Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

„Треба да устајемо кад се Сунце буди и да лежемо кад Сунце залази”

Posted in здравље by Соларић on јул 18, 2009

nelesko , 15/07/2009,

Humanije bi bilo da struka i nauka kaze ljudima da oslabljen organizam postaje meta za bakterije i viruse. Tako kao sto ste vec suli preko medija, neko ima blaze simtome, neko jace, neko i nema simptome zarazenosti virusom.

Da bismo imali jak imunitet Sunceva Svetlost mora da nam ulazi preko ociju tj. melanopsina ( protein oka retinalnih ganglijskih celija ) zatim, preko optickog nerva sve do hipotalamusa ( SCN-suprahijazmaticko jedro tj. unutrasnji sat ) gde se podesava metabolizam, energija tela, ritam hormona. Treba da ustajemo kad se sunce budi i da lezemo kad sunce zalazi. Ako smo pod vestackim izvorom svetlosti kad je sunce zaslo ( posle 21h ) blokiramo lucenje melatonina iz pinealne zlezde, i narusavamo imunitet.

Melatonin je neophodan za pravilan rad imunog sistema ali je i antioksidans. (Dakle, sve pomenuto mozete naci u obojenom atlasu fiziolgje, britanskom zurnalu oftalmologije, Williams Textbook of Endocrinology 11ed, University of California Department of Pharmacology: Paolo Sassone-Corsi ) Dakle, buditi se kad sunce ustaje jer sunceva svetlost mora da ulazi na oci ( nema veze sa vidom ) preko dana za pravilnu regulaciju metabolizma i legati nakon sto sunce zadje da bismo imali dovoljno melatonina i jak imunitet. Posle 21h ( kad sunca nema ) u oci ne treba da ulazi svetlost.

Извор: Политика Онлајн (коментари корисника

Advertisements

”Најбољи” шећери су у махунаркама (пасуљ, сочиво и сл.), интегралним житарицама и воћу (

Posted in здравље, кувар by Соларић on јул 11, 2009

Извор: Политика Онлајн (коментари корисника)

Жута превара, златна зарада

Енергетска вредност белог и жутог шећера је потпуно иста, једина разлика је што је овај други – три пута скупљи

Засладити кафу или чај белим или жутим шећером, дилема је која се одомаћила међу потрошачима. Угоститељи нам у кафићима увек уредно нуде обе врсте, а многи помодно бирају жути. И док трговци потврђују да бели почиње да губи трку откако је жути добио епитет здравијег, а томе умногоме доприноси чувена и застрашујућа теорија о три беле смрти – шећеру, брашну и соли, поставља се питање – има ли разлика између белог и жутог шећера, осим оне у цени? Жути је скупљи три пута, а да ли је стварно и здравији?

Јелица Антељ – Стефан Деспотовић

[објављено: 09/07/2009]

Ivan Jurkovic, 09/07/2009,

Auh…mislim da su zaboravili da pomenu da je ogromna razlika izmedju belog i zutog secera. Upravo je to marketinski potez da se govori o tome da imaju isto kalorija i da zuti ima samo malcice vise miderala, ali su zaboravili da pomenu da se upravo zbog toga sto je nepreradjen, zuti mnogo sporije razgradjuje.

Kao i integralno brasno tako i zuti secer. Uostalom, secer i proteini imaju istu kolicinu kalorija, samo sto se proteini toliko sporo razgradjuju, da se deo kalorija potrosi na samu razgradnju:) Zato je zuti secer zdraviji, zato sto dovodi do manjeg skoka secera u krvi. E sada, da li nama uopste trebaju kalorije ako samo sedimo i saljemo kojekakve komentare, to je vec pitanje samopostovanja.

Шећер као проблем , 09/07/2009,

Како је игром случаја код мене пре некако откривена тзв. ”инсулинска резистенција”, или ти предстадијум Дијабетеса 2, бејах приморана да се отарасим лоших навика у исхрани и да научим тако још по нешто... Шећер (онај који купујемо у продавницама бели или жути, свеједно) је сахароза. Она у телу веома брзо прелази у крв и подиже ниво шећера у крви. Веома опасан моменат за шећераше. Има такозвани високи гликемички индекс (ГИ) и као такав је ”неподобнији” за све нас, без обзира на здравствено стање.

Боља ситуација је са фруктозом или ти воћним шећером (ниски ГИ и спорији пораст шећера у крви). Постоје наравно и сви они заслађивачи које не подноси свако (уосталом као ни фруктозу), аспартам, сахарин итд. који такође имају ниски ГИ. Међутим није само оно што ми зовемо шећер проблем, него сви угљени хидрати (брашно, хлеб, пиринач, кромпир) који су заправо тзв. ”сложени” шећери. Њихов унос се такође мора озбињно контролисати, јер је све ”интегрално” боље (хлеб, пиринач на пример) због влакана. Најбољи” шећери су у махунаркама (пасуљ, сочиво и сл.), интегралним житарицама и воћу (наравно количина је одлучујућа).

Укратко речено, у модерним друштвима се ионако све конзумира у повећаним количинама, па и шећер. Све што нам је потребно да би задовољили дневну потребу за шећером је уравнотежена исхрана. Моја куповина шећера се свела на 1кг за можда 2 године, тек за госте који пију чај или кафу са шећером, имам још и жутог из периода заблуде! Верујте ми могуће је када немате другог избора. А када се некад зажелим колача (што је постала права реткост) купим воћни шећер и инегрално брашно… Мање шећера, веома мало соли, само биљна уља (незасићене масне киселине), више кретања и свима ће нам бити боље! Поздрав.

Таман и да на овом свету нема лудака, увек и свако се временом опусти и почиње полако да крши правила

Posted in Срби у расејању, земљорад, кувар, родитељи, SerbianCafe by Соларић on јун 11, 2009

Коментари преузети са SerbianCafe.com (дискусије)

Hrana u zabavistu!

TanjaXYZ

28. maj 2009.

Pre neki dan sam došla u zabavište mog 4-godišnjeg sina oko 12 sati i videla čoveka koji je unosio ručak. Uneo je sanduk i na njemu 2 velike, providne plastične kese, jedna napunjena sa 20-tak šnicli, druga sa salatom od krastavaca. Tu se ja onako smrknemm ali ništa.

