Солон је атињанима саветовао да се не задужују претерано

Преузето са SerbianCafe.com (Дискусије)

Sunovrat neo-kapitalizma.

Trucko (sociolog)

20. jun 2009.

povratak marxiszmu?

…Prijee 20-tak godina padom Berlinskog zida , raspadom Sovjetske imperije i tranzicijom zemalja koje se tretirale kao „komunisticke” ka novom sistemu neo-kapitalizma ( opaska ! komunisticke države nikada nisu ni postojale a niti sistem koji bi se mogao okaratkerisati kao „komunisticki”, jer ako znamo bar osnove marxsizma , znamo da je komunizam zavrsni stadij razvoja besklasna drustva ,neka vrsta utopije slobodne zajednice ljudskih bica oslobodjenih privatna vlasnistva i potrebe za njim što se naravno nigdje ni priblizno nije ostvarilo) uz fanfare nastupilo nastupilo je novo doba na cijeloj planeti , nazvano; „globalizacija” te neo-liberalno vidjenje ekonomije dobilo je zamah , uz pojednostavljeno vidjenje ; „ kapitalizam je pobijedio !”, deregulacija trzista uz svjetsku razmijenu robe i novca koja je razbila sve državne barijere ( integritet i konkurenciju lokalnih ekonomija ?) te explozivni razvoj elektronskih komunikacija ( web, internet , mobilna telefonija ) i USA kao jedina preostala imperija te brz uspon novih ekonomskih divova ( Indija ,Kina , Brazil a u zadnjih 8 godina i probudjena Rusija ) navelo je na zakljucak da je doista dosao kraj „politicke” historije ( po Fukojami ) i da je planeta krenula u razdoblje properiteta
i sada ? naravno , ovih dana i laici primjecuju da je demagogija , snažna propaganda korporacijskih medija uz pranje mozga masovnom industrijom zabave za mase ( kablovske i satelitske TV , industrija video-igara , zatrpavanje inerneta spamom i komercijalnim smecem ) itekao izmanipulisala realne rezultate ovih promjena jer maske padaju !

proizvod „ pobjede neo-liberarne ekonomije” ili „kapitalizma” ima tragican rezultat u sveopstoj nesigurnosti ( egzistencijalnoj , ekonomskoj , moralnoj ?) propast srednje klase , neravomjerno bogacenje 1% populacije na planeti ( oko 1200 milijardera na planeti NOVA BURZOAZIJA ) te stalnim ratnim konfiktima i ratnim zaristima ,( raspad Jugoslavije , je takođe žrtva tih procesa ) sve veca policijsko-obavjestajna kontrola gradjana i u zemljama koje se smatraju „demokratskim” ( video-nadzorni sistemi na svakom cosku , uvodjenje bio-pasosa i ID kartica , snažno jacanje bezbjedonosnoga i vojnoga aparata , NATO koji je trebao biti dezintegrisan kao i Sovjetski savez , jer je i bio stvoren kao mjera ODBRANE od sovjeta , a danas je vojna sila OKUPACIJE i nametanja volje mocnih i jači je nego ikada !) sistem bez ikavih nacela koje bi se navodile po principima etike , morala , humanosti , suradnje i kooperacije među ljudima jer sa jedinom ;„ideologijom profita” i sistem je u raspadu
tehnoloski i lažni ekonomski razvoj nije pratio razvoj ljudske svijesti i novih ideja za rijesavanje problema sa kojima se suocavamo , zagadjenje , energetski resursi na izmaku , i dalje 2,5 milijarde siromasnih , nacionalni i međureligijski konflikti koje se ticu sviju nas , jer nema sklonista , nema države ( osim možda skandinavskih djelimicno , možda ?) koje ovi procesi raspada neće teško pogoditi
povratak marxstistickoj ideji ? i stvaranje prostora za nove ideje ili samo borba za opstanak bez ikave idejne vodilje ?simpozijum delirijum

Bio je i pravi i totalni krah berze u Americi 1929-te godine. Mnogi su počinili samoubistva, mnogi osiromašili ili bankrotirali preko noći, banke propale, država u rasulu. Samo su otišli stari bogataši, došli novi. I sve opet polako po starom. Sve i da se ponovi totalni krah berze kao onda… ništa se bitno promjeniti neće. Pa već je bilo jednom, imaju iskustva, mnogi znaju šta će i kako će, i kako će na kraju profitirati i postati novi bogatuni, ili ostati stari sa zlatom.

