Ако нешто „МОРА ПОСТОЈАТИ” у односу према нечему другом онда је то релативно постојање
Filozofija života
DrCornelius (uncleDoc4You)
20. avgust 2008.
kako ono rece jedan pisac sa prostora bifse (SFRJ) (YU)
vilin konjic živi samo jedan dan i od jutra pa do mraka leprsa krilima i uziva u zivotu…
sad ja:
mi ljudi živimo po 365 000 dana i ne uzivamo a nemamo ništa u sebi lijepoga ili pametnoga da proširimo ili podarimo drugima …
pa pisac kaže šta bi on dao samo da može da živi još jedan dan :-)
šta je najveca radost zivota?
sloboda ? biti slobodan u pokretu u umu u djelovanju u razmišljanju u zivotu na zivotu?
nerazumem sada (pre sam bio sam slijep) zašto se ljudi pozatvaraju u ladice, zašto se ljudi lisavaaju sami svoje slobode?
zatvaraju se u religiju u državu u nacionalnost u grad u selo u ulicu u kontinent u fudbalski klub u boju koze u vrstu auta u spoljni pol u visinu u jacinu u oblik u formu u klasu u djelovanje u u u…
svako gradi neke ograde oko sebe i strahuje sam od svoje slabosti…
gdje su ti veliki filozofi koji mogu nešto stvarno da pokrenu i promjene?
nema ih ? naravno ih nema jer nema ideja u narodu…
zašto nema ideja u narodu?
nema ideja jer si ti, bas ti koji čitaš ovo, ti si kriv za ne pridonosenje ravnopravnosti ljudi i njihovoga bratstva i ljubimstva…
svo dobro pocinje u tebi i siri se dalje od tebe a tako i svo zlo...
zlo je ne pokusati ništa poboljsati…
zxcvb (na) 23. avgust 2008.
…
Ipak kada sam već ovde da dam i svoje mišljenje.
Svaki oblik, svaka slika, svaki opazaj, koji je kreirao razum, po svojoj sustini predstavlja određen stepen objektivacije metafizicke volje.
Dakle kada bi vilin konjic imao svest, kada bi ta svest imala moc ljudskog intelekta i kad bi taj intelekt sa posrednog saznanja objektivnog sveta bio „usmeren” ka neposrednom unutrasnjem svetu, onda bi vilin konjic imao dozivljaj volje. Dzovljas onoga nečeg sto nalazimo unutar sebe a sto je (iako razlicito ) ipak najblize stvari po sebi.
Pošto je sa druge strane volja neprestano stremeljenje i patnja a zadovoljstvo predstavlja samo kratkotrajnu i iluzornu negaciju patnje, onda ni on ne bi mnogo uzivao u svom jednodnevnom zivotu već bi osecao sve muke SPOZNAVANJA individualnog htenja olicenog u gladi, bolu, zedji, zalosti itd,itd. znaci patio bi a ne bi uzivao jedan dan.
Савонарола је био свечано спаљен усред Флоренције, уз клицање једне махните гомиле, која ни сама није знала шта јој је тај човек управо крив
М А К И А В Е Л И
Слободан Јовановић
…
Надахнућа за своје политичке списе Макиавели је могао добити или од политичких догађаја свога доба, или од књига које је читао.
Међу политичким догађајима његова доба, два су нарочито оставила дубок утисак на његове савременике. Један је појава Фра Ђиролама Савонароле у Флоренцији; а други, војно-политичка радња Чезара Борџије у Ромањи. Појава Савонаролина оставила је Макиавелија прилично хладна, докле је случај Борџијин, годинама, изазивао све нова и нова размишљања у њему. И једно и друго врло је карактеристично за Макиавелнја.
*
Савонарола је био један халуцинирани калуђер. Он је веровао да су његови савременици превршили меру грехова, и да ће Господ, ако се брже боље не покају, пустити на њих страшне казне, – глад, помор, рат. Он је говорио у великом стилу библијских пророка, као да се тек тргао из једног сна у коме је видео будућност са свима њеним ужасима. Његова предсказивања нису била просте реторске фигуре. Он је одиста имао предосећања и привиђења, – и то предосећања и привиђења од којих су се бар нека обистинила. Тај религиозни проповедник био је човек великих способности: у исто време, богословски писац, политички агитатор, велики говорник за народ, законодавац, итд.; али поред свега тога, у њему је било и једно зрно лудила, нешто ненормално и патолошко, нешто што опомиње на сомнамбулу.
Онакви калуђери који су позивали свет на кајање, нису били ретка појава у средњем веку. Али у Ренесансу, у Флоренцији под Медичима, Савонарола је већ изгледао један анахронизам. Ипак зато, њему је било суђено да игра већу улогу него ма који од његових претходника. Своју мисију он је био схватио врло дубоко. Он се није ограничио на проповеди противу опште покварености. Он је хтео да чупа зло из корена. По његовом уверењу, за општу поквареност била је крива сама католичка црква. Папе из Ренесанса са својим неморалниим животом давали су саблажњив пример и осталоме сцету: грех се био залегао у самој столици св. Петра, и одатле ширио као зараза. И пре Савонароле било је говора да треба цркву реформисати: али све се свршавало тиме што би се установио нов монашкн ред, који је строжом моралном дисциплином гледао да оживи старе хришћанске врлине. Савонарола је хтео да ту строжу моралну дисциплину проводе кроз целу католичку цркву, да је целу преуреди по примеру доминиканског или францисканског реда. Тада је, под именом Александра VI. седео на папском престолу Шпанац Родериго Борџија, без сумње најпокваренији од свих папа у Ренесансу. Из тог разлога Савонаролина агитација прво је добила значај једног личног напада на Папу. – н Савонарола почео изгледати човек који проповеда бунт противу папске власти. Да је Савонарола био обичан калуђер, који нема ослонца ван зидина свога манастира, Александар VI лако би био изишао с њиме на крај. Али, после пада Медича, Савонарола је био посгао у Флоренцији политичка личносг прввога реда. У том тренутку он се импровизовао народним трибуном, постао популаран код флорентинског пука, и као потпун господар политичке ситуације дао Републици онакав устав какав је он хтео. Иза Савонароле стајала је цела Флоренција, која је одушевљено сносила његову моралну диктатуру. Двобој између Родерига Борџије и Ћиролама Савонароле имао је да се бије у тој вароши, а не на другом месту. Или ће Папа успети да одвоји Флоренцију од побуњеног Фратра, – и онда овај није ништа опаснији но један обичан отпадннк; или ће фратар остати господар Флоренције, – и онда Папа нема противу себе само једног човека него целу једну државу. Ствар се свршила тиме што је Савонарола изгубио земљиште у самој Флоренцији. Ово је било готово неизбежно. Свој политички утнцај у тој вароши Савонарола је сматрао само као средство за извођење једног религиозног препорођаја. Он је хтео да промени нарави и обичаје у Флоренцији; да њен народ научи животу простом и побожном; да њену државу уреди као једно манастирско братство. Тако би се добила једна мистична република, престоница свију хришћанских врлина, – новн Јерусалим према Риму, који је већ био постао нови Вавилон. Он је био успео довести Флорентинце у једну моралну екстазу, – и док је та екстаза трајала, он је могао правити с њима све могуће религиозно-педагошке огледе. Али моралне су екстазе ретко кад дуга века; после готово хистеричног одушевљења за његовом науком, код Флорентинаца је брзо наступила реакција. Сада, њима је Савонарола био као мора тежак; тај калуђер бацао је тамну сенку на цео њихов живот; са својим клетвама, страшним предсказивањима и суморним проповедима, он им није давао да слободно дишу ни да уживају овај свет. Републиканска је партија такође била охладнела према њему; она се радо користила његовим утицајем на масу кад је требало засновати републику, али она није имала ни мало воље да на ову политичку реформу надовеже још и једну религиозну реформу. Под тнм промењеним приликама, Папа је имао само да захтева Савонаролину главу па да је и добије. После једног намештеног суђења, и пошто је прошао кроз тортуру, Савонарола је био свечано спаљен усред Флоренције, уз клицање једне махните гомиле, која ни сама није знала шта јој је тај човек управо крив.
