Све што не можеш да уновчиш на првом радном месту уновчићеш на другом радном месту

Alex64 – 12. juni 2007.

Nema veze koliko ko ima razreda osnovne skole, već koliko je sposoban, i koliko su njegovi rezultati rada kvalitetni.
Mi smo uvek imali razlicite zanatlije koje su popravljali i radili zanatske radove u stanu i u kuci gde su živeli moja baba i deda.
Dugo godina je za nas radio jedan moler pok. MIca koji nije imao zavrsenu osnovnu skolu, ali je zato bio ekspert u svom poslu, uvek nasmejan, vedar, iako umazan od glave do pete u krecu.
I dobro je i zaradjivao, vise je imao para nego moja pok mama koja je bila doktorka, ali je radio kao crnac na plantazama.
I svuda smo ga preporucivali našim prijateljima, i poslovnim kolegama.
A uzeli smo jednom pre toga i neke druge molere, koje su upropastili potpuno stan, te smo morali da placamo nekoga ko bi to sanirao.
Nss jedan dalji rodjak je imao staklarsku radnju, bio je takoreci bez osnovne skole ali je od svoga rada iskolovao troje dece, a najstariji sin je ostao i preuzeo ocevu radionicu, iako je imao zavrsen fakultet, mnogo je vise zaradjivao pstavljajuci staklo.
A ovde je moleraj zanimanje koje se vecina naših novodolslih imigranata bavi dok ne nauci dovoljno jezik zemlje gde žive.

Nema svako petlju da se bavi samostalnim radom, uvek se secam kada sam pitao jednog ocevog kolegu, inzenjera koji je radio kao privatnik, kako prolazi, on mi je rekao kao vuk, nekada gladan, nekad sit.
A u pravu je steksi, nije važno koliko si sati radio, već šta si uradio, ti možeš da se pojavis na posao na vreme, i da sedis ceo dan, da ne prodas ništa, ništa da doprineses i da ocekujes posle da to se plate rezultati tvoga nerada.

U vreme kada je ovde bila kriza putovanja zbog dogadjaja 91, ja sam se bavio prodajom luksuznih putovanja-krstarenja. Vecina njih je bila pokunjeni i razocarani trenutnom situacijom, i zalili se kako niko neće da putuje, već jedino dobijaju pozive su otkazivanje narucenih putovanja. Ja sam pak non stop bio na telefonu, i podsecao ljude o neverovatnim popustima za luksuzna putovanja. Naravno oni koji su očajavali posto se niko nije javljao na telefon, i komentarisali dogadjaje preko TV nisu dugo izdrzali i par njih je ili napustila ili bila otpustena zbog slabih rezultata , dok sam ja imao rekordnu prodaju u firmi. A svi su oni bolje govorili engleski od mene, i imali mnogo melodicniji glas, ali nusu bili proaktivni, i nisu se zalagali na poslu, već su ocekivali da im sve padne sa neba.

Imala je moja žena ovde jednu sekretaricu koja je radila za nju, i ciji je zadatak bio da podseti telefonom pacijente da je vreme da se dodje na redovni pregled. Posle nekoliko dana, moja žena je primetila da nema nikakvih rezultata, odnosno nekoliko zakazanih pacijenata, ali svi otkazali. Naravno ta sekretarica nije ni napravila pozive, već je nasumice upisala imena ljudi koji su bili na spisku. dakle ona je redovno dolazila na posao, pretvarala se da radi, i da zove pacijente, ali nije bilo rezultata. Moja žena je uzela telefon, nazvala par pacijenata, pitala ih šta ima novo kod njih, kako se osecaju, i zakazala nekoliko pregleda, i zahvalila se na usluzi toj sekretarici.

Naravno vecina nasih u Srbiji uvek vole sigurnost državnih poslova, bez obzira na to da li im se plate isplacuju ili ne, posto znaju da se u privatnim mora raditi da bi se imalo platu.
Takođe nikome ne pada na pamet da idu tamo gde ima posla, evc ocekuju da će se otvoriti poslovi u sred Beograda gde je poslovni prostor preskup. A u provinciji, nemaju dovoljno lekara, zubara inzinjere, advokate, ucitelje, i zanatalija kojih ih ima ali na Birou za zaposljavanje.