Gilbert (informaticar)

22. jun 2009

Sada je u stvari i pitanje da li se može objaviti ili možda nagovestiti propast kapitalizma. Postojalo je i ranije dosta ovakvih kriza i krahova.
Mišljenja su da neo-liberalni kapitalizam ne može vise opstati kao takav, već da će ga zameniti neka kombinacija državnog kapitalizma. Vlade razvijenih zemalja negiraju ovakav scenario i tvrde da su intervencionisticke mere privremenog karaktera.

Ja bih prihvatio tezu da je sistem propao usled prevelikih, neopravdanih rizika. Globalizacija ekonomije, a posebno bankarskog sistema imala je dodatni negativan efekat. Bankarski sistem se povezao na svetskom nivou, tako da su postojali ogromni bankarski sistemi koji su plasirali sredstva uz neopravdan rizik. Postojanje tako velikog sistema omogućavao je da ovi rizici uglavnom ostanu neprimeceni, ali je upravo zbog toga i doslo do velike eksplozije. Da su banke bile manje i da su pucale pojedinacno stvar bi bila mnogo ociglednija i manjeg intenziteta. Svemu su kumovali i takozvani eksperti koji su uveravali u stalan rast, dok je stvar isla u pravcu gde je danas. Sa druge strane nemojmo zaboraviti i uticaj stanovnistva koje je konstantno trosilo vise nego sto je moglo realno da se zaradi. Naravno, bez kreditne politike kakva je bila to ne bi bilo izvodljivo.
Mnogo se toga baziralo na ocekivanjima. A ocekivanja nose rizike. Još i ako su neopravdana… Sredstva su takođe sve vise plasirana u spekulacije a manje u realni sektor.

Iako ima nagovestaja (naročito u Evropi) da će se preci na nekakav „humani kapitalizam” ja se plasim da će se stvar nastaviti po starom, posle čega možemo ocekivati još veću krizu.

Dobro si pomenuo da su tu i bezbednosni izazovi. Ja bih rekao da cela situacija izaziva i veliko nepoverenje gradjana sa kojima će vlade razvijenih zemalja morati da se nose u narednom periodu.

Konzumerizam je poseban problem i ne znam kako bi se tu moglo uticati na ljude da ne vezuju svoju sreću u zivotu pretezno za to koliko mogu da potrose. Mislim da se ta stvar mora resavati individualno, kroz pronalazenje drugih izvora zadovoljstva svakog pojedinca i razvijanju same svesti o tome koliko zaista možemo trositi na globalnom nivou (ovo je već možda i prilično istroseno). U svakom slučaju neki kolaps, mnogo veci od ovoga, oduzeo bi nam mogućnost da trosimo kao sada.

Uvek će ostati pitanje da li je marksizam zaista ono sto je u praksi pokusano da se sprovede u komunistickim zemljama. Onda je i u pitanju da li marksizmu treba dati drugu sansu sadrzano i pitanje – da li je to druga ili prva (prava) sansa? Razmišljao sam o Marksu i vremenu u kome je živeo, kao i kako je živeo. Iznedrio je jednu humanisticku teoriju i insistirao je da se ona mora sprovesti u praksi. Ali i on je sam živeo na ivici egzistencije. Nije imao čak dovoljno da prehrani porodicu. Koliko se i to njegovo stanje projektovalo na to da svet u tom momentu vidi na taj način – Otudjenje coveka od coveka, otudjenje coveka od samog sebe, obezvredjenost ljudskog sveta…
Moje je mišljenje da možda određeni elementi anarhizma imaju veću sansu da stupe na scenu u ovom momentu kao jedna alternativna opcija.
Treba pratiti i kako će se razvijati narodni, levicarski rezimi u Latinskoj Americi.

Trucko (sociolog)

22. jun 2009. u 20.58

Gillbert..no coment.

da,
1929 godine i toga crnoga utorka ( ako se ne varam ) USA berza jeste krahirala , kao i cjelokupna svjetska ekonomija , i šta se desilo u hiperinlacijskoj njemackoj toga vremena ? 1933 pojavio se hitler ! u Sovjetskom savezu je bio staljin i znamo šta je bilo poslije; svjetski rat !

No-1 22. jun 2009.

..Dal’ sam u pravu…?

Bit ćemo „opredeljeni” i „razvrstani” ( rasno, religiozno ,nacionalno i svakako ) sve dok ne skontamo da nas iste muke prate , svi mi , na planeti , i sistem nepravde i jeste ! jeste nepravedan. Prezivljavajuci uz MTV i kablovske televizije , jeftinu pivu i masovnu zabavu , internet spam , video igre bez buducnosti koje nas ubijaju u pojam
a vreme jeste za budjenje! jer ? sistem je propao!

Wakan 22. jun 2009.

