КОРИСНОСТ УМЕТНИКА

КОРИСНОСТ УМЕТНИКА.1

ОГИСТ РОДЕН

I

У очи вернисажа, сретох Огиста Родена у Салону Националног Друштва. Пратила су га два његова ученика, који су и сами постали мајстори : изврсни вајар Бурдел, који je ове године изложио једног дивљачног Херкула који стрелама туче тице симфалског језера, Деспјеа, који моделише попрсја изредне финоће.

Сва тројица су се била зауставила пред једном приказом бога Пана, кога je Бурдел, у својој уметничкој фантазији, извајао сличнога Родену. Аутор тога дела извињавао се што je ставио два мала рога на чело свога учитеља. A Роден рече, смејући се:
Ви сте то морали учинити, јер сте представљали Пана. У осталом, и Микел-Анџело дао je сличне рогове своме Мојсеју. Они су ознаке свемоћи и свемудрости, и ja сам врло поласкан тиме што сте их и мени ставили.
Како je било подне, учитељ нас позва да ручамо у каквом оближњем ресторану.
Изађосмо. Били смо у авниу Јелисејских Поља.
Под младим оштрим лишћем кестенова, аутомобили и запрегнути екипажи клизили су у блиставом реду. То je било искрање париског луксуза у његовом најзрачнијем и најзаноснијем оквиру.
Где ћемо ручати ? упита Бурдел са смешном зебњом. У ресторанима овога краја обично служе момци у фраку, a то ja не могу да подносим : јер те особе ме плаше. Како ja мислим, требало би ићи негде где се скупљају кочијаши.
Тада Деспјо :
Одиста, тамо се боље једе но y раскошним ресторанима где су јела прекрштена. И то je тајна мисао Бурделова : јер тобожња скромност његова укуса није нешто друго до изешност и разумевање у јелу.
Помирљиви Роден даде се одвести код једнога малога гостионичара који се скривао у једној улици близу Јелисејских Поља. Ту изабрасмо један угодан кут, и поседасмо како нам се свидело.
Деспјо je веселе и задиркивачке ћуди. Он рече Бурделу, додајући му једно јело :
Служи се, Бурделе, и ако не заслужујеш да будеш рањен, јер ти си уметник, a то ће рећи некористан човек.
–   Ja ти опраштам ту дрскост, рече Будел, јер половином она пада и на тебе.
Свакако je пролазио кроз привремену кризу песимизма, jep додаде :
–  У осталом, нећу да ти   противречим.   Извесно  je да ми нисмо ни за шта.

Када се сетим мога оца, који je био каменорезац, ja себи велим: тај je радио посао потребан друштву. Он je спремао грађу којом су дизани станови људи. Ja га и сада видим доброг мог старца, како савесно сече своје камење, зими као и лети, у радионицама   под   ведрим   небом.   То je био силан радник, каквих нема више.

Али ja…, али ми, какву услугу ми чинимо нашим ближњима ? Ми смо пеливани, играчи на ужету, химеричне личности, ми занимамо публику по вашарима. Једва ако се и интересује за наше напоре. Мало људи je способно да их разуме. И ja не знам да ли смо и достојни људске благонаклоности, јер свет би врло лако могао бити без нас

II

A на то Роден :

–  Држим да наш Бурдел не верује ни у једну реч коју je казао. Што се мене тиче, ja мислим сасвим обратно оном што je он малочас рекао.   Ja мислим да су уметници   најкориснији људи.

A Бурдел, ударивши у смеј:

–  Љубав вашег заната заслепљује вас.

Ни најмање, јер мој суд оснива се на солидним разлозима које вам могу рећи.

–  Учитељу, ja јако желим да их сазнам.

–  Узмите   мало   овога   напитка   које нам   домаћин ове куће препоручује. То ће вам дати   боље расположење да ме саслушате.

И када нам je насуо да пијемо, рече:

–  Једна прва примедба. Je ли вам падало на ум да, у модерном друштву,   уметници,   хоћу да   речем:   прави уметници, јесу готово једини људи који свој занат раде са задовољством.

Извесно je, узвикну Бурдел, да je рад сва наша радост, сав наш живот…; али то значи само да…

Чекајте! Оно што највише оскудева нашим сувременицима, како ми изгледа, то je љубав према свом занимању. Они свој посао врше тек са одвратношћу. Они га преко колена и несавесно раде. Тако je од врха до дна друштвених степеница. Политичари на својим положајима гледају само на материјалне користи које могу из њих извући, и изгледа да више и не знају за задовољство које су осећали некадашњи државници вешто водећи послове своје земље.