Ovde ljudi voze i po dva sata u jednom pravcu na posao, a ne verujem da bi kod nas iz Beograda isli do Stare Pazove, i Galenika u Zemunu im je daleko. Moj brat od tetke je kukao da nema posla, i tražio pare od njegovog rodjaka koji je tada bio direktor na Torlaku (sada u zatvoru posto je radio za Zlobu), ali kada mu je njegov rodjak ponudio posao da radi na održavanju zivotinja za ispitivanje placen preko nekoliko stotina evra mesecno, odbio jer je daleko, treba ustati u 5 sati da se dodje od Terazija do Torlaka.

jedna je stvar zašto covek otvori biznis, i to mogu biti razlozi: da bude sam svoj gazda (možda ne voli da radi za drugog možda je to genetski ili etnicki nap primer Jevreji i Persijanci), da uradi nešto što ne bih mogao radeci za drugoga.
Druga je stvar šta u tome biznisu sve ostvari i koliko mu taj biznis pruza: ugled, i prestiz u drustvu, mogućnost da pozitivno utice na okolinu tako što daje sansu onima kojima velike organizacije ne bi dale sansu, mogusnost da uoci u nekome talent koja ta osoba nije svesna, da mu biznis omogući da živi u kraju u kome ne bi mogao živeti da radi za drugoga, i profit koji će da iskoristi tako što će da skoluje svoje dete da mu pruisti ono što ne bih mogao(la) radeci za drugoga.

Moji su u porodici uvek imali neku tezgu iako su radili za naučne institucije, te tezge su omogućili meni i mojoj sestri da ostvarimo ono sto oni nisu uspeli.
A neko pomene ne-profitnu organizaciju, sticajem okolnosti smo ucestvovali u jednoj od takvih organizacija (iako nema profita predsednik i potpredsednik imaju neverovatno dobru platu, i svi putni troskovi vezani za tu organizaciju su placeni)

Ja sam inače poceo moju biznis (poslovnu) karijeru tako što sam bio mladi novinar (napustio sam i presao u komercijaliste zato što nije bilo placeno redovno) i pisao sam clanke o tome zašto i kako ljudi osnivaju svoj biznis, i na stotine sam „intervjuisao“ vlasnika malih biznisa i u Americi kao i svojevremeno u Srbiji, i jedna je crta svim njima zajednicka ljudi koji vole rizik koji je sracunat, i zelja da se uradi nešto sto bi bilo spektakularno i fascinatno, mnogi i promene sredinu i emigriraju u preko-okeanke zemlje i pocnu od nule, na primer: razgovarao sam sa Italijanom (inače prijateljem moje porodice) iz Venecuele koji je stigao sa praznim koferom pre 40 godina, a sada je jedan od najbogatijih u drugom po velicini gradova u toj zemlji poceo je popravljajuci radio-aparate, jer mu za to nije bio potreban kapital.

Neki od njih možda nisu nikada imali pravu sansu da urade u većim organizacijama, zbog razlicitih razloga, pa su onda otvorili svoje firme, nekoliko sam njih upoznao koji su otvorili firme da bi sami sebe sponzorirali (sa par njih sam i radio i saradjivao).
nnogi su i workoholic (pravog prevoda nema u sprskom jeziku: vole previse da rade).

Moja mišljenje da je to nešto sto je urođeno kod vas, da nešto coveku neda mira i tere ga nemoguće poduhvate kako bih uradio nešto izuzetno teško i uzivao u svomjim plodovima napora.
Desetine knjiga i predavanja ne mogu coveka ubediti ako nema u sebi tu petlju, jer neki ne vole tu neizvesnost.

Mnogima je lakse ako im se kaže imaš zagarantovano primera radi: 400 dolara na dan (dnevna plata zubara za 8 sati rada), zašto bi se mucili ako neki dan može da bude profit manje od 100 dolara a drugi dan možda 1000 dolara (dnevna zarada male zubarske ordinacije bez rashoda). Bolje bravac u ruci nego golub na grani.

A za one sto pricaju o izrabljivanju radnika, mnogi mali biznisi investiraju vreme da bi obucili radnike koji u treneutaku kada su sposobni da konacnio zarade za vlasnika odlaze u organizacije koje su u stanju da vise plate, secam se kada mi je moj prvi sef u Americi (inače profesor na nekoliko fakulteta u Njujorku) rekao onoga trenutka kada pocnem da mu zaradjujem i pravim novac ja ću otici, ja sam se tada smejao govoreci da je to nemoguće, a upravo sam to i uradio posle 2.5 godine segrtovanja i ucenja kompjuterskih programa.

