Ко потпадне под утицај технологије, сам је крив што му живот неће бити вредан живљења

На листи чекања

Колико је љубав способна да издржи? Колико је спремна да чека?

Са свих страна навиру препреке и искушења. (…)

Рачунајући на то да је љубав спремна да чека, неки се ње одричу у различитим фазама живота зарад професионалне едукације, каријере, обезбеђивања почетних и основних средстава за живот, а касније можда и умножавања онога што се стекло. (…)

Љубав је постала озбиљно угрожени болесник, али истовремено остала и једина вакцина и лек који може спасти животе. (…)

До катастрофе коликих размера ће довести то што је љубав тако дуго на листи чекања?

Ивана Михић

[објављено: 15/05/2009]

GENS VNA SVMVS!!! , 16/05/2009,

Технологија је ту, таква каква је. Она је само оруђе – добар слуга, али зао господар. Да подсетим даме и господу да је Свети Сава умро од прехладе, да је путовање до Америке бродом умело да траје по месец дана, као и да су у светским ратовима мајке умирале од туге чекајући писма својих синова са фронта. То су неке ствари које су данас потпуно превазиђене захваљујући технологији. Ко потпадне под утицај технологије, сам је крив што му живот неће бити вредан живљења. А ко употреби технологију да би створио нешто ново, нешто добро и корисно, нешто што ће помоћи човечанству, тај је урадио праву ствар и остаће запамћен…

Извор: Политика Online (коментари корисника)

„Што мање видимо, што се у ужем кругу крећемо, што у мањим размерама деламо, тим смо срећнији”

Артур Шопенхауер : ПАРЕНЕЗЕ И МАКСИМЕ

…

5) Једна важна страна мудрости у животу састоји се у томе да одржимо равнотежу у своме обазирању на садашњост и обазирању на будућност, те да нам једна не поквари другу. Многи живе сувише у садашњости: то су лакомислени: други, сувише у будућности: то су плашљивци и несмелице. Ретко ће ко погодити праву меру. Они који, услед тежње и наде, живе само у будућности, који гледају само напред и с нестрпљењем се журе у сусрет данима, као да тек ови имају да донесу праву срећу, а који, међутим, пуштају садашњост да прохуји а не познају је нити уживају у њој, ти мудраци, у пркос своме стармалом изразу лица, личе на оне магарце у Италији које људи гоне напред и јуре тиме што им на глави везују свежањ сена о један штап, које они једнако гледају пред носем и мисле да ће га дохватити. Јер ти људи варају себе о смислу целог живота, пошто увек живе само ad interim¹ — док не умру. У место да смо, дакле, искључиво и непрекидно забављени плановпма и бригом за будућност, или да се предајемо чежњи за прошлошћу, не бисмо требали да заборављамо да је садашњост једина стварна и једина сигурна, а да, напротив, будућност готово увек испада друкчије но што ми мислимо; да је, шта више, и прошлост била друкчија, и то тако да и једна и друга вреди мање но што нам изгледа. Јер даљина која иначе смењује предмете нашем оку, увећава их нашим мислима. Једина је садашњост истинита и извесна; она је реално испуњено време, и наше је биће искључиво у њој. Зато бисмо је требали увек удостојити ведрога пријема, дакле сваки тренутак сношљив и слободан од непосредних болова и незгода свесно уживати као такав, т. ј. не помућивати га киселим лицем, због пропалих нада у прошлости или због брига за будућност.

6) Свако ограничење ствара срећу. Што мање видимо, што се у ужем кругу крећемо, што у мањим размерама деламо, тим смо срећнији; што је све то шире и веће, тим више осећамо муке и страха. Јер с тим се умножавају и увећавају и бриге, жеље и страховања. Зато ни слепци нису тако несрећни као што нам а prori мора изгледати: то доказује благи, готово весели мир у цртама њихова лица. На томе правилу почива у неколико и то што друга половина живота испада жалоснија него прва. Јер, у току живота, хоризонт наших циљева и односа постаје све шири. У детињству је ограничен на најуже односе; у младости допире већ знатно даље; у зрело доба обухвата цео ток нашега живота, па се често шири и на најудаљеније односе, на државе и народе; у старости обухвага потомке. — Напротив, свако, па и духовно, ограничење води нас срећи. Јер, што се мање узбуђује воља, тим је мање патње, а ми знамо да је патња позитивна, а срећа само негативна. Ограниченост делокруга одузима вољи спољашње узроке за узбуђење; а ограниченост духа, унутрашње. Само, ова последња има ту рђаву страну што повлачи за собом досаду, из које после посредним путем извиру небројене патње пошто се људи, само да би се ње ослободили, лаћају свега, т.ј. траже друштво, раскош, игру. пиће и т. д., а све то повлачи само штету, пропаст и несрећу. Difficilis in otio quies.² А колико је за човечју срећу спољашња   ограниченост, у колико се може постићи, корисна, чак нужна, може се видети из тога што једина врста песништва која узима да слика срећне људе, идила, у главном их увек представља у веома скученом стању и околини.   Да нам се та ограниченост допада,   види се и по томе што ми уживамо у жанр-сликама.³ — Према томе, највећа простота  наших односа, и сама једноликост начина нашег живота, докле год не изазнва досаду, чиниће нас срећнима, јер нам најмање даје да осетимо сам живот,   и терет који је с њим скопчан: ту живот тече као поток без таласа и без вртлога. …

¹ За тренутак.