Ovo je samo pokusaj da se uspostavi novo moderno robovlasnicko drustvo u kome će covek raditi za vodu i hleba i da odplati dazbine državi. Solon je atinjanima savetovao da se ne zaduzuju pretеrano jer na taj način, zbog nemogućnosti da otplate dugove, rizikuju da postanu robovi. Danasnja situacija je upravo to. Moderan covek je prezaduzen, samim tim pripada banci. Kao sto covek koristi volove koji će raditi za njega, tako i banke zajedno sa politicarima koriste narod. Od svog rada covek ima najmanju korist.

Model „upesnog coveka” je serviran bas zbog toga sto mnogo veću korist od njega imaju banka i država, dok model „neuspesnog coveka” je za one od kojih banka i država nemaju nikakvu korist, pa još mora i socijalku da im placaju, zamisli kakav bezobrazluk. zbog toga su u americi dosli do genijalnog rešenja i pune zatvore svakodnevno u kojima hteo ili ne moras da radis i placaju ih dva dolara na sat, cisto da ne bude dzabe i da mogu da kažu kako su zatvorenici placeni za svoj rad.

Trucko (sociolog)

22. jun 2009.

Na zalost, ja nisam primjetio da stanovnici Amerike usmjeravaju bijes tamo gdje treba. Za sada su zabrinuti samo cinjenicom kako će otplatiti basnoslovne kredite koje su podigli u doba „blagostanja” i da li će ostati bez posla…a ne razmišljaju o tome da ih država pljacka konstantno kroz zdravstvo, obrazovanje i da to traje godinama. Vjerujem da je potrebna kriza većih razmjera da shvate da problem kapitalistickog drustva danas nije cinjenica da ne možeš da platis dijetetu fakultet jer se raspala banka na Wall Street-u, nego da taj fakultet ne trebaš placati uopste.

Wakan 22. jun 2009.

Trucko, sve sam to rekao, samo ti to „na zalost nisi primjetio”

trucko (sociolog)

22. jun 2009.

hm,kako mislis da nisam?

Gilbert (informaticar)

23. jun 2009.

Solon je dobro savetovao ljude da se ne zaduzuju i taj savet vazi i danas. Ali njegov savet istovremeno znaci i da zaduzivanje zavisi prvenstveno od samih ljudi iz čega proizilazi da su oni sami krivi ako su se zaduzili i da će snositi i posledice toga.
Kao sto nacionalna ekonomija mora voditi racuna da racionalno trosi ono sto proizvodi, a da proizvodi ono sto je potrebno, tako i domaćinstvo mora trositi ono sa cime raspolaze, ne zaduzujuci se preko mere i napredujuci na realnim osnovama, a ne na nerealnim ocekivanjima.
U Americi ljudi koji su prezaduzeni mogu proglasiti bankrot. Kako će proćizavisi od države u kojoj žive i sudije, ali uglavnom sudija u tom slučaju ostavlja doticnom za hranu, stanovanje i odevanje, dok ostatak zarade ide poveriocima. To je u svakom slučaju jedan mali deo njegovog duga i tim takozvanim reprogramiranjem banke su na gubitku. To je opet posledica preterano rizicnih plasmana.
Drugi je slučaj sa hipotekarnim kreditima, kada ljudi ostaju bez kuce, ali kuce koja nije njihova. Opet je banka na steti jer od prodaje kuce, čija je cena visestruko pala, ne može da nadoknadi glavnicu.
Na kraju država krpi bankarski sistem i industriju koja je sa njim srasla da ne bi doslo do lancanog gubljenja radnih mesta.
I tu imamo efekat da su u stvari izgubili oni koji su se odgovorno ponasali. Oni koji nisu prekomerno trosili. Jer je iz zajednickog novca pokriveno nečije neodgovorno ponasanje.
Mislim da je stvar daleko od toga da smo na hlebu i vodi.

Slazem se, međutim, da postoji produbljeni jaz između razvijenih i nerazvijenih zemalja. To je možda i posledica toga sto su se zemlje zapada razvijale dugi niz godina i sticale bogatstvo koje i danas drže u vidu naprednih tehnologija. Siromasne ekonomije nemaju sansu u ovoj utakmici koju neo-liberali predstavljaju kao fer. Fer je isto toliko kao kada se takmice sportisti od kojih su jedni imali kompletne visinske pripreme, a drugi sedeli u zatvorenom prostoru. Male ekonomije su u ovoj neravnopravnoj situaciji prinudjene da se oslanjaju uglavnom na prirodna bogatstva, gde opet uglavnom bogati diktiraju uslove. Globalizacijom su stvorene i multinacionalne kompanije za koje granice državnih ekonomija uopste ne postoje. One su sada u stanju da diktiraju uslove siromasnim državama. Tako vlade razvijenih zemalja više ne moraju da se bave problemom bilateralnih odnosa, već prosipaju price u sirenju demokratije i ljudskih prava.