Sutradan počne mozak da mi radi, i pitam vaspitačicu da li im sve dolazi u plastičnim kesama, i ona mi odgovori potvrdno, znači vruću supu sipaju u kese (tamo gde je kuvaju) i šnicle, i gulaše, i krompir pire, itd, itd, i onda je odnose do zabavišta. Onda vaspitačice preruče iz te velike plastične kese u tanjire i deca jedu. Kaže vaspitačica „ALI ONI SU NAMA POKAZALI CERTIFIKAT da su te plastične kese namenjene za hranu!”

Pošto sam i sama imala loše iskustvo sa plastikom (hranila dete sa Aventovom flašicom 2 godine, nakon čega je ona povučena iz prodaje u Kanadi), hvata me jeza od pomisli da bilo kakva plastika dolazi u kontakt sa hranom koju moje dete jede. Ne znam ni koliko je higijenski jer se te kese ne peru nego dolaze direktno iz fabrike i onda se hrana sipa u njih…

Dala sam direktorici (koja je ujedno i vaspitačica) par članaka sa interneta o štetnosti plastike, ali ne znam kako dalje da se ponašam ako ona odbije da promeni firmu koja im kuva hranu. Kako biste vi reagovali? Jednog dana se probudim da možda preterujem, a drugog dana opet želim da do kraja isteram stvar…Molim vas za savet…

p.s. Živim u Nemačkoj

sta-li-ja-radim-ovde (radim)

30. maj 2009.

Ima jedan savrsen „lek” za takve situacije: ako zaposleni vrtica insistiraju da je sasvim bezbedno koristiti tu plastiku u kontaktu sa vrucom hranom (da ne pricamo sto je sertifikat verovatno samo za hladnu hranu ili možda mlaku), onda im trazite da vam napismeno napisu garanciju da će snositi sve troskove sudske i troskove lecenja kao i kazne za slučaj da se vasem detetu bilo šta bilo kada desi a sto je vezano za posledice korišćenja hrane iz plastike. Da vidite kako će od jednom da promene stav!

Najcesce su ti problemi vezani za endokrin sistem, sto znaci rak testisa, kasnije rak prostate i slično… tako da sa tim nema zavitlavanja i okolevanja.

Inače ja hranu koju moja deca jedu uvek znam ko je spremio i ko je njom rukovao od početka do kraja.

Ili to, ili se covek izlaze raznorazinm rizicima pa se posle pita šta se desilo. Radio sam i sam nekada davno u restoranu gde sam video kuvare kako pljunu u hranu nekome cisto iz pakosti; i kako muve i slična gamad zavrse u salatama. A da ne pricamo sto nešto sto je palo na pod zavrsi nazad u hrani.

Koliko god vi mislili da znate kako i šta prolazi decija hrana, jako se varate. Taman i da na ovom svetu nema ludaka, uvek i svako se vremenom opusti i pocinje polako da krsi pravila sto znači da se ipak vruca hrana na kraju stavlja u kese, i da se ipak ne peru stvari kako treba, i da se na sve strane stedi i vreme i novac, a vasa deca to placaju.

Vasa deca – vasa odgovornost.

CEO (Filozof)

31. maj 2009. u

Dve najgore kombinacije za naše zdravlje: Mikrovalna pecnica i plastika (sve od plastike).

Ja sam pre 4 godine izbacila mikrovalnu iz kuce. Sve sto podgrijavam radim ili na ringli ili u rerni. Kad se desi da u svoju kancelariju ne ponesem svoj rucak ili sendvic, onda odem u obliznji restoran, nešto kao ekspres, obavezno ih pitam da mi ne podrgrejavaju hranu u mikrovalnoj, nego u rerni. Upočetku im malo bilo neobično jer ljudi većinom to ne traže od njih, ali sad su se navikli pa nekad ne moram ni da im kažem već sami urade.

Na zalost živimo u „mikrovalnom drustvu”. Hoćemo sve za 5 sekundi, a o posledicama ćemo pricati kasnije.

Nemojte ljudi da se trujete. Za gospodju sto je postavila ovu temu, ja bih samo upitala da li može nekako da odnese ona ili djete hranu od kuce, umjesto da svakodnevno jede otrov? I nije samo upitanju hrana iz kese, već i kako je to kuvano, od čega, i koliko je to hranjivo, a koliko ima masti, soli, itd.?

Ako mozete neka vam djete nosi domaću hranu. Nazalost skolske kuhinje i vrtici djecu hrane (gotovo 100%) „otrovima”.

sta-li-ja-radim-ovde(radim)

31. maj 2009.

Jolanda i ostali,

mikrotalasne pecnice su opasne zbog toga sto na neprirodan način zagrevaju hranu. One ne proizvode infracrveno zracenje ili nešto sto bismo mogli nazvati prirodnom toplotom; one u stvari menjaju svoj polaritet izuzetno brzo, sto dovodi do okretanja molekula u hrani, slično kao kada bismo vrteli magnet oko nekog magneta koji ima oblik lopte – taj magnet bi se isto tako vrteo.

Kada se molekuli vode u hrani tako zavrte, oni kroz trenje sa okolnim molekulima dovode do zagrevanja. Svi znamo šta je trenje, i sve to ima smisla i ne deluje opasno.

Međutim, kroz to trenje, dolazi do cepanja molekula tih kompleksnih jedinjenja u hrani i samim tim pojave jedinjenja koja ne postoje u prirodi. To su tzv. radioliticka jedinjenja. takva jedinjenja su otrovna za nas organizam jer jednostavno nismo nikada bili u kontaktu sa njima. Kancerogena i ko zna šta još.

Neka medicinska sestra je jednom prilikom podgrejala krv za transfuziju u mikrotalasnoj i pacijent je odmah umro. Da je to ista vrsta podgrevanja kao na sporetu to se ne bi desilo.

Jedan svajcarski naucnik je sve ovo izneo još pre 20 godina na videlo, ali su mu usta bila sudskim putem zapusena. Uz to je izgubio posao i bio izlozen popriličnim problemima i kaznama koje su tražili proizvodjaci mikrotalasnih.