² Тежак је у доколици мир.

³ Жанр слике су  оне које представљају тихи, мирни, домаћи живот.

Извор: Српски Књижевни Гласник, књига пета

(С немачког превео Св. Предић)

„Живети срећно“ треба разумети само „живети мање несрећно“

Артур Шопенхауер : ПАРЕНЕЗЕ И МАКСИМЕ

Мање него игде намеравам овде да постигнем потпуност, јер бих морао да поновим она многа, делом изврсна правила за живот, која су мислиоци свих времена саставили, почевши од Теогниса и Лажног Соломона па до Ларошфукоа, а не бих могао да нзбегнем оне многе извештале и отрцане фразе и идеје које су већ толики пре мене исказивали. Кад пак нема потпуности, отпада  с њом већим делом и систематски ред у излагању. Али, ако нема потпуности и систематичности, нема бар ни оне досаде која их неминовно прати, н за читаоца је то ипак утешно, пошто систематичност у стварима ове врсте за собом неизоставно повлачи досаду. Ја сам просто дао што ми је каткад падало на памет, учинило се вредно саопштења. а што, колико се сећам, још није било или бар није сасвим тако казано; пабирчио сам, дакле, по оном недогледном пољу по којем су други жњелн, и то сам само и дао.

Да бих, ипак. у толику разноврсност погледа и савета који овамо спадају унео нешто реда, хоћу да их поделим у опште, па онда у оне које се тичу нашег држања према нама самима, затим, према другима, и, напослетку, према животу и судбини.

А.   Опште.

1) Као највише правило сваке мудрости живота сматрам једну реченицу коју је Аристотело узгредно у Никомаховој Етици (VII, 12) изговорио: δ φρουιμος το αλυπου διωχει ον το ξδν (quod dolore vacat, non quod suave est, persequitur vir prudens). Још би се лепше ово могло (на нашем језику) рећи: ,.Не тежи паметан човек да има задовољства него да нема бола„: или: ,.паметан човек неиде за тим да дође до уживања него да избегне бол.„) Истина ове изреке оснива се на томе што је свако уживање и сва срећа негативне, а напротив бол позитивне природе. Извођење и доказ ове последње реченице налази се у моме главном делу, св. I, § 58. Али ја хоћу ипак овде да је објасним на једном факту који можемо сваки дан посматрати. Кад је је цело тело здраво, осим једног малог рањавог пли иначе неког болесног места, онда ми више нисмо свесни здравља целога тела, него је пажња непрестано управљена на бол повређенога мecтa, и изгубљена је угодност животног осећања. — Тако исто, када  нам све наше прилике иду по вољи, изузев једне која иде на супрот нашој намери, онда нам увек ова, ма колико да је незнатна, једнако долази на памет: ми често мислимо на њу а врло мало на оне важне ствари које нам иду по вољи. — У оба случаја је оштећена воља, први пут, како се објективира у организму, други пут, како се објективира у човечјој тежњи, и у оба случаја видимо да њено задовољење дејствује само негативно и да је зато никако и не осећамо непосредно, него највише ако дођемо до свесности ο њој тек путем рефлексије. Напротив, препрека њена је позитивна, и према томе самостална. Свако уживање састоји се просто у уклањању те препреке, у ослобођењу од ње, и наравно да је краткога трајања.

