КОРИСНОСТ УМЕТНИКА

КОРИСНОСТ УМЕТНИКА.1

ОГИСТ РОДЕН

I

У очи вернисажа, сретох Огиста Родена у Салону Националног Друштва. Пратила су га два његова ученика, који су и сами постали мајстори : изврсни вајар Бурдел, који je ове године изложио једног дивљачног Херкула који стрелама туче тице симфалског језера, Деспјеа, који моделише попрсја изредне финоће.

Сва тројица су се била зауставила пред једном приказом бога Пана, кога je Бурдел, у својој уметничкој фантазији, извајао сличнога Родену. Аутор тога дела извињавао се што je ставио два мала рога на чело свога учитеља. A Роден рече, смејући се:
Ви сте то морали учинити, јер сте представљали Пана. У осталом, и Микел-Анџело дао je сличне рогове своме Мојсеју. Они су ознаке свемоћи и свемудрости, и ja сам врло поласкан тиме што сте их и мени ставили.
Како je било подне, учитељ нас позва да ручамо у каквом оближњем ресторану.
Изађосмо. Били смо у авниу Јелисејских Поља.
Под младим оштрим лишћем кестенова, аутомобили и запрегнути екипажи клизили су у блиставом реду. То je било искрање париског луксуза у његовом најзрачнијем и најзаноснијем оквиру.
Где ћемо ручати ? упита Бурдел са смешном зебњом. У ресторанима овога краја обично служе момци у фраку, a то ja не могу да подносим : јер те особе ме плаше. Како ja мислим, требало би ићи негде где се скупљају кочијаши.
Тада Деспјо :
Одиста, тамо се боље једе но y раскошним ресторанима где су јела прекрштена. И то je тајна мисао Бурделова : јер тобожња скромност његова укуса није нешто друго до изешност и разумевање у јелу.
Помирљиви Роден даде се одвести код једнога малога гостионичара који се скривао у једној улици близу Јелисејских Поља. Ту изабрасмо један угодан кут, и поседасмо како нам се свидело.
Деспјо je веселе и задиркивачке ћуди. Он рече Бурделу, додајући му једно јело :
Служи се, Бурделе, и ако не заслужујеш да будеш рањен, јер ти си уметник, a то ће рећи некористан човек.
–   Ja ти опраштам ту дрскост, рече Будел, јер половином она пада и на тебе.
Свакако je пролазио кроз привремену кризу песимизма, jep додаде :
–  У осталом, нећу да ти   противречим.   Извесно  je да ми нисмо ни за шта.

Када се сетим мога оца, који je био каменорезац, ja себи велим: тај je радио посао потребан друштву. Он je спремао грађу којом су дизани станови људи. Ja га и сада видим доброг мог старца, како савесно сече своје камење, зими као и лети, у радионицама   под   ведрим   небом.   То je био силан радник, каквих нема више.

Али ja…, али ми, какву услугу ми чинимо нашим ближњима ? Ми смо пеливани, играчи на ужету, химеричне личности, ми занимамо публику по вашарима. Једва ако се и интересује за наше напоре. Мало људи je способно да их разуме. И ja не знам да ли смо и достојни људске благонаклоности, јер свет би врло лако могао бити без нас

II

A на то Роден :

–  Држим да наш Бурдел не верује ни у једну реч коју je казао. Што се мене тиче, ja мислим сасвим обратно оном што je он малочас рекао.   Ja мислим да су уметници   најкориснији људи.

A Бурдел, ударивши у смеј:

–  Љубав вашег заната заслепљује вас.

Ни најмање, јер мој суд оснива се на солидним разлозима које вам могу рећи.

–  Учитељу, ja јако желим да их сазнам.

–  Узмите   мало   овога   напитка   које нам   домаћин ове куће препоручује. То ће вам дати   боље расположење да ме саслушате.

И када нам je насуо да пијемо, рече:

–  Једна прва примедба. Je ли вам падало на ум да, у модерном друштву,   уметници,   хоћу да   речем:   прави уметници, јесу готово једини људи који свој занат раде са задовољством.

Извесно je, узвикну Бурдел, да je рад сва наша радост, сав наш живот…; али то значи само да…

Чекајте! Оно што највише оскудева нашим сувременицима, како ми изгледа, то je љубав према свом занимању. Они свој посао врше тек са одвратношћу. Они га преко колена и несавесно раде. Тако je од врха до дна друштвених степеница. Политичари на својим положајима гледају само на материјалне користи које могу из њих извући, и изгледа да више и не знају за задовољство које су осећали некадашњи државници вешто водећи послове своје земље.

