Тако је говорио Васа Пелагић – пре 120 година.

K

Коло, коло, наоколо – Како се ничему ненаучисмо

MaliOblak (pustam kišu)

25. jun 2009.

Спаљена књига Васе Пелагића Народна права и даље непожељна у Србији

…

Независност

Какве је све „инкриминисане мисли” Пелагић записао у „Народним правима”, због чега је за цео тираж књиге распаљена ломача на Славији?
„Да би наш народ могао отклонити бар неке несреће и опасности које му такорећи висе о глави и грабљиво коло играју по његовој имовини, родбини и кеси и да би природним кораком напредовао и одговарао гласу потреба човекових и захтевима науке и прогреса, треба да оствари бар оно што се у овом спису, у овом истинском и животном гласу потреба народних означена. Јер ће се и тим добитком дигнути многе кужне полуге које данас притискају и даве народну главу, зараду , имовину, снагу, слогу, просвету, напредак и утробу и славу Србије и српства. А ти лекови, који могу млоге и млоге несреће и политичке и економске болести наше отклонити и излечити, ево ови су, које успут излажемо”, написао је Пелагић.
Даље је у књизи у 36 тачка изнео те лекове „народна права и захтеве политичко привредних потреба народних” за реформу свих сегмената власти и друштва. На првом месту је Пелагић навео народно право и потребу да се ујемчи неограничени суверенитет, независност и законодавна власт великој и обичној Народној скупштини. „Јер, без тога она служи на штету и срамоту народну. Она не сме и даље остати тако зависна, ограничена бесправна, удворичава и понижена. Све законодавне предлоге доноси сама Скупштина – њени одбори. Може влада поднети предлог, али не мора бити примљен”. Тражио је да се установи право за све пунолетне држављане Србије „да бирају и буду изабарани, не гледајући на његово имовно стање и плаћање пореза”. Захтевао је да се узакони потпуна слобода штампе и речи, потпуну декриминализацију клевете и увреде. То, писао је Пелагић, тражи глас науке, прогреса, глас животних народних потреба, јер је слободна штампа најјача чињеница за ширење и одомаћивање праведних истинитих и напредних идеја и размењивања мисли и осећаја, па зато треба да у закону и друштвеним обичајима буде узвишенија од свију влада, власти, владара, привилегија и светиња. „Забранити и казнити треба само оно дело које клевета, ружи и издаје Србију и њен народ. Све друго нека иде без сметње и суђења… Не заборавимо ниђе и никада да глас разума вели да је јефтиније укинути неправде друштвене, неголи вечито кажњавати људе зато што истински и праведно пишу и говоре…
Народ није дужан и више неће да плаћа чиновнике, управнике судије, адвокате, стражаре и разне апсане и робијашнице због тога што се нашао неко да се на неког другог с правом или без права баци блатом. Народ је доста учинио кад је у закон ставио тачку- сваки уредник новина и часописа мора примити и печатити одбрану нападнуте особе, онолико колики је био нападај, или дупло већи и ставити је на исто место у листу, где је нападај стављен био. Ако то не учини у току 5 дана од предаје рукописа, власт ће затворити уредништво и забранити издавање листа. При томе сетимо се да су кроз све векове сви бољи људи тражили за сваки народ то природно право његово, право на слободно исказивање истините, правичне мисли, идеје. То су чинили и сами владари који имадоше више разума и поштења од других”. Захтевао је реформу школства, здравства, судства, војске, унапређење развоја привреде, праведну и широку социјалну заштиту свих категорија становништва, те да се „утврди особити закон за бољитак и права свију радника занатлијских и слугашких, нарочито за оне радионице и фабрике где се израђују ствари од хемијских и отровних материја”…
У једној од тачака је изнео концепт децентрализације власти, тражећи да се све надлежности које се тичу решавања свакодневних животних потреба грађана на локалном ниову, пренесу на локалне институције. Тражио је Пелагић да се укине смртна казна и окови, као и да се „систем робијашко апсански” у затворима претвори у радионице и поучне школе, те да се озакони да судије надокнаде дангубу и повреду части свакоме оном за кога се докаже да је неправедно затворен и осуђен. За државне функционере, службенике и чиновнике који почине финансијске малверзације с новцима народне касе, као и за оне који суде по миту и пристрасно, тражио је казну доживотног друштвено корисног рада, како наводи, „да привређују и себи и држави и