не помињемо. Бата Иранац описује нас општенито (генерално) па према томе не бих рекао да си неки од ређих изузетака, судечи по твојим коментарима.

П.С. пре неколико година приликом посете завичају, снимио сам на траку са једне градске зграде овакав графит: Боље динар у хладу него два на раду„. Када сам опет ишао прошле године, исти графит и даље постоји.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Кучи – живот и обичаји

Posted in друштво, повесница, породица by Соларић on 7 априла, 2009

ПЛЕМЕ КУЧИ – ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ

4. Давање утока (азила) било је у Куча свети обичај за свакога.Кад би неко , био пријатељ или непријатељ, обегао у Куче и потражио у њих утока (уточишта) од непријатеља, који га гоне, они су га свесрдно примали под своју заштиту. О томе говори и војвода Марко (Пл. Кучи, 100) и каже, кад би такав бегунац наишао на неког Куча од слабијег братства, тај би га одвео јачен братству, код којега је могао бити безбеднији. …

5. Деоба задруге вршила се у Куча, како у Срба тако и Арбанаса, по пасовима а не по главама, т.ј. имање се делилило на онолико једнаких делова, колико је било мушких представника онога паса, који је задругу основао.Кад би се отац делио са синовима, добијао је једнак део са њима. Ако отац није био у животу, па су се делили синови с мајком, и она је добијала део раван љихову, самошто она није смела од тога ништа окрњити, јер се тај део сматрао као својина њених синова и они су га по њеној смрти делили на равне делове. Оно што је нека задруга сама својим трудом стекла, што дакле није наследила од својих старих, делилио се подједнако међу све одрасле мушке задругаре. Девојка није добијала од подењљеног задружног имања никаква дела. Ако су јој родитељи помрли, дужна су била браћа старати се о њеном издржавању и удадби. Ако је не би хтео нико од браће држати код себе, морала су сва издељена браћа плаћати за њено издржавање у некој другој кући.

6. Особац. Кад се удавала нека девојка, давали су јој (као што дају и сад) родитељи, односно браћа, по неколико брави или нешто новаца, што се сматрало као њен особац, т.ј. њена особена или засебна својина. Њен муж није имао никаква права на тај особац, и она је могла располагати њиме, како је хтела. И кад би жени неко од њених браственика нешто поклонио, то је такође спадало у њен особац. Обично су особац наслеђивале од мајке само кћери. – Као што видимо, прости народ је сасвим здраво и раумно решио питање о праву располагања жениним миразом.

7. О друштвеном положају Бањовића, кучких ковача, већ смо говорили на страни 135. Откуда толико презирање у Куча према овим ковачима, није лако разумети, у толико мање, што Кучи не тврде нигде, да су Бањовићи некога ниског порекла. Може бити, да у томе презирању имамо просто изражен витешки понос ових ратника од заната према људима, који се – по њиховом схватању – баве пословима ниже врсте.

8. У Арбанаса су вределе већином правне уредбе из познатог Лека Канума неписаног арбанашког законика, који се приписује арбанашком владару Леки Дукађинију („Лека Капетан“ српских народних песама) из друге половине 14. века. Ја сам био по казивању Арбанаса написао повећи број чланова тога закона и кад сам их упоредио са немачким преводом Лека Канума (в. Берлински лист Zeitscrift für Ethnologie za 1901, по саопштењу P. Traeger-a), видео сам, да се готово у свему слажу са њим. Зато их овде и не доносим.

Г. Неколико последица племенског живота

Вековима су Кучи, као и многа друга српска племена и братства, живели засебним, а врло дуго и сасвим самосталним политичким животом. Никаква власт није их држала дуже и потпуно под собом, они нису знали за какве дужности према држави,чак и против најмањег данка они су се одсудно бунили. Племе, братство и уопште сродство служило је као заштита од непријатеља. Сваки, који је стојао изван тих кругова, па ма био и Србин, сматрао се мање више за природног непријатеља. Човек се у оним данима општег безвлашћа и борби свију протов свакога још једино могао поуздати у своје крвне сроднике, братственике и племенике.

У таквим приликама морали су неодољиво поникнути и погледи и врлине особине врсте. Племе је сматрано за средиште целокупног народног живота. Оно је имало у сваком погледу своје засебне интересе који су готово увек били супротни интересима скоро свих околних племена. Свако је племе увек било готово, да те своје засебне интересе најодлучније брани па ма против кога било. Развила се дакле јака племенска саможивост, сепаратизам, који је врло јасно и врло често избијао у свој ранијој и скорашњој прошлости Црне Горе и свих суседних јој области. Сваки је племеник сматрао за дужност заступати свуда своје племе. Ко би покушао, да погледа мало даље изван узаног оквира месних интереса и да ради виших, општенародних задатака жртвује један део племенских интереса, тај се излагао погибли, да га племе огласи за издајника.