На томе се, дакле,  оснива горе  похваљено  Аристотелово правило које нас упућује да своју пажњу управимо не на уживања и пријатности у животу, него на то да, колико је могућно, избегнемо његова безбројна зла. Кад тај пут не би био прави, морала би и Волтерова изрека : le bonheur n’ est qu’ un rêve, et la douleur est reellé (Срећа је само сан а бол је јава и стварност), бити тако исто лажна као што је у ствари истинита. Према томе, и онај који хоће да начини биланс свога живота у еудемонолошком погледу, треба да саставља рачун не према радостима које је уживао, него према злостима које је избегао. Шта више, еудемонологија треба да почие с том поуком да је и само њено име Еуфемизам и да иод изразом „живети срећно„ треба разумети само „живети мање несрећно“, дакле сношљиво, приличио. Наравно, живот нам није дат зато да га уживамо, него да га издржимо, да га скинемо с врата; то показују и неки изрази, као degere vitam (Свршити живот.), vita defungi (Ослободити сс живота, умрети.), талијанско si scampa cosi. немачко man muss suchen durchzukommen (Мора човек да гледа како ћe да се провуче.), er wird schon durch die Welt kommen (Тај ћe се прогурати кроз свет.), ит.д. Одиста, тο je утеха у старости кад видимо да смо рâд живота оставили већ за собом. Према томе, најсрећнију судбину има онај који је живот провео без прекомерно великих болова, телесних и друштвених; а не онај коме су пале у део најживље радости или највећа уживања. Ко хоће cpeћy живота да одмери према овима последњнма, тај је узео погрешно мерило. Јер уживања јесу и остају негативна : мислити да она дају cpeћy лудост је коју пожуда гаји на своју сопствену казну. Напротив, болови се осећају позитивно: зато је њихово одсуство мерило среће у животу. Ако се једном безболном стању придружи и одсуство досаде, онда је земаљска срећа у главноме постигнута, јер све остало је химера. Из тога излази да никад уживања не треба куповати боловима, па чак ни опасношћу од њих, јер ћемо на тај начин нешто негативно а тиме и химерично плаћати оним што је позитивно и стварно. Напротив, ми добијамо када жртвујемо уживања да бисмо избегли болове. У оба случаја све једно је да ли болови долазе пре уживања или после њих. Заиста, највећа је манитост хтети ову позорницу јада преобратити у место за уживање, и, место могућне безболности, поставити себи уживања и радости као циљ, како то многи чине. Много мање греши онај који веома мрачним погледом овај свет сматра као какав пакао и, услед тога се труди само да у њему стече један кут у коме ће бити заклоњен од ватре. Будала јури за уживањима живота и после види да се преварио, мудрац избегава зла. Ако му, пак, ни то не пође за руком, онда је томе крива судбина а не нека његова лудост. Али у колико му то пође за руком, он није преварен, јер зла којима је избегао, и сувише су стварна. Па чак ако се и сувише далеко од њих одвојио, и уживања без потребе жртвовао, у ствари није ипак ништа изгубио, зато што су сва уживања химерична и зато би туга за њиховим губитком била ситничарска, чак смешна.

То што се људи, потпомагани онтимизмом, греше о ову истину, извор је великпх несрећа. Наиме, док смо слободни од патњи, немирне нам жеље цртају химере једне среће која и не постоји, и заводе нас да идемо за њима: тиме навлачимо на себе бол, који је непобитно стваран. Онда кукамо за изгубљеним безболним стањем, које лежи за нама као проигран рај, и узалуд желимо да оно што се догодило, учинимо као да се није догодило. Те тако изгледа као да нас је неки зао дух помоћу варака среће једнако мамио да изиђемо из безболнога стања, које је највиша истинска срећа. — Неразумно мисли младић да је свет зато створен да се у њему ужива, да је он седиште позитивне среће, коју промашају само они који нису вешти да је уграбе. У томе га подржавају романи и песме као и оно претворно прецењивање и поштовање које свет једнако и свуда указује спољашњем сјају, и на које ћу се ускоро вратити. Од тога тренутка почев, његов је живот, са мање или више премишљања, лов на позитивну срећу, која, као таква, има да се састоји из позитивних уживања. Опасности којима се при томе излаже не узимају се у рачун. Ту лов на дивљач која и не постоји, води по правилу у врло стварну,  позитивну несрећу. Она се појављује каобол, патња, болест, губитак, брига, сиромаштво, срамота и  хиљаду   других   невоља. Разочарање долази   сувише доцкан. — Ако пак план живота иде на то да се избегну патње, дакле да се уклони оскудица, болест, и свака друга невоља, онда је цил, стваран: онда се ту може нешто израдити, и то y толико више у колико је тај план мање поремећен тежњом за химером позитивне cpeћe. С тиме се слаже и оно што је Гете у „Изборним сродствима“ дао да каже Митлер који се увек брине за срећу других: ,.Ко хоће да се ослободи једнога зла, тај увек зна шта хоће; ко хоће нешто боље него што има, тај је сасвим слеп.“ A то подсећа на лепу француску изреку: le mieux est 1’ennemi du bien.(Боље није пријатељ доброме). Шта више, одатле се може извести и основна мисао цинизма, као што сам је ја изложио у моме главном делу, св. П, гл. 16. Јер шта је побуђивало цинпке да одбаце сва уживања ако не баш мисао на болове који су с љима јаче или слабије скончани: и њима је изгледало много важније да се од ових сачувају него да постигну задовољства. Они су били дубоко прожети сазнањем негативности уживања и позитивности бола; отуда су доследно све радиди да избегну зла, али су држали да је за то потребно хоти-мично и потпуно одбацити уживања, јер су у њима гле-дали мамце који нас предају болу.