Савонарола је био права апостолска природа, једна од оних ретких личности које су у стању да се целе, – не само умом већ свом душом, – уживе у један морални идеал. Његову моралну величину, његову велику и трагичну душевност, осетио је мање више сваки ко је с њиме дошао у додир. Не само да је маса ишла за њим као зачарана, него најинтересантнији људи међу његовим савременицима подлегали су његовој тајанственој моћи. Уметници фра Бартоломео, Дела Робиа, Лоренцо ди Креди, Сандро Ботичели, сам Микел Анџело били су под његовим утицајем. Неки су од њих постали сасвим други људи пошто су њега познали, – и никада се неће моћи знати колико је у своје фреске у Сикстинској Капели Микел Анџело унео Савонародине душе. Али не само ове упечатљиве уметничке душе, него и људи који иначе изгледају најдаљи од Савонароле и његовог хришћанског мистицизма, људи паганске културе, учени хуманисти, као Мареилио Фичино и Пико дела Мирандола, нису могли а да се не диве Савонароли. Пико је рекао да је сав дрхтао, и да му се коса дизала на глави, кад је слушао фратра… Најзад, политичари, као Карло VIII и Лоренцо Медичи, осећали су се нелагодно пред Савонаролом; они су разумели да у том човеку има нешто необично и велико, што измиче њиховој политичкој вештини и њиховој политичкој моћи: да се у њему крије једна невидљива снага, један демон, противу кога се они не могу борити својом војском ни својом дипломатијом.
Врло је карактеристично за Макиавелија да на њега Савонарола није имао никаква маха. Макиавели је био сувише паметан да не увиди да је то један редак и велики човек. Али оно што је у њему било највеће, његову моралну величину, он није осећао. Он је чуо његове проповеди, али, како изгледа, без дрхтања и без дизања косе на глави. Јер, после тога, он пише о Савонароли као о једном вештом, врло вештом диалектичару, али који се, иначе, повија за ветром, и није велики љубитељ истине. Укратко, софист, опортунист, и по мало варалица! Ово је речено у једном приватном писму, тако рећи, под непосредним утисцима. Макиавели је тада био млад човек: доцније, у зрелим годинама, он се враћа на Савонаролу у својим „Расматрањима“ и у свом „Владаоцу„. У „Расматрањима“ замера он Савонароли што није поштовао један закон за који је сам тражио да се изда. На другом опет месту сажаљева, га што није успео да изазове покољ својих противника. Он је уверен да је Савонарола на то циљао, и да је својим проповедима једнако дражио свет противу својих противника, али његови следбеници нису разумели његове мигове. У »Владаоцу« он објашњује да је Савонарола пропао стога што је био »ненаоружан пророк«. Успевају само они реформатори који су у стању да своје реформе наметну силом, реформатори као Мојсије, Кир, Тезеј и Ромул, који шире нове идеје, идући на челу једне војске, као »пророци наоружани«. Савонарола је ишао напред голорук; дејствовао само речју, хтео да се држи оном вером коју је људима уливао. И зато, чим је једног дана та вера стала слабити, он се срушио као идол с ногама од иловаче. Ове рефлексије, саме по себи, нису нетачне, али је уопште погрешно то гледиште на које се Макиавели ставља кад говори о Савонароли. Он га не цени као апостола већ као политичара, – и онда се само пита зашто тај човек, који је толико узбудио своје савременике, ипак није постигао никакав трајни политички успех. Посматрати Савонаролу с тог чисто политичког гледишта, значи бити слеп за оно што је главно код њега, за његову моралну мисију. У политичком смислу Савонарола је одиста пропао, јер је на крају крајева дочекао да га спале у тој Републици којој је он дао устав. Али његов прави позив није био да постане диктатор Флорентинске Републике! Његов је прави позив био да изазове потрес у души својих савременика, да пробуди савест у њима, да их повуче собом на виши морални ниво, па ма, на крају крајева, морао тај покушај и главом платити… Замерати њему што није био „наоружани пророк«, што није поклао своје противнике, и што није мачем ширио своје идеје, има исто толико смисла колико замерати Исусу што је ушао у Јерусалим са дванаест апостола а не са четом војника, и што није побио фарисеје, пре него су они њега разапели.
Велика морална криза коју је савонаролина појава изазвала у Флоренцији, није се Макиавелија ни дотакла. Његова душа није била обогаћена никаквим новим осећајем: у њој није забујало ништа необично. Једино, његов ум био је обогаћен једним политичким искуством више. Из трагедије Савонаролине Макиавели је извео ту поуку, да се чисто моралним утицајем не може створити ништа трајно, и да овим светом влада мач а не вера. И за цело, такав коментар још никада нико није написао на живот једног апостола и мученика!
(Наставиће се.)
СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ.
Извор: Српски Књижевни Гласник
ХАНДКЕ је ТА ЕВРОПА, које нажалост НЕМА
simonida , 09/03/2009,
Petar Handke ceni ISTINU, ceni PRAVDU, ceni DOSTOJANSTVO! kao Covek, kao PESNIK, kao PISAC i kao NEUTRALNI POSMATRAC,kao ISTINSKI GRADJANIN EUROPE, pokazuje gde SMRDI i gde je TRULO u nasoj „lepoj Europi“! on ima HRABROSTI, ima DAHA, SMELOSTI da udara na AZDAHU, na pomahitnalu HIDRU ZLA!
HANDKE je TA EVROPA, koje nazalost NEMA, HANDKE je ta EUROPA kojoj mi hocemo, EUROPA GETEA, IGOA,VOLTERA a ne ovaj falsifikat koji nam se nudi, … HANDKE je najbolje sta EUROPA moze da nam da!