Americka kultura se i bazira na neprikosnovenom pravu privatne svojine. I na tome da zaradjeno pripada onome ko je i zaradio. Zato kod mnogih Amerikanaca i postoji otpor prema socijalnim programima, jer to vide kao uzimanje onoga sto je neko zaradio. Zdravstveni sistem je takođe baziran na ekonomskim osnovama. Tu i lezi problem jer je ovo oblast u kojoj mora vladati solidarnost. Jer, neko će zdravstvene usluge morati da koristi na dnevnoj osnovi, dok neko drugi neće posetiti doktora 20 godina. U tom slučaju njihov sistem dovodi do toga da onaj koji je duže bolestan bude finansijski ruiniran, a neretko i u nemogućnosti da plati lecenje.

U svakom slučaju treba skloniti ove koji su doveli do ove situacije i sto je još vaznije skloniti takvo razmišljanje.
Alternative jesu dobrodosle.
Kad smo već kod toga – ima li neko od vas neke alternativne ideje?

No-1 25. jun 2009.

Recimo, zašto je Yuga bila neophodna da se sprijeci izlaz komnistcke rusije na topla mora. kada vise nije imala svrhu postojanja, ta balkan socijalsticka tvorevina je samu sebe i unistila.

Mido (penzioner)

25. jun 2009.

Današnji mladi moraju znati i poznavati istoriju „kako bismo sačuvali ono što je postignuto, kako ne bismo postali žrtve revizionista bilo kojih boja.”

Не ваља систем, не ваљају навике, не ваља карактер наших лекара и наших пацијената

ChromVanadiumTabletten – 11. novembar 2007.

Postovani g. Ministre Milosavljevic,

Jedan od najvaznijih resora u Srbiji je zdravstvo a koje drasticno zaostaje za Evropom.! Znamo da nedostaju mnogi aparati u zdravstvu kao i skupoceni lekovi ali u nasem zdravstvu još vise prednjaci nedostatak organizovanosti, administrativne olaksice i kultura zdravstvenih radnika prema pacijentima, sto budimo iskreni ne iziskuje neka novcana ulaganja.

Nedavno smo propratili i neke novosti oko izdavnja lekarskih recepata i pitamo se zašto su u Srbiji velike guzve u ambulantama i bolnicama?

Ako se pak zbog nedostatka bolnica, lekova zdravstvo ne može rešiti guzvi, trebalo bi bar da se uvede reda oko prijema pacijenata i izdavanja i popunjavanja recepata. U tom danasnjem sistemu rada, mora se pod hitno nešto menjati ako država Srbija želi da udje u EU.

U Svajcarskoj kad narucimo dolazak kod lekara ili u bolnicu, vreme prijema se tačno u minutu fiksira. Nikad niko ne ceka vise od 10-15 a najviše 30 minuta!.

Tamo nema desetine saltera na koje pacijenti moraju da cekaju satima, sve se to resava na prijemu u roku od desetak minuta.

Na prijemu je samo jedna ili dve sestre kojoj se pacijenti javljaju, sestra pripremi karton a pacijent samo saceka u cekaonici poziv doktora.

Nema tu dogovaranja ili pitanje između pacijenata, da li sam ja ili onaj na redu. A nema ni ulaska preko reda ili veze.!

Sve je to rešeno na prijemnom i lekar uzimajuci karton koji je po redosledu i zakazanom terminu pripremljen, on ili sestra prozivaju pacijenta i pregled može da pocne..

Kod lekara sve pretrage odmah se zavrsavaju. Vadenje krvi, davanje urina ili eventualna snimanja. Ako pacijenta upute za daljnje pretrage, proces u upucenoj ustanovi odvija se na isti način. Kad se kod lekara zavrsi pregled, lekar lično popunjava recept, udara pecat i samo još treba otici do apoteke. Zar je to dakle toliko komplikovano da se i kod nas tako nešto primenjuje? Zar nasi lekari ne umeju sami da popunjavaju recepte?

Na ovakav način, sve bi se disciplinovalo a najviše pacijenti i niko ne bi ulazio kod lekara stampedom i na ho ruk ili po preporuci. A kako je kod nas u Srbiji?

Jedne prilike zbog trovanja zeludca dosao sam u jednu nasu državnu bolnicu (ime i mesto nije bitno) jer to ništa ne menja, – jer u svim bolnicama u Srbiji je isti način prijema i isti stampedo pacijenata.