деци својој”. Захтевао је да се одреди десети део буџета „за потпомагање народне домаће привреде”, укине монопол дувана и уведе такса. Као једну од народних потреба изнео је концепт да се у сваком срезу или округу оснује државна окружна банка и штедионица која би давала народу зајам до максималних пет посто камате годишње, те да се законом пропише „обавеза владе да из народне касе улаже у окружну банку колико буде изискивала народна потреба”. Тражио је да се „спољна политика Србије удеси тако да што пре уједини све Србе у једну целину и да ојачава братске односе и савезе са браћом Хрватима, Крањцима, Бугарима и Русима, живећи солидарно и са свим другим народима којима је стало до међународне солидарности”. Због враћања државног дуга Србије од 300 милиона динара на који је годишње у злату плаћано 20 милиона динара камате, те унапређења развоја привреде и решавања социјалне беде, Пелагић је тражио увођење мера сузбијања расипања новца из народне касе, те да се за враћање државног дуга од краљевске плате годишње одузима значајан део. Захтевао је да се за половину смањи број чиновника по свим структурама, смање плате свих државних намештеника које су веће од три учитељске плате, забрани примање више од једне плате из народне касе и укину бројне непотребне привилегије и додаци, те да властодршци и богаташи од свог новца, а не из народне касе, финансирају манифестације забавног садржаја које се организују на државном нивоу . Предложио је доношење закона којим би се забранило расипање из народне касе за раскошно уређивање функционерских кабинета и канцеларија, те да се свим државним намештеницима који имају велике службене плате или богаташке ренте не даје пуна пензија већ максимално у износу просечне службеничке плате у држави. Предложио је и закон о забрани преношења имовине која је несразмерна легалним приходима на жену или другог кога, јер, образлаже Пелагић, „безбројни фини лопови покраду и преваре овим или оним начином или државну или општинску касу или приватне повериоце, па при истрази пренесу имања на жену или другог кога, те тиме своју превару и крађу осигурају од одузимања и продаје”. Захтевао је да се плаћања годишњег пореза ослободи свака сиротињска земљорадничка и занатлијска породица која претрпи штету услед природне непогоде, те да се се сиромашним домаћинствима због било каквог дуга, као и неплаћеног пореза држави, не могу запленити и продати основна средства за делатност. Предложио је доношење закона о порезу на богаташко наследство и лутријске добитке у корист формирања и финансирања фонда за оснивање радничких и земљорадничких задруга за запошљавање, школовање, социјално и здравствено збрињавање народа .
„Што треба нужно је да се изнађе и ужива. Само четвороножна марва може да чами за празним јаслима, а човек треба да се бори да обори зло, па да постане и да дође у добро стање. Ако хоћемо да живимо и да радимо за себе и своје породице и омладину своју, а не за угњетаче и варалице, ако хоћемо да се избавимо од модерних разврата, злочинстава, преваре и несреће, и на послетку, ако хоћемо да створимо моћне изворе и услове да нам долазећи нараштаји буду здравији, угледнији, одраслији, вреднији и лепши, разумнији, даровитији, честитији и напреднији, онда треба да прегнемо сву снагу своју да што пре остваримо и уживамо ова горе назначена права народна. Не учинимо ли то, онда ћемо целог свог часа и века гледати како садашњи систем државне и целе управе, иде и тамо и амо, те гледа на све стране као гладна звер шта ће и кога ће увалити у своје чељусти, па да засити своју бесноћу и да напуни своје несите кесе, трбухе, касарне и апсане. Зато радник треба да стане на своје ноге и да буде творац свега што се њега тиче. Наши крупни и ситни власници треба да знају да би оваква политичка и привредна народна права била и за њих часна и нужна. Честити човек увек се труди да остави себи и свом народу часно и уважено име”.
У уводном тексту у књизи, названом „Претходни споразум”, Пелагић је написао: – Салонска господска политика је посве опака зверка која се ухватила једном руком за народну кесу и виче: „Дај, плаћај, бре!”, а другом за гушу па грозно дави и издире се: „Умукни рито и не питај зашто и коме плаћаш!”. Такву кугу и зверску авет мора сваки поштен и паметан човек гурати од своје и народне кесе и гуше. То је свето дело за све и свакога…

Тако је говорио Васа Пелагић – пре 120 година.