Извор: Политика Online (коментари корисника)
За знање је потребан рад, време и дисциплина
Netakticnost
Evgenija – Jan 16, 2004
= nepromisljenost ->sujeta->narcizam->zlo(ratoborno neznanje)->nemir i nered u mislima-> nezadovoljstvo -> duhovni pad->moralni pad…protivrijechnost priblizhavanju mudrosti..
&Lunja& – Jan 16, 2004
= nepromisljenost ->sujeta->narcizam->zlo(ratoborno neznanje)->nemir i nered u mislima-> nezadovoljstvo -> duhovni pad->moralni pad…protivrijechnost priblizhavanju mudrosti..
Ti si ovo nazvala netakticnost…moze, samo je ovo ublazen izraz za
nemoralnost…
Nepromišljenost ljude navodi na agresiju. Ostavsi sam nakon sloma, nakona gubitka, covek trazi izlaz, priblizavanje i nacin da da iskaze svoju potrebu za obracunavanjem.
Sujeta je vodic ali ne i narcizam, ne jos. Ako narcizam postoji, on ce se prvenstveno ispoljiti, tako da sve drugo nakon toga je samo uzaludno uskladjivanje. zlo i ratoborno neznanje idu jedno sa drugim. Neznanje budi porive zavisti, ljubomore, sto uslovljava taj nemir misli jer se trazi put ka samodokazivanju, a nema ga…nema na osnovu cega iz praznine da se izlije znanje.
Za znanje je potreban rad, vreme i disciplina, a ako toga nema..svaki naredni korak je samo udaranje u zid, svuda, u sebi, u okolini, stvara se osecaj odbacenosti i nesigurnosti. Umesto zelje za dokazivanjem kroz trazenje nacina za napredak, poboljsanje, u nemoci i razbijenoj svesti, radja se zlo…
Predavanje zlu je najlakse u agoniji jer obazrivosti nema. Postoji samo nebulozna teznja za ostvarivanjem svoga cilja ali ne iz ljubavi, ne iz zelje da se pokaze svoja srast za sopstvenim zivotom, vec samo da bi se preko najgorih nacina dolso do Pirove pobede.
nema rezona, duh ne postoji, ubijen je vec prvom mislju o zlu.
Moral..diskutabilno. Koliko je takva osoba imala morala? Ikada? Moral se ne gubi tek tako, moral je nesto sto se gradi kroz zivot, od deteta, teznja za raspoznavanjem u drustvu. Moral je visoka instanca, sadrzi u sebi osnovne zivotne komponenete. Ako je covek tek tako u stanju da razbije sve moralne kodekse, znaci da nikad nije bio svestan njihovog znacenja, da je trebala samo jedna iskra, pa da taj moral padne u blato. Iz blata, težak je put nazad. Svetom vlada poredak, zelja za mirom, za skladom, duhovne vrednosti su svetinja..ne bacaju se od sebe, to se cuva…
Protivrečnost mudrosti…svaki postupak koji je nagao, koji je impulsivan i koji je vodjen agresijom, rusilackim osecanjem koje je u sustini, samo destrukcija samoga sebe. A onda, zlo opet preovladava jer..kada se do te mere pomuti misao, svaki trag bice zelja za nazad ali nikada nazad ka moralu. slomljeni duh se skoro nikada ne oporavi, ostaju tragovi koji se pretvaraju u samosazaljenje. Sada moze biti reci o narcizmu. Odjednom, sve je vazno ali..i dalje ne zbog okoline, samo zbog sebe. Okretanje na sruseno i unisteno se zaboravlja. A okret znaci i spas jer ako je covek sposoban da svojim poslednjim ostacima istinski izgradi sebe, nece vise misliti na sebe, vec na druge. Mnogo je ljubavi potrebno za to.
Depersija nije stanje bolesti, depresija je svesno ubijanje zelje za boljim, a bistovanjem u boljem ali..utapanje u samozivost ne pomaze. Posotoji boje uvek, samo ga treba prihvatiti ali ako to bolje, ne donosi i dominaciju, onda nije bolje.
Kazu psiholozi, ako posmatras casu, koja puna do pola, hoces li reci da je poluprazna ili je polupuna? Posmatraces je upravo onako kako posmatras sebe…Polupuna casa je pozitivna misao, snaga za dalje ali..tako treba posmatrati tu casu jos na pocetku price, pre sloma, pre agresije, pre utapanja u zlo, pre bacanja poluprazne case.
Човек је постао и опстао због природе, не она због човека
U zdravom telu zdrav duh
..Stela – Apr 12, 2004 02:24
Da li…?
Cuvena izreka: „U zdravom telu – zdrav duh“, ima vrlo uslovno znacenje. Jer, dusa je ipak starija od tela, a odakle ona dolazi i gde ona odlazi, to jos uvek ne znamo? Covek (kao i zivotinja ili svako zivo bice) kada izdahne – izdahne svoju dusu… Dusa je ta koja telu daje zivotni ritam i cini ga zdravim.
Jos u drevnoj Kini lekari su dobro znali da emocije imaju veoma jak uticaj na ljudski organizam. Emocije su u stanju da izazovu razlicite bolesti i kod veoma snaznih ljudi – dovoljno je samo da izvrse „udar“ na najosetljivije mesto u organizmu i tako nastaje bolest.
Naime, sva oboljenja koja su uzrokovana odredjenim psihickim stanjem ili poremecajem u medicini se zovu – psihosomatska oboljenja. Ona se uvek javljaju na relaciji dusa – telo. Cak i drevni kineski lekari su znali da se „ljudski strah lepi za slezinu i da neuroze unistavaju jetru“. A u stroj Grckoj, pre postavljanja dijagnoze lekari su zahtevali od bolesnika da prespava jednu noc u hramu Eskulapa i nakon toga da im „isprica sta je sanjao“.
Poznato je da su uzroci histerije uvek psihicke prirode, kao i da za njenu pojavu ne postoje nikakvi fizioloski razlozi – na ovoj postavci se bazira i frojdisticki pristup lecenju psihicikih poremecaja (razliciti oblici neuroza i psihoza). Dakle, uvek kada postoji patnja duse – dolazi i do bolesti tela.
LJUBAV I MUCNINA UVEK POGADJAJU SRCE
Na osnovu zajednickog istrazivanja tima lekara i psihologa postavljen je zakljucak da: „i ljubav i mucnina prilaze kroz srce“. Medjutim, ni drugi organi u ljuskom telu nisu postedjeni od „udaraca duse“. Odnosno, „ranjena dusa“ najcesce pogadja kardiovaskularni, disajni i probavni sitem. Ali, cesto su i oni vidljivi delovi tela izlozeni „jakim udarcima duse“, npr. to su: koza grudi, ledja i ruku. Interesantan je podatak, da slepi ljudi mnogo redje pate od ekcema, psorijaze, osipa i nekih drugih koznih oboljenja.