Usao sam u bolnicu i pokusao da se snadem da nadem mesto gde se vrsi prijem pacijenata. Nisam znao na koja vrata da udem a nisam mogao da bilo koga pitam. Gde sam god pokusao na ulazu kroz neka vrata da pitam, svi su imali brze pitanje od mene: stA HOćeš COVECE, IZLAZI VANI!

Nivo kulture na nuli a zovu se zdravstveni radnici!

Prilikom takvih otvaranja vrata, dogadao se je stampedo onih koji su takode cekali u hodnicima i koji su takode želeli da udu na neka vrata.

Takav tretman prema pacijentima pretezno starim osobama i naravno najviše sirotinji, koja satima ceka bez ikakva reda i bez orijentacije je van svake organizovanosti i naravno postovanja prava bolesnih.

Kad sam nekako i nasao prijemno, naisao sam na brojne administrativne prepreke i neljubaznost osoblja. Kao da sam dosao u pritvorsku celiju, pocela su ispitivanja koja nemaju veze s namerom jednog pacijenta koji se previja od bolova.

Prvenstveno vam traže knjizicu, pruzaju vam neke formulare da popunjavate uz neljubaznost ko će to da plati i naredenje, popunite to i dodite ponovo.

Dakle, opet sve iznova, stampedo, guranje kroz masu i slusanje dobacivanje pacijenata. Umesto da je to sve organizovano i koordinirano od osoblja koje tamo radi, pacijenti su bili primorani da se sami organizuju i dovikuju, da pitaju ko je na redu itd.

Kad se sve to popuni ponovo se probijam do sestre koja ili ne cuje ili nešto zvace ili nema volje za zivotom ili razmišlja o necem trecem.

Kojoj je, da budemo iskreni, potrebnija batina da je neko izudara ili momentalni otkaz, nego to što radi.

Kad je trgnete iz tih dubokih snova, umesto da vas usluzi, odmah je u startu arogancija i protestovanje ili nije ovo dobro, trebali ste onako a ne ovako a da vam niko predhodno nije pomogao da vas nasavetuje šta treba da uradite ili kako da popunite tu kupus-administrativnu proceduru!.

I pored brojnih nepismenih pacijenata, nikoga to ne interesuje od bolnickog personala. Posle prijema kod sestre i regulisanja silne administracije, opet cekanje na red kod lekara. Dok cekate da udete kod lekara, niko vas ne pita da li ste hitan slučaj ili ne, vi morate da se raspitujete ko je još ispred vas i to može da traje satima.

Kad stignete na red ulazite kod lekara i kad zavrsite pregled, tek tada su jos vece zavrzlame. Ako još treba da date krv, morate da jurite prostoriju za koju niko nezna gde je. Cesto je vadenje krvi negde na nekom drugom spratu a možda i van ustanove u drugoj zgradi.

Na kraju recept kog ste dobili od lekara u kome je samo popunjen naziv leka, morate da nosite opet onoj zamišljenoj sestri da vam ona samo još upise ime i prezime i da stavi pecat, a to može opet da potraje satima!.

To famozno pecatiranje i popunjavanje imena i prezimena, lekar nije umeo da uradi ili mu je to zabaranjeno, a ne znam zašto bi bilo?

Kada sam trebao još samo tu „malu“ proceduricu da uradim, smucilo mi se i zbrisao sam glavom bez obzira, ijako sam bio obavio skoro ceo pregled, odmah sam otisao u jednu privatnu kliniku. Naisao sam na prijemno slično nesto u CH, i tamo je bilo 4-5 pacijenata koji su cekali na red. Odmah sam rekao šta je u pitanju, bez bilo kog komentara ili pitanja, daj knjizicu, ko placa, ili vase ime i prezime uveli su me preko reda i za 40 minuta sam zavrsio pregled i sledećih deset minuta sam cekao da poplacam i ja sam bio gotov.

Od lekara sam dobio recept, koji je bio popunjen, tako da nije bilo potrebno da ga neko naknadno još dopunjava.

Vadenje krvi i davanje urina obavio sam odmah kod lekara u susednoj prostoriji u roku od pet minuta i ponovo se vratio lekaru, bez da sam morao ponovo da idem u cekaonicu ili bilo gde drugde i da se ponovo vracam posle sat vremena. Zaista kao u Svajcarskoj.

Pitam se kako su privatnici mogli tako da regulisu pravila i da zavedu reda a državne ustanove nisu?