Индустријалци, у место да одржавају   част своје марке, траже да зараде што више новаца, фалсификујући своје производе; радници, осећајући према својим послодавцима више или мање оправдано непријатељство, на врат на нос раде свој посао. Готово сви данашњи људи изгледа да гледају на рад као на страшну нужност, као на какав проклет кулук, док би требали да га сматрају као наш разлог опстанка и као нашу срећу.

Све што не можеш да уновчиш на првом радном месту уновчићеш на другом радном месту

Alex64 – 12. juni 2007.

Nema veze koliko ko ima razreda osnovne skole, već koliko je sposoban, i koliko su njegovi rezultati rada kvalitetni.
Mi smo uvek imali razlicite zanatlije koje su popravljali i radili zanatske radove u stanu i u kuci gde su živeli moja baba i deda.
Dugo godina je za nas radio jedan moler pok. MIca koji nije imao zavrsenu osnovnu skolu, ali je zato bio ekspert u svom poslu, uvek nasmejan, vedar, iako umazan od glave do pete u krecu.
I dobro je i zaradjivao, vise je imao para nego moja pok mama koja je bila doktorka, ali je radio kao crnac na plantazama.
I svuda smo ga preporucivali našim prijateljima, i poslovnim kolegama.
A uzeli smo jednom pre toga i neke druge molere, koje su upropastili potpuno stan, te smo morali da placamo nekoga ko bi to sanirao.
Nss jedan dalji rodjak je imao staklarsku radnju, bio je takoreci bez osnovne skole ali je od svoga rada iskolovao troje dece, a najstariji sin je ostao i preuzeo ocevu radionicu, iako je imao zavrsen fakultet, mnogo je vise zaradjivao pstavljajuci staklo.
A ovde je moleraj zanimanje koje se vecina naših novodolslih imigranata bavi dok ne nauci dovoljno jezik zemlje gde žive.

Nema svako petlju da se bavi samostalnim radom, uvek se secam kada sam pitao jednog ocevog kolegu, inzenjera koji je radio kao privatnik, kako prolazi, on mi je rekao kao vuk, nekada gladan, nekad sit.
A u pravu je steksi, nije važno koliko si sati radio, već šta si uradio, ti možeš da se pojavis na posao na vreme, i da sedis ceo dan, da ne prodas ništa, ništa da doprineses i da ocekujes posle da to se plate rezultati tvoga nerada.

U vreme kada je ovde bila kriza putovanja zbog dogadjaja 91, ja sam se bavio prodajom luksuznih putovanja-krstarenja. Vecina njih je bila pokunjeni i razocarani trenutnom situacijom, i zalili se kako niko neće da putuje, već jedino dobijaju pozive su otkazivanje narucenih putovanja. Ja sam pak non stop bio na telefonu, i podsecao ljude o neverovatnim popustima za luksuzna putovanja. Naravno oni koji su očajavali posto se niko nije javljao na telefon, i komentarisali dogadjaje preko TV nisu dugo izdrzali i par njih je ili napustila ili bila otpustena zbog slabih rezultata , dok sam ja imao rekordnu prodaju u firmi. A svi su oni bolje govorili engleski od mene, i imali mnogo melodicniji glas, ali nusu bili proaktivni, i nisu se zalagali na poslu, već su ocekivali da im sve padne sa neba.

Imala je moja žena ovde jednu sekretaricu koja je radila za nju, i ciji je zadatak bio da podseti telefonom pacijente da je vreme da se dodje na redovni pregled. Posle nekoliko dana, moja žena je primetila da nema nikakvih rezultata, odnosno nekoliko zakazanih pacijenata, ali svi otkazali. Naravno ta sekretarica nije ni napravila pozive, već je nasumice upisala imena ljudi koji su bili na spisku. dakle ona je redovno dolazila na posao, pretvarala se da radi, i da zove pacijente, ali nije bilo rezultata. Moja žena je uzela telefon, nazvala par pacijenata, pitala ih šta ima novo kod njih, kako se osecaju, i zakazala nekoliko pregleda, i zahvalila se na usluzi toj sekretarici.

Naravno vecina nasih u Srbiji uvek vole sigurnost državnih poslova, bez obzira na to da li im se plate isplacuju ili ne, posto znaju da se u privatnim mora raditi da bi se imalo platu.
Takođe nikome ne pada na pamet da idu tamo gde ima posla, evc ocekuju da će se otvoriti poslovi u sred Beograda gde je poslovni prostor preskup. A u provinciji, nemaju dovoljno lekara, zubara inzinjere, advokate, ucitelje, i zanatalija kojih ih ima ali na Birou za zaposljavanje.