ZENE SU CESCE „ZRTVE“
Zene su cesce zrtve razlicitih psihosomatskih oboljenja – inace, one su sklone verovanju da su uzroci njihove telesne patnje psiholoskog porekla ili prirode.
Dok, muskarci manje veruju da su psihicki problemi glavni uzrok za neka oboljenja u njihovom organizmu. Kod njih emocije veoma cesto imaju „kraci rok dejstva“, takodje oni se i brze „prazne“ od emotivnog naboja.
http://www.astrolook.com/magazin/doc/43.shtml
..Stela – Apr 12, 2004 02:44
secam se reci, Dusana Radovica koji je bio dugogodisnji bolesnik, necu moci da ponovim njegove reci ali je zvucalo slicno ovome; “ Toliko sam bolestan, ne znam vise ni od koje bolesti bolujem, sve me boli“, a imao je tako zdrav razum, toliko mudrosti i aforizama i dubine i istine u njima koje sa оdusevljenjemcitamo.
Miroslav Antic, pisac, pesnik i genije, takodje bolestan covek; i jos mnogi drugi.
Nisu bili sportisti, niti su imali zdravo telo ali im je duh bio nenadmasan.
Ovaj topik sam postavila, inspirisana Sanjinom fantasticnom dijetom koja je ujedno i nacin ishrane za uvek a postirana je na forumu Zdravlje. naime, dijeta je fenomenalna i sve sto ja znam o zdravoj ishrani, nasla sam na tom topiku i jos mnogo vise, sto me je iskreno fasciniralo. Verujem da je hemijski balans u organizmu veoma vazan iako se ne pridrzavam toga jer se odlicno osecam ali je dobro znati unapred ili na vreme krenuti sa zdravim nacinom zivota ali takvaishrana zahteva mnogo truda i razmsljanja o sopstvenom stomaku, zdravlju, da ne kazem cistoj hemiji i fizici koja me manje fascinira jer zelim da budem i tu oslobodjena i spontana. Kako je moguce, u danasnjim uslovima prepunim jurnjave i stresa, imati vremena da mislis na i danima unapred sebi pripremas hranu a da u isto vreme, volis i brines o svojim ukucanima, budes duhovan, bavis se rekreativnim sportom, nabacis koji topik na netu i radis na poslu?
Stamena. – Apr 12, 2004 15:23
Ne bih sad ulazila u razglabanje tipa ‘kokos ili jaje’, ali mislim da je sprega duh-tijelo dvosmijerna.
Ko je u boljoj fizickoj normi, moze bolje i da razmislja. To ima veze sa radom cijelog organizma, a narocito sa dotokom krvi u mozak. Ne mislim ovdje samo na inteligenciju, nego i na opste mentalno stanje, kao i odnos prema drugim ljudima. Znam sportiste koji ne bi imali koncentraciju da procitaju ni pripovijetku, ali imaju normalan rezon i izuzetno su pozitivne osobe.
S druge strane, ako je duh zdrav, osoba razmislja i o odrzanju tog duha kroz fizicke aktivnosti. Naravno, ne mislim da svako mora profesionalno da se bavi sportom, ali svako sa malo zdravog razuma ce se truditi da odrzi fizicku kondiciju.
Mislim da je tu umjetnost izuzetno vazna. Ja sam daleko od kreativne osobe, ali dobra muzika, predstava ili vizuelni dozivljaj podignu duh i navode na tjelesnu aktivnost.
sanja* – Apr 12, 2004
Eh, Stamy,
kako to umetnost navodi na telesnu aktivnost?
Ne mozes to generalizovati.
Kako pisanje pesme ili priche moze da te navede na telesnu aktivnost?
Ili slikanje?
Ili komponovanje, svejedno…
(ovo ostalo je OK)
Lunja_ – Apr 12, 2004 15:39
Pozdrav, Stela. Jos jedna tema koja trazi razmisljanje.
Uobicajeno je da je u zdravom telu zdrav duh ali na zalost danasnjice, mnogo zdravih tela ima u sebi vrlo bolestan ili zao duh. Odakle poticu takve psihosomatske deformacije? Samim rodjenjem ili se ta bolest stice tokom zivota, kada se covek svesno prepusta neurastenijama da mu komanduju i da mu uslovljavaju svaki pokret i svaku rec?
Posmatranjem ponasanja ljudi, njihovih reakcija, intonacije glasa, pokreta, dolazi se do kljucnih stavova kakav je duh osobe. Zdrav duh je covekova volja i zelja za zivotom zbog zivota, zbog mogucnosti razvoja i usavrsavanja za sopstvenu dobrobit. Sakupljanje i utapanje u negativnosti ma koje vrste, dovodi do narusavanja i oboljenja, ne samo duhovnog vec i fizickog. Normalan polozaj i funkcija tela se sasvim deformise jer je ispunjena negativnim energijama koje blokiraju dovod cistih kosmickih supstanci, unutar mozdane opne.
Stamena. – Apr 12, 2004 15:52
Sanja, ponekad se pitam da li ti uopste procitas prije nego sto komentarises. Ja sam napomenula da nisam kreativna. Govorim o uzivanju u umjetnosti.
Da li ti se, recimo, ikad desilo da cujes neku pjesmu i da se automatski osjetis bolje, a onda krenes nesto fizicki da radis?
Lunjo, izuzeci uvijek postoje da bi potvrdili pravilo.
Lunja_ – Apr 12, 2004 16:28
Biti kreativan podrazumeva vrlo sirok dijapazon posmtranja sveta oko sebe. Sto je covek otvoreniji ka samom sebi, to ce njegova kreativnost biti izrazajnija, nesputanija. Covek prvenstveno mora biti otvoren prema samom sebi, da poznaje svoju unutrasnje stanje, da zbog dara zivota i svesti zeli razvoj, napredak, usavrsavanje.
Sputavnja sopstvenosti, svog duha, svojih misli i zelja, ne moze razviti osecaj ili sposobnost kreativnosti, ni u cemu. To je tipicno za nihiliste, za mizantrope, ljude koji same sebe sputavaju u zivotu.
Kada covek ima slobodan duh, slobodnu misao, on moze i sme da se krece i da dobija zelju za ucenjem. Ne mora biti profesionalac u necemu, dovoljno je da nalazi zadovljstvo i radost bivstvovanja.
Baviti se sportom profesionalno i zbog prestiza, velika je razlika. Inat i bes, losi su gospodari ali otvorenost i nalazenje smirenosti i dusevnog zadovoljstva u bavljenju vezbama, je sasvim dovoljno da bi covek odrzao zdravu i cistu svest.
