Тако је говорио Васа Пелагић – пре 120 година.
K
Коло, коло, наоколо – Како се ничему ненаучисмо
MaliOblak (pustam kišu)
25. jun 2009.
Спаљена књига Васе Пелагића Народна права и даље непожељна у Србији
…
Независност
Какве је све „инкриминисане мисли” Пелагић записао у „Народним правима”, због чега је за цео тираж књиге распаљена ломача на Славији?
„Да би наш народ могао отклонити бар неке несреће и опасности које му такорећи висе о глави и грабљиво коло играју по његовој имовини, родбини и кеси и да би природним кораком напредовао и одговарао гласу потреба човекових и захтевима науке и прогреса, треба да оствари бар оно што се у овом спису, у овом истинском и животном гласу потреба народних означена. Јер ће се и тим добитком дигнути многе кужне полуге које данас притискају и даве народну главу, зараду , имовину, снагу, слогу, просвету, напредак и утробу и славу Србије и српства. А ти лекови, који могу млоге и млоге несреће и политичке и економске болести наше отклонити и излечити, ево ови су, које успут излажемо”, написао је Пелагић.
Даље је у књизи у 36 тачка изнео те лекове „народна права и захтеве политичко привредних потреба народних” за реформу свих сегмената власти и друштва. На првом месту је Пелагић навео народно право и потребу да се ујемчи неограничени суверенитет, независност и законодавна власт великој и обичној Народној скупштини. „Јер, без тога она служи на штету и срамоту народну. Она не сме и даље остати тако зависна, ограничена бесправна, удворичава и понижена. Све законодавне предлоге доноси сама Скупштина – њени одбори. Може влада поднети предлог, али не мора бити примљен”. Тражио је да се установи право за све пунолетне држављане Србије „да бирају и буду изабарани, не гледајући на његово имовно стање и плаћање пореза”. Захтевао је да се узакони потпуна слобода штампе и речи, потпуну декриминализацију клевете и увреде. То, писао је Пелагић, тражи глас науке, прогреса, глас животних народних потреба, јер је слободна штампа најјача чињеница за ширење и одомаћивање праведних истинитих и напредних идеја и размењивања мисли и осећаја, па зато треба да у закону и друштвеним обичајима буде узвишенија од свију влада, власти, владара, привилегија и светиња. „Забранити и казнити треба само оно дело које клевета, ружи и издаје Србију и њен народ. Све друго нека иде без сметње и суђења… Не заборавимо ниђе и никада да глас разума вели да је јефтиније укинути неправде друштвене, неголи вечито кажњавати људе зато што истински и праведно пишу и говоре…
Народ није дужан и више неће да плаћа чиновнике, управнике судије, адвокате, стражаре и разне апсане и робијашнице због тога што се нашао неко да се на неког другог с правом или без права баци блатом. Народ је доста учинио кад је у закон ставио тачку- сваки уредник новина и часописа мора примити и печатити одбрану нападнуте особе, онолико колики је био нападај, или дупло већи и ставити је на исто место у листу, где је нападај стављен био. Ако то не учини у току 5 дана од предаје рукописа, власт ће затворити уредништво и забранити издавање листа. При томе сетимо се да су кроз све векове сви бољи људи тражили за сваки народ то природно право његово, право на слободно исказивање истините, правичне мисли, идеје. То су чинили и сами владари који имадоше више разума и поштења од других”. Захтевао је реформу школства, здравства, судства, војске, унапређење развоја привреде, праведну и широку социјалну заштиту свих категорија становништва, те да се „утврди особити закон за бољитак и права свију радника занатлијских и слугашких, нарочито за оне радионице и фабрике где се израђују ствари од хемијских и отровних материја”…
У једној од тачака је изнео концепт децентрализације власти, тражећи да се све надлежности које се тичу решавања свакодневних животних потреба грађана на локалном ниову, пренесу на локалне институције. Тражио је Пелагић да се укине смртна казна и окови, као и да се „систем робијашко апсански” у затворима претвори у радионице и поучне школе, те да се озакони да судије надокнаде дангубу и повреду части свакоме оном за кога се докаже да је неправедно затворен и осуђен. За државне функционере, службенике и чиновнике који почине финансијске малверзације с новцима народне касе, као и за оне који суде по миту и пристрасно, тражио је казну доживотног друштвено корисног рада, како наводи, „да привређују и себи и држави и деци својој”. Захтевао је да се одреди десети део буџета „за потпомагање народне домаће привреде”, укине монопол дувана и уведе такса. Као једну од народних потреба