Danas se isposavlja da je bio u pravu i sve mu je vraceno, kao i poprilicna odsteta. O njegovom slučaju mozete dosta toga naći na netu.

Iz tog primera se može nauciti ne samo sto-šta o mikrotalasima, već i o tome koliko je teško doći do istine kada se ona kosi sa profitima velikih korporacija.

Prijatan vam konvenkcionalno podgrejan rucak!

CEO (Filozof)

01. jun 2009.

TanjaXYZ

01. jun 2009. u 10.42 Svi mi koristimo plastične kesice za zamrzavanje hrane, za transport sa pijace, itd, nije to problem (možda ekološki jeste). Problem je sipanje vruće hrane u plastične kese. Plastika nije stabilan materijal, i od vreline se topi ili ispušta jedinjenja koja su štetna (kao što je dokazano na polikarbonatskim bebi flašicama).

Tanja u potpunosti se slazem sa tobom.

Ujedno provjerite malo onu zamrznutu hranu tj. gotova jela što se u Sjevernoj Americi popularno naziva „TV Dinner”. Nedavno je dokazano da ima kojekakve dodatke kako bi izgledala i bila ukusnija. Ti dodaci su trenutno pod zestokim ispitivanjima jer je u prvom istrazivanju dokazano da uzrokuju sterilnost, tumore, migrene, itd.

Neko je upitao cime smo se mi hranili i da ne razmazujemo svoju djecu. Nema tu šta da se dijete razmazi ako jede normalnu domaću hranu, ili bar da se tezhi ka toj normalnoj ishrani. Nismo mi jeli (bar ne do zadnjih 15 godina) nikako ili ne u danasnjim kolicinama brze hrane, preradjenih namirnica, itd. Sve je bilo mnogo zdravije i normalnije. Ogroman je problem sto je prehrambena industrija nasla način preko naših žena/domaćica kako da se obogati. Sa jedne strane im daju sve lagodnosti „brze hrane”, znaci spremanje hrane je svedeno na minimum (boze sto da se mucimo pa da same napravimo bar 5 tegli ajvara ili dzema), a sa druge strane nas bukvalno truju.

Ja lično nikad ne bih mijenjala uspomene koje imam iz kuhinje svojih baka i majke. I to isto želim za svoju djecu. Da znaju šta je prava krofna, torta, pasulj, itd. A ne ovo sve nešto vjestackog ukusa, mirisa i boje.

Pa da samo znate kako nastaje ona „baby carrot” što se skupo prodaje po Americkim i Kanadskim supermarketima nikad je ne biste kupili, a da nekazem pojeli. A tek njihovi hamburgeri. Neka hvala Srpska pljeskavica ima prednost na mom stolu.

A vi koji jedete po „Food Courts” grcki „Donair” moj vam je savjet da to nikad ne stavljate usta. Iz provjerenih izvora znam da je to cist „otrov”.

Pozdrav.

Voce i povrce je „plasticnog” izgleda, a bez ikakvog ukusa i mirisa zbog kojekakvih hormona i preparata koji se koriste da bi izgledalo tako savrseno, i da „gospodje” ne nalaze crve po jabukama, kruskama, itd. Još jedan ogroman faktor koji je bukvalno „upakovan” u tu plastiku zajedno sa vocem i povrcem je zarada i velika proizvodnja. Dok on/prodavac/država saceka sezonsku lubenicu izgubi ogroman novac, a ovako može da nam „podvali meksicku” u sred januara. Navikli su ljude da imaju i ono sto je normalno i sto nije normalno tokom čitave godine i sad je gotovo. Narod se navikao da kupi grozdze u januaru, a kakvo je i šta je sa tim vocem uradjeno nije bitno.

Moj savjet vam je ne jedite neorganske jabuke, tresnje, grozdze, breskve, kajsije, jagode, paprike, krompir, kupus, luk (crni i bijeli, zelenu salatu, spanac, mrkvu, i ne skupljajte kupine i maline po naseljenim zonama. To je puno pesticida i još kojekakvih otrova.

Najbolja razlika se uoci kad prvi put dodjete u Ameriku i probate njihovo meso, mlijeko, jaja, pa zatim voce i povrce. Pa kad sam ja prvi put ispekla jaja ili pojela kremendadlu mislila sam da ću da povratim od tog ukusa.

Sa vremenom sam pronasla prodavnice koje imaju robu sličnu ili istu kao nasu (nisu srpske (a ni od bivših država), jer ih u mojoj okolini nema) pa je sad sto puta lakse.

Ujedno imam tu sreću sto nam je kucno prijatelj naucnik bas u državnom odsjeku za hranu, vazduh, vodu, itd. On nam je dosta otvorio oci za mnoge stvari.

Pozdrav.

Što se tiče sigurnosti Orgаnske hrane to je ipak zestoko regulisano bar u sjevernoj americi. Postoji nekoliko razlicitih takoreci oznaka po kojima se zna šta je „prirodno”, šta je organsko, djelimicno organsko ili 100% organsko. Kazne su zestoke ako neko zloupotrebljava „organsku” oznaku, a taj produkt to ustvari nije.

I ja idem po farmama i kupujem neke stvari kad ih nema u prodavnici ili su jednostavno boljeg kvaliteta, a i dosta je jeftinije.

gornji komentar je upravu. Sa jedne normalne farme (znaci one što ne koristi „otrove”)sve je boljeg ukusa i mirisa. Ne moze se usporediti. Ujedno pomazete lokalnu ekonomiju i lokalne poljoprivrednike.

Pozdrav.