У племену је опет, као што знамо, братство имало улогу мањега средишта, које је прикупљало око себе блиске сроднике. Крвно сродство, најприроднија и најчвршћа веза, која може људе спајати, чинило је, да су узајамни односи међу браственицима били веома чврсти. Била је света дужност потпомагати и бранити свуда свога браственика без обзира на то, да ли је прав или крив: браство га је морало осветити, ако би погинуо, морало је на суду бранити његову невиност и јавно заштићавати његову част и углед.  У многим другим српским крајевима, где није било установа братства и племена, указивале су оваке исте улсуге својим члановима задруге или веће групе од сродника.

Црна Гора а у многом погледу и Србија имају у својим напорима за политичким и културним развитком још врло много да се боре с овим наслеђеним погледима доскорашњег друштвеног живота у Срба, и нису мале сметње, које ти погледи чине напредовању младих српских држава. У Црној Гори се још не може замислити, да се у неком племену постављају за чиновнике иноплеменици, туђи људи. И грађански и војни главари, свештеници па чак и учитељи – све то морају бити људи из истог племена. Племе се још непрестано осећа засебном целином, која своје посебне интересе врло пажљиво чува.

Извор: наставља се…

Сродне теме:

Бити успешан у земљи закржљалих моралних, професионалних и етичких норми и модела није успех него СРАМОТА

Posted in Србија, друштво, политика, спорт by Соларић on 4 априла, 2009

Микља, Дивац и Милошевић напали Ђиласа

Доскорашњи градски секретар за спорт Игор Микља, председник Олимпијског комитета Србије Владе Дивац и бивши фудбалски репрезентативац Саво Милошевић затражили су на заједничкој прес конференцији од градоначелника Драгана Ђиласа да образложи свој „недемократски чин“ Микљине смене.

А. Милетић
[објављено: 26/03/2009]

damnjan , 26/03/2009,

Ovog Miklju ne gotivim nikako vec 20 godina koliko ga vidjam i pratim na javnoj sceni Srbije. Medjutim ako su uz njega stali Divac i Miloshevic dajem blanko poverenje da su u pravu. Postavio bih samo jedno pitanje: „Kako to u zemlji poremecenih vrednosti, nepotizma, kronizma, korupcije, partijskih kvota itd Igor Miklja postade gradski sekretar za sport?“ Da nije mozda na nekom poshtenom konkursu izabran od nekoliko kvalitetnih kandidata ili mu je shemu zavrshio friend sa friend-om od friend-ovog kuma itd. Igrao si u kolu koje sada kudish Igoreee, Igoreeeeee :(

Svaki uspeshan chovek (sa izuzetkom sportista koji su uspeli i u inostranstvu) treba da se STIDI svog uspeha, jer biti uspeshan u zemlji zakrzljalih moralnih, profesionalnih i etichkih normi i modela nije uspeh nego SRAMOTA. Kada se srlja u ambis svejedno je da li smo sekretari, predsednici OK, clanovi glavnog odbora glavne stranke (aktuelno zuto preduzece) da li imamo 5.000 ili 5 evra u dzepu, da li imamo shemu za dobro sedishte ili ne. AMBIS je AMBIS!!! SRBIJO TRGNI SE, KUMIM TE BOGOM!

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Није узалуд Бог дао својих десет заповести које етички уређују овај пали у мржњу огрезли земаљски свет

Posted in друштво, образовање, религија, SerbianCafe by Соларић on 4 априла, 2009

OKRUTAN poredak na nasoj planeti-jeste li sretni?

pobunjenik_1
03. april 2009.

Kada majka radja dete,ona mu daje zivot i dok odrasta tesi ga i mazi zeleci mu svu sreću i radost. Dete i masta o uspehu i svemu lepome sto zivot pruza i sto meze da zamisli, u masti je sve kao u bajci lepo.

Međutim, kako odrasta, to dete shvata da nije bas tako bajnovito ovde. Ono se susrece sa problemima koji se nedaju rešiti i radost se smanjuje dok ogorcenje i tuga sve vise i vise raste. Kako postaje starija i iskusnija osoba, sve vise shvata da zivot nije lak i da zahteva puno truda i mudrosti. Prvo se covek pomiruje da nema tako puno radosti ili nikako, a onda se zadovoljava ako može da živi bez bola, a radost bila ne bila. Kasnije kad ulazi u zrele godine, osoba shvata da ni to ne ide, i da je i to previse pa onda se krpi dan za danom kako zna i ume. Odraz na licu postaje sve ozbiljniji i ozbiljniji, kako starost stize i nastupa. Mnogima ili vecini je teško da se pomire sa cinjenicom da ovde ne vlada pravda i ljubav, nego na zalost nasuprot, nepravda, prevara, mržnja, gramzivost, pohlepa.

Dok to covek shvati i prizna sebi, obično već bude mnogo unakazen. A kada shvati i vidi stradanja svoja ili drugih oko sebe ili u istoriji, onda postane umoran od zivota i jednostavno u nemoci da nesta promeni u tom jadnom ciklusu želi da nestane sa ove planete. Zato i covek place kad dolazi ovde a smiren je u glavnom kad odlazi. Tako se nastavlja ciklus, iz generacije u generaciju. Instikt coveka goni da se mnozi i da ima porodicu iako zna šta ceka njegovu decu, a oni koji se ne povinuju većinom bivaju eliminisani zakonima prirode.