изнео је концепт да се у сваком срезу или округу оснује државна окружна банка и штедионица која би давала народу зајам до максималних пет посто камате годишње, те да се законом пропише „обавеза владе да из народне касе улаже у окружну банку колико буде изискивала народна потреба”. Тражио је да се „спољна политика Србије удеси тако да што пре уједини све Србе у једну целину и да ојачава братске односе и савезе са браћом Хрватима, Крањцима, Бугарима и Русима, живећи солидарно и са свим другим народима којима је стало до међународне солидарности”. Због враћања државног дуга Србије од 300 милиона динара на који је годишње у злату плаћано 20 милиона динара камате, те унапређења развоја привреде и решавања социјалне беде, Пелагић је тражио увођење мера сузбијања расипања новца из народне касе, те да се за враћање државног дуга од краљевске плате годишње одузима значајан део. Захтевао је да се за половину смањи број чиновника по свим структурама, смање плате свих државних намештеника које су веће од три учитељске плате, забрани примање више од једне плате из народне касе и укину бројне непотребне привилегије и додаци, те да властодршци и богаташи од свог новца, а не из народне касе, финансирају манифестације забавног садржаја које се организују на државном нивоу . Предложио је доношење закона којим би се забранило расипање из народне касе за раскошно уређивање функционерских кабинета и канцеларија, те да се свим државним намештеницима који имају велике службене плате или богаташке ренте не даје пуна пензија већ максимално у износу просечне службеничке плате у држави. Предложио је и закон о забрани преношења имовине која је несразмерна легалним приходима на жену или другог кога, јер, образлаже Пелагић, „безбројни фини лопови покраду и преваре овим или оним начином или државну или општинску касу или приватне повериоце, па при истрази пренесу имања на жену или другог кога, те тиме своју превару и крађу осигурају од одузимања и продаје”. Захтевао је да се плаћања годишњег пореза ослободи свака сиротињска земљорадничка и занатлијска породица која претрпи штету услед природне непогоде, те да се се сиромашним домаћинствима због било каквог дуга, као и неплаћеног пореза држави, не могу запленити и продати основна средства за делатност. Предложио је доношење закона о порезу на богаташко наследство и лутријске добитке у корист формирања и финансирања фонда за оснивање радничких и земљорадничких задруга за запошљавање, школовање, социјално и здравствено збрињавање народа .
„Што треба нужно је да се изнађе и ужива. Само четвороножна марва може да чами за празним јаслима, а човек треба да се бори да обори зло, па да постане и да дође у добро стање. Ако хоћемо да живимо и да радимо за себе и своје породице и омладину своју, а не за угњетаче и варалице, ако хоћемо да се избавимо од модерних разврата, злочинстава, преваре и несреће, и на послетку, ако хоћемо да створимо моћне изворе и услове да нам долазећи нараштаји буду здравији, угледнији, одраслији, вреднији и лепши, разумнији, даровитији, честитији и напреднији, онда треба да прегнемо сву снагу своју да што пре остваримо и уживамо ова горе назначена права народна. Не учинимо ли то, онда ћемо целог свог часа и века гледати како садашњи систем државне и целе управе, иде и тамо и амо, те гледа на све стране као гладна звер шта ће и кога ће увалити у своје чељусти, па да засити своју бесноћу и да напуни своје несите кесе, трбухе, касарне и апсане. Зато радник треба да стане на своје ноге и да буде творац свега што се њега тиче. Наши крупни и ситни власници треба да знају да би оваква политичка и привредна народна права била и за њих часна и нужна. Честити човек увек се труди да остави себи и свом народу часно и уважено име”.
У уводном тексту у књизи, названом „Претходни споразум”, Пелагић је написао: – Салонска господска политика је посве опака зверка која се ухватила једном руком за народну кесу и виче: „Дај, плаћај, бре!”, а другом за гушу па грозно дави и издире се: „Умукни рито и не питај зашто и коме плаћаш!”. Такву кугу и зверску авет мора сваки поштен и паметан човек гурати од своје и народне кесе и гуше. То је свето дело за све и свакога…
Тако је говорио Васа Пелагић – пре 120 година.
Многи његови савременици- истомишљеници се можда никад нису усудили да признају да су мислили оно што је он писао, а можда би га ововремени судови и строже осудили и у најмању руку у Хаг протерали.
Пренето са SerbianCafe.com (дискусије)
Херберт Спенсер: ИЗ СЛОБОДЕ У РОПСТВО.
Хербет Спенсер: ИЗ СЛОБОДЕ У РОПСТВО.