Ako neko ne ume da slika ali voli da se okruzuje odredjenim objama u enterijeru, u amaterskom bavljenju nekom aktivnoscu ili vrstom umetnosti, je osecaj za sopstveno zadvoljstvo, za ispunjenja zivotnog znacaja i smisaoni razlog postojanja takvih delatnosti oko njega.
Ljudi se vrlo cesto odricu nekih svojih teznji jer im je misljenje ili reakcija okoline vaznija. Covek postoji zbog sebe, ne zbog drugih i ako nije u stanju da u sopstvenom bicu pronadje srecu, onda mu nista i niko ne moze pomoci. Kada neko dozvoli sebi da uticaj okoline prevagne, da mu se umesa u svakodnevni zivot, takav covek zivi pakao od zivota.
Psiha je podlozna takvim negativnostima jer se javlja osecaj kompleksa, ugrozenosti, straha i podpadanja pod tudje ruganje i omalovažavanje. Takvi razlozi nisu adekvatni da se covek ne bavi onim sto voli jer komentari te vrste ne govore o onom ko pokusava da svoj zivot ispuni zdravim i kreativnim stvarima, vec o mizeriji i nesposobnosti drugih da se otvore ka samima sebi.
..Stela – Apr 12, 2004 16:36
Ako se svi, radjamo i na ovaj svet dolazimo OKRNJENI, a vaspitavaju nas ljudi koji su vec samim svojim rodjenjem isto tako okrnjeni kao i mi, postavlja se pitanje, sta je uopste zdrav duh, sta ga karakterise, kako se prepoznaje? Mislim, da se svi mi, radjamo losi i da je odrastanje i sazrevanje samo pruzena sansa da se popravimo i postanemo ljudi. Neko u tome uspe a neko skrene sa puta, Lunja je to lepo objasnila u svom komentaru. Umetnost, sto malocas rece Stamena oplemenjuje i nadahnjuje, nekako postajes laksi, dobijas krila i sa velikim optimizmom koracas prema cilju koji je do pre pola sata bio sasvim sporedan a on ti opet otvara neka nova vrata. Macho man, bila bih veoma cinicna ako se ne bih slozila sa najnovijim naucnim istrazivanjima jer nemam svoja, te ih ne mogu pobiti. Znaci, moram usvojiti ono sto mi se kao istina trenutno nudi, mada se sa Sanjinim komentarom 100% slazem jer koliko sutra, ti isti dokazi, mogu biti pobijeni novim. Zato, sve uzimam sa rezervom pa i konstataciju da dusa ne postoji.
„Kada neko dozvoli sebi da uticaj okoline prevagne, da mu se umesa u svakodnevni zivot, takav covek zivi pakao od zivota.“
Takav covek gubi sebe. Znaci, potrebni su nam casovi opustanja i samoce kako bismo se suocili sa svojim unutrasnjim ja i napunili baterije. Danas to iziskuje veliki napor jer je sve podredjeno oskudnom vremenu i vecitoj jurnjavi.
Ponekada zalim sto nisam rodjena u nekom zaostalom plemenu na suncanim i peskovitim obalama mora.
Lunja_ – Apr 12, 2004
Stela, za cime zalis??? Zar nema oko tebe i sunca i mora i peska i sjaj rose na drvecu i mirisa cveca? Ima svega i svakog mira svuda…samo..zeli li covek to da vidi, da oseti zbog sebe, ne zbog sveta…to je pitanje.
Svet neces promeniti, ma sta da radis. Ludak ce ostati ludak, ubica nece postati dobar covek…Svet ostaje isti, manje ili vise ali i ti imas svoje pravo na svoj deo, koji moras da cuvas u sebi i da smes da ga otvoris i pred drugima i ma kako kidisali na tebe, da im ne das pristupa. To je snaga volje i snaga duha. Zli ce uvek pokusati da ubiju svako doboro u tebi, ubedjujuci te kako to nije dobro..samo zato jer ga nemaju sami, jer misle da im je svet kriv za sopstveni promasaj. Posmatraj ljude oko sebe i videces to. No..budes li dozvolila da te ubija tudja malicioznost i nesposobnost zelje za odrzanjem zdravog zivota u sebi, to je njihov problem, ne tvoj.
U coveku je uvek neko sazaljenje i neka humanost, da se otvori i ka takvima, pokusavajuci da ih preobrati i izvede iz stanja letargije. No, svako mora da zeli zdravlje za sebe. Nema leka koji ce mu pomoci ako ne pomogne sam sebi.
Zivot se voli zbog zivota…svako od nas dise sam za sebe. Kakav ce mu biti „ukus“ daha, to je stanje sopstvene svesti…
..Stela – Apr 12, 2004 17:03
Lunjo, ti si potpuno u pravu ali ja ne mogu da uzivam u prirodi na prirodan nacin, mogu da pomirisem cvet, da radim u basti da setam u parku ili sumici ali sam uvek sa mislima u gradu, na poslu, planiram, nema potpunog opustanja kao kada bih zivela jednim prostim zivotom bez stresa i bila na pravi nacin prepustena prirodi uz onaj cuveni osecaj kao da si deo nje i ona deo tebe.
Lunja_ – Apr 12, 2004
Stela, ako ne smatras sebe delom priрode..kako onda zivis? Kako dises, kako postojis? Kako mislis? Posao, materijalno, planovi..to je sve vestacko. Moras zadrzati sеbe u sebi i zbog sebe…Sve ostalo bez toga nema nikakvog znacaja.
Sve moze bez tebe, cak i priorda. Zato umiremo jer ona postoji sa nama ili bez nas. Sve ostalo je umisljenost znacaja covekovog postojanja i da bez njega ne bi bilo nicega drugog…Covek je postao i opstao zbog prirode, ne ona zbog coveka.
Stamena. – Apr 12, 2004 22:35
Da li ste imali nekad teske periode kad oslabite i fizicki i psihicki? Vjerovatno da svi jeste.
Sigurno onda znate da oporavak mora da ide paralelno, ne mozete biti bolji duhom, a da ne oporavite tijelo. Naravno, ni obrnuto ne ide.
Postoje i ljudi koji su rodjeni kao invalidi. Mnogi od njih, zahvaljujuci svom duhu, postignu mnogo vise nego sto su se svi nadali. Nekako simultano, kako osjete napredak u fizickom smislu, budu ohrabreni i psihicki se osjecaju bolje.
Proces se onda dalje nastavlja.
Извор: SerbianCafe.com (дисусије)
Много је важније бити вољен него волети
Sta je unistilo ovaj svet
H_O_T_M_A_N – Jun 12, 2001 17:48
Posle dugog razmisljanja, citanja kojekakvih gluposti na diskusijama, svadji oko vere, religije i nacija, ustanovio sam da je ovaj svet unistila ljubav koja ne postoji.
Ljubav ocigledno ne postoji na ovome svetu, to mogu i da dokazem.
Iz dana u dan je sve veca mrzja medju nama, zasto pa zato sto nemamo ni malo ljubavi.