Kada se pogleda samo jedno zlo od mnogih dosta je već, na primer rat, nasilje, to je prisutno kod nas, kod naših predaka i biće i u buduce. Kada se samo pogleda u oruzje kojemu se vecina divi, i kad se pogleda cemu to sluzi i cemu vodi, uzas. Zar u jednom ubistvu nedužnog coveka ne stoji i najveca pljačka, krađa, jer krade se od coveka bas sve maksimalno sto može a to je i goli život. A koliko nevinih ljudi strada u ratovima samo zato što se zove ovako ili onako ili je ove ili one nacije.

Da se ne zanemari redovan ciklus koji traje i u mirno doba,gde iskoristava ko koga stigne i krade,vara i vredja koliko može.

iciparis (profesor)
03. april 2009. u 12.26

Po cenu da me proglase gluperdom i zaostalom, zatuanom bogomoljkom,
ja velim, nije uzalud Bog dao svojih deset zapovesti koje eticki uredjuju ovaj pali u mrznju ogrezli zemaljski svet, već celih tri milenijuma, koliko je covecanstvo izbrojilo vekova i era!

Zbog nepravde, pohlepe, mrznje i beskrupulozne trgovine dobrima i ljudima, propadaju c i v i l i z a c i j e , i narodi!

Pa ako je to b o z j i promisao neka tako i bude!
Možda i ne zasluzuje da opstane onakav kakav jeste!
Sa onakvim covekomrscima i mizantropima koji ga vode u propast i beznadje!

Dace dobri i mudri Gospod Bog, da u propast i nistavilo se survaju svi oni koji drugima i bespomocnima kopaju jame i propadanje!

Mrznju seju, mrznju neka zanju!
Bedu seju, bedu neka zanju!
Krv i nevolja nevinih na njihove obesne glave i na njihova obesna potomstva!

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

ХАНДКЕ је ТА ЕВРОПА, које нажалост НЕМА

Posted in друштво, књижевност by Соларић on 1 априла, 2009

simonida , 09/03/2009,

Petar Handke ceni ISTINU, ceni PRAVDU, ceni DOSTOJANSTVO! kao Covek, kao PESNIK, kao PISAC i kao NEUTRALNI POSMATRAC,kao ISTINSKI GRADJANIN EUROPE, pokazuje gde SMRDI i gde je TRULO u nasoj „lepoj Europi“! on ima HRABROSTI, ima DAHA, SMELOSTI da udara na AZDAHU, na pomahitnalu HIDRU ZLA!

HANDKE je TA EVROPA, koje nazalost NEMA, HANDKE je ta EUROPA kojoj mi hocemo, EUROPA GETEA, IGOA,VOLTERA a ne ovaj falsifikat koji nam se nudi, … HANDKE je najbolje sta EUROPA moze da nam da!

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Промовише се идеологија нове религије веровања у површност, релативизам и ситуациону етику и морал,…

Posted in Србија, друштво, култура, књижевност by Соларић on 1 априла, 2009

Хандкеова књига о животу Срба на Косову

БЕЧ – Аустријски писац Петер Хандке објавио је данас књигу о животу косовских Срба под насловом „Die Kuckucke von Velika Hoca“ (у слободном преводу „Птице кукавице из Велике Хоче„).
Издавачка кућа Зуркамп (Suhrkamp) саопштила је да је то дело „први приказ у књижевно-новинарском стилу српског становништва и услова живота у једној српској енклави у независном Косову“.

Бета
[објављено: 09/03/2009]

ilajdza postao ilija , 10/03/2009,

Kada se dogodi da obeshriscena Evropa pa sa njom i akademska, intelektulana i kulturna zajednica postave i na velika vrata uvedu u Teatar de Franses u Parizu „plodnu spisateljicu“ s prostora Balkana Biljanu Srbljanovic, a istovremeno uskrate gostoprimstvo Peteru Handkeu,za svakog u kome postoji i malo razmisljajuce supstance neizbezno se namece pitanje..sta se zapravo ovde dogadja??..

Najmanje sto bi trebalo da bude povod za objektivisticki i korektan odgovor nije taj sto cemo iz srpskog subjektivizma traziti „spasenje nase duse“,vec prosto se ovde brane univerzalne vrednosti istine. Jer kada nam se dogodi da se iz te Evrope sistematski, hladno, bestidno, podlo napada postojeci psiholoski srpski arhetip, onda se nema nikakve sumnje radi o frustraciji, sizofreniji, patologiji i na kraju i nesreci pojedinca pa i cele drzave.

Peter Handke, nedavno preminuli Harold Pinter i nekolicina angazovanih malobrojnih intelektualaca Evrope i SAD pokusavaju da progovore u ime savesti starih civilizacijskih vrednosti Evrope, cije su se vrednosti izgubile sistematskim gusenjem od strane savremenih varavarskih akademskih i intelektualnih primitivaca.

Na velika vrata od strane pomenutih promovise se ideologija nove religije verovanja u povrsnost, relativizam i situacionu etiku i moral, ostavljajuci savremenom covecanstvu istorijsku sramotu, trulez i smrad od demokratskog totalitarizma jednoumlja….

