ТЕБИ, ПРВА ЉУБАВИ…

SrboPeuljanac (Sanjar)

24. mart 2009.

ТЕБИ, ПРВА ЉУБАВИ…

Волио сам је као никога до тада.

Угледао сам је случајно, први дан средње школе, када смо сви били ионако збуњени и уплашени од напуштања дјетињства и преласка у одраслије доба.

Стајала је испред мене у реду, коса јој је мирисала на прољеће а у очима јој се огледала дуга. Волио сам је а нисам смио да јој признам. Ни школа ме није ишла то полугодиште, предавали су профе али сам их ја слабо нешто чуо, код куће ме мајка стално тјерала да једем али ни то ми није најбоље ишло, увече сједне са старим и онако озбиљно му шапатом каже:

„С малим се нешто дешава..“ а стари се само онако искусно осмјехне и вели јој „…ма пусти га, добар је он…“.

Можда се сјећао себе из тих времена.

Ни са другарима нисам нешто проводио вријеме, често сам мјењао фризуру и гледао да у школском ходнику стојим баш ту куда она пролази, али кад прође ја спустим главу и једва промуцам „здраво“. Да само знате како ми је срце брзо ударало и кољена клецала! А она ме је гледала весело, румених образа и враголастог осмјеха, знала је шта се дешава али ми никад ништа није рекла сем „Ћао“.

Колико сам само пјесама написао те јесени, како ми је сваки дан изгледао сунчан и ведар, свака ми је звијезда намигивала и крајишки вјетрови су ми шапутали њено име.

Пољубила ме кад сам се најмање надао, стајао сам испод ораха поред школе и сањао о њој, када се она одједном ниодакле створила испред мене, равно је из мојих снова изашла и стала преда ме, пољубила ме благо на усне и отрчала низ школско двориште да стигне на час.

Дрхтавом руком сам чакијом урезао на орах „Србо +…“ и опкружио срцем…

Много година касније стајао сам поред порушене средње школе и на изгорјелом стаблу нашег ораха сам, док ми је снијег падао по коси, тражио наша имена али их више није било…

„Познавао сам послије ње још много дјевојака, и многе су ме питале да ли ћу их запамтити, и ја сам одговарао да хоћу јер сам искрено вјеровао у то у том тренутку, али запамтио сам само ону која никад није питала…“

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Јер туђим препознавањем буди се осећај још веће љубави

Koje djelove svoje licnosti ne ispoljavate

Raskuchin – Dec 30, 2003

..kada ste u emotivnoj vezi sa strancima i strankinjama (ljudima koji ne pricaju vas jezik)?

I kada smo u vezi sa nekim ko prica nas vlastiti jezik, ponesto, poneki dio duse, duha, poriva, perverzija, ukusa, ideja, sklonosti ostaje neispoljen jer naslutimo da partner/ka to ne bi razumio/la.

Kako stoje stvari dakle, kada ste u vezi sa nekim ko ne prica vas jezik i vasa kultura i vidjenje zivota im je strana ? Sta tu sve mora da otpadne i da ceka u mracnim coskovima potencijalnosti, koji vasi slojevi i djelovi ? Ili ste bas u takvim vezama otkrili neku posebnu, novu bliskost, ili su se u tim vezama pokazale neke vama dotad neznane dimenzije ?

&Lunja& – Dec 30, 2003

Raskucine, nikada nisam bila sa strancem u vezi i nikada necu biti. Lazni princip i hipokrizija, po sistemu, „da te ubijem, da ti pokazem koliko te volim, pa izvini“, pa opet sve iz pocetka, nije mi fah. Govorim o ubistvu duha, kulture, sto ne tolerisem ni u u cemu, ne samo u vezi. Koliko mozes da strancu otkrijes deo sebe? Onoliko koliko je u stanju da njegova ogranicenost primi. Sto znaci, koliko je neko sposoban da postuje kuture drugih nacija.

Biti sa nekim u vezi, ma kakvoj, znaci pre svega poverenje u samog sebe, zatim, poverenje u osobu sa kojom si…sva natezanja su samoubistvo. Ne tolerisem ni malo, hiljade laznih izvinjenja, mucna objasnjavanja, jer izvinjenje je samo jedno, bas kao i poverenje.