Otac mi je uvek govorio sve što ne možeš da unovcis na prvom radnom mestu unovcices na drugom radnom mestu, samo ako imaš neohodno znanje, strpljivost, sigurnost u sebe i iskustvo u resavanju problema.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Једина ствар која Србе гура (али не напред) је конфликт и стрес

Ne razumem šta se desava sa ljudima

mostro (junior member)
30. januar 2009. u 09.16

Ne znam kako je vama koji živite u Srbiji ili ste u inostranstvu , pa kad dodjete kuci. Ja se u Beogradu osecam kao u zemlji cuda. Nije samo zakonodavac kriv, pa mi sve ide nakrivo, već primecujem neko abnormalno ponasanje kod mase ljudi. Ništa mi ne uspeva da ostvarim bez poteskoca i bez eventualnih rasprava sa ljudima. Ne tražim ništa nemoguće, izbegavam konflikte maksimalno i uvek. Ali, kako se kod nas kaže: „ne lezi vraze“… Ni najobičniju kupovinu u samoposluzi ne mogu da obavim da mi se zeludac ne podigne.

Kad pomenuh samoposlugu ( da je samo to, bilo bi super), da ih pohvalim da su im korpe prljave, a u njih treba nekad staviti i hleb. Prodavacice smotane, pa ih i ne interesuje koliko ljudi ceka, već se i zapricaju između sebe. U samoposluzi u mojoj blizini prodaju sijalice samo od 40 i 200 Wati i to je tako mesecima, a da i ne primecuju da nešto hvali. Roba koja se jednom brzo proda, vise se i ne dobavlja. I to sam primetio. Natrpali su neke velike korpe sa glupostima da ne možeš ni da prođes ko covek, niti sa nekim da se mimoidjes. U sred radnog vremena razvuku gajtane i ciste nekom glomaznom masinom za podove svakodnevno. Na kasi je zaprska. Uvek su redovi i dosta njih placa karticama, često sume od 200-300 dinara, pa im i oni aparati za provlacenje kartica neispravni, pa im ne radi dovoljan broj kasa i stalno su neki redovi. I da ti se smuci kad kad treba da udjes da kupis neku sitnicu. A u većim supermarketima idu po sledovanja, pa se kase zacepe onima koji cekaju sa onim velikim kolicima prepunim, kao da nikad u zivotu nisu ništa jeli.

Ali nisam bas o samouslugama hteo…
Najcesce nasi ljudi ne postuju dogovor i muke imam na svakom koraku. Kad god vam nešto obecaju, to je: „obecanje ludom radovanje“! Ako pri nekoj pogodbi ili trgovini date novac, a odmah ne dobijete uslugu ili robu, već obecanje, onda u najvecem broju slučajeva postajete žrtva obmane, zavlacenja, neadekvatnog ispunjenja obaveze i ostalih problema. Ne znam da li se još nekome desavaju problemi u komunikacijama sa ljudima ? Ili ja možda delujem nekako blentavo, pa svako misli da može da me prevari, pa imam redovno probleme i sa najbanalnijim stvarima. Ali, covek nije pustinjak po prirodi i mora se sa tim ljudima komunicirati, pa i da su svi takvi problematicni. Da poverujem nekome da će ispostovati nas dogovor da mi se javi telefonom, ni to više ne verujem ako je Srbin u pitanju !

I bas me interesuje da li još neko ima slične utiske o stanju u Srbiji i o takvom ponasanju ljudi ?

verba 30. januar 2009.

Takvo stanje je oduvek, s tim sto ti je ranije, dok si živeo u Srbiji, to bilo normalno. Sada, kada znaš razliku, smeta ti.
Premda ima samoposluga koje su ciste i gde je usluga na pristojnom nivou.
Ponasanje ljudi ne možeš generalizovati, na celu naciju. Nisu svi ljudi kod nas takvi kako opisujes. Svuda toga ima, zavisi s kim se družiš i skim poslujes.

mostro (junior member) 30. januar 2009.