Извор: Политика Online (коментари корисника)

…за нас и није европа него само корбач, мислим на нашу Елиту, која је огрезла у безакоњу заједно са политичарима

Posted in Србија, економија, политика by Соларић on 29 марта, 2009

Губитак НИС-а 190 милиона долара

Иако прва три квартала 2008. нису наговештавала пословни губитак, наша нафтна компанија само због пада вредности динара изгубила 100 милиона долара

Ј. Петровић
[објављено: 24/03/2009]

Tromb ., 24/03/2009,

Postoje ozbiljne sumnje u istinitost ovog clanka. Pitanje je da li je za to kriv novinar ili je covek jednostavno preneo vest. Naime cene derivata se formiraju maltene dnevno uredbama vlade. Nije moguce da je gorivo kupljeno skupo pa prodavano jeftino to se nigde nije desilo, a kod nas pogotovo.

Iako je nafta pojeftinila skoro 4 puta toliko nije pala cena. a prvi pad zabelezen je pri kraju godine, dakle kada su zalihe vec bile potrosene i to pod pretpostavkom da su placane 146 dolara za barel. Dakle neko ovde pokusava da sakrije novac, a sve u vezi sa ruskom kupovinom, neko pokusava da prevari novog vlasnika ocigledno, a sa tim i sve nas. Nisam apriori za strance, ali da li je moguce da mi ne mozemo nista, ama bas nista da radimo posteno.

Mozemo da se setimo samo afera sa secerom niko nije odgovarao, u ovoj zemlji postoji toliko prevaranata i neradnika da je to strasno, za nas i nije evropa nego samo korbac, mislim na nasu elitu, koja je ogrezla u bezakonju zajedno sa politicarima. Igre oko nafte svuda postoje i mogu se naci komparativne tabele sa cenama goriva u evropi vrlo lako i bice jasno kad su cene menjane i kako.

Nikada kod nas nije postojala toliko mala grupa ljudi koja je toliko krala i na koju je narod toliko mnogo kivan, sto bi rekao Cercil….sramota…

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Наравно и у старој Грчкој је било хомосексуалаца и лезбејки, али није истина да се то тамо сматрало прихватљивим понашањем

Posted in Србија, друштво, медији, породица, родитељи, SerbianCafe by Соларић on 23 марта, 2009

Da li je biti gej okej

bokiveterinar (veterinar)
18. mart 2009. u 14.46

šta mislide dali treba doneti zakon koji dozvoljava gej zajednicu…znaci ne pitam dali podržavate gej ili opravdavate već da li smatrate da gej kao manjina treba imati svoja prava …aj da glasamo…da vidimo šta misli sc nacija o ovom pitanju

Giddens (Sociolog)
21. mart 2009.

Ako želimo da pricamo o feneomenu homoseksualnosti, moramo prvo da krenemo od nekih početaka. Svima je dobro poznato da homoseksulnost nije neka nova pojava, postoji veliki broj poznati licnosti koji su imali sklonosti prema istom polu (Aleksandar Veliki, Oskar Vajld…)

Homoseksualizam je oduvjek bio tabu tema u patrijahalnim drustvima, međutim jacanjem liberarne svijesti covjeka i individualizma dolazi do naglog zaokreta u drustvu. Politicka artikulacija i drustvena represija dovodi do pomjeranja drustvenih normi, i većih ljudskih prava u kome homoseksualizam dobiva na značaju.

Pojam „pederastija“ vuče korijen iz antičke Grčke. Termin pederastija (grčki: παιδεραστία) dolazi od reči παίς – dječak i έράω – voljeti i u širem smislu označava ljubav između odraslog muškarca i adolescenta. Ovo nedvojbeno dokazuje da je homoseksualizam neraskidivo i usko povezan upravo sa pedofilijom. S druge strane homoseksualci ističu kako su u antičkoj Grčkoj jednako cijenili ljepotu žene i mladih dječaka (opet pedofilija) što nije tačno. Jer ljepota muškog tijela (atletski razvijenog) se uglavnom promatrala s umjetničkog stanovišta, a ne s erotskog, kao što je to slučaj sa ženskim. Naravno važi i obratno kada bismo gledali sa ženskog stanovišta (muškarci – erotski interes, žene – estetski).

Naravno i u staroj Grčkoj je bilo homoseksualaca i lezbejki, ali nije istina da se to tamo smatralo prihvatljivim ponašanjem. To je tvrdnja koju pederski lobiji pokušavaju lansirati zajedno s onim da je maltene svaka značajnija istoriska ličnost u stvari bila homoseksualac ili lezbejka. Sve naravno s namjerom, ne da izbore nekakvu „ravnopravnost“ sa normalnim ljudima, nego upravo suprotno. Privilegiran položaj. Tzv. „pozitivnu diskriminaciju“.

U Holandiji je osnovana politicka partija u kome je presednik pedofil. Osim toga netreba zaboraviti da pretjerani seksualni individualizam dovodi do seksualnih devijacija koje imaju nesagledive posljedice na mlade generacije. Ali isto je tako u posljednje vrijeme „koketiranje“ sa homoseksualizmom postalo svojevrsna moda. Postalo je „in“ prvenstveno na zapadu. Dovoljno je pogledati samo brojne holivudske serije i filmove u kojima su homoseksualci redovno prikazivani u pozitivnom svjetlu i kao nešto sasvim normalno.