Sve ostalo..je samo pateticna komedija nakon toga. No, neko voli da bude zrtva, ce na silu „argumentovati“ sa svih strana.
Svako otvaranje je ulazak necije duse u dusu, u dno licnosti, sa svim malim i velikim stvarima, koje cine jednu osobu. Lako se uniste i rane te dubine, jer je to nesto sto svako nosi sa sobom, svuda, bilo kad je sam, bilo kad je sa nekim.

Zamisli da te neko voli i kaze da te voli..ali..ti sa tom osobom ne mozes dalje, iz bilo kog razloga…pa pocne prvo lagano objasnjenje, pa rasprava, pa tako u krug, do kulminacije mrznje, najtezih reci…

Ostaje se sam i porazen, u lavirintu iz koga nema izlaza. Iskreno prihvatanje razlicitosti, kapaciteta percepcije osecanja je ono sto vezu cini stabilnom. Ljudi nisu uvek spremni na ove male ali jako bitne stvari, jer misle da im nesto pripada…to je onda posesivnost, a covek nije stvar da nekome „pripada“ ili ne pripada. Svaki je osecaj samo sloboda, bilo da se daje ili da se prima i ne traziti, jos manje zahtevati da se neko nekom potcini, na bilo koji nacin.

Raskuchin – Dec 30, 2003

U vezi tvog zadnjeg pasusa, &Lunjo&..

Mislim da je za stabilnu vezu nadasve neophodno postovati „zivotni prostor“ voljene osobe. Pod tim mislim zakonitosti njenog ili njegovog postojanja, ne pokusavati „mjenjati“ partnera, na silu mu predlagati neke aktivnosti ako mu se radi nesto drugo, ne kresati grane licnosti ma u kom se pravcu razvijale, bitna je harmonija rogova u vreci, ako je to uopste moguce postici.

&Lunja& – Dec 30, 2003

Raskucine, pravilno si shvatio moje izlaganje. ZIVOTNI I DUHOVNI PROSTOR, e da su ova slova jos malo veca, ne bi dovoljno izrazila koliko je to vazno.
Siju bi zavrnula nekome da me sprecava da pisem, da citam, da se bavim stvarima koje ispoljavalju moju licnost. Majku mu vraziju, pa valjda se zato u nekog i zaljubiš, zato sto TO vidis kod njega prvo, takav ti dodje u zivot. I onda, posle cile mile, dodji da ti stavim lanac i koliko ti ja odredim, tol’ko ces da setas…Nije nego.
Drugo, prošlost se ne da izbirisati – covek dodje oformljen, sa svojom porodicom iza, prijateljima, prethodnim ljubavima…I sta sada? Gumicu u ruke i brisi sve, ama bas sve..E ti ja takvu ljubav, da ne kazem sta…

Najvise me ispunjava da vidim nekog sebi dragog da radi ono sto voli..da ga upijam bas takvog, da postajem deo njega jer primam u sebe njemu najdragocenije. Zamisli kada bi svi pisci morali da prestanu da pisu jer su im zene ljubomorne, da svako prekine sve svoje i radi ono sto mu drugi komaduje, otima, zahteva na silu ili cak usovljava ili ucenjuje ili – ili, biraj, ako nije kao ja kazem, ubicu te u pojam.

Tek kada taj neko, ko ti je drag, izaziva tudju paznju, postovanje, pa i divljenje, ineteresovanje, onda znas da vredi. Covek nikada sam za sebe ne moze da kaze da vredi, moze..ali to je onda samo mrva od istine.
Jer tudjim prepoznavanjem budi se osecaj jos vece ljubavi, da od svih na svetu, izabran si bas ti, da ti se da ono najdublje, najintimnije osecanje i poverenje, da neko sa tobom deli zivot ali da postoji i dalje, onakav kakav jeste, dajuci i tebi osecaj, da ti njegovo prisustvo da snage da izadjes u svet i da ti pokazes da si pravi par.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Много је важније бити вољен него волети

Sta je unistilo ovaj svet

H_O_T_M_A_N – Jun 12, 2001 17:48

Posle dugog razmisljanja, citanja kojekakvih gluposti na diskusijama, svadji oko vere, religije i nacija, ustanovio sam da je ovaj svet unistila ljubav koja ne postoji.

Ljubav ocigledno ne postoji na ovome svetu, to mogu i da dokazem.

Iz dana u dan je sve veca mrzja medju nama,  zasto pa zato sto nemamo ni malo ljubavi.

Ne znamo da volimo ono sto nam je priroda dala, sto nam je neko dobrotu podario.

Ta ljubav se javlja samo u nekim trenucima ali primetio sam da se brze izgori nego sto se pojavi.