Pa to je tačno Verba, ali… meni se u zadnjih nekoliko godina vuce puno neobavljenih poslova zbog toga i stvarno više ne znam da li treba da budem grub i da vatam ljude za gusu.
Na primer, geometru sam platio unapred 300 evra, odmah je dosao i premerio šta je trebalo i dogovorili smo se da postavi dva kamena između mene i komsije. Odgovor je bio: ma to je cas posla, ne brini, neće biti problema. Podsecao sam ga 20 puta da hoću da to zavrsi. Već je evo 3 godine i opet ništa. Vidim da mu je neprijatno kad me vidi, ali opet se sve svodi na obecanjima i nastavlja se cekanje.

Tražio sam prošle godine limara da mi postavi oluke, jer mi je to već jednom brzo i kvalitetno uradio. Isao sam kod njega 5-6 puta da ga zamolim da dodje, obecanja… cucemo se telefonom, nazovi me sutra, nazovi me u nedelju… i tako 5-6 meseci. Nađem drugog koga poznajem od ranije i primi me lepo, popijemo po pice i ostane na dogovoru da mi se javi sredinom naredne nedelje. Nikad se nije ni javio, već sam posle mesec dana nasao treceg i rekao mu da ima 5 dana ako hoće da uradi taj posao. Cena mi nije bila bitna. Nije stigao da nadje vremena za 5 dana, ali se javio telefonom i dosao je posle 3 dana i to je bilo 3 sata posla na montazi, uzeo 500 evra i dovidjenja.

I da ne navodim more takvih primera, ali evo sada opet imam problema sa prodavcem koji nema vremena da mi isporuci nekretninu koju sam kupio i u potpunosti isplatio ! Čak je toliko „zauzet“ da nema vremena ni da se čujemo telefonom već danima, iako stalno zovem i ostavljam poruke. I eto, pokusacu još sutra, pa idem u MUP u ponedeljak da tražim pomoć. To je samo još jedan od mnogobrojnih slučajeva „poslovanja“ u Srbiji. Nemam vise volje da se bakcem sa jajarama, gubim vreme cekajuci i setajuci, ali gospoda ocigledno „nemaju vremena“ za posao od nekih svojih obaveza.

I tako sve u krug, zaludjivanja da je u Srbiji dobro i da je jeftino, a sto ti svako poslovanje sa ljudima izadje na nos, to nema veze. Zamlacivanja sa svakakvim „profesionalcima“ na svakom koraku su svakodnevna pojava, laži i prevare su ko „dobar dan“.

Ovo sam gore naveo samo par primera, a o svakodnevnim sitnicama ne znam da li da ih nabrajam, bilo bi preterano, još bi mi verovatno neki rekli i da lažem :))

iciparis (profesor) 30. januar 2009.

Mostro (junior member),

Bilo bi veoma probitačno i zanimljivo da ovo vase opazanje o tome kako funkcionisu ustanove i ljudi u dragoj nam Srbiji, pribelezite, tj.okacite na staro-novoj temi koja nije iscrpljena, a još nije izdvojena od Modernog:

Kakvo nam je drustvo u kome živimo u Srbiji?

Hajdemo, učinimo nešto veoma korisno za institucije i ljude u Srbiji koji hoće da postanu deo Evrope i deo civilizovanog i ozbilnog sveta!

Dalailama (bolnicar) 30. januar 2009. u 14.18

Ja sam dosta sit od kukanja onih sto su ostali dole da žive u Srbiji.
Sa druge strane redovno pratim´svaki dan šta se desava ovde na zapadu i
na svako kukanje kako je u srbiji loše mogu da postavim 1000. slučajeva kako ni na zapadu nije idelano. Zavisi na šta hoće ljudi da se koncentrisu. Evo danas čitam covek cekao u bolnici 19 sati dok mu nisu na kraju rekli da ima probleme sa nogom. Masa stvari ni ovde ne rade bas perfektno kao sto ljudi zavaravaju sami sebe.

Mostro (junior member) 30. januar 2009.
Dalailama
———
Pa tačno je da ni na zapadu nije bez prevara i problema, ali se bar stvari resavaju brzo. Tolikog bespotrebnog gubljenja vremena i nepostovanja musterije kao kod nas nema nigde.

sta-li-ja-radim-ovde (radim)
12. februar 2009.