Pod koje Ministarstvo zdravlja podlezu ovi privatnici u Srbiji koji su mogli da uvedu reda u svojim ustanovama a državne nisu? Razlika u placanju u doticnoj bolnici i kod privatnika bila je za 1200din vise. Za tu sumu, da sam znao nikad ne bi otisao u državnu bolnicu, naravno i da neću vise nikad.

Nedavno sam pratio tv reportazu na RTS-Beograd i ne malo sam bio iznenaden i obradovao se vescu da je napokon zdravstvena ustanova Doma zdravlja Dr. Milutin Ivkovic u Knez Danilovoj u Beogradu uveo red u svoju ustanovu.

Vise nema potrebe, govorili su i cerekali se preko tv ekrana odabrani koji su se hvalisali, da se neće vise satima cekati na prijem kod lekara. Sve je to regulisano samo jednim telefonskim pozivom prilikom zakazivanja prijema kod lekara. Kao na Zapadu, govorili su ljudi u belom.!

Medjutim, to je bila prica samo za televiziju i za naivne gledaoce da to i poveruju. Prilikom dolaska na odmor namerno sam pozeleo da to i dozivim, nazvao sam ambulantu i zaista zakazao termin u 11h.

Dosao sam po zapadnom obicaju 15 minuta ranije.. U cekaonici je bilo toliko ljudi kao da sam stigao na pijacu a ne u zdravstvena ustanovu…

Za svaki slučaj sam se javio na salter i upitao za moj termin.

Mrzovoljna drugarica, koja verovatno nije ni doruckovala niti još rucala, odbrusila mi je onako po balkanski: idi tamo i cekaj na red.

Kakav red gospodo ovde ima dvadeset pacijenata, prigovorio sam, ja sam zakazao u 11h.. Pocela je da se cereka kao da sam usao u psihijatrijsku kliniku i dobaci: idi covece i cekaj, ako nećeš idi kuci…

Prisao sam pacijentima koji cekaju i upitao, imaju li i oni zakazano kao ja.. Neki su rekli da nemaju a neki da su zakazali u isto vreme kad i ja!

Pitam se kako može neko javno da obmanjuje narod, pogotovo odgovorni jedne zdravstvene ustanove? Gde je tu poslovnost, organizacija, etika i savest? Dakle sva ta silna sirotinja-pacijenti koji najviše to trpe, morace bez obzira na cene, kad tad da napuste te komplikovane kupus-ustanove.

U zemlji u kojoj ima vise bogatasa nego u Svajcarskoj a sirotinja na ivici egzistencije, država dakle još uvek ima preceg posla od zdravstva i ostalih narodnih potreba.

Šta još reci o svim i silnim cinovnicima koji doprinose atmosferi nemara, javasluka i neodgovornosti?

Ali, mislim da vise od mentaliteta pojedinaca takvoj atmosferi doprinosi cinjenica da se drustvo nije ništa promenilo, bez obzira na bilo kakav standard ili državno uredjenje u Srbiji!

Postovani g. Ministre, verovatno Vi nikad ovo pismo necete ni primiti. Ako ga nekim slučajem i primate, nemoj da potcenite ovo moje zapazanje.

Ja živim skoro 45 godina na Zapadu, tamo sam se i rodio a znam šta je kultura i usluga u zdravstvu. Ovamo kad izadete iz zdravstvene ustanove, ijako ste bolesni, ozdravicete zbog humanog ponasanja zdravstvenih radnika.

Ovo nije nikava ironija, to je istina. Nas narod pa i vlast je dapace humaniji od njihovog, ali nas narod je nedisciplinovan, nema radnih navika i nezna za red i kulturu.

U tome je razlika g. Ministre, nedisciplinovanim ljudima ne pomaze stap, nego udari po dzepu, tu ga najviše boli i to ga najcesce dovodi pameti.

Савремено друштво се све више индивидуализује, и традиционалне заједнице типа села и породице престају да имају велику улогу

Nema se para, ali …

karije_s (hdjdkrt) 06. januar 2009.

Ljudi u Srbiji se zale da nema para.U redu, razumem ja to , nema posla, nema para , teska vremna, itd. Nije Srbija ni prva ni poslednja država sa tim problemom.

Ali, kako onda da su kafici i kafane puni?! Odakle narodu pare a pije i pusi , provodi se a sutra opet ista prica… „nemam para”.

Jel to neki fenomen na Balkanu ili nešto drugo

tanjica (student)11. januar 2009.