Stvar je u tome sto je i ovaj svet unistila nasa vera.

Delimo se na vernike, burzuje i siromahe, pametne i glupe.

Niko na ovome svetu nije zahvalan sto mu je neko neku dobrotu podario.

Svako radi protiv svakoga, a ljubav se javlja u nekim slucajnostima i brzo odladi.

Mislim da ovaj svet, mi sami, netreba da ivimo na ovome svetu jer ga samo unistavamo.

Covek nije usavrsio svoj mozak, svoj um, zato se i desavaju ratovi, svadje i ostale stvari.

Koliko sam primetio, niko na ovome svetu ne zna da voli ono sto stvarno i treba da voli.

Osobe koje znam, sve te osobe vole ljude koji su kreteni, koji se boje istine i koji samo lazu.

Zasto????????

Gde je Ljubav na ovome svetu.

Gledam samo kako devojke muskarcima i muskarci devojkama govore kako ga/je vole.

Svaka devojka prica kako ne moze da zivi bes tog muskarca, a posle nekih dva meseca ga ispljuje i kaze da ga nikada nije ni volela.

Zasto devojke toliko seru.

Ne razumem zasto onda te osobe i postoje na ovome svetu.

Ne znju da vole i takve osobe bih trebali da otklonimo sa ove planete,jer bas zbog takvih osoba se radjaju njihovi potomci.

Tako ih i vaspitaju.

Sramota???????

Kolko ce jos da seru.

Bliznakinja – Jun 17, 2001 18:46

Mislim da smo mi daleko od ljubavi u svakom pogledu. Pre svega suvise smo zauzeti materijanim u svakom pogledu da bi mogli i malo da se pozabavimo iskrenoscu. Cak i kada smo obdareni prirodnom zeljom za tim necim istinitim sto ce objasniti zasto postojimo (sto verujem da je na kraju ljubav) okrecemo se filozofiji koja jos vise komplikuje stvar. Ako zaista volis ne moze niko to da ti oduzme. Najvece bogatstvo je samo u sebu, u osecaju. I ako zaista osecas da te prozima ljubav, znas da si dovoljno pocastvovan samim tim i ne ocekujes ljubav za uzvrat. Ozbiljno, koliko ljudi znate da su zaista voleli a kamoli da ih je neko voleo isto tako i toliko nazad. Skapirala sam da sto vise imamo to smo dalje od istinitog, univerzalnog osecaja koji je jedini moguci nacin da prozivimo ovaj zivot bez pitanja kao zasto, kako, koliko……..
Ljubav, u stvari taj tako prosti ali uzviseni osecaj je dar koji se gubi u danasnjem svetu sve vise. Njemu tezimo, ali sve smo dalji….. Mozda imam prednost sto znam, kapiram ali da li sam toliko jednostavna, toliko na kraju uzviseno prostodusna da ne ocekujem nista za uzvrat? Ne znam. Jos uvek zelim nesto za uzvrat…..
I sta onda da ocekujem od drugih? Ljubav je nesto sto svi znamo na neki nacin, ali ta uzvisenost – mozemo li zaista da je dosegnemo? iskreno, licno, nisam bas sigurna iako bih zelela da verujem…….

Dawsa – Jun 20, 2001 21:11

Hotmane, Hotmane.

Kako je zajebano kad srce zaboli i shvatis da je ova planeta sranje, ali nastavis da furas stari fazon i prepremis sebi omcicu oko vrata.

Obrati paznju genije. Ova planeta je ‘ebeni pakao i ako to shvatis dobro ti je krenulo. Ljubavi ima, ali je moras naci. ako je ne nadjes, ne znaci da je nije ni bilo nego da nisi dovoljno dobro trazio. Ljubav je ljubav i ne podrazumeva reci „volim te“ ili „umro bih bez tebe“. A naravno da je nije lako naci, ali je najveci problem kada umislis da si je nasao, e tu se placa na mostu, a kasnije i na cupriji.

Smisao ove planete i jeste u davanju, a ne u uzimanju. Kada to shvatis prakticno, a ne samo teoretski krenuces putem kojim se redje ide.

…

Jos par reci, da li ti je palo na pamet da svoju ljubav ponudis nekoj koja ce to ceniti a ne onima koje su za tebe neuhvatljive? Mnogo je vaznije biti voljen nego voleti.

kada shvatis da ti izmedju ljubavi i pozude biras pozudu i kada pozuda prestane ti pljujes po ljubavi, bice ti jasno da nisi bas cist.