„Живети срећно“ треба разумети само „живети мање несрећно“

Posted in здравље, образовање, филозофија by Соларић on мај 8, 2009

Артур Шопенхауер : ПАРЕНЕЗЕ И МАКСИМЕ

Мање него игде намеравам овде да постигнем потпуност, јер бих морао да поновим она многа, делом изврсна правила за живот, која су мислиоци свих времена саставили, почевши од Теогниса и Лажног Соломона па до Ларошфукоа, а не бих могао да нзбегнем оне многе извештале и отрцане фразе и идеје које су већ толики пре мене исказивали. Кад пак нема потпуности, отпада  с њом већим делом и систематски ред у излагању. Али, ако нема потпуности и систематичности, нема бар ни оне досаде која их неминовно прати, н за читаоца је то ипак утешно, пошто систематичност у стварима ове врсте за собом неизоставно повлачи досаду. Ја сам просто дао што ми је каткад падало на памет, учинило се вредно саопштења. а што, колико се сећам, још није било или бар није сасвим тако казано; пабирчио сам, дакле, по оном недогледном пољу по којем су други жњелн, и то сам само и дао.

Да бих, ипак. у толику разноврсност погледа и савета који овамо спадају унео нешто реда, хоћу да их поделим у опште, па онда у оне које се тичу нашег држања према нама самима, затим, према другима, и, напослетку, према животу и судбини.

А.   Опште.

1) Као највише правило сваке мудрости живота сматрам једну реченицу коју је Аристотело узгредно у Никомаховој Етици (VII, 12) изговорио: δ φρουιμος το αλυπου διωχει ον το ξδν (quod dolore vacat, non quod suave est, persequitur vir prudens). Још би се лепше ово могло (на нашем језику) рећи: ,.Не тежи паметан човек да има задовољства него да нема бола: или: ,.паметан човек неиде за тим да дође до уживања него да избегне бол.) Истина ове изреке оснива се на томе што је свако уживање и сва срећа негативне, а напротив бол позитивне природе. Извођење и доказ ове последње реченице налази се у моме главном делу, св. I, § 58. Али ја хоћу ипак овде да је објасним на једном факту који можемо сваки дан посматрати. Кад је је цело тело здраво, осим једног малог рањавог пли иначе неког болесног места, онда ми више нисмо свесни здравља целога тела, него је пажња непрестано управљена на бол повређенога мecтa, и изгубљена је угодност животног осећања. — Тако исто, када  нам све наше прилике иду по вољи, изузев једне која иде на супрот нашој намери, онда нам увек ова, ма колико да је незнатна, једнако долази на памет: ми често мислимо на њу а врло мало на оне важне ствари које нам иду по вољи. — У оба случаја је оштећена воља, први пут, како се објективира у организму, други пут, како се објективира у човечјој тежњи, и у оба случаја видимо да њено задовољење дејствује само негативно и да је зато никако и не осећамо непосредно, него највише ако дођемо до свесности ο њој тек путем рефлексије. Напротив, препрека њена је позитивна, и према томе самостална. Свако уживање састоји се просто у уклањању те препреке, у ослобођењу од ње, и наравно да је краткога трајања.

На томе се, дакле,  оснива горе  похваљено  Аристотелово правило које нас упућује да своју пажњу управимо не на уживања и пријатности у животу, него на то да, колико је могућно, избегнемо његова безбројна зла. Кад тај пут не би био прави, морала би и Волтерова изрека : le bonheur n’ est qu’ un rêve, et la douleur est reellé (Срећа је само сан а бол је јава и стварност), бити тако исто лажна као што је у ствари истинита. Према томе, и онај који хоће да начини биланс свога живота у еудемонолошком погледу, треба да саставља рачун не према радостима које је уживао, него према злостима које је избегао. Шта више, еудемонологија треба да почие с том поуком да је и само њено име Еуфемизам и да иод изразомживети срећно треба разумети само „живети мање несрећно“, дакле сношљиво, приличио. Наравно, живот нам није дат зато да га уживамо, него да га издржимо, да га скинемо с врата; то показују и неки изрази, као degere vitam (Свршити живот.), vita defungi (Ослободити сс живота, умрети.), талијанско si scampa cosi. немачко man muss suchen durchzukommen (Мора човек да гледа како ћe да се провуче.), er wird schon durch die Welt kommen (Тај ћe се прогурати кроз свет.), ит.д. Одиста, тο je утеха у старости кад видимо да смо рâд живота оставили већ за собом. Према томе, најсрећнију судбину има онај који је живот провео без прекомерно великих болова, телесних и друштвених; а не онај коме су пале у део најживље радости или највећа уживања. Ко хоће cpeћy живота да одмери према овима последњнма, тај је узео погрешно мерило. Јер уживања јесу и остају негативна : мислити да она дају cpeћy лудост је коју пожуда гаји на своју сопствену казну. Напротив, болови се осећају позитивно: зато је њихово одсуство мерило среће у животу. Ако се једном безболном стању придружи и одсуство досаде, онда је земаљска срећа у главноме постигнута, јер све остало је химера. Из тога излази да никад уживања не треба куповати боловима, па чак ни опасношћу од њих, јер ћемо на тај начин нешто негативно а тиме и химерично плаћати оним што је позитивно и стварно. Напротив, ми добијамо када жртвујемо уживања да бисмо избегли болове. У оба случаја све једно је да ли болови долазе пре уживања или после њих. Заиста, највећа је манитост хтети ову позорницу јада преобратити у место за уживање, и, место могућне безболности, поставити себи уживања и радости као циљ, како то многи чине. Много мање греши онај који веома мрачним погледом овај свет сматра као какав пакао и, услед тога се труди само да у њему стече један кут у коме ће бити заклоњен од ватре. Будала јури за уживањима живота и после види да се преварио, мудрац избегава зла. Ако му, пак, ни то не пође за руком, онда је томе крива судбина а не нека његова лудост. Али у колико му то пође за руком, он није преварен, јер зла којима је избегао, и сувише су стварна. Па чак ако се и сувише далеко од њих одвојио, и уживања без потребе жртвовао, у ствари није ипак ништа изгубио, зато што су сва уживања химерична и зато би туга за њиховим губитком била ситничарска, чак смешна.