Извор: Српски Књижевни Гласник, књ. X
Целокупан текст: solaric.wordpress.com/herbert-spenser/
…
Колико су мало слутили они који су створили Француску Револуцију и највише радили на томе да се утврди нов систем управе, да ће готово први акт овог режима бити да им свима пооткида главе! Исто тако, како су се мало надали они који су саставилн американску Декларацију Независности и основали Републику да ће, после неколико поколења, законодавна власт пастн у руке политичким смутљивцима, да ће се у држави, уместо да се ради, само водити препирке између ловаца на државне службе, да ће се политички живот свуда искварити уљештвом једног туђег елемента који држи равнотежу између појединих партија, да ће обично бирачи, уместо самостално да суде, хиљадама гласати на биралишту по заповести својих „bosses„-a2, и да ће многи људи који су за поштовање морати да се повуку из јавног живота да би се спасли од увреда и клевета оних којима је политика занат!
Нимало нису боље предвиђали будућност ни они који су дали уставе разним другим државама у новом свету, где су безбројне револуције, показале толико пута да је то већ право чудо колики је контраст између резултата који су се очекивали од политичких система и резултата који су се добили.
…
Онога дана када се, пробе ради, одредило 30.000 ливара годишње на народно васпитање, прогласили би за будалу онога који би прорицао да ће се кроз педесет година, државним и општинским порезом, та сума попети на милион динара, или онога који би рекао да ће се, кад се отпочне помагати васпитање, одмах после стати тражити помоћ и за храну и одело, или да ће родитељи и деца, немајући ни једни ни други права да бирају хоће ли или неће, бити приморани, чак и мртви гладни, глобом или затвором, да слушају, и да примају оно што држава, с папском непогрешивошћу, зове васпитањем. Нико, велим, не би могао ни сањати да ће се из ове, на око тако невине клице, развити тако брзо овај тирански систем, и да ће му се тако кротко покоравати један народ који себе држи за слободна.
Тако је у социалном уређењу, као и у свему другом, промена неизбежна. Лудо би било помишљати да ће нове установе дуго задржати карактер који су им дали њихови основаоци. Брзо, или споро, оне ће се преобразити у друкчије установе но што су оне које су се желеле, тако друкчије да их више њихови проналазачи неће познати. Каква ће бити метаморфоза у овом случају који нас занима? Одговор који већ наговешћују горњи примери, и који се може оправдати разним аналогијама, очигледан је.
Главна одлика сваке организације која напредује, јесте увећање управнога апарата. Ако делови једне целине треба да раде заједно, мора бити механизама који ће управљати њиховим радом, и што је целина већа и сложенија, и што има више захтева а, отуда, и више посла, то и управни апарат мора бити већи, израђенији и снажнији. Непотребно је рећи да то исто важи и за индивпдуалне организме, и очнгледно је да ће исто тако бити и са социалнпм организмима. Осим управнога апарата који нам је већ сад потребан у нашем друштву, ради земаљске одбране и чувања јавног поретка и личне безбедности, у социалистичком режиму биће потребан и један управни апарат који ће свуда контролисати све гране продукције и поделе добара, и који ће свуда делити сваковрсне продукте, колико буде припало свакоме месту, свакој фабрици и свакој индивидуи. У нашој садањој добровољној задрузи, с њеним слободним уговорима и конкуренцијом, за продукцију и поделу добара није потребно никакво службено надгледање. Тражња и понуда, и свачија жеља да заради насушни хлеб, задовољавајући потребе својих ближњих, развиле су саме од себе овај чудновати систем по коме становници у великим варошима набављају свакога дана храну пред самим кућним вратима, или на стоваришту у оближњим дућанима, и могу на сваком кораку да купе најразноврснијих одела, и на сваком месту да узму кућа за становање, покућанства, горива, и чак разнолике душевне хране, почев од петпарачких листова који се разносе по вароши по цео дан, до читавих бујица романа и поучних књнга што се изобила продају по јевтину цену. И на сличан начин, у целој држави, продукција као и подела добара надгледа се тек колико је најпотребније, док се многе од безбројних животних намирница које су сваки дан потребие у сваком месту, купују и продају без удела икаквога другог фактора до тражења добити. Замислите сада да се овај добровољни индустријски режим, који ради сам од себе, замени режимом индустријске послушности, који ће јавни чиновници учинити обавезним. Замислите колика ће огромна администрација бити потребна за деобу свију намирница свима људима у свима државама, варошима и селима, што је сад посао трговаца! Замислите исто тако каква ће још већа администрација бити потребна да се брине за све оно што сад раде закупци, фабриканти, великопродавци; админпстрација ће имати поред разних врста месних надзорника, још и своје подцентре и главне центре, који су потребни да мноштво сваке робе поделе и упуте тамо где је нужна, и да је предаду на време. ..