Ne znamo da volimo ono sto nam je priroda dala, sto nam je neko dobrotu podario.
Ta ljubav se javlja samo u nekim trenucima ali primetio sam da se brze izgori nego sto se pojavi.
Stvar je u tome sto je i ovaj svet unistila nasa vera.
Delimo se na vernike, burzuje i siromahe, pametne i glupe.
Niko na ovome svetu nije zahvalan sto mu je neko neku dobrotu podario.
Svako radi protiv svakoga, a ljubav se javlja u nekim slucajnostima i brzo odladi.
Mislim da ovaj svet, mi sami, netreba da ivimo na ovome svetu jer ga samo unistavamo.
Covek nije usavrsio svoj mozak, svoj um, zato se i desavaju ratovi, svadje i ostale stvari.
Koliko sam primetio, niko na ovome svetu ne zna da voli ono sto stvarno i treba da voli.
Osobe koje znam, sve te osobe vole ljude koji su kreteni, koji se boje istine i koji samo lazu.
Zasto????????
Gde je Ljubav na ovome svetu.
Gledam samo kako devojke muskarcima i muskarci devojkama govore kako ga/je vole.
Svaka devojka prica kako ne moze da zivi bes tog muskarca, a posle nekih dva meseca ga ispljuje i kaze da ga nikada nije ni volela.
Zasto devojke toliko seru.
Ne razumem zasto onda te osobe i postoje na ovome svetu.
Ne znju da vole i takve osobe bih trebali da otklonimo sa ove planete,jer bas zbog takvih osoba se radjaju njihovi potomci.
Tako ih i vaspitaju.
Sramota???????
Kolko ce jos da seru.
Bliznakinja – Jun 17, 2001 18:46
Mislim da smo mi daleko od ljubavi u svakom pogledu. Pre svega suvise smo zauzeti materijanim u svakom pogledu da bi mogli i malo da se pozabavimo iskrenoscu. Cak i kada smo obdareni prirodnom zeljom za tim necim istinitim sto ce objasniti zasto postojimo (sto verujem da je na kraju ljubav) okrecemo se filozofiji koja jos vise komplikuje stvar. Ako zaista volis ne moze niko to da ti oduzme. Najvece bogatstvo je samo u sebu, u osecaju. I ako zaista osecas da te prozima ljubav, znas da si dovoljno pocastvovan samim tim i ne ocekujes ljubav za uzvrat. Ozbiljno, koliko ljudi znate da su zaista voleli a kamoli da ih je neko voleo isto tako i toliko nazad. Skapirala sam da sto vise imamo to smo dalje od istinitog, univerzalnog osecaja koji je jedini moguci nacin da prozivimo ovaj zivot bez pitanja kao zasto, kako, koliko……..
Ljubav, u stvari taj tako prosti ali uzviseni osecaj je dar koji se gubi u danasnjem svetu sve vise. Njemu tezimo, ali sve smo dalji….. Mozda imam prednost sto znam, kapiram ali da li sam toliko jednostavna, toliko na kraju uzviseno prostodusna da ne ocekujem nista za uzvrat? Ne znam. Jos uvek zelim nesto za uzvrat…..
I sta onda da ocekujem od drugih? Ljubav je nesto sto svi znamo na neki nacin, ali ta uzvisenost – mozemo li zaista da je dosegnemo? iskreno, licno, nisam bas sigurna iako bih zelela da verujem…….
Dawsa – Jun 20, 2001 21:11
Hotmane, Hotmane.
Kako je zajebano kad srce zaboli i shvatis da je ova planeta sranje, ali nastavis da furas stari fazon i prepremis sebi omcicu oko vrata.
Obrati paznju genije. Ova planeta je ‘ebeni pakao i ako to shvatis dobro ti je krenulo. Ljubavi ima, ali je moras naci. ako je ne nadjes, ne znaci da je nije ni bilo nego da nisi dovoljno dobro trazio. Ljubav je ljubav i ne podrazumeva reci „volim te“ ili „umro bih bez tebe“. A naravno da je nije lako naci, ali je najveci problem kada umislis da si je nasao, e tu se placa na mostu, a kasnije i na cupriji.
Smisao ove planete i jeste u davanju, a ne u uzimanju. Kada to shvatis prakticno, a ne samo teoretski krenuces putem kojim se redje ide.
…
Jos par reci, da li ti je palo na pamet da svoju ljubav ponudis nekoj koja ce to ceniti a ne onima koje su za tebe neuhvatljive? Mnogo je vaznije biti voljen nego voleti.
kada shvatis da ti izmedju ljubavi i pozude biras pozudu i kada pozuda prestane ti pljujes po ljubavi, bice ti jasno da nisi bas cist.
Jos malko gluposti koje mozes da uradis, svakoj narednoj devojci se naplati za ono sto te je neka druga povredila u proslosti jer ces jedino tako biti siguran da ti nema spasa.
Razmisli da posle svake veze postanes jos bolji prema zenama ma koliko neke od njih bile zle. Patices 1000 puta, ali ce se jedna naci koja ce to umeti da ceni i to je „trica“ Hotmane, ista ona kao sto je Sale Djordjevic zabio Hrvatima. Sve prethodne ce biti nevazne, sve buduce … njih vise nece biti. Naci ces svoj mir.
missy – Jun 26, 2001 07:49
Bliznakinja, materijalnost cesto biva samo izgovor za neiskrenost.
Marija, mozda ste se trebali koji put posvaditi (mozda ne bi te 2 rijeci shvatao tako tragicno)…
Sta je ljubav? To nije samo osjecanje koje gajimo prema suprotnom (ili manje suprotnom) polu. Voljeti mozemo sve ljude s kojima cesto dolazimo u dodir.
Ljubav treba davati, da, a ne uzimati i ako se kojim slucajem desi da mi nismo vise u (ljubavnom) kontaktu s tom osobom volimo i dalje. Nemojmo gaziti po svom ponosu i dostojanstvu. Kad nam neko kaze da vise ne zeli da nas vidi, znaci bila je u pitanju tek zaljubljenost, postujmo to. Ali voljeti mozemo i dalje. Ljudi cesto nismo svjesni da imamo „srce“ veliko za sve ljude koje srecemo za zivota. U meni je djelic svake moje ljubavi, svi su ostavili trag i ucinili me boljim covjekom, jer sam odabrala TAJ put.
pozdrav svima
Извор: SerbianCafe.com (дискусије)
И тако почне када лавина крене јер…реч када је једном груба, тешко ће икада више бити мира…
Predrasude i Istine
&Lunja& – Mar 13, 2004
Zivim u svetu vrhunske tehnologije Ono o cemu smo citali po stripovima, zabavnicima, knjigama o naucnoj fantaziji, danas je postala ostra realnost. Nekada, prilazili smo tim izumima tehnike sa cudjenjem, po malo sa strahom, sa nevericom ali..iz toga se izrodio jedan novi svet, koji je potisnuo onaj stari…nema vise pisama koja je draga ruka pisala, onaj neko u cijim smo mislima toliko uvek hteli da budemo, odvojeni smo nekakvim zidovima po kancelarijama, ciji prostor odjednom prima nekoliko desetina ljudi, ali..nema vise onog ljudskog dodira, nema proca ujutro, ljudi namrsteni i sledjenih lica srecu nas po holovima, hodnicima, liftovima, iz dana u dan, ali ni dobar dan..kamo li ono nekada, da se jedva ceka da se isprica juce dozivljena prica, zivimo sa ovom dusevno praznom i tehnoloski svemogucom kutijom ispred sebe…i otudjili smo se.