Ja kad sam se odselila pre 6 godina isto tako sam mislila da je sve super (Nemacka). I polako pocnes da vidis da stvari nisu bas tako slatke ko sto ti se cinilo.
Vise je to izrazeno ovde u UK, koja je mnogo slična Americi nego kontinentalnoj Evropi. Ljudi su divni i ljubazni, gledaju te u oci i ljubazno pitaju šta im treba il dal tebi nešto treba, opusteni su. Ali kad malo dublje zagrebes, shvatis da ustvari svako samo sebe gleda, i da je „ljubaznost” kodeks ponasanja da se ne bi poklali svi ovde u 12 milionskom Londonu.

U mannjim gradovima u UK u kojima sam samo vikende provela, deluje da je ta ljubaznost umanjena, ali da su i ljudi prisutniji u svojim ponasanjima.
Ovde svako vodi racuna o sebi- ni porodica ni država ti ne priskacu u pomoć, te se ni od tebe ne ocekuje da priskoc u pomoć. A ako pokusas, obično ćeš vrlo ljubazno biti odbijen-sem ako to ne radis u okviru neke dobrotvorne organizacije. Pare koje imaš se trose na sebe i stednju, ako ostanes bez posla da imaš da prezivis dok ne nadjes sledeći.

Radi se po ceo dan, i dugo se putuje na i sa posla, ali se ne bune. Ostale privatne stvari se rade samo vikendom. O privatnim problemima nemoj da razgovaras sa kolegama na poslu, čak i ako se one ticu odluka vezanih za tvoj posao – jer ti neće pomoći i drzace svoju kulutiska distancu, jer ne žele da snose odgovornost za formiranje tvog mišljenja. Biće vrlo politicki korektni, saslusace te, prokomentarisati nešto uopsteno i to je to. Ne znam kako je među mlаdjima od mene, na univerzitetu i u skoli.

Kad se ide u pub, ide se da se pije- i to se otvoreno kaže ( i među akademskim gradjanima). I dalje se ne raspredaju privatni problemi, nego neki uopsteni chit-chat. Istina, nisu skrtice na paramo ko nemci, pa se često cascavaju ture pica.

Mladi isto tako ne sede po kaficima, jer moraju da rade od tinejdzerskih godina. Kolega je morao da radi u sueprmarketu da bi placao svoju kartu za voz nakon što su mu se roditelji razveli i on sa majkom preselio u jeftiniji kraj grada, jer otac je trosio pare na svoje hobije, a karta nije bila ukljucena u alimentaciju- jer može da promeni skolu (u zadnoj godini pred faks?).

Fakultetske troskove opet uglavnom sami placaju, uzimaju kredit koji otplacuju posle godinama kad se zaposle. Nemaju vremena da sede po kaficima, jer moraju ili da uce ili da rade.
Distancirani su od vlade i ne žele sa njom da imaju posla, te ne žele ni da vlada brine o socijalnim pitanjima (beskucnici, nezaposleni, bolesni…). Naravno, postoji neki nivo brige, ali po mom mišljenju jako nizak.

To je dovelo do toga da UK, iako jako bogata zemlja, ima puno ljudi koji ne mogu da priuste sebi da se greju zimus. Oboleli do raka koji ne mogu da rade dobijaju malu nadoknadu od države a ocigledno ne mnogo pomoći od porodice- jer žive sami i bez grejanja.

Meni je to tuzno. ja želim da živim u zemlji gde su ljudi jedni za druge tu. Gde se ljudi ponasaju kao da su jedno drustvo, i da je svako za svakoga odgovoran. Ja želIM da placam državi veci porez da bi neko ko ne može da radi imao pristojan zivot (ne bogat, al dostojanstven). I želim da znam da ako se ja nađemu istoj situaciji, da će ista pomoć doći meni.

Savremeno drustvo se sve vise individualizuje, i tradicionalne zajednica tipa sela i porodice prestaju da imaju veliku ulogu.
U americi i UK i polako i ostatku Evrope se trenutno favorizuje sistem u kom nemas ni tradicionalne socijalne grupe niti drustvo organizovano na nivou države, već je sve vise individua ostavljena sama sebi. To je ekonomski najisplativiji formular za državu, ali za duge staze po mom mišljenju jako los. Stvara izolovane, nesrecne ljude koji postaju mentalno drugaciji.

Sedenje u Srbiji po kaficima je za mene još uvek dobar znak da se ljudi drže međusobno. Srbija je siromasna zemlja, i finansijku pomoć od države ne možemo ocekivati. Ali važno je odrzati dobar nivo međusobne povezanosti i međuzavisnosti- sto u porodicama, sto među prijateljima. To se polako gubi i u Srbiji, uvodjenjem 12tocasovnog radnog vremena i velikim insistiranjem na materiajlnim dobrima za koje naravno mora da se puno radi te da se ima manje vremena i energije za druge stvari.