… Додајте овамо администрације које већ постоје, пошту, телеграф и телефон, и најзад целокупну полицију и војску, на које се овај огромни консолидовани управни систем мора свуда наслањати. Замислите све то и онда се запитајте какав ће бити положај правих радника. Већ се сад наконтиненту, где су управне организације израђеније и принудније него код нас, стално чују тужбе противу тираније бирократије, противу надутости и суровости њених чланова. Колика ли ће тек надутост и суровост постати онда кад се буду контролисале не само оне радње грађанске које су највећма јавне, већ кад чиновници добију поред тога и много ширу власт, да се мешају у све свакодневне дужности свију грађана? Шта ће бити кад разне дивизије ове огромне чиновничке војске, удружене интересима који су заједнички свима чиновницима — интересима оних који управљају versus оних којима се управља — шта ће бити кад буду имале у рукама потребну власт да покоре несубординацију и да се покажу као „друштвени спасиоци“? Шта ће бити са правим радннцима, рударима, занатлијама и ткачима, кад они који заповедају и надгледају, подељени на класе што стоје једна више друге, стану, после неколико покољења, да се жене само из породица из своје класе, као што се радп и у садањим класама, и кад се тако начини читава поворка касти, све једних изнад других, и кад ове касте, имајући сву власт у рукама, буду удесиле друштвено стање како за њих буде најзгодније, и створе најзад нову аристократију, много израђенију и боље организовану од старе? Шта да ради поједини радник, ако је незадовољан што се с њим поступа овако или онако, ако мисли да му се не даје довољно продуката или да ради више него што је право тражити од њега, или ако хоће да живи независно, на своју руку? Ова незадовољна јединка у тој огромној машини мораће да приклони главу, или да остави посао. Најблажа казна за непослушност биће индустријско одлучење. А ако се створи, као што се намерава, међународна радна организација, одлучење од једне земље повући ће за собом одлучење и од свију других: — и тако ће индустријско одлучење значити исто што и стално немање рада.
Да ће ствари неизбежно ићи овим током, закључује се не само дедуктивно, не само индуктивно по оним искуствима из прошлости које сам малочас навео, не само аналогијом са сваковрсним организмима, већ и посматрајући догађаје који нам се сваки дан одигравају пред очима. Свако друштвено тело пример нам је да је истина да управни строј увек тежи да увећа своју власт. Историја сваког ученог друштва, или макар каквог друштва с другим циљем, показује како његова стална управа потпуно или делом одређује рад друштвени не наилазећи на велики отпор, чак и онда кад јој већина чланова не одобрава, пошто људи толико мрзе ма шта што изгледа као нека револуција да је обично то довољно да спречи опозицију. Исто је тако и с акционарским друштвима, например оним што имају у својим рукама железнице. Предлози друштвене управе обично се примају с мало или нимало дискусије, и ако се појави јача опозиција, одмах се угуши још у клици, пошто увек има знатно више пуномоћиика оних акционара који су увек уз постојећу управу. Само онда кад су злоупотребе преко мере велике, отпор акционара је довољно јак да промени управно особље. Није друкчије ни код друштава у којима су сами радници и која нарочито заступају њихове интересе, код радничких синдиката. И код њих управна акција постаје свемоћна. Чланови, чак и онда кад не одобравају управину политику, обично уступају пред ауторитетом оних које су сами изабрали. Како не могу да се одцепе а да се не заваде са својим друговима радницима и да често не изгубе сваку наду да ће опет наћи места, морају да попусте. На скорашњим конгре-сима видели смо како се већ, у општој организацији недавно основаних trades – unions-а2, чују тужбе противу „политичара који хоће да им се игра онако како онн свирају„, противу „bosses„а и „сталних чиновника“. Кад се ова надмоћност радничких управа види већ у сасвим младим друштвима где су људи који, у много случајева, смеју слободпо да устврде да су независни, колика ли ће тек бити у друштвима која постоје већ одавно, која су постала огромно велика и врло организована, и која, уместо да руководе само једним делом у животу јединке, управљају целим њеним животом?
Овде ће се одговорити: „Ми ћемо се обезбедити од тога. Сваки ће добити добро васпитање, и сви, будним оком гледајући да се власт не злоупотреби, моћи ће брзо спречити сваку злоупотребу.“ Овакве би наде вределе врло мало, чак и кад не бисмо поименце могли навести узроке који ће довести до разочарења; јер, у људским стварима, планови који највише обећавају, разбијају се о тешкоће за које нико није ни слутио да постоје. Али у овом случају, узроцп будућег неуспеха очигдедни су. Функцпонисање разних установа одређује се према карактеру људи, и мане у њиховим карактерима, неизбежно ће довести до резултата које смо горе назначили. Ми немамо у себи потребних својстава да спречимо развијање једне деспотске бирократије у новом друштвеном систему.
