Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

„Тито је, дакле, био оруђе, а Срби су, и даље, жртве политике која је то оруђе користила”

Извор: Политика Онлајн (коментари корисника)

Напомена: Наслов, делове садржаја из колумне Еве Рас,  коментаре и фотографију одабрао Соларић

Ексер у крушку југоносталгичара

Југоносталгичари не престају да величају друга Тита и његову државу дуготрајног мира, која је додуше једноумљем одржавана, и која се распала у страшним, братоубилачким ратовима. Много сам пута рекла, написала и објављивала да никада нећу опростити Западу што је деценијама подупирао комунистичког диктатора на рачун народа који су насељавали ту државу, људи, попут мене, која сам такође имала све лажне бенефиције; на пример, бесплатно здравство у којем сте могли да се лечите само ако сте имали дебеле везе, иначе су домови здравља били створени да вас прогласе здравима и кад сте били болесни и да вам не дају упут за виши ниво лечења. Тако сам изгубила мајку и мужа.

Поново смо безочно суочени са делом и ликом Јосипа Броза Тита, као да није био диктатор, штампају се књиге о њему, приказујутелевизијскe серије са недвосмисленим симпатијама као да је друг Тито био Свети Сава, а не хедониста чији је дом обухватао цео један архипелаг на Јадрану, а успут, широм земље још на стотине и стотине резиденција. „Није он то понео са собом у гроб, смирите се, госпођо!“ Заиста није, али је јасно показао свој себичан, саможиви став, да не говорим о томе да је за време своје владавине годишње бар пола године био на путу око света, да би имао о чему да обавештава Запад… На крају, мени ће, недужној, југоносталгичари да одрубе главу само зато што желим да ту епоху именујем правим именима.

Иво Андрић и Вељко Влаховић су умрли истог дана и тако збунили комунисте који су о свему бринули. Дуго су већали кога званично да ставеда је први умро, кога ће прво сахранити? Андрић је морао да причека јер је избор пао на Влаховића, а данас кад сурфујете Интернетом лако ћете наћи ко је све тога дана умро кад и нобеловац Иво Андрић, али Влаховића нема, из простог разлога – јер на тим списковима нема локалних политичара…

Ева Рас

[објављено: 17/07/2009]

Еразмо , 17/07/2009,

Поштована госпођо Рас, верујте ми да је Тито, феноменолошки, потпуно неважан. Да није био Тито, био би неко други. Америка је и прву Југославију створила као брану руском утицају на Балкану. Тако је било и сдругом, последругосветскоратном. Тито је био само извршилац, а Руси су били маестрално надиграни и изиграни. Такозвани Југословени добили су невероватан „друштвени систем“, у ком је све било лажно и вештачки одржавано захваљујући, пре свега, огромним америчким субвенцијама, у разним облицима (као што дају, рецимо, и даље Египту.). Кад је Русија поражена у дуготрајној борби која се еуфемистички звала „хладни рат“, Америка је ликвидирала Југославију као непотребан трошак, створила низ прозападних држави на Балкану, и једну проказану Србију, вечну „малу Русију“, али тако уништену и осакаћену да буде неважна и чак и Русима некорисна и неупотребљива. Тито је, дакле, био оруђе, а Срби су, и даље, жртве политике која је то оруђе користила. Не вреди се секирати због историје.

Хвала Ева, одлично! , 17/07/2009,

Молим Еву Рас да више непише овакве Погледе. Није то добро у овом замаху оптимизма. Србија је у идеолошкој реституцији. Визе само што нису а и „светла будућност“ поново је надомак. Постоје нека стања у којима само бајке пролазе а не овакве истине. Знате Ева, преценили сте овдашњу свест и то није грешка. Превенцију нико неволи. Кад загусти, читаће Вас поново. А дотле… Хвала Вам.

Miki Cg, 18/07/2009,

Pozdrav Evi,velikoj umetnici i coveku! Tito i njegovo vreme se opisuje kao vreme ekonomskog blagostanja iako je bolji standard nastupio 70tih sto je otprilike bilo na cetvrt veka njegove vladavine, pre toga je bilo jad i beda! Dobro ako mu i priznamo ekonomski razvitak, cinjenica je da je on bio u svih 6 republika, doduse u nekima izrazeniji, da li to znaci da su i ostali segmenti njegove politike bili dobri prema svim narodima u Jugoslaviji?