A od kojih para sede- pa u Srbiji su prioriteti drugaciji- oni će da sede 2 sata sa jednim picem, jer je prioritet da sedis sa drugarima, a ne da pijes jedno za drugim. Vecina ljudi spava na krevetima starim xy godina, ali ima para za izlazak i novu garderobu. Ne putuju ne znam gde, ne placaju mnogo lekare i zubare, jer retko idu kod njih, ne trose pare na strane casopise, muziku itd… Ne stede! Kad bi i vi to radili, imali bi i vi isto tako para da sedite po ceo dan u kaficu.

Ne, Iranac, nisam mislila na pomaganje da se nadje posao i slične stvari koje se u Srbiji odradjuju preko veze.
Ja barem mislim da svako od nas treba da raste i sazreva celog svog zivota, da uci od drugih ljudi kako se rade stvari- kako se radi sa ljudima, kako se trazi idealan posao, kako se uskladjuje posao i porodica, briga o roditeljima itd…Kako se interaguje sa sefom na pravi način, kako se postaje dobar sef, kako se interaguje sa onima ciji si sef tako da budu produktivni a zadovolji i inspirisani. Da li da mesnjas posao, zemlju, grad, planetu. Kako da odaberes dobrog lekara- kako ćeš znati šta je dobar lekar ako ne pricas sa ljudima? Kako ćeš nauciti kako da radis sa svojim sefom, ako ne popricas sa kolegom o tvom problemu sa sefom? Kako ćeš da saznaš da li je isplativo ici na edukaciju, ako ne pricas sa kolegama- a opet je tvoj privatan problem, a vezan za posao, jer ti rodjak mehanicar neće pomoći u tome.

I gde sam ja puno stavri nije u redu i ne funkcionise bas tako sjajno ko kod tebe. I da funkcionise, ja bih i dalje zelela da pricam sa ljudima o tome kako to funkcionise i da procenjujem koliko je to dobro ili ne. A to može samo kroz razmenu informacija!!! A za razmenu informacija treba da se PRICA, treba da se ima interesovanja za TUDJE probleme, da bi ti nešto naucio za sebe.

Ali zato što su ljudi kao ti tako zadovoljni životom u izolaciji, i sve je super, šta god da ti tamo neki serviraju, zato nam je i ovako. Samo me uzasno ljuti što se ta bolest siri pod plastom boljeg zivota!

Ja ne mislim da je loše gurati nos u tudje probleme, ako ta osoba hoće da prica o tome. Jer zar nije lepo ako nekom možeš da pomognes? A ja odvajam vreme da pomognem prijateljima ili kolegama, koliko god mogu. I volela bih da neko gura nos u moje probleme, jer bih znala da raznorazne ljude interesujem ko zivo biće, i da će meni neko pomoći.

Ako se gura nos tamo gde ti covek kaže da ne želi da mu guras nos, i gura se nos bez zelje da pomognes, onda je to loše. i to ne treba raditi.

Jedini način da znaš da ti nisi jedini koji ima probleme, i da shvatis da je to zivot, a ne da si ti bas baksus- jeste da ljudi dele probleme i guraju noseve u njih.
Koliko problema se resi jako brzo , čim neko ko je kroz to prosao već, gurne nos u njih? a bez tog nosonje ti bi se razvlacio nedeljama/mesecima samo da resis svojmali problem- hjer ti fali infomacija.

E, ZIVEO SVET NOSONJA! onih koji će ti nesebično pitati za tvoj problem, i koji će te saslusati, i onih koji će pricati o svom problemu! Oni nisu sebični!!!! A takve treba cuvati, a ne reklamirati i suriti upakovanu sarenu lažu americke samo-dovoljnosti individue. Da sam cinik, sad bih rekla da se takvo izolovano drustvo propagira jer oni mnogo vole oni- da komsiji crkne krava.
A to je najgore sto od coveka može da postane.

Pa sama cinjenica da neko samoinicijativno prica o nekom svom problemu, znači da trazi coveka da podeli to sa njim. A ti treba ad se odazoves, i nastavis da pricas i pomognes mu ako možeš. A ne samo da slusas i cekas pitanje- ajel možeš ti da mi pomognes. Pa neki ljudi imaju i malo ponosa da ne pitaju direktno dal može da im se pomogne- jer samim direktnim pitanjem ti ustvari stavljas coveka u neprijatnu situaciju da mora da kaže „ne” ili da se pravda zašto ne može.
Zato je bolja suptiulona varijanta, i to nije nakaradno ko sto ti kažeš.

Извор: SerbianCafe (Дискусије)