Индустријалци, у место да одржавају   част своје марке, траже да зараде што више новаца, фалсификујући своје производе; радници, осећајући према својим послодавцима више или мање оправдано непријатељство, на врат на нос раде свој посао. Готово сви данашњи људи изгледа да гледају на рад као на страшну нужност, као на какав проклет кулук, док би требали да га сматрају као наш разлог опстанка и као нашу срећу.

Проблем је у менталитету. У глави је проблем

Najbolji Komntar Unazad Bad 10 Dana

Novica_Newer (radi se svasta)

30. januar 2009. u 14.17

T_I (Diskutant) 29. januar 2009. u 21.29

Ne mislio sam bukvalno na kupovinu napustenih sela i salsa . Još se samo u Srbiji napustena sela i salasi mogu kupiti za bagatelu . Danas je u Srbiji jeftinije kupiti jedno napusteno selo nego izgraditi tenisko igralise, …ala ih tenisika igralista koje grade po Srbiji , jer će ionako uskoro moći rakete za tenis da zabiju sebi u gladna dupeta, a ne da se preseravaju teniskim turnirima po Srbiji i ulazu milione dolara u izgradnju teniskih terena …

————-

Care! Ovako mislim da si malo lud ali nisi budala kao čitava jedna garnitura budala ovde.

Svaka cast za komentar!

Novica_Newer (radi se svasta)

30. januar 2009.

Misko, sve to stoji ali komentar mi je bas smesan. Ima tu dosta stvari.

A isto tako, razvojem komunikacija, interneta ni selo ne bi trebalo da bude „selo“ u nasem nekom negativnom smislu. Uraditi dobar put, imati dobre skole za decu, povezati ljude internetom i komunikacijama na selu – kraj price. Zašto selo treba da bude povezano samo sa ovcama? I na kraju krajeva, svako zanimanje gde covek zaradi od sopstvenog truda i razmišljanja je plemenito, da li to bio zubar, doktor, naucnik ili strugar, neimar, seljak.

Problem je sto sve ovo iziskuje truda i rada, održavanja, neke vizije a nama je lakse da glumimo budale i trpamo se u Beograd. I „seljaci“ su sami krivi sa svojim palanackim nacinom razmišljanja. Malo vizije i može se naći način da se selo lepo ukombinuje u pojam savremenog zivota samo mi kolektivno imamo strasno naivna i skorojevicka razmišljanja. Organizovanje oko neke pozitivne vizije je potrebno svima.

Ostalom, šta fali da i selo ima i teren za tenis i bazen i dobar put… onda to već duhom prestaje da bude palanacko selo mada brojem ljudi može da bude malo. Urbani duh nije ogranicen samo na puki broj budala koje se klimaju u tramvaju mada mi to sve sazimamo na taj nivo onako u globalu gledano.

Misko, samo da dodam, ti si recimo Beogradjanin koliko se secam. Odrastao na asfaltu ali mislim da razumes šta je jedan duh grada i mislim da lako možeš da prepoznas da ogroman broj „beogradjana“ nema taj neki famozni duh grada.

Ja recimo dolazim iz manjeg grada ali znam da smo imali dosta nekog duha, nekog nacina razmišljanja kreativnog pa i urbanog ako hoćeš da kažeš. Problem je u mentalitetu. U glavi je problem.

Eto recimo Kusturica je sposoban da donese neki kreativni i pokretacki duh grada (mada to ne bi terbalo biti ograniceno na „grad“) u jednu zabitu planinu a onda ga bre dole te budale i seljacine teraju prete mu bombama i mitraljezima, prozivaju ga da ide u Istanbul! Hej bre! To su seljacine i prostaci u glavi a ne samo zato što žive u nekom selu na Mokroj Gori ili gde već. Verujem da ima ljudi tamo ali neka vecina je ucmala duhom i to nema veze sa selom. Treba promeniti duh ljudi i raditi na prihvate to neko pozitivno razmišljanje i to već nije selo makar i broj ljudi bio mali.

ALi Kusturica je već u svojoj glavi sposoban da menja taj duh, da stvori neku atrakciju, negde gde ljudi žele da dodju, da pogledaju, da stvore, da pokazu nešto pa makar to bila i Mokra Gora. Po meni to treba da se stvara i to je nas problem.

Sve najbolje!

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)