Ne znamo ko je tamo, iza ovog ekrana, kako izgleda, kako dise, kako se smeje, kakav mu je pogled kad se namrsti..da li je to samo dnevni bes na birokratiju, glupog sefa koga mora da trpi, nesnosnu koleginicu koja ne zatvara usta po ceo dan, netrpeljivost prema komsiji jer eno, opet ima nesto novo u kuci…ili..je to nesto vise, sto moze da srusi mnogo nada u svet, i ovako vec izopacen, to..sto se ne vidi..da li je bolje odmah staviti u karantin osecanja i tamo drzati, bez milosti jer..ne znamo, ako odskrinemo vrata hoce li odande izaci demon iz prica ili..tek samo covek, usamljen ali jos po malo srecan, sto je ziv…
Predrasude…doci ce nam glave i dolaze, zar ne? Cesto se plane, razbesni, tresnu nevidljiva vrata pred nosom persone non grata…
cuje se kako se lomi staklo neceg razbijenog, momentum iritiran recju, misli, izborom reci u jednoj recenici, ponekad bez tacke, ponekad spojenih reci, a ne pripadaju tako pravopisu ali..neka..samo neka bujica krene, treba je neko, „greje’ hladan zivot, „tesi“,
a dusa…Gde je dusa? Ima li je jos negde il je rec istina ubijena pojavom dva tri svemocna dugmeta, koja mogu da izbrisu iz postojanja celi jedan zivot, koji je izasao u susret nama, u ovom paralenom svetu…Gde je ta duša, o kojoj se govori, valjda kao nikada pre,
gde se veronauka, kao nauka, kao rec, vise ne kritikuje, ne stavlja se onaj ruzni pecat na nju ali..kao da je to samo rec, i dalje, samo misao, ne previse glasna i ne previse jasna…I svetost i svetla nekih dalekih svetova..pa sad, ako je neko dovoljno lud, kao ja,
da kaze da krade zvezde, ko se usudjuje da zivi zivot zbog zivota,
u prkos onom dugmetu, tako snaznom, sto moze da obrise celo moje zivot jer..jesam li ja odista ziva ili tamo neko, ko ide sa nozem skrivenim ispod plasta od stakla, doci ce, jos samo malo..i zariti taj noz, njegovo secivo jer rec, moja rec, zaseci ce njegove predrasude, bas tamo gde su najosetljivije, a taj neko, hoce da govori o svetu, o vrednosti zivota, o smislu koji se zove predrasuda.
Kazem ja, kao vividni primer ili ti, ili neko drugi, nije ni vazno..vazna je misao, koja je osnova predrasude. Zasto? Zbog cega? Da li je zivot sa njom laksi? Hoce li predrasuda osvetlati neki skriven put ili..zaviti makar i u crno jos vise jer i ovako..ko mari??? Nisam ni ja, ni ti, ni onaj tamo, izmislili zid od stakla, sto deli duse,a ipak..spaja, mnogo vise nego sto se uvidja jer..ziva rec, ostrija li je, zivlja li je, jaca li je, od ove reci, sto je oko vidi, a oko otvara dusu, odmah, nemas vremena ni da uzdahnes…
ni koraka da odstupis…
Istina je tu, slusa nas, smeska se i ceka, strpljivo, doci ce njen red. Kaze: „Samo se vi gospodo, igrajte na ovoj pozornoci, menjajte maske, kostime, neka neka vas, imam ja vremena…vase je vreme ovde, a moje..tamo gore…tamo gde vi necet, ne mozete, a ja, evo i sada me tamo ima…Igrajte na vasem maskenbalu…ludo se zabavljajte..neka vas neka…Vi ste ipak, samo ljudi, a ja..ja sam vreme, vase, proslo i buduce“…
Eto..pa sad, kako vam drago…ko zna, mozda i u predrasudi zivi neki zivot ali..dobro je da nije moj…
..Stela – Mar 13, 2004 00:40
„ali..nema vise onog ljudskog dodira, ema proca ujutro, ljudi namrsteni i sledjenih lica srecu nas po holovima, hodnicima, liftovima, iz dana u dan, ali ni dobar dan..kamo li ono nekada, da se jedva ceka da se isprica juce dozivljena prica“
Draga, Lunjo, ne mogu se sloziti sa tobom po pitanju ljudi koji me okruzuju. Mozda sam, sticajem okolnosti i ziveci u podneblju vecito zelenih prostranstava gde su ljudi neposredni, spontani, veseli, dragi i izuzetno ljubazni, imala srece da upoznam i drugaciji svet od tebe. Mozda, samo drugacije gledamo na ljude ili osecamo potrebu za vecom paznjom, ne znam. Ljudi koji me okruzuju, imaju za mene specijalna mesta u memoriji a u srcu su samo oni koji to zaista i zasluzuju a ima ih jako mnogo.
Добро и зло су измислили људи, а позитивно и негативно су универзални
Directed by Rob Reiner. With Jack Nicholson, Morgan Freeman, Sean Hayes
…
Gledao sam film. U jednom trenutku Nicholson i Freeman razgovaraju u vezi reinkarnacije. Freeman objašnjava da zavisno od tvog zivota , ides jeden stepen nize ili vise u sledeći zivot (ciklus karme)…
Nicholson primecuje da ako u nizu reinkaranacija , budes puz golac, šta možeš onda da učinis da napredujes? da vise balavis od ostalih puzeva golaca?
Lici na sprdnju ali je cinjenica da samo covek može da čini dobro ili zlo, da samo covek može da bude moralan ili ne…pa samo covek bi mogao da napreduje ili ne…
Tako da čitavo ucenje obiluje brojnim prekrsajima protiv logike…
Jer krokodil koji pojede kravu koja prelazi reku, on ne čini ni dobro ni zlo, to nije moralno ili nemorlano delo, on je jednostavno gladan.