Cinjenica je da je on politicki unistio srpski nacionalni prostor, srpsku drzavu, i vratio je u doba pre balkanskih ratova 1912 god. i tako obesmislio sve srpske zrtve od 1912-1945.god i takva njegova politika kojoj je on bio kreator i po zadnjem ustavu 1974. a i pre od 1943.po Avnoju je dovela do krvoprolica 90tih!

A price da je on Staljinu rekao NE ’48 i da je tako spaso sve nas inace bi zavrsili kao Poljaci,Madjari,Cesi itd,a pogledajte de su oni a de mi posle njegovih „zakuvavanja“ na ovim prostorima! Ja mislim da to on nije uradio zbog nas nego zbog sebe, zbog vlasti, nije mu se vracala vlast Staljinu koji mu je istu dao ulaskom sovjetskih tenkova ’44, jer sta bi uradio da su Sovjeti napali?

Pa borio bi se do poslednjeg Srbina, kao sto je i ranije praktikovo, i onda napustio zemlju…otiso bi kako je i doso…Nije imao sta da izgubi,u svakom slucaju,osim vlasti…A nama na vlast bi doso neki SSSR kadar koji nas ne bi politicki unistio i ne bi morali ratovati ko ’90tih a mozda bi jos postojala druga Jugoslavija!

A o Titovoj Jugoslaviji se i danas pricaju bajke,sto o zivotu sto o ustrojstvu, a kraljevina Jugoslavija se zanemaruje a fakat je da se prva raspala stranom oruzanom agresijom spolja a druga sama od sebe,migom nekih stranih sila,koliko je bila na klimavim nogama ustrojena od velikog vodje sto je i uostalom i bio njegov zadatak kad je doso na vlast 1944.godine!

Advertisements

„Bilo nas je mnogo u Bosni koji smo bili za mir. Ali nije Islamska zajednica”

Posted in геополитика, повесница, политика, религија by Соларић on јун 6, 2009

Коментар преузет са Политика Онлајн (коментари корисника)

Оклеветани Андрић

Милка Лучић

[објављено: 16/04/2009]

Hasan Sinanovic, 17/04/2009,

Nazalost gospodine Dzenane Svetislav je u pravu. Nema nikoga kome je Islam zajednica BiH zahvalnija nego vahabitskoj Saudiji. Sinoc sam se vratio iz Sarajeva i na skoro svakoj dzamiji pise da je obnovljena „bratskim'“parama iz Rijada. Pa ako su pare iz Rijaada bratske a on je vahabitski, sto znaci da su i ovi takozvani nevahabiti jako bolecivi prema vahabitima. Jer kakvi bi drukcije mogli biti prema braci. Ali ovo pisem bas zbog toga. Ta Isl, zajdnica koja je bliska braci iz Rijada jos prije rata 11. januara1991 u sluzbenom“Preporod“ objavila zestok napad na vahabizam Kao musliman pratio sam to. Bilo je to biti ili ne biti zbog rastuceg uticaja te ideologije

adnan hasanbegovic, 18/04/2009,

Dragi sunarodnice Dzenane i ja sam jedan od tih „muslimana“ koji su bili protiv rata. Komunisticki sam vaspitan zato sam musliman samo tradicijski. Tacno bilo nas je mnogo u Bosni koji smo bili za mir. Ali nije Islamska zajednica. Ona je, ja to s tugom moram istaci bila jedina vjerska zajednica u BIH koja je otvoreno i u svojim sluzbenim novinama propovjedala ratnicki dzihad i unistavanje sekularne Bosne i ne samo to nego se i ukljucivala u planove unistavanja svih neislamskih drzava. Ja ne znam sta su pravoslavni i katolicki autoriteti govorili tajno, vjerovatno su i oni pripremali teren za rat. Ali javno nigdje nisu publikovali natpise kakve je u “ Preporodu“, “ Takvimu“ i “ Glasniku vrhovnog vjerskog starjesinstva“ publilkovala Isla. zajednica. Ja sam zato morao da napustim Bosnu i sada zivim u inostranstvu

Srodne teme:

Зашто код нас долази до стварања дублета као што је еуро – евро, где су се медији и грађани поделили по идеолошкој основи!