То што се људи, потпомагани онтимизмом, греше о ову истину, извор је великпх несрећа. Наиме, док смо слободни од патњи, немирне нам жеље цртају химере једне среће која и не постоји, и заводе нас да идемо за њима: тиме навлачимо на себе бол, који је непобитно стваран. Онда кукамо за изгубљеним безболним стањем, које лежи за нама као проигран рај, и узалуд желимо да оно што се догодило, учинимо као да се није догодило. Те тако изгледа као да нас је неки зао дух помоћу варака среће једнако мамио да изиђемо из безболнога стања, које је највиша истинска срећа. — Неразумно мисли младић да је свет зато створен да се у њему ужива, да је он седиште позитивне среће, коју промашају само они који нису вешти да је уграбе. У томе га подржавају романи и песме као и оно претворно прецењивање и поштовање које свет једнако и свуда указује спољашњем сјају, и на које ћу се ускоро вратити. Од тога тренутка почев, његов је живот, са мање или више премишљања, лов на позитивну срећу, која, као таква, има да се састоји из позитивних уживања. Опасности којима се при томе излаже не узимају се у рачун. Ту лов на дивљач која и не постоји, води по правилу у врло стварну,  позитивну несрећу. Она се појављује каобол, патња, болест, губитак, брига, сиромаштво, срамота и  хиљаду   других   невоља. Разочарање долази   сувише доцкан. — Ако пак план живота иде на то да се избегну патње, дакле да се уклони оскудица, болест, и свака друга невоља, онда је цил, стваран: онда се ту може нешто израдити, и то y толико више у колико је тај план мање поремећен тежњом за химером позитивне cpeћe. С тиме се слаже и оно што је Гете у „Изборним сродствима“ дао да каже Митлер који се увек брине за срећу других: ,.Ко хоће да се ослободи једнога зла, тај увек зна шта хоће; ко хоће нешто боље него што има, тај је сасвим слеп.“ A то подсећа на лепу француску изреку: le mieux est 1’ennemi du bien.(Боље није пријатељ доброме). Шта више, одатле се може извести и основна мисао цинизма, као што сам је ја изложио у моме главном делу, св. П, гл. 16. Јер шта је побуђивало цинпке да одбаце сва уживања ако не баш мисао на болове који су с љима јаче или слабије скончани: и њима је изгледало много важније да се од ових сачувају него да постигну задовољства. Они су били дубоко прожети сазнањем негативности уживања и позитивности бола; отуда су доследно све радиди да избегну зла, али су држали да је за то потребно хоти-мично и потпуно одбацити уживања, јер су у њима гле-дали мамце који нас предају болу.

Јесте, ми смо сви, као што вели Шилер, рођени у Аркадији, т.ј. ми долазнмо на свет пуни захтева на срећу и уживање, и гајимо луду наду да ћемо с тим захтевима продрети. Али иза тога редовно долази судбина, и то врло брзо, шчепа нас немилостиво и покаже нам да ништа није наше, него да је све њено, јер она има неоспорно право не само на све наше имање и зараду, и на жену и децу, него чак и на ногу и руку, око и уво, па и на нос насред лица. Наравно да после неког времена долази и искуство, па нам отвори очи и покаже да су срећа и уживање фата моргана која се види само из далека, а чим јој се приближимо она измакне; а да, на против, патња и бол имају реалности, да сами себе заступају, и да им нису потребне   ни илузије   ни   наде. Ако та поука од искуства уроди   плодом,   онда  престаћемо јурити за срећом и уживањем, него пазимо само на то, да болу и патњама по могућности   затворимо врата. Ми тада   увиђамо да најбоље   што свет може   пружити, то je безболна, мирна, сношљива егзистенција, и тада се задовољавамо   тежњом за њоме,   да   би смо с њоме   тим сигурније продрли. Јер, ако хоћемо да не будемо сувише несрећни, најсигурнији је лек да не захтевамо да будемо сувише   срећни.   To   je још увидео и Мерк, Гетеов пријатељ из младостп,   кад   је рекао:   „Она   проклета   претендовања на блаженство, и то на ону меру блаженства о којој ми сањамо, квари све на овоме свету. Ко се може те ствари   ослободити те не пожелети   ништа   друго до оно   што   има   пред   собом,   тај   се може   провући   кроз живот“   (Кореспонденција Гетеова и Меркова,  стр. 100). Зато је саветно своје захтеве на уживање, имање, ранг, почаст и т.д. свести на сасвим скромну меру, јер баш тежња и летење за срећом, сјајем и уживањем јесу оно што доноси   велике  несреће.   Али оно је већ и зато паметно и саветно што је то врло лако бити несрећан; напротив, бити врло срећан не само да је, рецимо, тешко, него је сасвим немогућно. Зато са пуно нрава пева песник мудрости живота:

„Auream   quisquis   mediocritatem

Diligit,   tutus  caret obsoleti

Sordibus tecti, caret invidenda

Sobrius aula. „Saevius ventis agitatur ingens

Pinus: et celsae graviore casu

Decidunt turres:  feriuntque  summos

Fulgura montes.“

Ко год воли златну средину,

опрезно избегава опалу кућу,

пажљиво избегава сјајну  палату.

Жешће љуља бура висок бор,

и високе куле падају тежим падом,

и громови ударају у високе планинске врхове.

Наставиће се…

Извор: Српски Књижевни Гласник, књига пета

(С немачког превео Св. Предић)

У скоро свакој националној књижевности имаш покондирене тикве

Pokondirena tikva

majkakg (mama)

27. april 2009.

„Pokondirena tikva”, dramsko delo Jovana Sterije Popovića, nema pandana u svetskoj knjizevnosti, sto će reci, predstavlja zvornu srpsku osobinu. Teško da bi naslov i mogao da se prevede na neki od svetskih jezika.
A sve ovo pišem jer mi se čini da, kako je neko izasao iz srpskih opanaka (pirocanaskih), tako mu u Srbiji vise ništa ne valja. Ni zemlja, ni priroda (zagadjena je za nezna pluca Srpcadi odrasle na zapadu), ni hrana… ništa. Otvorih novu temu, da ne kvarim druge.

babyshamble (sandinista)

27. april 2009.

xexe iako u sirem smislu dramsko delo, ono je ipak u prvom redu komedija (podvrsta drame), a sterija se smatra jednim od najvecih srpskih komediografa.
strasno volim tu komeNdiju, ali da je najvece svetsko delo, nisam sigurna.