Јесте, ми смо сви, као што вели Шилер, рођени у Аркадији, т.ј. ми долазнмо на свет пуни захтева на срећу и уживање, и гајимо луду наду да ћемо с тим захтевима продрети. Али иза тога редовно долази судбина, и то врло брзо, шчепа нас немилостиво и покаже нам да ништа није наше, него да је све њено, јер она има неоспорно право не само на све наше имање и зараду, и на жену и децу, него чак и на ногу и руку, око и уво, па и на нос насред лица. Наравно да после неког времена долази и искуство, па нам отвори очи и покаже да су срећа и уживање фата моргана која се види само из далека, а чим јој се приближимо она измакне; а да, на против, патња и бол имају реалности, да сами себе заступају, и да им нису потребне   ни илузије   ни   наде. Ако та поука од искуства уроди   плодом,   онда  престаћемо јурити за срећом и уживањем, него пазимо само на то, да болу и патњама по могућности   затворимо врата. Ми тада   увиђамо да најбоље   што свет може   пружити, то je безболна, мирна, сношљива егзистенција, и тада се задовољавамо   тежњом за њоме,   да   би смо с њоме   тим сигурније продрли. Јер, ако хоћемо да не будемо сувише несрећни, најсигурнији је лек да не захтевамо да будемо сувише   срећни.   To   je још увидео и Мерк, Гетеов пријатељ из младостп,   кад   је рекао:   „Она   проклета   претендовања на блаженство, и то на ону меру блаженства о којој ми сањамо, квари све на овоме свету. Ко се може те ствари   ослободити те не пожелети   ништа   друго до оно   што   има   пред   собом,   тај   се може   провући   кроз живот“   (Кореспонденција Гетеова и Меркова,  стр. 100). Зато је саветно своје захтеве на уживање, имање, ранг, почаст и т.д. свести на сасвим скромну меру, јер баш тежња и летење за срећом, сјајем и уживањем јесу оно што доноси   велике  несреће.   Али оно је већ и зато паметно и саветно што је то врло лако бити несрећан; напротив, бити врло срећан не само да је, рецимо, тешко, него је сасвим немогућно. Зато са пуно нрава пева песник мудрости живота:

„Auream   quisquis   mediocritatem

Diligit,   tutus  caret obsoleti

Sordibus tecti, caret invidenda

Sobrius aula. „Saevius ventis agitatur ingens

Pinus: et celsae graviore casu

Decidunt turres:  feriuntque  summos

Fulgura montes.“

Ко год воли златну средину,

опрезно избегава опалу кућу,

пажљиво избегава сјајну  палату.

Жешће љуља бура висок бор,

и високе куле падају тежим падом,

и громови ударају у високе планинске врхове.

Наставиће се…

Извор: Српски Књижевни Гласник, књига пета

(С немачког превео Св. Предић)

Ја сам у Селу после 25 г. лутања први пут осетио да сам жив и највише СЛОБОДАН

Teslagenerator-X , 19/01/2009,

Kada budete ziveli i radili u Americi jedno 20 godina i pre toga po Evropi 5-6 godina onda povezite i stavite sve na kamaru i vagajte“staje najlepse“ja sam odvago daje Moja Srbija najleps i to na Selu.

Imam sve i zivim kao Car! Oni koji neveruju put pod noge i nekase dobro nauce da slusaju i budu dobri pokorno vaspitani i znaju svoje mesto. Za mlade narocito preporucujem da sto pre odu u Ameriku i osete i izuce i opametuse iskuse i da sami odluce i vagaju staje bolje? Jer ako tvoj zivot sacinjava samo ustani radi spavaj i sve ispocetka tutanj za Ameriku.

Ja u Selu posle 25 godina lutanja prvi put osetiosam dasam ziv i najvise SLOBODAN. Imam lepu farmu ovaca i koza i sa njima moji zivci su izleceni posle ogromni stresova„stace biti sutra“koji dug pre da platim“imamli dolara jos“nikada kraja dok nisam posetio brata u Srbiji i vidim covek lepo zivi od stocarstva i svoj gazda svi trazu ovce a odradi svoih 6-7 sati jedino kadasu zetve zapnese i zimi napoji stoku nahrani i opet slobodan da radi sta hoce nema kredita nema dugova ima osnovno sve jede i pijese dobro deca nemaju problema,

Necemo Mi ziveti 1000godina i gdeste zapeli? Ja sam morao ispocetka da ucim „Kako se Zivi“ radmije samo zanimacija hobi koji volim uzgred i placen sam.

Vi Kako hocete izvolite pa trazite srece ja sam je nasao.

Извор: Политика Online (коментари корисника)

„Е то је Амерички сан, а и у Србији ће ти се десити слично”

Kozak – Mar 14, 2004

Kako biti srećan? Pre nego sto krenesh na posao nagutaj se nekoliko tableta prozaka, valijuma i neceg slicnog i sve je reseno.

Ne stvarno, ne zezam se. Pa kako inace mozesh biti srećan? Ako te pravi srecan da zavrsish fakultete, magistarske, doktorate, zavrsicesh ih. Onda treba da isplacujesh kredite i da vratish pare sto si ulozio u to školovanje, onda treba da pocnesh da stedish u nekakve privatne penzijske fondove.