Posted in Србија, друштво, култура, књижевност, медији, повесница by Соларић on април 23, 2009

Може ли без турцизама

… Може ли се замислити Андрићева На Дрини ћуприја без турцизама – један се налази и у самом наслову?

Турски називи необично добро пристају појединим локалитетима или градским четвртима – Топчидер (тобџијска долина), Дорћол (раскршће), Булбулдер (славујева урвина), Карабурма (црни гребен), Демир-капија (гвоздена врата), Ћуприја.

Како би вам звучала чувена песма Емина Алексе Шантића ако бисмо је лишили турских речи и заменили српским (онде где је то могуће) и да ли би то и даље била песма? …

Доцент на Филолошком факултету у Београду

Мирјана Маринковић

[објављено: 08/03/2009]

Ћирилица се пише срцем , 08/03/2009,

Нисам чуо да се ико озбиљан жали на постојање турцизама у српском језику, па нам чланак заправо ништа посебно и ново не доноси. Још једном пласиран исти текст. Занимљивије би било истражити зашто код нас долази до стварања дублета као што је еуро – евро, где су се медији и грађани поделили по идеолошкој основи! Тзв. прозападни, јако идеолошки и политички обојени пишу и говоре (ја кажем: еуричу) „еуро“!, а они с добрим осећајем и који су природно утемељени у српском језику, користе, наравно, облик „евро“ .

Ипак, право, горуће питање српског језика данас је: латиница или ћирилица. Постојање два писма у српском језику је лош изузетак од опште прихваћеног стандарда у свету данас, и последица је политичко-идеолошке интервенције у језик, а не његова природна потреба. Опстанак тог конфузног и накарадног решења је пораз наше језичке, националне и државне политике.

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Једно време на Википедију су имале јаки утицај невладине организације

Posted in Србија, интернет, медији by Соларић on март 7, 2009

Ко патролира Википедијом

Тереза Бојковић
[објављено: 08/02/2009]

Вељко , 08/02/2009,
Једно време на википедију су имале јаки утицај невладине организације и тада су протерали патриотски оријентисане администраторе. Тада је нарушена равнотежа на википедији и никад више није успостављена неутралност.

Википедија је иначе непрофитни пројекат, али Викимедија има право да добија паре, па су те паре почеле диктирати политику. Тада су протерани људи који су направили најбоље чланке о светској историји и географији. Пошто су покушаји манипулисања новцем и политичким утицајем разоткривени, њихови политички покровитељи сада дејствују много на много нижем нивоу, тј само преко неких администратора. Нпр раније су писали да је Андрић хрватски писац, сада такву пропаганду раде на много перфиднији начин.

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Полуистина је јача од ћутања o истини која се кобајаги подразумева

Posted in култура, повесница by Соларић on март 7, 2009

(Не)постојеће дилеме

(„Маргиналије o припадности“, НИН бр. 2834)

Од пре 150 година може се посматрати занимљив систем присвајања туђих вредности. Faggioni, деда Влаха Буковца, био је власник талијанског брода, скрасио се у Цавтату где се оженио локалном девојком, a његов син Српкињом католкињом – у оно доба Срби католици нису били забрањени – Маријом Перић, из којег брака се роди 1855. славни сликар српскокатоличког идентитета.

Да се то прикрије, извесни Божо Ловрић, редактор Буковчевих мемоара издатих у Загребу 1918. „и то латиницом“, како каже Марко Цар указујући да је сликар тражио да се књига изда на ћирилском писму, потпуно преради књигу да је аутор није могао препознати. Буковац, портретиста Обреновића, донесе рукопис у Београд и преда га СКЗ која га објави 1925. па тако скандал око фалсификовања његових мемоара избије на светлост дана.