Jos malko gluposti koje mozes da uradis, svakoj narednoj devojci se naplati za ono sto te je neka druga povredila u proslosti jer ces jedino tako biti siguran da ti nema spasa.

Razmisli da posle svake veze postanes jos bolji prema zenama ma koliko neke od njih bile zle. Patices 1000 puta, ali ce se jedna naci koja ce to umeti da ceni i to je „trica“ Hotmane, ista ona kao sto je Sale Djordjevic zabio Hrvatima. Sve prethodne ce biti nevazne, sve buduce … njih vise nece biti. Naci ces svoj mir.

missy – Jun 26, 2001 07:49

Bliznakinja, materijalnost cesto biva samo izgovor za neiskrenost.

Marija, mozda ste se trebali koji put posvaditi (mozda ne bi te 2 rijeci shvatao tako tragicno)…

Sta je ljubav? To nije samo osjecanje koje gajimo prema suprotnom (ili manje suprotnom) polu. Voljeti mozemo sve ljude s kojima cesto dolazimo u dodir.
Ljubav treba davati, da, a ne uzimati i ako se kojim slucajem desi da mi nismo vise u (ljubavnom) kontaktu s tom osobom volimo i dalje. Nemojmo gaziti po svom ponosu i dostojanstvu. Kad nam neko kaze da vise ne zeli da nas vidi, znaci bila je u pitanju tek zaljubljenost, postujmo to. Ali voljeti mozemo i dalje. Ljudi cesto nismo svjesni da imamo „srce“ veliko za sve ljude koje srecemo za zivota. U meni je djelic svake moje ljubavi, svi su ostavili trag i ucinili me boljim covjekom, jer sam odabrala TAJ put.

pozdrav svima

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Времена су се променила, оно што је раније било „kul“ више није

Pubertet

pozitivno – 17. juli 2006. u 07.01

roditelji kako se ponasate sa decom u pubertetu. moj sin ima 13 god. i sve je drcniji, izdire se…
razgovaramo dosta ali kao da me ne cuje o cemu pricam.
sve se svodi na glupiranje …
kako se postaviti u tim trenucima koji će pretpostavljam da budu još izrazeniji.

sunce na prozorcicu – 18. juli 2006. u 14.15

da, stvarno je potrebna hladna glava i puno strpljenja. ali ne možemo
uvijek imati hladnu glavu. Meni najviše smeta kod moje gospodjice to njeno odgovaranje i sto njena mora biti uvijek zadnja. Koliko god da kažem ona doda još pet na svaku moju. Kad se smiri situacija kaže da joj je zao, ali da je to jače od nje i da ona sigurno ne misli tako.

Ali evo šta mene spasava. Ponekad kad osjetim da dolazi oluja potrebno mi je samo dve tri sekunde gdje ću sama sebi reci: „samo mirno i to će proći“ ili nešto u tom stilu. Tada nam se razgovori uvijek zavrse pozitivno sa salom i smijehom. Te dvije tri sekunde me toliko smire i opuste da se poslije divim kako sam to majstorski izvela:-)
Ali kad sam sama u stresu i s previse briga i razmišljanja u glavi ne sjetim se da izbrojim do tri i onda nastaje rat.
treba imati snage izdrzati njihovo neprestano ispitivanje naših granica dok ih malo zivot ne spusti na zemlju i ne pokaze da nisu samo oni najpamentiji, najljepsi i da se oko njih ne vrti cijeli svijet.
Puno pozdrava i držite se, proćiće i to

boshkobuha (pedagog) – 21. juli 2006. u 11.04

Nemam decu u pubertetu ali knjige kažu:

1. deci u pubertetu se desavaju velike telesne promene tako da se brzo umaraju (naporno im je uciti, vole spavati dugo…)

2. jako im je bitan njihov fizicki izgled (smetaju im bubuljice,velike grudi…itd)

3. provode puno vremena sami (pišu dnevnike, slusaju muziku koja ispoljava njihova osecanja…)

4. druže se sa drustvom koje ima slična shvatanja okoline i poistovecuju se sa njima (imaju idole). Roditelji u ovom periodu treba da obrate paznju na drustvo u kojem se nalazi njihovo dete.

5. smetaju im roditelji jer misle da ih ne razumeju, verovatno iz razloga što se pored njih osecaju kao mala deca a sigurni su da to nisu. Misle da razumeju ceo svet a da njih niko ne razume.