elem, u skoro svakoj nacionalnoj knjizevnosti imaš ‘opevane’ pokondirene tikve (npr. molijerov gradjanin plemic), a nama je je ova najdraza i najbolje je razumemo, jer je pisana na nasem jeziku iako nema veze sa srbijom u geografskom smislu, nego sa ugarskom.

srbija jeste prelepa zemlja, nama iznad svih, ali je takođe mnogo zagadjena, vrati se samo 10-ak godina unazad (najvece ekološko zagađenje u istoriji ratovanja).
valjda pratis epidemioloski porast tbc-a kod dece, kao i mnogih drugih plucnih oboljenja. deca odrasla dole su u neku ruku otpornija.
moj sin je dva puta bio bolestan i to oba puta kad smo bili dole.
za zdravu hranu vazi samo ako jedes ono sto tvoji sade i odgajaju, po radnjama je katastrofa (beli luk se uvozi iz kine, paprike iz grcke, ej i to u srbiju!), nema deklaracija na proizvodima, itd.
pa prošle godine su bosanci vratili breskve iz srbije- kao mnogo su zagadjene.

razumem tvoj gnev, i meni je teško sto je tako, ali tako je na zalost.

Isidora_C 27. april 2009.

znaš da sam se i ja sjetila tog djela, nemam pojma zašto! ;) ne znam ni ja zašto takvi uopste idu u srbiju. valjda da pokazu kako su uspjeli na zapadu? znala sam jednu s juga koja je pricala kako jedva ceka da kupi auto, sesir (?) i pojavi se u rodnom gradu. radila je kao konobarica.

što se razboljevanja tiče, moj tata kaže da smo se brat i ja uvjek razboljevali kad negdje krenemo. promjena klime, potreba da se bude u centru paznje, šta li je.

p.s. ako ih nešto bas vuce, tikvice mogu uvjek do republike srpske. ima tamo dijelova gdje je vazduh cist k’o na himalajima. seljaka nema da spricaju, putevi opustjeli, fabrike zatvorene, ma milina! sjetih se one mome kapora da se treba drzati dalje od krajeva gdje hvale vazduh :)

babyshamble (sandinista)

27. april 2009. u 09.25

majkakg,

zašto se ne može prevesti? a swanky pumpkin :))
to je bukvalan prevod, koji bukvalno znaci pokondirena tikva, ali englezu ne bi znacilo ništa, jer ovde se ne radi prevodjenju reci, nego o idiomu, koji su generalno neprevodivi, kao sto je ‘drunk as a lord’ neprevodiv kod nas u semantickom smislu.

ne razumem zašto na jedan kraj stavljas plemstvo, a na drugi opanke.
pa šta su nosili engleski plemici pre 300 godina?

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Депресија је једна велика наука

Posted in здравље, SerbianCafe by Соларић on мај 3, 2009

Kako savladati depresiju

misael (vozac)

30. april 2009.

u krizi sam najviše u zimskom vremenu i kad sam na poslu treba mi vas savet i koju muziku je dobro slusat protiv stresa depresije hvala

Dr_Blizak (student)

02. maj 2009.

Depresija je jedna velika nauka. Lakse je izleciti 10 psihoza nego jednu depresiju. Šta da kažem coveku ? Pocni da uzivas u zivotu malo vise , druzi se vise sa prijatnim ljudima , imaj provode svakoga dana , preokupiraj se onim što najviše volis , prouci na internetu sve sto možeš o depresiji , pocni da se svakoga dana bavis redovnom fizickom aktivnoscu , zdravo se hrani i pozitivno razmišljaj , setaj u prirodi , napuni kadu toplom vodom stavi mirisljave soli i slusalice na usi i uzivaj u muzici koju volis , čitaj knjige koje volis , ugadjaj sebi kupovinom stvari koje volis , nadji osobu s kojom ćeš biti intiman i koja će da ti bude prijatna i draga , radi sve ono sto ti jača snagu volje , idi kod psihijatra da porazgovaras i da ti prepise antidepresivnu medikamentnu terapiju. Slusaj Mocarta jer je naučno dokazano da leci…

…  Reko sam onome dole depresivnom sto pije guaranu i pravi se pametan pa trazi carobnu reč za izlecenje – covek nije samosvesni automat , covek je duhovno biće. Postoji nesvesno koje je skriveno od nas a koje je sa nama od kada smo se rodili i prati nas kroz ceo zivot. Naše emocije , radost tuga i ostalo , dolaze iz nesvesnog a to je nauka. …

BaneD (istinoslovitelj)

02. maj 2009. u 17.12

Pokusajte naći uzrok. Krecite se. Smejte se. Jedite hranu bogatu triptifanom i nezasicenim masnim kiselinama i vitaminima B grupe. Prekinite sa konzumcijom kafe i alkoholnih pica.
Preporucujem vam Mocarta Nikako Requiem Sl;usajte Vivaldija Baha Pachebela Handla.
Obratite se lekaru. Psihijatar ili iskusan lekar specijalista opste prakse mogu vam prepisati antidepresive a psiholog sprovesti odgovarajucu psihoterapiju.
Antidepresivi nisu bezlazleni lekovi. Izazvaju agresivnost, gojaznost, pospanost, gubitak seksulne zelje.

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)

Неселективно смо пренатрпани непотребним… у гомилама информација мало је знања

Diskusije i negativne reakcije

Nord-Eu (Inzenjer)

22. april 2009.

Skoro svugdje gdje se ljudi susrecu i vode bilo kakve rasprave dolazi do sukoba mišljenja. Cesto možemo vidjeti bez obzira na kulturu da se npr u parlamentu neke zemlje fizicki obracunavaju a o psovkama i međusobnom vrijedjanju da i ne govorimo.

Net forumi su posebno karakteristicni po „izlivu bijesa“ na protivnika jer ove vrste komunikacija stite napadace ili sukobljene da se fizicki priblize u D momentu pa se paljba oglavnom svodi na upotrebu ruznih rijeci kojima se sagovornik pokusava na sve moguće nacine poniziti i omalovažiti.

Osjećaji koji leže u pozadini ljutnje, zapravo nas čine ranjivima i slabima a ljutnja je odbrambena reakcija koja nas ojačava i daje nam osjećaj kontrole.

