Њ. В. КРАЉ МИЛАН I.

(1872-1889).

Ненадно, и у пуном јеку и мушкој снази, угасио се, 29 јануара у Бечу, сразмерно кратак али буран живот првога српскога краља после пропасти старе краљевине српске.

Бурно доба Краља Милана беше као што је и прошлост наша у прошломе веку ! Између каквих крајности није она осциловала! Између необичних доживљаја, прелома и скокова, манифестација животне енергије и жилавости, и наступа резигнације и анатије, – хероизма и клонулости, живота и мртвила! Несрећан удесом – а на домаку Истока и Запада и сукоба интереса великих сила – наш је народ у другој поли XIX века испаштао последице прекинутога континуитета историског развића, те је у своме обновљеном државном животу морао журити бржим темпом него други, срећнији, народи. Мучно да се игде тако брзо живело у тако кратком времену, те се силни утисци и силна искуства већ нису ни могла скристалисати и генералисати у наук из своје рођене историје. А слабе стране и врлине младости, културна нејакост и наслеђа горке прошлости, ентузијазам и воља за новим животом, нове тежње и старе навике – слили су се у необичне психолошке моменте нашега недавнога политичког живота.

Када доциији историк буде објективно ценио историски значај и рад Краља Милаиа, неће смети обићи ни један од ових момената, јер без разумевања узајамног утицаја двају чинилаца историског живота – средине (шире и уже) и личности – нема правилнога суда. Тек се тада одређује сваком своје место у историји ; тек се тада може омеђити лични моменат од утицаја општих чинилаца, и казати коме шта иде на лични рачун.

Међу нашим историским личностима друге половине XIX века рељефно ће се истицати Краљ Милан својим талентима и необично интересним, силним, животом. Сав темпераменат, и то силан, плаховит као бујица, импулсивна природа – какав беше Краљ Милан- он је у времену, у ком је делао, оставио дубока трага свога необичног духа. Успомене на оваке личности остају свеже и неизгладљиве и онда, кад се историски живот далеко одмакне од доба њихова делања. Такве необично јаке индивидуалности не дају се, без великога отпора и личних жртава, носити струјом живота, – већ њоме хоће да управљају ; оне не остављају историски ток његовим елемемтарним снагама, већ хоће да га оне кр-ћу својом рођеном енергијом, да подвласте све својој свестраној вољи.

И живот Србије беше за доба његова делања буран и интензиван, као што беше необична и силна његова индивидуалност. У историји Србије XIX века биће доба Краља Милана понајинтереснији период времена обилношћу крупних догађаја, мена, прекрета, и необичним темпом целокупнога живота.

Остављајући политичким органима јавнога мњења оцену политичкога рада Краља Милана, ми смо се у овим редовима зауставили на оном што сада већ историји припада, и на кратком помену заслуга његових на културном пољу.

Разнострани ум Краља Милана није се занео био само многобројним комбинацијама унутрашње и спољашње политике Србијине, већ се интересовао и културним животом своје земље. Познавајући европску културу, умео је схватити и значај књиге и просвете; па ипак се у те послове није мешао заповеднички. »У свашта сам се мешао«- рекао је једном приликом,- »свуда сам заповедао; за све бих, одговарао; само се у научне послове нигда нисам мешао.«

Колико је ово много значило, може се оценити, кад се имају на уму тешкоће с којима су се, у своје време, пре њега, имали борити један Вук и један Даничић. Што се на просвети српској почело и урадило за владе његових претходника, сад се наставило, тако да се целокунна просвета српска испела на ступањ модерних потреба. И у основну, и у средњу, и у вишу наставу унесен је, било коренитим било делимичним реформама, модерни дух; увећан је број просветних расадника и радника; број је основних и средњих школа готово удвојен; уз Велику је Школу подигнута ботаничка градива, опсерваторија и неколико нових лабораторија и катедара ; појачани су материјални извори за опстанак свих ових школа и уставова; уведева је обавезна основна настава, тако да се у његово доба удвојио сразмеран број писмених Срба.

Место Српског Ученог Друштва основана је Академија Наука, коју је Краљ Милан после и из својих личних средстава потпомагао. А своју љубав према Великој Школи посведочио је опет једном великом личном жртвом – поклоном Јевремовца, да се на њему подигне ботаничка градина. Волео је нумизматику, старине, као и етнографске објекте, те је посредно и непосредно потпомагао напредовању тих студија у нашем народу. А у детаљној и опсежној историји просвете и књиге ваше наћи ће места и многа друга лична или владалачка дела његова и заслуге.

Имајући укуса за лепо, Краљ Милан је био дарежљив меценат српских и других уметника. А у земљи, као што је наша, где се само државном иницијативом може уметност развијати, та је његова црта повољно утицала на смерне почетке њихова неговања.

И просветна историја с осећајима саучешћа за умрлим Краљем Миланом записује на листовима својим тековине његове владавине, која је тако интересна, обилна и значајна не само по политички, већ и по културни  живот наш !

Др. драг. Павловиђ.