Многи његови савременици- истомишљеници се можда никад нису усудили да признају да су мислили оно што је он писао, а можда би га ововремени судови и строже осудили и у најмању руку у Хаг протерали.

Пренето са SerbianCafe.com (дискусије)

Зеленашки дугови, који су тек права и највећа опасност за ситну својину и ситан рад на селу

ЗЕМЉОРАДНИЧКЕ ЗАДРУГЕ У СРБИЈИ

Комплетан чланак: solaric.wordpress.com/547884/

Ево, по томе, природнога реда којим задругарство врши своју улогу у подизању земљорада.

1. У земљама где маса сељака нема своје земље или где многи остају без земље утицајем новога стања ствари, задругарство је позвано да ради на томе да се сељаку набави земља. Оно то може чинити самостално, му, ради  примене новога оруђа производње, и задругарство притекне у помоћ.

Може тога ради тражити помоћи или просто споразума у које веће кредитне установе која има могућности да чини позајмице с дугим роковима, а дужност му је да и државу позове, тога ради, у помоћ. Данска држава даје сваке године 2,000.000 круна на набавку земље лицима која земље немају а хоће да је имају, и онима који су стицајем прилика остали без земље а ради су да је набаве, и дотични дужници враћају свој дуг поступно држави натраг. У нас би то могла да врши Управа Фондова, када би се нешто мало преуредила да користи у првом реду маси народној, а не, као сада, да народним каииталима служи готово искључиво варошке сопственике и спекуланте. Последице, јавних продаја“ не би биле тада тако фаталне као сада, и сељак би се, кога ново стање ствари избацује из правилнога колосека у толико брже у колико је сиромашнији, убрзо прибрао и опоравио, особито када му, ради примене новога оруђа производње, и и задругарство притекне у помоћ.

2. Где је земљиште већ подељено, да свак или бар већина има своје земље, тога првога оруђа производње, ту задругарство има само у неколико улогу у прибављању ситнога поседа: у колико је потребно да дођу до земље они који је немају. Иначе, ту је његова улога сасвим друкчија, и има се кретати поглавито у организовања производње, чини економску и политичку силу првога реда у земљораду. Ту је средиште јединога истинскога демократскога елемента на селу, коме припада будућност, ради кога вреди да се заложи сваки слободоуман човек у земљи.

Али оспм тога, ситно газдинство, које је у нас нераздвојно од ситне својине, и производније је од крупнога. На супрот процесу што је извршио нов начин производње у индустрији, у земљораду не само што није потиснуо и уништио мало газдинство, него га је, шта више, ставио у известан положај који доминира крупном газдинству. Рационалан земљорад, интенсивна култура, само се на малом газдинству може нзвести потпуно. Отуда, несумњиво, и видимо појаву да се мала газдинства умножавају и у Француској, и у Њемачкој, и у Белгији ; па чак и у Енглеској крупни посдедници све више теже да своја земљишта уступају непосредно малим закупцима, а не великим арендаторима који су закупљену зсмљу од своје стране затим уступали малим закупцима¹.

3. На путу организовања производње, промета и потрошње, и на првом месту, задругарство има задаћу да организује пробитачну набавку свега онога што је производњи потребно, као : доброга семена, добре стоке, добрих садиица, добрих справа, ђубрета н свега другога што ново оруђе пронзводње обухвата. Разуме се да ће набавка бити у толико боља у колико буде потпуније уређена. Набавка, на пример, на ситно, никако не може бити пробитачна. С тога се препоручује удруживање месних задруга у окружне и главне савезе, који врше улогу великокупаца. тј. користе се својом великом куповном снагом да постигну најниже цене. Тако исто, по себи се разуме, да с организовањем ове набавке мора ићи и уређење подеснога кредита, пошто у томе и лежи олакшица и подобност целога система, да мали сопственик олако дође до свеколикога модернога оруђа производње а да не мора тога ради да пада у зеленашке дугове, који су тек права и највећа опасност за ситну својину и ситан рад на селу. И скуство и наука утврдили су да је за земљорадника најпогоднији онај кредит који је у његовој непосредној блнзини, који му даје могућност лаке контроле, који је, дакле, у његовим рукама. Такав кредит је једино тзв. задружни кредит, тј. кредит без спекулативна смера, који се ствара ради земљорадника а не да другоме неком, из земљорадннчкога џепа, прибавља добит.