Onda se udash, ozenish i treba da kupite kucu, onda dodju na svet male napasti kojima cesh sve zivo omoguciti, a oni nece imati nikakvo postovanje prema tebi i stalno ce pljuvati po tebi cim im pokazesh tracak dobrote.

Onda treba da stedish za skolovanje tih derana, pa malo po malo ce ti supruga/ug poceti da gubi postovanje (ako je uopste i postojalo) prema tebi i poce ce da te smatra za govno, a mozda te i ostavi za nekog boljeg (citaj bogatijeg) od tebe. U tom slucaju cesh morati josh da placash i alimentaciju i child support. Kada dodjesh u 50-tim ili 60-tim godinama, posle 30 godina stedenja u te privatne penzijske fondove, ta kompanija moze da propadne i onda ostanesh i bez toga. I na kraju te ti isti derani kojima si dushu dao ubace u neki raspali starački dom i dodju da te vide jednom godishnje.

E to je Američki san, a i u Srbiji ce ti se desiti slicno, sa tom razlikom sto cesh sa tim deranima ziveti u istom stanu dok oni napune 50 godina t.j. dok ti umresh.

Pa mi sada vi pricajte o tome kako postoji sreca i slicne govnarije.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Ако нешто „МОРА ПОСТОЈАТИ” у односу према нечему другом онда је то релативно постојање

Filozofija života

DrCornelius (uncleDoc4You)

20. avgust 2008.

kako ono rece jedan pisac sa prostora bifse (SFRJ) (YU)

vilin konjic živi samo jedan dan i od jutra pa do mraka leprsa krilima i uziva u zivotu…
sad ja:
mi ljudi živimo po 365 000 dana i ne uzivamo a nemamo ništa u sebi lijepoga ili pametnoga da proširimo ili podarimo drugima …

pa pisac kaže šta bi on dao samo da može da živi još jedan dan :-)

šta je najveca radost zivota?

sloboda ? biti slobodan u pokretu u umu u djelovanju u razmišljanju u zivotu na zivotu?

nerazumem sada (pre sam bio sam slijep) zašto se ljudi pozatvaraju u ladice, zašto se ljudi lisavaaju sami svoje slobode?

zatvaraju se u religiju u državu u nacionalnost u grad u selo u ulicu u kontinent u fudbalski klub u boju koze u vrstu auta u spoljni pol u visinu u jacinu u oblik u formu u klasu u djelovanje u u u…

svako gradi neke ograde oko sebe i strahuje sam od svoje slabosti…

gdje su ti veliki filozofi koji mogu nešto stvarno da pokrenu i promjene?

nema ih ? naravno ih nema jer nema ideja u narodu…

zašto nema ideja u narodu?

nema ideja jer si ti, bas ti koji čitaš ovo, ti si kriv za ne pridonosenje ravnopravnosti ljudi i njihovoga bratstva i ljubimstva…

svo dobro pocinje u tebi i siri se dalje od tebe a tako i svo zlo...

zlo je ne pokusati ništa poboljsati…

zxcvb (na) 23. avgust 2008.

…
Ipak kada sam već ovde da dam i svoje mišljenje.

Svaki oblik, svaka slika, svaki opazaj, koji je kreirao razum, po svojoj sustini predstavlja određen stepen objektivacije metafizicke volje.
Dakle kada bi vilin konjic imao svest, kada bi ta svest imala moc ljudskog intelekta i kad bi taj intelekt sa posrednog saznanja objektivnog sveta bio „usmeren” ka neposrednom unutrasnjem svetu, onda bi vilin konjic imao dozivljaj volje. Dzovljas onoga nečeg sto nalazimo unutar sebe a sto je (iako razlicito ) ipak najblize stvari po sebi.
Pošto je sa druge strane volja neprestano stremeljenje i patnja a zadovoljstvo predstavlja samo kratkotrajnu i iluzornu negaciju patnje, onda ni on ne bi mnogo uzivao u svom jednodnevnom zivotu već bi osecao sve muke SPOZNAVANJA individualnog htenja olicenog u gladi, bolu, zedji, zalosti itd,itd.  znaci patio bi a ne bi uzivao jedan dan.

..не постоји ништа .. да постоји и да у исто вријеме мирује..

Paralelni svetovi

&Lunja& – Dec 27, 2003

Razgovaralo se na ovim stranicama o mnogim stvarima, zivotu i njegovoj sutstini, ustaljenim teorijama i novim razmisljanjima, predpostavkama i zeljama za promenama, razorima i zlu, dobrim mislima i novim ocekivanjima…

Sve je to filosofija, po malo psihologija, po malo fizika, i hemija, prirodna i ljudska.