Štoviše oni se portretiraju kao „napredniji“ i redovno inteligentniji od heteroseksualaca. I kao takvi poželjniji. To dovoljno govori o snazi njihovog lobija u Hollywoodu. A pod utjecajem medija i mnogi mladi koji bi željeli biti „in“, počinju eksperimentirati s tim nacinom ponašanja.

U Svedskoj homoseksulci su otisli korak dalje, parovi koji su usvojili djecu nežele da salju svoju djecu u vrtice sa drugom djecom(navodno zbog diskriminacije). Na kraju želio bi konstatovati da svako ima pravo na svoje opredeljenje, ali netreba zaboraviti da niko nema pravo da namece svoja pravila drugima.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

ПОЛНИ ЖИВОТ И УМЕТНОСТ

Posted in култура, књижевност, образовање, уметност by Соларић on 23 марта, 2009

ПОЛНИ ЖИВОТ И УМЕТНОСТ.

Др. А. ФОРЕЛ.

(С немачког превео ПЕТАР М. ИЛИЋ.)

Уметност нам представља покрете нашега осећајнога живота у хармоничноме облику. Што je тананије везивање уметности са елементима сазнања, у толико je она виша, у толико она већма утиче. Јачина њенога утицања пак зависи још нарочито од силине којом она покреће наша осећања. И уметности требају дисонанце, као год и у музици, да би се супротним учинима већма истакла хармонија њених осећајних тонова, да би у исто време утицала на душу моћније и разноврсније. Живим описивањем ругобе пробуђује се чежња за лепим. Но уметност мора бити спонтана, изнутра истинита. На њој се не сме запазити ништа камештано, удешавано по неком маниру, па ни интелектуална или морална школска правила. Уосталом, естетично осећање или чуство о лепоме веома je релативно и зависи у битној мери од филогенетичног прилагођивања човечјих чустава и од обичаја и нарави. За извесне бубе су ђубре и његов мирис зацело пријатни, али за нас су гадни. Хомосексуалац налази да je мушкарац лепши од женскиња. Дивљак и неотесан човек налазе да je нешто лепо што je за културног човека и за образованог зналца ружно.

Стога није никакво чудо што се у свима уметностима тако многоструко потреса баш она жица чији звук најсилније заталасава човечји чуствени живот, наиме полна љубав. Музика даје израза полним осећањима и њиховим психичким зрачењима помоћу тонова чежње, страствености, ликовања, жалости, разочараности и очајања, заносне преданости и усхићења. У вајарству и сликарству пружа љубав у свима својим преливима предмет који никада не пресушује нити пропада. У лепој књижевности тек слави полна љубав своје триумфе, a не ретко и оргије. Романи и позоришни комади у којима она не игра никакву улогу, могу се на прсте избројати. Ми не мислимо овде само на оне баналне љубавне приче и драме које, понављајући до досаде сентименталне и прежватане мотиве, ипак још заталасавају осећања светине којој недостаје уметничка образованост. Виша уметност je кадра да представља веома узвишене и мучне, утанчане и заплетене сударе човечанских сексуалних осећања и њихових одсјајкивања, и тим да изазове треперења најдубљих и најскривенијих струна у осетљивих душа. Сетимо се само песника као што су Шекспир, Гете, Мисе, Хајне, Мопасан; музичара као што су Моцарт, Бетовен, Вагнер, Шуман, Леве, н т д.; сликара, као Тицијан, Мурило или Беклин; вајара, као што беху стари јелински, или данашња француска школа. Уметност и умност не чине супротности, оне су исто тако узајамно спојене као осећање и мишљење у човечјем мозгу, мада свака област има донекле своју самосталност. Свако уметничко излагање потребује интелектуалних стихија као основицу, као што се свако осећање обично везује за представе.

Уметник узима своју грађу из спољнега света, из живота и догађаја свих времена; духовне струје, погледи и тековине његова сопствена доба увек ће да одјекују у његовим делима; научни и технички напретци без сумње ће добро доћи при спољнем руковању његове уметности. Но права обрада грађе у заокругљену слику, у заокружено, јединствено дело, у хармонично проосећану слику; даље вештина да одузме грађи случајно и споредно, a напротив да упозна и да истакне битно, нужно и типично, тако да поједини догађај, поједини случај постане уметничким делом и симболом општечовечанскога, што уопште важи, што говори сваком примљивом срцу са ганућем: то je све дело творачког уметничког генија, то ће рећи, пластичне маштине снаге, његова осећања.
Права уметност сама по себи нити je морална нити неморална. Овде важи изрека: оmniа pura puris (чистима je све чисто). У огледалу нечисте душе може свака уметничка творевина, као и сви високи етички производи, да изгледа као наказна или порнографска карикатура, докле међутим чисти духови тамо налазе отеловљење узвишених идеала. Томе нису криве уметност и њене творевине, већ начин и особеност схватања појединих људи. Тако могу најлепша уметничка дела да изазову у прљавој, еротичној нарави простачка полна осећања, где би бољи људи осећали баш противно,