Српски Књижевни Гласник, бр. 1

Кучи – живот и обичаји

ПЛЕМЕ КУЧИ – ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ

…

4. Давање утока (азила) било је у Куча свети обичај за свакога.Кад би неко , био пријатељ или непријатељ, обегао у Куче и потражио у њих утока (уточишта) од непријатеља, који га гоне, они су га свесрдно примали под своју заштиту. О томе говори и војвода Марко (Пл. Кучи, 100) и каже, кад би такав бегунац наишао на неког Куча од слабијег братства, тај би га одвео јачен братству, код којега је могао бити безбеднији. …

5. Деоба задруге вршила се у Куча, како у Срба тако и Арбанаса, по пасовима а не по главама, т.ј. имање се делилило на онолико једнаких делова, колико је било мушких представника онога паса, који је задругу основао.Кад би се отац делио са синовима, добијао је једнак део са њима. Ако отац није био у животу, па су се делили синови с мајком, и она је добијала део раван љихову, самошто она није смела од тога ништа окрњити, јер се тај део сматрао као својина њених синова и они су га по њеној смрти делили на равне делове. Оно што је нека задруга сама својим трудом стекла, што дакле није наследила од својих старих, делилио се подједнако међу све одрасле мушке задругаре. Девојка није добијала од подењљеног задружног имања никаква дела. Ако су јој родитељи помрли, дужна су била браћа старати се о њеном издржавању и удадби. Ако је не би хтео нико од браће држати код себе, морала су сва издељена браћа плаћати за њено издржавање у некој другој кући.

6. Особац. Кад се удавала нека девојка, давали су јој (као што дају и сад) родитељи, односно браћа, по неколико брави или нешто новаца, што се сматрало као њен особац, т.ј. њена особена или засебна својина. Њен муж није имао никаква права на тај особац, и она је могла располагати њиме, како је хтела. И кад би жени неко од њених браственика нешто поклонио, то је такође спадало у њен особац. Обично су особац наслеђивале од мајке само кћери. – Као што видимо, прости народ је сасвим здраво и раумно решио питање о праву располагања жениним миразом.

7. О друштвеном положају Бањовића, кучких ковача, већ смо говорили на страни 135. Откуда толико презирање у Куча према овим ковачима, није лако разумети, у толико мање, што Кучи не тврде нигде, да су Бањовићи некога ниског порекла. Може бити, да у томе презирању имамо просто изражен витешки понос ових ратника од заната према људима, који се – по њиховом схватању – баве пословима ниже врсте.

8. У Арбанаса су вределе већином правне уредбе из познатог Лека Канума неписаног арбанашког законика, који се приписује арбанашком владару Леки Дукађинију („Лека Капетан“ српских народних песама) из друге половине 14. века. Ја сам био по казивању Арбанаса написао повећи број чланова тога закона и кад сам их упоредио са немачким преводом Лека Канума (в. Берлински лист Zeitscrift für Ethnologie za 1901, по саопштењу P. Traeger-a), видео сам, да се готово у свему слажу са њим. Зато их овде и не доносим.

Г. Неколико последица племенског живота

Вековима су Кучи, као и многа друга српска племена и братства, живели засебним, а врло дуго и сасвим самосталним политичким животом. Никаква власт није их држала дуже и потпуно под собом, они нису знали за какве дужности према држави,чак и против најмањег данка они су се одсудно бунили. Племе, братство и уопште сродство служило је као заштита од непријатеља. Сваки, који је стојао изван тих кругова, па ма био и Србин, сматрао се мање више за природног непријатеља. Човек се у оним данима општег безвлашћа и борби свију протов свакога још једино могао поуздати у своје крвне сроднике, братственике и племенике.

У таквим приликама морали су неодољиво поникнути и погледи и врлине особине врсте. Племе је сматрано за средиште целокупног народног живота. Оно је имало у сваком погледу своје засебне интересе који су готово увек били супротни интересима скоро свих околних племена. Свако је племе увек било готово, да те своје засебне интересе најодлучније брани па ма против кога било. Развила се дакле јака племенска саможивост, сепаратизам, који је врло јасно и врло често избијао у свој ранијој и скорашњој прошлости Црне Горе и свих суседних јој области. Сваки је племеник сматрао за дужност заступати свуда своје племе. Ко би покушао, да погледа мало даље изван узаног оквира месних интереса и да ради виших, општенародних задатака жртвује један део племенских интереса, тај се излагао погибли, да га племе огласи за издајника.

У племену је опет, као што знамо, братство имало улогу мањега средишта, које је прикупљало око себе блиске сроднике. Крвно сродство, најприроднија и најчвршћа веза, која може људе спајати, чинило је, да су узајамни односи међу браственицима били веома чврсти. Била је света дужност потпомагати и бранити свуда свога браственика без обзира на то, да ли је прав или крив: браство га је морало осветити, ако би погинуо, морало је на суду бранити његову невиност и јавно заштићавати његову част и углед.  У многим другим српским крајевима, где није било установа братства и племена, указивале су оваке исте улсуге својим члановима задруге или веће групе од сродника.

Црна Гора а у многом погледу и Србија имају у својим напорима за политичким и културним развитком још врло много да се боре с овим наслеђеним погледима доскорашњег друштвеног живота у Срба, и нису мале сметње, које ти погледи чине напредовању младих српских држава. У Црној Гори се још не може замислити, да се у неком племену постављају за чиновнике иноплеменици, туђи људи. И грађански и војни главари, свештеници па чак и учитељи – све то морају бити људи из истог племена. Племе се још непрестано осећа засебном целином, која своје посебне интересе врло пажљиво чува.

Извор: наставља се…

Сродне теме:

• Више о Бјелопавлићима
• Порекло Црногораца, Брђана и Зећана
• Књаз Никола: Балканска Царица
• Гастон Гравје: Новопазарски Санџак