Да је потребно задржавати се на индиректним доказима, могло би се навести као леп пример за ово како се развијала такозвана либерална партија, — партија која је напустила своје првобитно схватање да је вођ само представник у јавности већ раније утврђене и одобрене политпке, и сад мисли да јој је дужност да прима политику какву јој вођ буде наметнуо, не тражећи од ње пристанак или чак и не дајући јој раније никаквих обавештења, — партија која у том степену нема у себи никаквих либералних осећања и идеја, да је више не вређа ни то што се ногама гази право личнога суда, и ако је оно основ либерализма, — партија која грди као отпаднике од либерализма све оне своје чланове који неће да уступе своју независност.
Али да оставимо на страну изобиље индиректних доказа да масе нису у стању да спрече развијање тиранског чиновничког сталежа, довољно ће бити да испитамо дпректне доказе које нам пружају баш оне класе међу којима су социалистичке идеје највећма раширене и које сматрају да имају нај-више користи да их шире, — радничке класе. Оне ће сачињавати велики део у социалистичкој организацији, и њене особине одређиваће природу саме организације. Какве су дакле њене особине, судећп по ономе како нам их показују организадије које су већ створене?
На место егоизма послодавалачких класа, и егоизма у конкуренцији, изгледа да ћемо имати алтруизам основан на узајамном помагању. Међутим, колико се досад показао тај алтруизам међу радницима? Шта да кажемо о оним одредбама што ограничавају број радннка у сваком занату, или о одредбама што не даду да ниже радничке класе постану више класе ? У оваквим прописима не виде се ни трагови оног алтруизма којим социа-лизам треба да буде проникнут. Напротив, види се како се гледа лична корист онако исто лакомо као што се гледа и код трговаца. Одатле је јасно да можемо закључити да ће, сем ако се људска природа изненада и на некакав готово чудноват начин не промени, гледање личних интереса утицати на рад свију класа што буду састављале социалистичко друштво.
…
Вредно је видети до какпх закључака могу да дођу људи кад престану да воде рачуна о простом принципу да је сваки слободан да ради на остварењу онога што је себи одредио као циљ у животу, и да га нпшта у томе не може задржати, сем ако , овим својим радом не смета раду других људи на остварењу њиховпх циљева. Пре једне генерације чули смо како се на сваком кораку проповеда „право на рад“, т. ј. право да се сваком нађе рада, а и сад има доста људи који мисле да је заједници дужност да дâ посла свима. Упоредите то с доктрином која је важила у Француској кад је монархијска власт била на свом врхунцу, и по којој је: „право на рад краљевско право које владалац може продавати и које поданици треба да купују„; контраст између овога и овога горњег је врло велики, али има један још већи. Данас гледамо како васкрсава стара деспотска доктрина, само с том разликом што су радничка друштва дошла на место краљева. Јер сад кад их има свуда, и кад сваки радник мора да плати одређену суму да би ушао у ово или оно друштво, ако не жели да иначе, као нечлан, не могадне нигде наћи себи посла, збиља се дошло дотле да је право на рад право радничких друштава, да га ова могу продавати, и да је сваки поједини радник приморан да га купује.
…
Поред ових насиља у једном правцу, имамо потчињеност у другом. Принудама удружених радника над онима који нису у радничким друштвима, потпуно одговара њихова покорност вођама. Да би победили у борби, они остављају своју личну слободу, свој лични суд, и нимало не мрзе диктаторе који им сами прописују законе. Свуда видимо таку субординацију да читаве војске радничке једнодушно остављају посао, или се враћају на рад, кад им само вође нареде. И не опиру се нимало кад им узимају штогод имају да би се помогли штрајкачи, било да одобравају или не одобравају њихов рад, већ, наиротив, киње и муче упорпе чланове свога удружења који неће ништа да прилажу.