Но пошто смо напоменули ове основне чињенице, морамо још додати неколике које су за нас нарочито важне. Под заставом уметности плови мноштво човекових творевина које то име бaш ни најмање не заслужују. Мало je

правих, узвишених уметника, a при том има хиљадама надри уметника. О томе нема сумње. Многа лица којима муза никада није целивала чело, која немају ни осећања ни слутње о високом достојанству к озбиљности уметности, који je највише сматрају тек као краву музару, упражњавају место уметности, која им се никако не да, свакојаке вештине мање вредности, којима се они, ради успеха и новчане добити, обраћају ниским нагонима светине, место да закуцају на врата бољих људи, будећи њихова племенитија осећања.

Ну баш у овој области игра еротика моћну и жалосну улогу. Ту се не оставља неокушано ниједно средство, маколико било прљаво, само да заголица ниску чулност и тим да примами публику. Раскалашне песме, шкакљиви романи и позоришни комади, безочне игре и сличне тачке тингл-танглова, похотљиве слике и слично, све то без икаква трага од уметничке вредности, утркује се и погађа простачке еротске нагоне светине, да би јој измамило новац из џепова. То се све високопарно назива „уметношћу“. Овакве вештине узносе најпрљавије пороке, па и саме њихове патолошке израштаје. A при том je најжалосније што општи зачин ових надри-уметности тако поквари ухус народу, да у њему убијају смисао за истинску, вишу уметност. Макар ме држао свет за мономана, морам овде поновити и нагласити: да при ближем испитивању увек и свагда налазим новчану корупцију и алкохолизам као земљиште које потхрањује ово изметање уметничког осећања и уметничког стварања у сексуалној области. Намерно велим: уметничког осећања и уметничког стварања, јер није довољно да само истински уметници стварају, већ они морају да нађу одзива у народу, у друштву, које треба да их појима. Једно иде напоредо са другим, као тражња и понуда. Тамо где опада у народу способнсст за осећање уметности, тамо опада и каквоћа уметничке производње, и обратно. Угледни управитељ уметничке занатлијске школе у Диселдорфу, професор Беренс, изјавио нам je y једном своме јавном предавању своје потпуно слагање с нама што се тиче штетног утицаја алкохола на уметност.

Пошто смо ову чињеницу утврдили, морамо се обратити главном и најглавнијем питању. По чему ћемо разликовати праву еротску уметност од порнографске надри-уметности? Докле би неки фанатично-аскетични морални букачи у својој

ревности најрадије разлупали или сагорели сваку еротску уметничку творевину као порнографију, дотле видимо с друге стране извесне свештенике култа дегенерације, где сваку, па и најодвратнију порнографију покривају и заклапају штитом уметности. Који ће уметнички критеријум ту да решава.

Навешћу само неколико примера. Кад су у једном честитом и богобојажљивом крају Тиролске поставили јавно неколико голих, иначе посве невиних, кипова и попрсја. тамошњи сељаци су их одмах порушили, јер се тим њихово осећање стида било у највећој мери повредило, јер су налазили у представљању голог човечјега тела најсилније дражење на неморал. Њима се могло доиста довикнути: „Ви спадате у оне духове који се сраме своје сопствене природе, јер се кљукају само натприродним стварима“. Слично се могло рећи оном прослављеном полицијском управнику у Цириху, који je наредио да се уклони из излога Беклинова слика „Игра таласа“, сматрајући да je y најадама што се купају било опасности за врлину и морал циришких грађана.

Обратно, ван сваке je сумње да забавне игре нагих или полунагих особа, („bal des quat’ z’Arts“), што су их приређивали млади париски уметници са својим моделима и пријатељима, не спадају никако у уметничке ствари, већ у покварене полне безочности које ваља одлучно сузбијати.

Кад се овака изопачена или патолошка порнографија хоће да закити или покрије речју уметност, онда ja то називам преваром. Истина, може се и мора се извинити што уметничке природе, чија су осећања веома силна, врло често и патолошки пренадражена, чине у полном погледу чудновате скокове, што се показују у љубави несталнима, ћудљивима и претеранима. То спада у уметнички темпераменат. Но амо не спада никако порнографија која се систематски негује, као и праве сексуалне оргије, које се најбезочније и у јавности испољавају. Све то најмање заслужује име уметности. Индивидуалне и патолошке слабости уметника и њихове ексцентричности, чије су жртве често пута и они сами, не смеју се бркати са самом уметношћу и њеним производима, a нарочито се не смеју јавно узети као правило за живот, нити подићи до обичаја.

С друге стране налазимо често  пута  еротизам скривен на местима  где   бисмо   га  најмање  очекнвали,   наиме  у   извесним побожним књигама за моралисање и у такозваном ружичасто-воденим романима. И он ту не остаје без утицаја, мада старе уседелице и побожна госпоштина држе ове књиге по својим књижницама, препоручујући их као штиво које окрепљује.