I kada jednom bi covek polse reinkarnacije bio bilo kakva živinka, automatski bi bilo prekinuta mogućnost napredovanja ili nazadovanja…
MAGOG (istjerivac neistine)
16. jun 2008.
stvar je u tome što ljudska „logika” prepoznaje dobro i zlo dok zanemaruje polaritete-pozitivno i negativno. Najviše je zla učinjeno kada su ljudi mislili da čine dobra djela, primjera je previše. To samo dokazuje da covjek još uvijek ne poznaje svoju prirodu i da još uvijek ne zna koja je njegova funkcija ovdje gdje jesmo.
Ono što je nekome dobro, nekome je drugome zlo, ali polariteti su uvijek isti za svih.Ako netko razmišlja negativno, to ne znači da je zao. Ako netko razmišlja pozitivno, to ne znači da je dobar. Djela su ono po cemu mi ljudi sebe razlikujemo u dobrom ili zlu, međutim postoji nivo iznad našeg poimanja dobra i zla.
Nije tocno da samo covjek može znati tu razliku, covjek je umislio da samo on zna tu razliku jer nema drugog nacina da sam sebi opravda svoje postupke u zivotu.
hugenot1 (Profesor)18. jun 2008. u 18.10
Sa nivoom svesti raste i nivo slobode, i mogućnost izbora između dobra i zla. Šta može krokodil da odluci? Da pojede kravu ili da je ne pojede.
Ali covek je u stanju da čini izuzeteno plemenita dela ili nasuprot, da čini neverovatne zločine.
Erik From govori o „slobodi od” i o „slobodi za”. O toj „slobodi za” govorim, ona je moguće samo kod svesnih bica, „ sentient beings” kako kažu Ameri…
Данас сиромашнији имају право викати на богате…
Neofeudalizam?
Bob_Marley (lekar) – Feb 19, 2004
Da li postoji?
Molim za odgovor
Mz
Ako zelis Svjetlu,zavoli Mrak – Feb 19, 2004
Jaci kaci, dok slabiji ne sjebe. Tada slabiji postaje jaci….
Da ga jebes, ljudi smo, fuj….
Veliki moralisti i dobrotvori, dvolicnjaci i lazovi pokvareni. Svi bi bili isto ili slicno da su u istoj situaciji. Niski zele postati visoki, ruzni lijepi, bogati jos bogatiji, gladni siti…..
Uvijek zelimo ono sto nemamo, hranimo se znanjem, a gutamo neznanje u zamjenu za slast, bogatimo se da bi si priustili neke prolazne vrijednosti, a tada, ukoliko nam nesto suska u mislima,zaboravimo na moral. Idemo (ne ja,vec oni, iako oni nisu ja, ja sam covjek, pa moram postati ONI) u crkve, Bogu se molimo, a krademo, lazemo, pokazujemo s prezirom pokvarene, grozimo se ubojica, a ubijamo svakodnevno mesozderski i krvolocno, salimo se, a vrijedjamo….
Jaci vlada, slabiji gubi=zakon zivotinja. Ne razlikujemo se od zivotinja, samo sto zivotinje prozdiru samo odredjene vrste, a mi prozdiremo sve, a prozdrijet cemo na kraju i nas same. Organizam ce nas sjebat, srce ce nam otkazat, tumor ce nas pokosit.
Ono sto nastane u trenutku (zivot je posljedica sexa, a ne nevino zanimanje roda) i traje trenutak. Trenutak nam je dan. Mozemo biti isti kao svi, a mozemo jesti samo kad smo siti, mozemo spavati samo kad smo odmorni, i mozemo bacati sve sto smo zaradili, ili raditi da ne bi zaradili….
Jedinu korist koju mozemo izvuci iz toga je pobjeda, pobjeda protiv zakona kojima smo odredjeni. Zivot se moze pobijediti samo tako da ga vlastitim snagama i kad mi to zelimo pretvorimo u NEzivot. Sve ovo ostalo sto svi nazivaju zivotom je prezivanje, a svi mi smo nekima mravinjak, nesvjesno cuvajuci i hraneci nase gospodare, njih, na vrhu….
NADcovjek je pobjeda nad zivotom, pobjeda nad sudbinom i precica koja nas vodi do spoznaje koju iscekujemo cijeli zivot….
Живот је храброст, баш као што је и љубав храброст
Radosti i negativnosti
&Lunja& – Feb 19, 2004
Retka je iskrena radost danas. Ljudi su melanholicni, nihilisticki rapsolozeni jer su uslovi zivota, usled ispolitizivanosti zivotne sredine, ostavili vrlo snazan uticaj na ljudske reakcije i osecaje.
Medjutim, ne nalazi se radost izvan nas, vec u nama. Kaze jedna poslovica, vrlo cesto upotrebljavna u psiholoskim istrazivanjima, zavisi sve od toga kako covek gleda na svet oko sebe. Kao casu polupraznu ili polupunu…
Zasto je ljudima bliskija negativnost umesto makar, potencijalne radosti? Zbog cega se u svemu trazi ono crno umesto ono svetlo?
Sta je to, koja je to misao, koji osecaj koji utice tako snazno
da je brzi od neke, mozda, potisnute misli, pa ako ta pozitivna
misao i postoji, da joj ona druga, mracna i preteca uzme mesto prioriteta?
Koliko ljudi ume da posmatra svet oko sebe sa radosnim osecanjem,
sam za sebe, bez toga da mora da ima dodatak iz tog sposljasnjeg sveta, da pronadje prevashodno u sebi smisao zasto svet moze ili treba da bude lep i prijatan? Da covek sam da svetu svoj impuls radosti? Otudjenost i udaljenost, jos je jedan fakat koji utice
na ispoljavanje negativnosti.
Ipak, u prkos svim ovim cinjenicama koje su potencijalno „opravdanje“ za mizantropiju, zar nije zivot u sustini magija? Lep? blistav?
Zar nije moguce u njemu ima i dobroga ili nade za dobrim, zelje za dobrim? Svako moze da probudi taj osecaj u sebi, samo ako to dovoljno zeli. Posmatrati ceo zivot i svako ljudsko bice iza tamnih naocara, vodi u tamne katakombe duse, gde se osecaji dobrote i lepog ubijaju, nestaju…
Ljudima je dat osecaj ljubavi, zasto se onda tako drasticno izbegava? zar je zadovoljstvo vece, kada je covek vodjen mrznjom, crnim mislima, zeljom da nekoga povredi da bi se osecao „dobro“???
Mnogo smo izgubili u zadnjim godinama, mnogo je dobrog izgubuljeno
iz nas, zarad politike, razorenosti misljenja, nezadovoljstva u sopstvenim okruzenjima. Ostaje nam izbor, uvek, da uzmemo ipak
dobro i napredno, umesto ruznog i teskog. Samo, kao da je lakse, mnogo lakse, uzeti tu jos misao destrukcije, nego malo onog, samo za nas sto cuvamo lepog, pa da ga sebe radi, poklonimo cak i onima koji su taj osecaj zagubili negde, na nekoj raskrsnici svojih puteva.
Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ? 
leave a comment