4. Затим,  задругарство има да организује набавку животних намирница,   или. другим речима,да утиче на појевтињавање живота на селу, који је,   као и набавка новаца, због зеленаша и интережџија дућанџијских, јако поскупео. Има људи који важност овога задружнога рада још довољно не увиђају; међутим, он је много важнији него и сама набавка новаца, јер новаца чак сваки земљорадник не потребује, док без животних намирница,   ма како потрошња на селу била ограничена и мала, не може да буде ни једна кућа.

5. Задругарство је, даље, позвано да организује прераду сировина које земљорад даје, те да користи од тога рада припадну земљорадницима. Ту долази: прерада млека, прерада воћа, прерада зрневља, прерада сточних пропзвода,   или   другим речима:   млекарске,   воћарске (и виноградарске),  млинарске, хлебарске итд. задруге.

6. После, а у заједници с организованом набавком средства за производњу и животних намирница, на задругарству је да уреди и саму продају земљорадничких производа и прерађевина, те да прибави и ујемчи земљораднику цене и погодносзи тржишне, које тек продаја на велико пружа. За тај смер препоручују се све врсте задруга за продају, које, разуме се, раде потпуно у духу задружних начела јер ми већ, на жалост имамо, у нашим варошима већ и таквих „задруга“ које су задруге само по имену, а у ствари су обичне спекулативне и зеленашке установе.

7. Напослетку, задругарство треба да осигура мал и плодове рада земљорадникова, и то не у намери да добит гради, него да осигураницима умањи ризик и штету. Особито овде ваља нагласити обезбеђење стоке, која је врло важно оруђљ производње у земљораду.

Као што се из овога види, многострука је улога модернога задругарства и свак ко ствар правилно схвата и неће за инат да говори, мора стећи уверење да на задругарству лежи велики део наде на будућност, особито средњега и ситнога земљорада.

У нашој земљи има данас око 460 земљорадничких задруга, које обухватају преко 800 села у Србији, и имају, у својој области, нешто јаче од 90.000 домова или преко 130.000 пореских глава.

Облика задружних има 8, од којих је најјачи кредитни, па затим набављачки.

У једној само години (1903), кредитне земљорадничке задруге издале су у позајмицу својим задругарима 790.815.85 дин. И примила од њих отплату 626.043.95 динара. Међутим, од како постоје, њихове позајмице износе преко 4.000.000 динара, што је дано земљорадницима већином на набавку бољега оруђа производње. Ко зна како је у нас редак новац на селу, како је он скуп и како се тешко добија у зајам, а уз то, коме су макар површно познате обавезе којима се подвргава земљорадник кад узајмљује, какав је и колики утицај зеленаша и интережџија и у нематеријалном погледу, томе ће сами ови бројевн бити довољно објашњење о корисности земљорадничких задруга и о њиховим успесима.

Смер кредитних земљорадничких задруга је да набаве земљорадницима јевтин п подесан кредит; „подесан“, велимо, јер ту баш и лежи сва тешкоћа питања. Зеленаши су дали мнлијуне народу; Управа Фондова му је и дала и изгубила милијуне, па ипак њихов „кредит“ није пмао готово нпкаква. или врло мала, утицаја на побољшање самога начина и оруђа производње. У Србији се за дуго мислило, па и данас пма, иначе паметних, људи који држе да је земљораду потребно много, врло много новаца, и да ће успеха бпти тек онда када се много новаца буде дало сељаку. Кредитне земљорадничке задруге пошле су с другога гледишта.

Пре свега, оне оснивају своју акцију у првом реду на самопомоћи самих сељана. У њима се ради по начелу да маса једна, која носи на својим плећима општину, срез, округ, државу са целим њеним огромним и гломазним апаратом: која је даље, једини потрошач занатлијских артикала и најглавнији купац у свима продавницама; која, дакле, држи и занатлије и продавце – да та маса мора имати у себи толико снаге да и саму себе помогне. У почетку је, истина, свест о тој самопомоћи још неразвијена, и тада је потребно нешто и туђе потпоре, док свест не ојача и док се властита снага не развије. Али чим то буде, а то мора бити, сељак ће сам себи бити довољан, и његова ће задруга бити довољно кадра да га прихвати у свакој оправданој прилици. За десет година свога живота, наше су задруге, држећи се овога принципа, саставиле већ близу милијуна динара својих приштеђевина, свога капитала, и за то време пола милијуна динара државне потпоре (позајмице) изврсно им је помогло.