Mostro, sve sto si napisao je tačno tako, i ne samo da je to bilo moje iskustvo već i svih ljudi koje tamo poznajem ili koji su nešto više od dve nedelje provodili u Srbiji. A ima naravno i daleko gorih prica, ali o njima ne smem jer se tu već radi o zivotima neduznih ljudi na koje su se sjatili „veliki Srbi“.

Svaka nacija ima nešto sto ih gura: Englezi pate od toga da su iznad svih drugih, mada su ih Francuzi prestigli po pitanju arogancije pa su im oni oduvek ostali neka bolna tacka… Amerikanci na istocnoj obali pa sve to mid-west-a vole da imaju najvece bombe na svetu i najviše para a za sve ostalo ih zabole, dok na zapadnoj obali vole da im se dive, da budu u centru paznje i da imaju najbolja kola u gradu. Kanadjani se ponose time da su poslusni i tamo bi nacizam mogao da procveta preko noćisamo još da se rodi Hitler. Japanci su fanaticno posveceni svojoj naciji i tome da budu najsavrseniji po svakom pitanju, pa čim malo pogrese, odmah harakiri… a i ako nema samoubistva zbog greške, onda će da nadju neki drugi izgovor – ili preterani rad, ili kamikaze sto je sve dokaz posvecenosti svojoj naciji.

Srbe ne gura ništa od svega toga: ni novac, ni uspeh, ni najvece bombe, ni najlepsa kola u gradu, čak ni lepe devojke a najmanje posvecenost svojoj naciji. Sve je to samo prolazno interesovanje i ne traje duže od jedne loše utakmice.

Jedina stvar koja Srbe gura (ali ne napred) je konflikt i stres. Ako toga nema, Srbin mora da izmisli svadju da bi nekako preziveo do sledećeg konflikta. Ako je sve mirno i fino, Srbin odumire. Da su to siptari i ostali neprijatelji znali na vreme, unistili bi nas organizovanim drustvom brze nego bombama. Da smo sklopili pakt sa Hitlerom i dozvolili mu da nam organizuje drustvo izgradi auto-puteve i zavrsi one telefonske centrale koje smo koristili do pre dve-tri godine, danas Srbije ne bi bilo – poubijali bi se od dosade.

Tako danas moramo da imamo kola koja zaprasuju komarce bolje od aviona da bi imali na šta da se zalimo i da se međusobno optuzujemo, mora komsija da pusti glasno „Hiljade ljudi, u moje grudi…“ u pola noći da bi sutra imao ko da ga gleda mrko, mora neki ludak da uparkira Ladu na ulaz zgrade da bi bio u ratu sa celom zgradom; i mora majstor da zabrlja posao da bi imao neko da ga juri danima, inače ga niko drugi nikada ne bi zvao na telefon!

Isto vazi i za prodavacicu u radnji, saltersku sluzbenicu, i sve ostale. Dok se na zapadu vecina zadovoljava uzivanjem u nekom filmu, koncertu, picu, hrani ili seksu, kod nas to nije dugotrajno zadovoljstvo. Jedino zadovoljstvo je psovanje, svadjanje i dizanje pritiska („svaka cast“ onima koji uzivaju u drogi, ako ništa bar su razbili monotoniju).

Droga i konflikt su hobi lenjih ljudi. Čak i za samo gledanje filma treba malo aktivnosti, makar da se kupi ili iznajmi DVD (o odlasku u bioskop da ne pricamo – potpuno su prazni tako da sve i da srbenda prica sve vreme, nema ko da mu kaže da prestane ili da mu preti batinama!); ali za svadju ne treba ništa, samo ljudi sa kojima ćemo da se svadjamo i naravno prekrsiti dogovor i sve moralne norme da bismo izazvali svadju.

Kada bi majstori zavrsavali poslove, imali bi novac, ali ne bi imali pretnje, uvrede, teske reci i milion telefonskih poziva. Ovako jeste jadan i bedan ali je bar trazen i puls mu je na konstantnih 120bpm jer stalno mora da gleda preko ramena. Mnogo je lakse i dugotrajnije tako podici puls nego fizickim naporom kao sto je to sport ili seks. Problem je samo sto je opasnije za zdravlje pa ljudi u Srbiji imaju najkraci zivotni vek u Evropi a najcesci uzrok smrti je upravo povisen pritisak.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)