Ovde ljudi voze i po dva sata u jednom pravcu na posao, a ne verujem da bi kod nas iz Beograda isli do Stare Pazove, i Galenika u Zemunu im je daleko. Moj brat od tetke je kukao da nema posla, i tražio pare od njegovog rodjaka koji je tada bio direktor na Torlaku (sada u zatvoru posto je radio za Zlobu), ali kada mu je njegov rodjak ponudio posao da radi na održavanju zivotinja za ispitivanje placen preko nekoliko stotina evra mesecno, odbio jer je daleko, treba ustati u 5 sati da se dodje od Terazija do Torlaka.

jedna je stvar zašto covek otvori biznis, i to mogu biti razlozi: da bude sam svoj gazda (možda ne voli da radi za drugog možda je to genetski ili etnicki nap primer Jevreji i Persijanci), da uradi nešto što ne bih mogao radeci za drugoga.
Druga je stvar šta u tome biznisu sve ostvari i koliko mu taj biznis pruza: ugled, i prestiz u drustvu, mogućnost da pozitivno utice na okolinu tako što daje sansu onima kojima velike organizacije ne bi dale sansu, mogusnost da uoci u nekome talent koja ta osoba nije svesna, da mu biznis omogući da živi u kraju u kome ne bi mogao živeti da radi za drugoga, i profit koji će da iskoristi tako što će da skoluje svoje dete da mu pruisti ono što ne bih mogao(la) radeci za drugoga.

Moji su u porodici uvek imali neku tezgu iako su radili za naučne institucije, te tezge su omogućili meni i mojoj sestri da ostvarimo ono sto oni nisu uspeli.
A neko pomene ne-profitnu organizaciju, sticajem okolnosti smo ucestvovali u jednoj od takvih organizacija (iako nema profita predsednik i potpredsednik imaju neverovatno dobru platu, i svi putni troskovi vezani za tu organizaciju su placeni)

Ja sam inače poceo moju biznis (poslovnu) karijeru tako što sam bio mladi novinar (napustio sam i presao u komercijaliste zato što nije bilo placeno redovno) i pisao sam clanke o tome zašto i kako ljudi osnivaju svoj biznis, i na stotine sam „intervjuisao“ vlasnika malih biznisa i u Americi kao i svojevremeno u Srbiji, i jedna je crta svim njima zajednicka ljudi koji vole rizik koji je sracunat, i zelja da se uradi nešto sto bi bilo spektakularno i fascinatno, mnogi i promene sredinu i emigriraju u preko-okeanke zemlje i pocnu od nule, na primer: razgovarao sam sa Italijanom (inače prijateljem moje porodice) iz Venecuele koji je stigao sa praznim koferom pre 40 godina, a sada je jedan od najbogatijih u drugom po velicini gradova u toj zemlji poceo je popravljajuci radio-aparate, jer mu za to nije bio potreban kapital.

Neki od njih možda nisu nikada imali pravu sansu da urade u većim organizacijama, zbog razlicitih razloga, pa su onda otvorili svoje firme, nekoliko sam njih upoznao koji su otvorili firme da bi sami sebe sponzorirali (sa par njih sam i radio i saradjivao).
nnogi su i workoholic (pravog prevoda nema u sprskom jeziku: vole previse da rade).

Moja mišljenje da je to nešto sto je urođeno kod vas, da nešto coveku neda mira i tere ga nemoguće poduhvate kako bih uradio nešto izuzetno teško i uzivao u svomjim plodovima napora.
Desetine knjiga i predavanja ne mogu coveka ubediti ako nema u sebi tu petlju, jer neki ne vole tu neizvesnost.

Mnogima je lakse ako im se kaže imaš zagarantovano primera radi: 400 dolara na dan (dnevna plata zubara za 8 sati rada), zašto bi se mucili ako neki dan može da bude profit manje od 100 dolara a drugi dan možda 1000 dolara (dnevna zarada male zubarske ordinacije bez rashoda). Bolje bravac u ruci nego golub na grani.

A za one sto pricaju o izrabljivanju radnika, mnogi mali biznisi investiraju vreme da bi obucili radnike koji u treneutaku kada su sposobni da konacnio zarade za vlasnika odlaze u organizacije koje su u stanju da vise plate, secam se kada mi je moj prvi sef u Americi (inače profesor na nekoliko fakulteta u Njujorku) rekao onoga trenutka kada pocnem da mu zaradjujem i pravim novac ja ću otici, ja sam se tada smejao govoreci da je to nemoguće, a upravo sam to i uradio posle 2.5 godine segrtovanja i ucenja kompjuterskih programa.

Otac mi je uvek govorio sve što ne možeš da unovcis na prvom radnom mestu unovcices na drugom radnom mestu, samo ako imaš neohodno znanje, strpljivost, sigurnost u sebe i iskustvo u resavanju problema.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)