Неки досетљивац je с правом приметио: „На голом кипу je непристојан смоквин лист, a не оно што je под њим“. Баш ти смоквини листићи, сликани, вајани, или и писани и изговорени, и ако употребљени у добром и честитом смеру, буде много више похоту него што je стишавају. То je исто као што се чулност много више распаљује полупровидним покривалима од газе и трикоа, испод којих се доста разговетно могу назрети предмети који се тобож хоће да прикрију, него ли чистом, природном голотињом. Еротизам који се игра жмуркеутиче, једном речју, најсилније, и према томе се умеју врло добро управљати приређивачи балета и сличних представа са свима својим ефектима помоћу газе и трикоа.

Како je тешко повући границу између уметности и порнографије, показаћу још на једном примеру. Познато je да je Гиј де Мопасан можда ненадмашан у својим романима, a нарочито новелама, у погледу утанчане психологије љубави и полнога нагона. Ja не допуштам да се његови описи – са малим изузетцима – смеју обележити као порнографски, и ако садрже најсмелије описе сексуалних ствари. Они нису порнографски стога што су дубоко човечански и истинити, и што се ругоба и неморал у њима не представљају жељенима, мада се и не куде моралишући. Стара досетка привидно светитељског еротизма баш ce y томе састоји што се забрањени сек суални плод у највећој мери прижељкује под муселинском маском побожних фраза и речи пуних негодовања. Порок се истина проклиње, али се тако описује да читаоцу вода пљушти на уста. Нишга од тога нема у Гија де Мопасана, па ни у Золе. Обојица изазивају шта више у читалаца својим описима одвратност и жалост због полних порока, но што буде полну похотљивост. Сасвим друкче je схватио ствар издавач Мопасанових дела, коме je било пре свега до рекламе и велике прође. Он je додао уз уметничка дела Мопасанова такве порнографске слике да човек мора жалити писца. Ову ствар ће објаснити још једно поређење. Нека се сравне Хајнеове еротске песме са романима Мопасановим. Сваки he одмах приметити да je y Хајнеа, и поред свих утанчаности његове уметности, порнографска црта кудикамо јача, пошто у њега морално осећање сваког тренутка пресушује, докле су Мопасанова дела ипак прожета њим.

Висока и утанчана уметност Јелина садржи врло много еротике са врло много голотиње, које ипак не утичу неморално, нешто стога што je јелинска уметност безазлена, a нешто стога што се јавља, нарочито у вајарству, са чистом лепотом, која je још удружена са самониклошћу. Ради тога ваља само посматрати античке, нарочито грчке кипове ; ваља прочитати само у Омира причу о Аресу и Афродити; ваља прочитати, ради уверења, пастирску идилу о Дафнису и Хлое. Не чини то голотиња нити природно представљање полних ствари, већ прљави смер представљача, његови скривени, нечисти, често пута и користољубиви циљеви утичу неморално. Ваља још једном нагласити да и најчистија уметничка творевина може бити порнографски повод за онога који je навикао да свугде уноси своју сопствену поквареност, свој неморал и своје ниско, прљаво мишљење. У осталом, не може се ипак порећи да су у старо доба, нарочито у староме Риму, често пута владале порнографија и циничка суровост. Рушевине у Помпеји и историја нам то довољно доказују. Но такве појаве обично иду напоредо са опадањем поменутих народа.

Па ко треба да буде судија ? Ко треба да одлучи где престаје уметност, a где настаје порнографија, или докле сме да иде еротизам јавно у уметности ? Ово je питање тако тугаљнво да ja себи не могу допустити никакав одређен одговор. из недостатка надлежности. Само верујем да кад једном буду побеђени владавина новца и обичаји алкохолних пића, тада ће се веома, скоро до ништавила, свести социјална опасност порнографије. С друге стране верујем да се и овде треба чувати од крајности у оба правца. Тамо где се порнографија јавља само као голо просташтво, лишено сваке уметности, друштво може и треба безусловно да се окоми противу ње. Појављује ли се напротив она у уметничком руху, онда мора у сваком посебном случају да се одмери уметничка вредност дела према његовим мање више скривеним нечистим тенденцијама, па да одлучује релативна мера оба елемента, у вези са свима другим околностима. Даље, мора да се брижљиво узме у вид и кварежни утицај извесних такозваних уметничких дела или „уметничких“ представа на народ, што се из искуства може утврдити, као на пример код многих врста тингл-танглова. Даљи недостатак наше модерне уметности налази се у патолошкој црти њеној, која све више узима маха. Ово je нарочито веома важно у полној области. Овде се ваља само сетити француског песника Бодлера. Еротска уметност не треба да постане болница за сексуалне изметнике и болеснике; она не треба у ових особа, правећи их јунацима и средиштем књижевних дела, да одгаји уверење да су они нарочито занимљиви и заслужни представници човечје врсте. Тим ће их она сама учврстити у његовој ненормалности, a покадшто окужити и права лица. Великом броју модерних романа, па и савремених слика, мора се одсудно пребацити да су патолошки. Ту се описују као типови љубавног и полног живота и његових психолошких зрачења такве особе које се находе само у санаторијима за живчане болеснике, или шта више у лудницама, па и такве који се уопште врзмају само у патолошкој глави пишчевој. Као што се не сме допустити да уметност покаскује за моралним школским проповедима, тако исто не смеју с друге стране уметници заборавити високи социјални позив своје уметности, који се у томе састоји: да се људи уздижу и да се одушевљавају за идеалне циљеве, a не да се заводе у нездраве баруштине.