Citajuci te strane, obogacivali smo ili dopunjavali ili tek samo, osvezavali svoj zivot, dolazili do novih zakljucaka, novih teorija i teza. Da li nas je to promenilo? Da li je to, nakon dugogodisnjeg bitisanja ovde, ovakvih kontakta, sada pocelo da ispunjava neke nove sfere u nama? Kada se nadjemo opet sami u onom „pravom“ zivotu, koliko je realniji, suptilniji, objektivniji, od ovoga ovde? Ako iz tog pravog zivota, donosimo argumente, konotacije, afirmisane stavove, apstraktne vizije, i jos mnogo toga, na ove stranice, odnosimo li odavde, makar jedan mali deo vidjenog, naucenog ili samo teza pod nakom pitanja, da im nasli mesto u onom pravom zivotu?

Pocetak i kraj ovih svetova je samo jedno..misao.

Misao je jaka, i kazu, neslobodna do otpustanja, do skidanja neke njene nevidljive uzice, da bi se razlila po kosmickom prostoru, odakle je i dosla. Zasto se misao odlucuje na toliko putovanje?

Jesmo li mi neki njeni perceptori? Sta je to tako snazno, nevidljivo, a mocnije od svega na ovom svetu, sto se upija u nas mozak, dolazi sa nekih nepojmljivih daljina, da bi se u nama oblikovalo i izaslo u vaseljenski prostor, kao ideja, delo, dobila formu i smisao?

U svoj tajanstvenosti svoga bivanja, da li je ta misao jaca sama ili tek sazreva u korelaciji sa mislima tudjih perceptora? Sta je u sustini, misija te misli?

Izmedju ova dva paralelna sveta, sa mislju kao pocetkom i krajem svega, koji od njih vise otvara smislenost, pravu prirodu one energije ciji smo postali perceptor, za njenu konacnost?

Несрећа је „заразна болест“.

Odnosi u porodici

kushke 24. mart 2009.

Kako ih poboljšati kada su katastrofa?

Mislim da dajem sve od sebe, ali u tom davanju često se samo iznerviram, dok ljudi na kraju krajeva ni ne primete da neko hoće da nešto bude bolje…

Some tip?

Thx

sta-li-ja-radim-ovde (radim)

24. mart 2009.

Uvek treba početi o sebe. Ljude oko sebe ne možeš da promenis, ali sebe možeš. Ako si smorena i sve je bezveze, onda se potrudi da ti tvoj zivot bude dobar, a druge pusti da sebi organizuju zivot kako hoće. Velika vecina ljudi voli da pati i bude izbedacena, i ti tu ništa ne možeš niti treba da se mesas. Samo zato što se neko ljuti, vristi ili je depresivan, ne znači da ti treba da ih menjas ili im pomazes, jer ne bi oni bili takvi da im to na nekom nivou ne odgovara.

Jedini način da znaš šta ti stvarno srce želi je da se sa vremena na vreme odvojis od porodice i saslusas svoje zelje dok setas po parku ili gledaš omiljeni film. Onda isplaniras kako da ostvaris te zelje i radis na tome. Pocni od realno mogućih zelja, a ne od toga da ti treba 10 miliona dolara da bi kupila sebi ostrvo kod Bahama i sve će se vremenom promeniti.

Naravno, kada napravis te odluke, onda ih zapises negde, recimo u email da niko ne može da procita, i ne dozvolis da te iko pokoleba. Pitaj za savete, ali tvoje odluke su samo tvoje. Bolje je napraviti svoju grešku nego tudj uspeh.

Budi pazljiva u izboru ljudi sa kojima najviše komuniciras. Budi sto vise u kontaktu sa ljudima koji su onakvi kakva bi ti zelela da budes, a sto dalje od onih ciji zivoti ti se ne svidjaju, pa makar oni bili tvoja porodica. Nesreća je „zarazna bolest“.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Није узалуд Бог дао својих десет заповести које етички уређују овај пали у мржњу огрезли земаљски свет

OKRUTAN poredak na nasoj planeti-jeste li sretni?

pobunjenik_1
03. april 2009.

Kada majka radja dete,ona mu daje zivot i dok odrasta tesi ga i mazi zeleci mu svu sreću i radost. Dete i masta o uspehu i svemu lepome sto zivot pruza i sto meze da zamisli, u masti je sve kao u bajci lepo.

Međutim, kako odrasta, to dete shvata da nije bas tako bajnovito ovde. Ono se susrece sa problemima koji se nedaju rešiti i radost se smanjuje dok ogorcenje i tuga sve vise i vise raste. Kako postaje starija i iskusnija osoba, sve vise shvata da zivot nije lak i da zahteva puno truda i mudrosti. Prvo se covek pomiruje da nema tako puno radosti ili nikako, a onda se zadovoljava ako može da živi bez bola, a radost bila ne bila. Kasnije kad ulazi u zrele godine, osoba shvata da ni to ne ide, i da je i to previse pa onda se krpi dan za danom kako zna i ume. Odraz na licu postaje sve ozbiljniji i ozbiljniji, kako starost stize i nastupa. Mnogima ili vecini je teško da se pomire sa cinjenicom da ovde ne vlada pravda i ljubav, nego na zalost nasuprot, nepravda, prevara, mržnja, gramzivost, pohlepa.

