Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Др. СВЕТОЗАР МИЛЕТИЋ

Posted in друштво, повесница, политика by Соларић on 10 априла, 2009

Др. СВЕТОЗАР МИЛЕТИЋ.

(1826-1901).

Чудне се ствари дешавају, кад и кад. Велика и драгоцена идеја нађе у извесном моменту слаба браниоца, као што и какав велики дух сломи своју снагу залажући се за ништавну идеју. Али кад је и идеја јака и човек силан, сувременици добивају прилике да присуствују знатним догађајима, а потомцима остаје једно доба за дивљење и подстицај. Такав је случај с Милетићем. У тешкој борби коју је Српство водило за свој опстанак он је добио најтежи део: одређен је да буде политички вођ једноме народу који се брани од снажних непријатеља. Од свих особина које се траже од врховног заступника народне идеје он је имао најглавнију: светао карактер. Кад је требало дати народној идеји најјачу потврду а удруженим борцима највише снаге, Милетић је уз своје снажне беседе и чланке додао и целу своју личност, те тако претворио српско питање у питање патриотске части. Он је дао све што човек може дати, и тиме задовољио велико морално начело о жртвовању личних интереса благостању целине. Ако је та жртва била узалудна, кривица није до вођа него до других друштвених сила, које често ослабљавају напоре и највећих ђенија.

Уз карактер, Милетић је имао и један особити темпераменат. Да му је пало у део да као државник изводи извесне реформе, његов би темпераменат омео у најважнијим тачкама његово реформаторско дело. Али за борбу коју је он водио, требало је да човек има и нешто више оштрине, неку врсту политичке тврдоће, нешто несавладљиво и необуздано, што војску дисциплинује а противнике заплашава. Не мари ако, покадшто, у разгору борбе, један јак осећајни прилив ослаби хладно размишљање и педантно прорачунавање. У великим националним кризама није увек државнички разум спасавао народе. Кад се води борба, и индивидуална и колективна свест налазе се у једном нарочитом стању. Тада се дешава да и најумнији вођи учине по неку погрешку, јер им недостаје спокојства потребног за тачну оцену својих и туђих поступака. Гледајући на народну идеју као на скупоцено благо, Милетићу се свако, ма и привидно, одступање из првог борног реда чинило као нека врста издајства. Кад је реч о борби за народност њему је свака умерена акција личила на нерад, преговори на скретање с правога пута, а ратна тактика напуштање положаја. Он је желео да сви борци имају гвоздене прси, а да у њима куца ватрено срце. На жалост, ни најснажнијем карактеру не полази за руком да морално препороди људе, као што ни најђенијалнији мислилац не успева много у усавршавању медиокритета. Они само појачавају умне и моралне силе које су у скривеном стању, и групишу оделите тежње и акције на заједнички посао. Али увек главни део рада пада на њих; остали добивају споредне улоге. А посао у који је Милетић уложио цео свој живот захтева дуготрајну акцију свега српског народа. Једном одреду тога народа Милетић је био у једном подужем периоду главар, и кад се проучи његов витешки рад, моћи ће се јасно појмити да после необичног поштовања које су му указивали сувременици, мора доћи дивљење, с којим ће га се сећати потомци.

Јаша М. Продановић.

Српски Књижевни Гласник, бр. 1

Рад доноси радост и одгони стрес и досаду

Posted in родитељи, SerbianCafe by Соларић on 7 фебруара, 2009

SvetlostVostoka – 26. avgust 2005.

Многи људи данас нису осетили радост жртве и не љубе труд. Лењост и небрига су ушли, доносећи многа кварења. Нестало је марљивости и жртве. Успехом сматрају када нешто постигну без труда, без марљивости. Не радују се, ако нешто није постигнуто без прегора. С друге стране, ако ствари сагледамо духовно, требало би да се радују онда када морају да се труде, јер им то даје прилику за борбу.

Млади данас личе на нове машине кад им се замрзне уље. Треба да промене уље, да би машина кренула, другачије не иде. У Коливију долази јадна омладина – и то не један или двојица – и питају ме: „Шта да радим, оче? Како да утрошим време? Досадно ми је„. „Нађи посао, сине„. „Имам пара„, каже ми. „Што да радим?„ „Апостол Павле каже да „ко неће да ради нека и не једе“ (2 Сол 3, 10). Треба да радиш, да би јео, ако и имаш пара. Рад помаже људима да одледе уље у њиховим машинама. Рад је стварање. Рад доноси радост и одгони стрес и досаду. Тако, дете, да нађеш неки посао који ће ти се мало допадати, и да се покренеш. Побај да видиш!„

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)