6. često su melaholicni

Sve ovo sto sam navela je normalno i prirodno.

7. Pubertet je prolazno stanje. Nikako batine jer iste izazivaju revolt a kasno je detete prevaspitavati u 13-oj godini.

8. Roditelj treba da pokaze zainteresovanje, razumevanje a pre svega da je strpjiv. Treba da objasni detetu da razume period u kojem se nalazi i da ako ima bilo kakav problem da mu se obrati prvome za pomoć ma šta god to bilo…

,,Џо буди небо, а ја ћу птица, па ћу да летим по теби’’

Dzo Moler – Jul 23, 2004

Nedavno, ovde na internetu, na ovom elektronskom ćilim u, kojim
ponekad u časovima usamljenosti i dosade putujem , tražeći malo
druženja na neviđeno, nađoh je dnu gotovo zaboravljenu diskusiju o
Branku Miljkoviću i Desanki Maksimović. Sasvim spontano to me je
podsetilo na grad Niš, naše pesnike i jednu Nenu (Spomenku).

Nisam izdržao i moram da vam ispričam svoju priču iz tog grada, pa ak o ste
voljni da je čujete , nadam se da ćete imati malo strpljenja i vremena.
Nekada sam ispred spomenika Branku Miljkoviću i Niškog pozorišta često čekao jednu Nenu u koju sam tada bio ludo zaljubljen (bar sam tada tako mislio). Nena je vole la Branka Miljkovića i Desanku Maksimović, studirala je književnost a ja sam tražio nekog vraga pored Nišave, ni danas ne znam ni šta ni zašto.

Puno je vode proteklo Nišavom od tadaa mnogi pesnici, koje smo
znali i voleli, su se preselili na nebo, a mi smo nastavili da živimo
životima običnih smrtnik a, voleći se i mrzeći iz sve snage . Mene je
moj nemirni duh poslao na putovanja, lutanja i traženja svog cilja
daleko od obala Nišave .

Znam da su vremena poezije i poljubaca po parku Čair i Niškoj tvrđavi
odavno prošla, ali prijatna sećanja na to vreme nisu izbledela, a ova
pronađena diskusija o Branku i Desanki me ponovo podseća na to.
Trenutno se osećam kao da sam izgubljen na ovom ostrvu zvanom
Manhatan, između Hadsona i Ist Rivera, zato sećanja na dane koji
kao da me prate svojim divnim slikama, mirisima nostalgije i
pesmama koje smo voleli, pomažu…

Usamljenost na ovim prostorim a iza velik og okeana je bolest od k oje
se duša suši i umire , a sećanja i nostalgije su mali svetlucavi pojasevi
za spasavanje , plivaju okolo nas, i nude bar malo nade i osveženja
nama umornim i izgubljenim lutalicama.

Pesnicima nikada nisam zavideo što su uvek umeli lepo da primete i
duboko dožive sve ono što mi obične belosvetske skitnice nismo ni
sanjali da postoji. Zbog toga smo mi, za kaznu, morali da optrčimo
po sto krugova neke stare uspome ne koja nam priča o ostavljenoj
ljubavi u jednom od onih gradova koji su nas voleli, pre ne go što smo
se izgubili u pustim i sivim tundrama zapada.

Kažem , morali smo za kaznu da optrčimo toliko krugova sećanja oko tih divnih uspomena, koje tada nismo razumeli niti doživeli kako treba, da bismo sada, sećajući se toga, bolje saznavali šta smo imali a da tada to nismo
znali.

Upravo to je je dna od tih uspomena što me sada pomalo greje toplo i
rastužuje u ovoj noći koja dolazi daleko od Nišave i parka zvanog
Čair, u kome još uvek jedna žuta klupa stoji i postoji, i koju farbaju u
žuto sa vidno urezanim ,,Džo voli Nenu“. To nisu smeli ili nisu hte li da
izbrišu.
Verovatno da ona prolazi pored te klupe , možda i sedne za tren na
nju, i tada zagledana u bele i saosećajne breze ponovi one divne
Desankine stihove koje smo oboje voleli:

Ne nemoj mi prići
Volim izdaleka …

Pa eto ti Neno iz Niša, ,,voli izdaleka“, a mogli smo izbliza plava i
nežna moja, mogli smo drugačije da smo znali i da smo hteli, ili
ume li…ali jebiga, ja sam stari ljubavni ponavljač a ti kći prosvetnih
radnika, koja je volela poeziju i prozu i pahulje i Desankine i
Brankove stihove , i jednog Džoa čiji je brod i u luci stajao raširenih
jedara….
Bila je zima, sedeli smo u jednom restoranu u Rengenovoj ulici i pili
čaj sa rumom . Znao sam da imam dovoljno para za čajeve ali za rum
nisam bio siguran. Na to sam mislio dok sam gledao njene lepe plave
oči i držao je za ruku uvek toplu i nežnu i pokušavao iz petnih žila da
izgledam zaljubljen…..
Sa starog i olinjalog džuboksa Prisli me je podsećao ne zaboravnim
refrenom ,,sad ili nik ad“  šta tre ba da uradim , a ja sam kao najveći
idiot razmišljao da li ću imati para za rum i da li ima smisla ovu
prelepu maminu i tatinu ćerkicu voditi u onu moju sobicu u suterenu,
koja je mirisala na dunje i stare stvari…
Zatim smo šetali dok je padao gusti sneg da sam ga zauvek zapamtio.
– Džo budi nebo, a ja ću ptica, pa ću da letim po tebi – poče ona
nešto poetski, a ja je zagrlim i poljubim po prvi put.
– Džo budi nebo a ja ću ptica …
– Hoću – obećah …
– I nemoj nikad da me ostaviš.
– Kako može nebo nekog da ostavi? – rеkoh i poljubih je u oko plavo
i puno slutnje …
– Može Džo, može – ubedjivala me . Da li je to bila istopljena pahulja
ili suza ne znam , ali nisam o tome hteo da razmišljam . Ispod jedne
svetiljke dok je sneg vejao ljubio sam sav srećan tu Nenu čije su tople
usne mirisale na čaj i rum . Eto, to nikako nemogu da zaboravim , a
naizgled je to obična stvar.
Eto, rekoh ti je kao pricu, a kisa i dalje pada ovde u njujorku, al cujem sunce greje negde tamo u dale kom nisu……

Извор: SerbianCafe.com (Дискуије Књижевност)

Било која веза која се не заснива на искрености не може бити дуготрајна

Koje djelove svoje licnosti ne ispoljavate
Raskuchin – Dec 30, 2003

..kada ste u emotivnoj vezi sa strancima i strankinjama (ljudima koji ne pricaju vas jezik)?

I kada smo u vezi sa nekim ko prica nas vlastiti jezik, ponesto, poneki dio duse, duha, poriva, perverzija, ukusa, ideja, sklonosti ostaje neispoljen jer naslutimo da partner/ka to ne bi razumio/la.

Kako stoje stvari dakle, kada ste u vezi sa nekim ko ne prica vas jezik i vasa kultura i vidjenje zivota im je strana ? Sta tu sve mora da otpadne i da ceka u mracnim coskovima potencijalnosti, koji vasi slojevi i djelovi ? Ili ste bas u takvim vezama otkrili neku posebnu, novu bliskost, ili su se u tim vezama pokazale neke vama dotad neznane dimenzije ?

sofija2 (filozof) – Jan 05, 2004

Bilo koja veza koja se ne zasniva na iskrenosti nikada ne moze biti dugotrajna, niti se moze progresivno razvijati. Magicno osecanje zaljubljenosti neminovno mora doziveti svoju promenu. Kakva ce ta promena biti zavisi od ljudi i njihovog ponasanja u samom odnosu.

Jedino veza koja je zasnovana na iskrenosti samim tim i poverenju moze da odoli raznim poteskocama u toku zajednickog zivota. Medjusobno postovanje je osnova svake uspesne veze. Ono se moze postici samo kroz plemenita, nesebicna i velikodusna dela i ponasanje ljudi.

Da bi covek mogao ostvariti sklad sa drugim ljudima, on ga najpre mora ostvariti u samom sebi.  Zbog toga je neophodno angazovanje svakog coveka na svome sopstvenom razvoju. To se moze postici samo kroz stalnu i iskrenu analizu svih svojih misli, zelja, osecanja i nagona, tako sto ce se uvek odabrati „glas“ savesti ili najvisi i najplemenitiji glas, a savladati nizi i sebicni.
Na taj nacin covek razvija unutrasnji smisao i lepotu duha kroz koju stice ne samo svoje vlastito postovanje,vec isto tako i postovanje svega oko sebe. To mu takodje omogucuje da lakse procenjuje sustinske od pojavnih vrednosti, te da na taj nacin uvek pravi mudar izbor.

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)