Dok to covek shvati i prizna sebi, obično već bude mnogo unakazen. A kada shvati i vidi stradanja svoja ili drugih oko sebe ili u istoriji, onda postane umoran od zivota i jednostavno u nemoci da nesta promeni u tom jadnom ciklusu želi da nestane sa ove planete. Zato i covek place kad dolazi ovde a smiren je u glavnom kad odlazi. Tako se nastavlja ciklus, iz generacije u generaciju. Instikt coveka goni da se mnozi i da ima porodicu iako zna šta ceka njegovu decu, a oni koji se ne povinuju većinom bivaju eliminisani zakonima prirode.

Kada se pogleda samo jedno zlo od mnogih dosta je već, na primer rat, nasilje, to je prisutno kod nas, kod naših predaka i biće i u buduce. Kada se samo pogleda u oruzje kojemu se vecina divi, i kad se pogleda cemu to sluzi i cemu vodi, uzas. Zar u jednom ubistvu nedužnog coveka ne stoji i najveca pljačka, krađa, jer krade se od coveka bas sve maksimalno sto može a to je i goli život. A koliko nevinih ljudi strada u ratovima samo zato što se zove ovako ili onako ili je ove ili one nacije.

Da se ne zanemari redovan ciklus koji traje i u mirno doba,gde iskoristava ko koga stigne i krade,vara i vredja koliko može.

iciparis (profesor)
03. april 2009. u 12.26

Po cenu da me proglase gluperdom i zaostalom, zatuanom bogomoljkom,
ja velim, nije uzalud Bog dao svojih deset zapovesti koje eticki uredjuju ovaj pali u mrznju ogrezli zemaljski svet, već celih tri milenijuma, koliko je covecanstvo izbrojilo vekova i era!

Zbog nepravde, pohlepe, mrznje i beskrupulozne trgovine dobrima i ljudima, propadaju c i v i l i z a c i j e , i narodi!

Pa ako je to b o z j i promisao neka tako i bude!
Možda i ne zasluzuje da opstane onakav kakav jeste!
Sa onakvim covekomrscima i mizantropima koji ga vode u propast i beznadje!

Dace dobri i mudri Gospod Bog, da u propast i nistavilo se survaju svi oni koji drugima i bespomocnima kopaju jame i propadanje!

Mrznju seju, mrznju neka zanju!
Bedu seju, bedu neka zanju!
Krv i nevolja nevinih na njihove obesne glave i na njihova obesna potomstva!

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Тек кад почну своје међусобне односе да уређују по Знању и принципу узајамног помагања и сарадње, организација постаје трајно стабилна и чврста

Људска права и слободе

dulebg (posmatrach) – 7. novembar 2007.

Ето проведосмо крај 80-тих и целе 90-те, до 5.октобра, жудећи за људским правима и слободама. Лепо нам рекло са Запада – ел оћете права и слободе? е онда да оборите оног диктатора, ако нећете ви – ми ћемо, ево за почетак да вам напакујемо ратове, изолацију и бомбардовање.

Ал се наш народ не да опепелити – оће права и слободе од оних што га изолују и бомбардују, оних што му малдост развукоше, а пензионере у понижење …

Ево сад дошла права и слободе, ал отишла правда и једнакост! Шта ћеш – не може се све. Заборавили Западњаци да нам кажу да у свету права и слободе – нема правде и једнакости. Има права и слободе да будеш изнад, ако ниси испод. Изнад ће бити они, а испод има места и за нас.

Испаде да слобода кретања важи за оне што имају јахту, ил авион (они су се и раније комотно кретали), а нас остале баш не гледају радо – а и куд ћеш на толику скупоћу, седи ди си, и за ди си ниси!

Можеш да издајеш новине, или да лајеш преко телевизије – ако си тешки тајкун и то себи можеш да приуштиш. У супротном си смешан – нит те ко види, нит чује, нит зарезује. Новине си мого и под Слобом да издајеш и са телевизија да лајеш – онда су се макар чула 2 лавежа: државе и 5-те колоне, сад чујеш само 5-ту колону?!

Stiskavac (travka pobrljavka) – 7. novembar 2007.

Demokratija kao Znanje o obliku

drustvenog uredjenja organizacije

pomoću koje se ostvaruje sloboda

Kada u pojedinim državama sveta dodje do ugrozavanja ljudskih prava i sloboda, pristalice demokratije smatraju da je u tim državama potrebno uspostaviti demokratiju. Sudeci po tome, demokratija bi bila, dakle, Znanje o tome koji oblik organizacije zivota i rada (koji oblik drustvenog uredjenja) treba da bude uspostavljen u jednoj državi da bi u njoj mogla biti ostvarena ljudska prava i slobode.