Šta je to u ljudima koji npr na ovom forumu imaju nizak prag tolerancije i vrlo brzo pocinju da koriste nepristojnosti ?

Kompleks, strah, unutrasnje nezadovoljstvo, ljubomora, zavist, zelja za dokazivanjem, nepodnosenje superniornije osobe,… ???

kuenstler-in 22. april 2009.

ne vidim svrhu svesne iritacije / provokacije bilo koga …

pisanje mozhe biti vid terapije i to veoma uspeshne, kroz potrebu da se oslobodimo sekundarne, aberirane, pervertirane, devijantne iritirane energije koja je nekada bila stopirana u nashem ciklusu potreba chime smo bili ometeni .

moguće da postoji i vid pervertirane agresije , shto nije adekvatna emocionalnost kao i shto somatsko ispoljavanje nije takođe adekvatna telesnost … chak ni radost bez razloga nije prava radost jer je posledica „super energije“ , neadekvatna …

stvari ne postoje bez osnove.

kao shto pazhnja sa bolesti mozhe biti preusmerena na zdravlje, tako je i sa ovom temom … Norde, izbaci „negativno“ iz postavke teme , shvatajuci da i u jednom bolesnom sistemu postoje zdrave stvari. svaka pojedinachna potreba mozhe biti manipulirana … svako od nas treba alat sam za sebe …

svako od nas vidi u DRUGOM CHOVEKU ono negativno shto se u njemu kao smece skuplja.

nasha vlastita pogodjenost se oslobadja na ovom mestu .kao refleksija.

mozhda bi bilo bolje da duvamo u ticeridu …

jer

neverbalni medijumi aktiviraju neverbalno vreme …

doprinoseci chishcenju jezgra hipotalamusa.

(medicinska zanimanja su već godinama prva na listi samoubilachkih, na drugom mestu su pedagozi. toliko o UMECU znanja)

neselektivno smo prenatrpani nepotrebnim … u gomilama infomacija malo je znanja.

zhelim ti jedan dan da osvanesh nenauchen Norde, veci poklon ti se teshko mozhe desiti.

kako tebi, tako u prvom redu sebi i svima nadalje .

jednako kao shto nas roditelji brzhe bolje nauche kako „se crta“ kucica pa posle muke Tantalove da tu kucicu zaboravimo , ne bi li kucicu UGLEDALI …

Nord-Eu (Inzenjer)

22. april 2009. u 09.30

kuenstler-in

Pozdrav za tebe ID !

Kada te sretnem uvjek pomislim da nije potrebno ništa reci jer sve smo ispricali u nekim drugim vremenima, tamo sada već nekih dalekih godina.

Uvjek se pitam zašto si ti toliko drago stvorenje a ne poznajem te. Zelja mi je možda bas zbog toga da te nikada ni ne upoznam.

Ono sto si pisala sam mislim procitao !

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Данас, свака просечна жена може да буде ЛЕПОТИЦА

Posted in друштво, породица, SerbianCafe by Соларић on април 8, 2009

Лепе жене

osceola 27. mart 2009.

Да ли је фер, да лепе жене добију у пола труда све што пожеле.

Ја нисам жена, ал мислим да није фер.

И зашто је то тако?

Да ли су ружне жене осуђене да буду паметније и лукавије?

Зашто мушкарци дају предност дугим трепавицама у односу на памет?

Баш бих волео да чујем мишљење лепих дама.

Кога је брига шта мисле паметне, а ружне даме.

think-pink 28. mart 2009.

Ja tvrdim: Lepota je pre svega SAMOPOUZDANJE.
Danas, svaka prosecna žena može da bude LEPOTICA. Ako ima vremena i volje da se toliko posveti sebi i svom ‘usavrsavanju’, uz pomoć svih pomagala i vezbi, svaka može da izvuce iz sebe ono najbolje. Fizicki.
Ali da li to vredi koliko kosta u vremenu i novcu? Svako treba da odgovori sebi.
Ja sam do juče bila manijacni zagovornik i sledbenik fizickih vezbi.
Sad malo pauziram, ali planiram da se vratim tome, prvenstveno zbog zdravlja, a usputni proizvod je osecanje opuštenosti, vedrina, vitko telo, itd, a sve to čini ženu sexi.

Da li ste videli ove holivudske lepotice bez sminke? Ni ora’ iz ruke da joj ne uzmes ;)

I još nešto: ovde je taj zakon o diskriminaciji davno usvojen, ali je utvrdjeno da 80% pri dobijanju posla ucestvuje IZGLED. Zato neke žene uloze 20-30.000$ u izgled i dobiju (mnogo bolji) posao :))))))
Toliko o tom zakonu.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

…а наде за боље, веруј ми има док је год човек или жена жив!

Posted in здравље, хумор, SerbianCafe by Соларић on април 7, 2009

iciparis (profesor)

26. mart 2009.

Пријатељу Osceola,
Ако си стално тужан, безвољан, не осећаш се вољеним, већ безвредним, потиштено, болесно, да ти стално нешто или неко недостаје, вероватно си депресиван!
Бежи онда из куће и просторија напоље, шетај се сам или у друштву са неким, слушај веселу музику, одлази на весела места и избегавај старе и болесне људе и жене.
Дружи се са млађима од себе и тражи весело друштво људи и жена где све пуца од смеха и шале!
Тако ће ти бити боље, пријатније, помоћи ћеш себи да не потонеш дубље у тугу и депресију, која води само у амбис и безнађе, а наде за боље, веруј ми има док је год човек или жена жив!

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Права „БИО“ храна се гаји у потпуно природним условима, на сунчевој светлости, из семена са самосталном могућношћу репродукције, …

Posted in Србија, здравље, земљорад, кувар by Соларић on април 4, 2009

Vodič za emigraciju

Kako se hranite u Americi?

Преузето са:  elitesecurity.org

Pici man @ 14.01.2008.