Све ове карактерне црте показаће се и у свакој новој друштвеној организацији, и питање се онда само собом намеће: „Чему ће одвести њихов рад кад не буде више ничега што ће им сметати ?“ Јер се сад појединачне групе радничке налазе усред друштва делом пасивног, делом изрично противничког, и подложне су критици, прекорима независне штампе, и стоје под контролом закона, који чува полиција. И кад, у таквим околностпма, радничка друштва обично предузимају кораке који задиру у личну слободу, шта ће тек бити онда кад не буду више само растурени делови заједнице којима управљају појединачне управе, већ буду сачињавала целу заједницу којом ће руковати консолидован систем таквих управа? Кад чиновници од сваке руке, рачунајући ту и новинарски кадар, буду припадали управној организацнји, и кад управна организација у исто време буде доносила законе и примењивала их? Фанатичне присталице какве социалне теорије готове су на сваки, и крајњи, корак, да би остварили своје планове, исповедајући, као она некадања верска удружења, да циљ оправдава средства. И кад се буде створила једна општа социалистичка организација, онда огромно, разгранато, консолидовано тело оних који буду управљали њеним радом, вршећи, без икакве сметње, сваку принуду која им буде изгледала корисна по интересе система (а ови ће у практици постати њихови сопствени интереси), онда, кажем, ово огромно управно тело неће се нимало устезатп да прошири своју власт на цео живот раднички, док се најзад не створи једна званична олигархија, с разним степенима, што ће вршити већу и страшнију тиранију него што је свет икад досад видео. (нпр.нацистичка Национал-социјалистичка немачка радничка партија, оп. Соларић)
Нека ми се допусти да још једанпут разбијем један погрешан закључак. Свакп ко би из горњих размишљања извео да је садање стање ствари задовољавајуће, љуто би се преварио. Садање друштвено стање је прелазно стање, као што су била и прошла друштвена стања. Ја се надам и верујем да ће нам будућност донети друштвено стање које ће се разликовати од садашњега онолико исто колико се садашње разликује од прошлога с баронима у панцирима и неоружаним робовпма. У Социалној Статици, као и у Социолошким Студијама и у Политичким Институцијама, ја сам јасно нзнео своје жеље за организацијом која ће пре бити у стању да донесе општу срећу људима него ова садања. Ја сам због тога у опозицији социализму што сам уверен да ће он зауставити прогрес људски ка овом вишем стању, и да ће довести друго, ниже. Једино ће лагана промена људске природе, под дисциплином друштвеног живота, моћи да створи трајне и корисне промене..
Крупна је заблуда што се укоренила код готово свију партија, политичких пли социалннх, да се зло може поправитп непосредним и радикалним лековима: „Треба само да урадите ово, и зло ће бити отклоњено“; „Радите како сам ја предложпо, и невоље ће нестати“; „Кад се предузму ове мере, корупција ће неминовно ишчезнути“. Сви смо наилазили на људе који су, изречно или прећутно, оваквих мишљења. Међутим, она су сва неоснована. Могу се отклонити узроци који погоршавају зло;може се дати други вид злу, и може се — и то се дешава често — погоршати зло, баш кад се ради на томе да се отклони; али је немогућно ма шта што је налик на непосредпо лечење. У току хиљада и хиљада година човечанство је, умножавајући се, дошло из оног првобитног дивљег стања кад су се људи, којих је онда било мало, хранили дивљом храном, до овог цивилизованог стања кад се храна што је потребна да се одржи тако велики број људи може добити само непрекидним радом. Људска природа какву тражи овај последњи начин живота јако се разликује од природе какву је тражио онај први, и морало се вековима патити, док се није преобразило првашње стање и створило се друго. Свако људско уређење које више није у хармонији са постојећим околностима неминовно мора рамати; а уређење што смо га наследили од првобитних људи није у хармонији с околностима у којима живе данашњи људи. Одатле се јасно види да је немогућно створити наједанпут повољно друштвено стање. Људска природа која је напунила Европу мнлионима на-оружаних људи, жудних освојења и жедних освете — природа која гони „хришћанске“ народе да по целом свету иду у разбојничке војне, не водећи рачуна о правима урођеника, док десет хиљада свештенпка вере љубави посматрају одобравајући све то што се ради, — она природа што према слабијим расама прекорачује и онај првобитни закон „око за око, зуб за зуб“, и за један живот узима више живота, та природа, велим, не може ни на који начин послужитн као основ за једну хармоничну заједницу.
Корен сваког правилног друштвеног рада лежи у осећању правде, које тражи личну слободу и у исто време хоће да обезбеди другима такву слободу; а у овом тренутку тога осећања правде има врло мало.
Отуда је потребно наставити, и још за дуго времена, социалну дисциплину која захтева да сваки човек ради свој посао, поштујући као што је право слична права других људи да раде свој посао, и која, тражећи да сваки ужива све користи што му његов рад буде донео, тражи исто тако да нико не сваљује на туђа плећа непријатности што га у раду буду снашле, сем ако их ко од своје воље не хтедне да прими на себе. Отуда ми и држимо да сваки покушај да се скрене од ове дисциплине, не само да неће испасти за руком, већ ће довести горе зло него што је оно које се хтело да избегне.