Dva znanja – dve demokratije

Po Zakonu postojanja, prilikom vecitog pretakanja kroz svoja tri prirodna stanja Zivot je ciklično uvek iznova podlozan razvoju. Taj razvoj se svodi iskljucivo na pronalazenje najboljeg Znanja (recepta) po kojem će se stvoriti okolnosti koje omogućuju Zivotu da se neometano pretace kroz svoja tri prirodna stanja. Na početku razvoja svakog ciklusa Zivot smatra da je borba najbolje (rešenje) Znanje, da u borbi jači prezivljava i da je pravo jacega njegovo prirodno pravo. Ovo Znanje podrazumeva da je sloboda bezgranicna i da su dozvoljena sva sredstva samoodrzanja.

Međutim, kada se ovo Znanje oproba u praksi, postepeno se dolazi do saznanja da Zivot teško opstaje u uslovima borbe i bezgranicne slobode, odnosno da borba i bezgranicna sloboda ne predstavljaju okolnost u kojoj Zivot može neometano da se pretace kroz svoja tri prirodna stanja, posto se pomoću njih ne ostvaruje cilj Zivota, red i Zadovoljstvo, već izaziva i produzava nered i Nezadovoljstvo. Zbog toga se ovakva demokratija kao recept samoodrzanja Zivota ne može prihvatiti, ni tumaciti kao Znanje, već kao laz, odnosno, neznanje.

Na visem stepenu razvoja Zivota, suprotno bezgranicnoj slobodi kao neznanju, je Znanje o uzajamnom pomaganju i saradnji. Po ovom Znanju, umesto bezgranicne slobode uvodi se ogranicena sloboda po kojoj je sve zabranjeno, sem uzajamno pomaganje i saradnja. U prvi mah može izgledati da sada slobode i nema, ali tek pomoću ovakvog oblika slobode moguće je stvoriti organizaciju Zivota, tj. okolnost u kojoj će Zivot moći neometano da se pretace kroz svoja tri prirodna stanja – sto i jeste potreba, namera i cilj Zivota – zbog čega tek ovakav oblik slobode treba smatrati istinskom slobodom, a recept po kojem se ona uspostavlja, istinskom demokratijom i Znanjem.

Dok god pojedinci unutar jednog drustva pokusavaju da uredjuju svoje međusobne odnose po Znanju i principu međusobnog nadmudrivanja, konkurencije i borbe, organizacija njihovog Zivota i rada se neprestano i uvek iznova gradi i rusi. Tek kad pocnu svoje međusobne odnose da uredjuju po Znanju i principu uzajamnog pomaganja i saradnje, organizacija postaje trajno stabilna i cvrsta.

Sve organizacije od kojih se Priroda sastoji, od atoma, nebeskih tela i njihovih sistema, pa do tela jednocelijskih organizama i tela visecelijskih organizama, kao sto su, na primer, tela biljaka. zivotinja i ljudi, su stabilne i cvrste, sto dokazuje da svet materijalnih oblika u Prirodi nije stvoren i ne postoji po Znanju i principu uzajamnog nadmetanja, nadmudrivanja konkurencije i borbe, već po Znanju i principu uzajamnog pomaganja i saradnje. Ovo jedino ne vazi za organizacije Zivota i rada unutar ljudskog drustva, koje se neprestano, uvek iznova, grade i ruse. To dokazuje da je svest ljudi još uvek veoma niska, odnosno, dokazuje da se ljudi s ciljem svog opstanka još uvek međusobno bore.

Zavisno od toga da li pojedinci u jednom drustvu svoje odnose uskladjuju po Znanju i principu međusobnog nadmudrivanja, konkurencije i borbe ili Znanju i principu uzajamnog pomaganja i saradnje, zavisi i koji oblik podeljenosti pojedinaca će da bude u tom drustvu zastupljen.

Ako pojedinci svoje odnose uskladjuju po Znanju i principu uzajamnog nadmudrivanja, konkurencije i borbe, to drustvo će biti podeljeno na pobednike i pobedjene tj. biće podeljeno po klasama. Pobedjena klasa će se deliti još po profesijama, tj. po proizvodnim zanimanjima i radnim zadacima koje je kao pobedjena klasa prinudjena da obavlja u korist klase pobednika.

Ako pojedinci u jednom drustvu svoje odnose uskladjuju po Znanju i principu uzajamnog pomaganja i saradnje, to drustvo će biti podeljeno samo po profesijama i proizvodnim zanimanjima u skladu sa podelom rada koja je nužna da bi se stvorila okolnost u kojoj će Zivot u zajednici, svih pojedinaca podjednako, moći neometano da se pretace kroz svoja tri prirodna stanja. Kao u ljudskom telu u kojem sem podele rada drugi oblici podeljenosti ne postoje. Sto vazi i za ostalu Prirodu, sem za ljudsko drustvo.