Čovek jednostavno razmišlja na način jednog pravog pravcatog vekovnog proizvodjača čiste i zdrave NORMALNE hrane – seljaka koji nije još podlegao „novim tehnologijama“ proizvodnje i odgovara „iz prve ruke“ što izgleda vama gradjanima koji prvo pre konzumiranja hrane čitate na kutijama iste koliko plastike i olova sadrži, … naravno da nije jasno i nikada i neće biti. Ista je priča i oko LEKOVA u toj americi gde postoje oni „zdravi“ i oni manje zdraviji iako nose identično ime ali ne iste cene … No, da se vratimo na hranu …

Znači, kako bi jeli zdravu BIO organsku hranu, moramo se latiti MOTIKE radi suzbijanja korova, formiranja guzice prema traktorskom sedištu, udisanju mirisa stajskog djubreta i naročito potrazi za zdravim semenom sa samostalnom neograničenom mogućnošću reprodukcije koje se polako gubi pod genetski modifikovanim semenima. Hmm … sa stanovišta jednog seljaka koji je ceo život koristio svoje domaće seme salate, kupusa, šargarepe, paradajza, krastavaca, krompira, kukuruza, …. jeo svoje domaće jabuke i kruške, … i svoje domaće životinje koje su primera radi nosile „domaća“ jaja hranjene domaćim kukuruzom, ječmom, pšenicom, zelenom masom … da ne govorim o sušenom mesu ili uopšte „domaćim“ svinjama koje gle čuda nemaju ni gram holesterola iako imaju više masnog nego mišićnog tkiva (i to opet naravno saznajemo iz izvora nekog stranca – nemaca koji su tako nešto ispitivali a ne od naših eminentnih gradjana kojima smeta spominjanje amerikanaca u negativnom svetlu) je zaista veoma čudno kada sada čita tekstove i žalopojke onih koji bi pre kupovine i konzumiranja hrane na njenom „pakovanju“ da pročitaju koliko ima štetnih materija ili koliko goji kako bi navodno održavali liniju ..

ghost2k3 je hteo reći da na selu i dalje hvala bogu ljudi konzumiraju dosta iz tkz. „zdrave hrane“, čak bi mogli reći konzumiramo etiketiranu „BIO“ hranu, koja se u gradovima prodaje za tri puta veću cenu (što je i normalno jer se takva hrana ne može proizvoditi u velikim količinama) i da je potpuno u pravu kada veli da njegovu babu ne može tamo neki debeli amer učiti (koji je jeli prethodno govorio kako je najbolja hrana baš u Mac-u iz razloga BRZE ZARADE, pa kada se shvatilo da to uništava organizam opet na insistiranje raznih „nevladinih i zelenih“, onda brže bolje da onu koju smo ranije odbacili kao teško proizvodivu malo ukrstimo sa tehnologijom i prodajemo kao BIO, ma da ..) kako da gaji, bere i priprema svoje šljive ma šta vi mislili o našoj poljoprivredi i „hranjenju pola Evrope“.

Jer, hraniti „pola Evrope“ nećemo moći zdravom BIO hranom ma šta lagali i govorili nama samima ili svima ostalima ili čak slušali tudja ubedjenja o tome da je moguće. „Zdrava šargarepa“ nije ona koja se od nicanja pa do berbe gaji ispod najlona, u zemlji natopljenoj veštačkim djubrivima, prskana hemijskim sredstvima ii genetski modifikovanog semena koje jeli daje mnogo veće prinose. Ako bi velike prinose, moramo se pomiriti sa time da takva hrana nije i nikada neće moći biti „BIO“ ma šta pisalo na kutiji i samoj etiketi. Prava „BIO“ hrana se gaji u potpuno prirodnim uslovima, na sunčevoj svetlosti, iz semena sa samostalnom mogućnošću reprodukcije, … i naravno, ne daje ni 30% prinosa koliko daje „nova“ BIO ili kako god želeli nazvati hranu. Kakva li je stvarno ona koja nije „BIO“ … ne želim ni da pomišljam.

Svaka čast na rezonovanju gospodine @ghost2k3 i shvatanju „problematike“:

Citat:

ghost2k3: Prvo su im punili glavu brzom hranom, nagojili ih, pa onda im sada prodaju „organsku“ hranu?! Vidim poceli i kod nas da prodaju organsko voce, jabuke?! Pa reko, a kakve su ove pored, duplo jeftinije, neorganske? Plasticne?

Pa ranije je sva hrana bila „organska“ kako vole pomodari da je zovu, pa su onda zarad brze zarade napravili „losu“ hranu, pa se sad opet vratili na organsku, ali po znatno vecim cenama …

Citat:

Andrej013ili mozda da sve ljude sa poljoprivrednog faxa prebacimo na zanat kod njegove bake pa da zivimo u zdravlju i veselju?

„Poljoprivredni faks“ je i nastao na osnovu zanata kojim se bavila „baba“ i svi ostali po poljima ove divne naše … niko na njemu nije izmislio „toplu vodu“. Na nesreću, poljoprivredni fakultet je naročito danas u službi velikih industrijskih proizvodjača koji treba da prehrane milione gladnih usta u velikim gradskim sredinama, samim tim pomogne u brzoj proizvodnji masovnih količina hrane koja brzo sazreva, duže traje do raspada(kvarenja), zbog velikih količina je vrlo jeftina i povoljna, i ne odstupa previše od one koju je proizvodila „baba“ nekada.

Na kraju svih krajeva, ultimativna težnja poljoprivrednih fakulteta i ustanova je boldovana rečenica gore koju su baš oni degradirali u misiji proizvodnje jeftine hrane, velikih prinosa i naročito važno -> biljaka otpornih na bolesti — uhhh ovo je tek za raspravu — uzmeš, modifikuješ osnovno seme sposobno za samostalnu reprodukciju koje je opstalo hiljadama godina, seme koje je dala sama priroda radi navodne zaštite od bolesti, šetočina, većeg prinosa i dobiješ JALOVI hibrid koji napadaju nove bolesti i štetočine koje su HILJADAMA puta razornije od osnovnih prirodnih bolesti koje su napadale i napadaju osnovno prirodno seme i još dobiješ seme koje samostalno dalje ne može da se razmnožava. To je uspeh poljoprivrednih fakulteta? Svaka im onda čast.

(more…)