И због тога се противу социализма треба борити не толико у интересу послодавалачких класа, већ још више у интересу радничких класа. Продукцијом се мора управљати на овај или онај начин, и оних који управљају, по самој природи ствари, мора увек бити мање него правих радника. У добровољној задрузи каку имамо данас, они који управљају, гледајући само своје личне интересе, узимају што могу већи део продуката, али им се, као што нам сваког дана показују успеси радничких удружења, стављају препреке у том њиховом раду да остваре своје егоистичне циљеве.
У прековољној задрузи каку би социализам морао да доведе, они који управљају гледали би с истим таквим егоизмом своје личне интересе, али им не би могао стајати на путу никакав удружен отпор слободних радника, и њихова власт, како јој више не би сметало, као сад, то што радници неће да раде друкчије но само под прописаним условима, показивала би се све већма, расла би и утврђивала се, док јој се најзад више не би могло противстати. И крајњи резултат свега тога, као што сам већ показао, било би друштво налик на оно у старој Перуанији — жалост је и говорити о њему — где је народ, који је био врло пажљиво подељен на групе од по десет, педесет, сто, пет стотина и хиљаду људи који су стајали под управом чиновника одговарајућих сте-пени, и били приковани зе своје срезове, контролисан и у свом приватном животу као и у свом раду, и морао да ради без икакве наде, једино за то да би исхрањивао управну организацију.
Херберт Спенсер.
(Превео с франиуског С. А. П.)
1 Радничких друштава.
2 Тако се у Америци зову политичари од јачег уплива.
Кучи – живот и обичаји
ПЛЕМЕ КУЧИ – ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ
…
4. Давање утока (азила) било је у Куча свети обичај за свакога.Кад би неко , био пријатељ или непријатељ, обегао у Куче и потражио у њих утока (уточишта) од непријатеља, који га гоне, они су га свесрдно примали под своју заштиту. О томе говори и војвода Марко (Пл. Кучи, 100) и каже, кад би такав бегунац наишао на неког Куча од слабијег братства, тај би га одвео јачен братству, код којега је могао бити безбеднији. …
5. Деоба задруге вршила се у Куча, како у Срба тако и Арбанаса, по пасовима а не по главама, т.ј. имање се делилило на онолико једнаких делова, колико је било мушких представника онога паса, који је задругу основао.Кад би се отац делио са синовима, добијао је једнак део са њима. Ако отац није био у животу, па су се делили синови с мајком, и она је добијала део раван љихову, самошто она није смела од тога ништа окрњити, јер се тај део сматрао као својина њених синова и они су га по њеној смрти делили на равне делове. Оно што је нека задруга сама својим трудом стекла, што дакле није наследила од својих старих, делилио се подједнако међу све одрасле мушке задругаре. Девојка није добијала од подењљеног задружног имања никаква дела. Ако су јој родитељи помрли, дужна су била браћа старати се о њеном издржавању и удадби. Ако је не би хтео нико од браће држати код себе, морала су сва издељена браћа плаћати за њено издржавање у некој другој кући.
6. Особац. Кад се удавала нека девојка, давали су јој (као што дају и сад) родитељи, односно браћа, по неколико брави или нешто новаца, што се сматрало као њен особац, т.ј. њена особена или засебна својина. Њен муж није имао никаква права на тај особац, и она је могла располагати њиме, како је хтела. И кад би жени неко од њених браственика нешто поклонио, то је такође спадало у њен особац. Обично су особац наслеђивале од мајке само кћери. – Као што видимо, прости народ је сасвим здраво и раумно решио питање о праву располагања жениним миразом.
7. О друштвеном положају Бањовића, кучких ковача, већ смо говорили на страни 135. Откуда толико презирање у Куча према овим ковачима, није лако разумети, у толико мање, што Кучи не тврде нигде, да су Бањовићи некога ниског порекла. Може бити, да у томе презирању имамо просто изражен витешки понос ових ратника од заната према људима, који се – по њиховом схватању – баве пословима ниже врсте.
8. У Арбанаса су вределе већином правне уредбе из познатог Лека Канума неписаног арбанашког законика, који се приписује арбанашком владару Леки Дукађинију („Лека Капетан“ српских народних песама) из друге половине 14. века. Ја сам био по казивању Арбанаса написао повећи број чланова тога закона и кад сам их упоредио са немачким преводом Лека Канума (в. Берлински лист Zeitscrift für Ethnologie za 1901, по саопштењу P. Traeger-a), видео сам, да се готово у свему слажу са њим. Зато их овде и не доносим.