Уметност je кадра да учини огромно много, пошто осећања руководе људима ; да, као што увек морамо наглашавати, много јаче и силније него ли сви разлози разума. Уметност треба да буде здрава. Ако не мора да трпи морални учитељски прутић, њена je зато дужност да свој полет управља навише и да показује народу, који на њу полаже, пут ка небу, али не к небу сваковрсног веровања, већ ка небу бољега и срећнијега човечанства. Своју вечиту тему о љубави она не мора стога да обрађује без снаге и сока; она не треба да се лишава ни зачина еротике тамо где je то уметнички потребно; али она не треба да се проституише у служби прљавштине и изметања. Како ће она ићи за својим циљевима, то je цела ствар, то јест ствар истинског уметника, Њему немамо шта да прописујемо.

Ипак се не могу уздржати, a да не пружим савет извесним модерним уметницима. Кад хоће да обрађују у својим делима друштвено етичка, лекарска или научна питања, они треба да се причувају да не проучавају своју грађу у стручним научним књигама. Они би пре требали да се угледају на Мопасанов пример, и да покушају најпре да у животу огледају неке ствири, пре но што се подухвате да их уметнички прераде, иначе ће потпуно промашити уметнички ефекат, те ће се изменути у тенденциозне теоретичаре, у лоше научнике, моралисте или социјалне политичаре, a уз то ће престати да буду добри уметници. Метерленкова „Пчела“ није само стога лепа што je он одличан писац, већ и стога што он саме пчеле познаје, и што се његов уметнички производ оснива не ка компилацији из књига, већ на сопственом проматрању.

Сем сузбијања развратног утицаја новца и алкохола, још ће свакако допринети угушивању лоше, порнографске естетике, и подизање уметничког укуса у народу. Глупа, неистинита, неприродна, еротском похотом зачињена сентименталност, која се шепури у безначајним и лошим делима што се пружају народу под именом „уметности“, испуњава здравом одвратношћу сваког човека од иоле уметничког укуса. Одвратност je овде без сумње благотворна духовна медицина, и ми не можемо делити мишљење оних строгих, аскетских душица, које веле да истинска етика нема никаква посла са уметношћу, или чак да све морално мора бити без уметности. Ови људи потпуно се варају и иду нехотично на руку порнографији, јер својом сухопарношћу и празноћом одбијају од себе сав свет, гонећи га противноме стожеру. Естетична и морална осећања морају, у складном савезу са разумом и вољом, да припомогну уздизању човечанства.

Извор: Српски Књижевни Гласник

Наравно соја је јефтина па је стављају где год стигну у храну

Posted in здравље, земљорад, SerbianCafe by Соларић on 19 марта, 2009

Koliko je soja nezdrava?

Alapaca (Herzogin od Popova)
06. mart 2009.

Postovani,

ne znam jeste li citali ovo, jer mi ovaj sajt djeluje malo neozbiljno, ali sam nasla vise izvora koji tvrde da je soja stetna po zdravlje:

http://www.ivonazivkovic.net/SOJA-PRVI-DEO.html

Da li koristite soju i kakav je vas stav?

Nakon ovoga kompletno je izbacujem iz upotrebe, mada je koristim najviše u vidu mlijeka za vrijeme posta.

mother_serbia (roots bloody roots)
06. mart 2009.

Соју заобилазим нашироко, исто саветујем свима, поготово мушкарцима. Јесте истина да у Америци ни кравље млеко није здраво, али сојино је још мање. Ко је толико јак у вери да молитвом ствара витамине и протеине у соји, нека само изволи :)

Канађанин који је радио у млекари, причао ми је како неколико пута дневно стројеви музу краве и кад крв потече из вимена, они само искључе то црево, но контаминирано млеко иде у продају… нагруано антибиотицима и којечим још што остане од прања стројева. Наравно, кравама исто дају неке таблете да нздрже то све без бола.

Е кад то раде са природним млеком, замислите шта раде од соје која је тамно-смеђе боје, а они направе бело „млеко“ :)
Наравно соја је јефтина па је стављају где год стигну у храну.

Та шкртост и жеђ за што већим профитом, некад добро дође кад је пост на води. Неке пицерије не користе ни кап уља у пици, па само наручиш пицу без меса и сира… :)

arije (sozidatelj stolpa serpskjago)
08. mart 2009.

najizopacenije je to što danas inače nema normalne prirodne soje .tj soje od boga. danasnje soja kao i velika kolicina ostalih proizvoda je predmet ljudske manipulacije na genetickom nivou…niko dosada nije opovrgao negativnu ulogu geneticki modificirane hrane. od svih biljki upravo soja je najviše podvrgnuta ovim eksperimentima.

pravoslavna doktrina trebalo bi odlucno da odbaci ovakvu hranu jer nije spojiva se pravoslavnom etikom. po meni to je mnogo gore čak i od narusavanja posta.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)