Г. Неколико последица племенског живота
Вековима су Кучи, као и многа друга српска племена и братства, живели засебним, а врло дуго и сасвим самосталним политичким животом. Никаква власт није их држала дуже и потпуно под собом, они нису знали за какве дужности према држави,чак и против најмањег данка они су се одсудно бунили. Племе, братство и уопште сродство служило је као заштита од непријатеља. Сваки, који је стојао изван тих кругова, па ма био и Србин, сматрао се мање више за природног непријатеља. Човек се у оним данима општег безвлашћа и борби свију протов свакога још једино могао поуздати у своје крвне сроднике, братственике и племенике.
У таквим приликама морали су неодољиво поникнути и погледи и врлине особине врсте. Племе је сматрано за средиште целокупног народног живота. Оно је имало у сваком погледу своје засебне интересе који су готово увек били супротни интересима скоро свих околних племена. Свако је племе увек било готово, да те своје засебне интересе најодлучније брани па ма против кога било. Развила се дакле јака племенска саможивост, сепаратизам, који је врло јасно и врло често избијао у свој ранијој и скорашњој прошлости Црне Горе и свих суседних јој области. Сваки је племеник сматрао за дужност заступати свуда своје племе. Ко би покушао, да погледа мало даље изван узаног оквира месних интереса и да ради виших, општенародних задатака жртвује један део племенских интереса, тај се излагао погибли, да га племе огласи за издајника.
У племену је опет, као што знамо, братство имало улогу мањега средишта, које је прикупљало око себе блиске сроднике. Крвно сродство, најприроднија и најчвршћа веза, која може људе спајати, чинило је, да су узајамни односи међу браственицима били веома чврсти. Била је света дужност потпомагати и бранити свуда свога браственика без обзира на то, да ли је прав или крив: браство га је морало осветити, ако би погинуо, морало је на суду бранити његову невиност и јавно заштићавати његову част и углед. У многим другим српским крајевима, где није било установа братства и племена, указивале су оваке исте улсуге својим члановима задруге или веће групе од сродника.
Црна Гора а у многом погледу и Србија имају у својим напорима за политичким и културним развитком још врло много да се боре с овим наслеђеним погледима доскорашњег друштвеног живота у Срба, и нису мале сметње, које ти погледи чине напредовању младих српских држава. У Црној Гори се још не може замислити, да се у неком племену постављају за чиновнике иноплеменици, туђи људи. И грађански и војни главари, свештеници па чак и учитељи – све то морају бити људи из истог племена. Племе се још непрестано осећа засебном целином, која своје посебне интересе врло пажљиво чува.
Извор: наставља се…
Сродне теме:
Моба и Задруга
КРИЗА ЕТИКЕ И ЕТИКА КРИЗЕ
У савладавању данашње кризе све очи су упрте у економску политику. Могло би се догодити да је излаз из овог амбиса подједнако на страни етике колико и економије
У савладавању данашње кризе све очи упрте су у економску политику. Могло би се догодити да је излаз из овог амбиса подједнако на страни етике колико и економије. Пословне и политичке елите полагаће испит, не само менаџерске и економске вештине, већ и испит људскости и мудрости. Ако је судити по реторици која ову кризу прати, највећи број западних, али и источноевропских друштва је неспреман за тај испит.
финансијски консултант
Небојша Катић
Teslagenerator-X , 01/01/2009
Dimitrije Ljotic znao je kad ikada u najbolji SISTEM koji je sprovodio i Kralja odusevio i ekonomski Srbija jacala velikim koracima a to je MOBA i ZADRUGA. Tosu Jevreji adoptirali i nazvali svojim imenom KIBUC i zatoje Izrajel napredan jer tosu bili TEMELJI Izrajelske ekonomije plus poziv jevrejske dijaspore da ucestvuje u Vladi i svim ostalim delovima.
Indusi i Jevreji i dalje praktiziraju metodu MOBE i ZADRUGE dokaz je dasu Indusi za nepune 3 godine izbacili Pizza Hot iz Indiskog trzista jersu „snimili“sistem Pizza Hot plus organizovalise u MOBE i Zadruge i instalirali svoje“Pizza Hot“ kompanije sirom Indije.
Kod nas drzi kopiraj Zapadni sistem koji prva prepreka trazi kredite investicije dok MOBA i Zadruge netrazu kredite i trazu SLOZNI RAD I SLOZNO ULAGANJE I SLOZNA RASPODELA zato Svetske Banke begaju kao djavo od krsta kada cuju MOBA i Zadruge jer tamo nema skidanja koze i kajmaka.
Drzava napreduje velikim koracima. Nas mentalitet nije Srpski da krene u Mobe i Zadruge jer odreklismose pravi Srba i dedova i prihvatili tudje navike koje samo vrat lome u dugove svak za sebe i niko nista nema. Ono sto imaju samosu dugovi.
Извор: Политика а.д. (коментари корисника)
Сродне теме:
Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ? 
leave a comment