И у Загребу и у Београду ствар буде заборављена: тамо принудно, у име даљих хрваћења – гле-дајмо шта се тамо ради са Николом Теслом и Ивом Андрићем – a овде, што би се рекло, Бог нас такве дао.
На другој крајности интелектуалних моћи НИН је свога читаоца даривао бисером. Kao што нам полулажне – полуистините енциклопедије из Загреба причају o Влаху Буковцу, Матвејевић – који се прошле деценије представљао као партизански борац од своје 13. године – износи нам неупоредива поређења o Нушићу, Поповићу, Радичевићу, Попи и не знам o коме још.

Оно што нам је на два полуступца рекао Матвејевић је додир светова и планета, кобајаги дијалог, a у ствари, поређење неупоредивог. Нуди јасан допринос даљем својатању. Опет је реч o мајсторству које наше наивно око не види: каже да је Андрић крштен као католик, тврди да су босански католици Хрвати уочи дана када ће, када буде слободе на Балкану, та тема бити проучавана са изненађујућим исходима.

Ипак, полуистина је јача од ћутања o истини која се кобајаги подразумева. Зна Матвејевић како је Андрићев отац ушао у Католичку цркву, ради аустријске државне службе, и лепо мери речи. Прави мајстор.

Зоран Крстановић, новинар, Нови Београд

Извор: НИН (Одјеци),

05.05.2005

Лепота је нешто што се емитује и ДОЖИВЉАВА а не нешто што се мери

Posted in друштво, SerbianCafe by Соларић on фебруар 23, 2009

Nunki – 31. август 2004.

Izucavanja pokazuju da privlacni studenti/studentkinje dobijaju vise ocene, lepim pacijentima lekari ukazuju vecu licnu paznju, lepi kriminalci dobijaju lakse kazne nego manje privlacni osudjenici.

Ruzna istina je da neprivlacni pripadnici nase ljudske zajednice zaradjuju 5-10% manje od prosecno izgledajucih, dok ovi opet zaradjuju 3-8% manje od onih koji su vidjeni od okoline kao lepi. Ovo su vam zapadne statistike, ne neki ‘iskrivljeni’ i ‘poremeceni u vrednostima’ svetovi tranzicionih drustava.

Dimenzije takodje igraju znacajnu ulogu. Visoki ljudi zaradjuju znatno vise, tokom svog radnog veka, nego njihove nize kolege. U proseku, po jednom istrazivanju, na svaka tri centimetra visine, dodajte USD 780 godisnje, u startu karijere.

Debele zene su daleko vise izlozene nezaposlenosti, a i ako nadju posao, zaradjuju bitno manje od njihovih normalno izgledajucih koleginica.

Sto me je podsetilo na situaciju u liftu, nema sat: jedna beba je netremice gledala u mene. Odredjena izucavanja su pokazala da čak i bebe intenzivnije i duze posmatraju lepa lica. :p

Lepi muškarci i žene se po pravilu dozivljavaju kao talentovaniji, prijatniji, ljubazniji i inteligentiniji nego oni koji to nisu. Kontrolisana istrazivanja pokazuju da ljudi radije pomazu privlacnim osobama, istog ili suprotnog pola – stoga sto imaju potrebu da budu prihvaceni ili voljeni od lepih ljudi.“

Ovoliko, da nacnemo temu…

morgana (kradem Bogu dane) – 31. август 2004.

Nunki u pravu si. Ne znam gde si nasao ove teze, ali da stoje istina je. Eto, ja iskljucivo zaposljavam lepe i oku ugodne sluzbenike. Radila je kod mene jedna zena, visoka, punija, cetrdesetih godina. U uredu je primeceno da klijenti ne zele da s njom komuniciraju već da iskljucivo traze da razgovaraju s lepsim mada ne i mladjim zenama. Neki nisu hteli ni da ih usluzi moj sluzbenik koji je bio malo debeljuskast i procelav. Otkako je ovo dvoje otislo zaposljavam samo oku ugodne zene i muskarce. Da ne skodi poslu. Mozete da sad udarite po meni da sam estetosovinista al neka. Dok je lepote meni posao cveta!

Morinake – 31. август 2004.

I zavisi koliko i kako neko lepotu zeli da iskoristi, uopste, u malim stvarima.

I da li zeli.

Mislim da je to mac sa dve ostrice.

Andrić je govorio o lepoti zene, kao o nekoj vrsti tereta, ne mogu se sad setiti…sta je tacno rekao.

Imam jednu prijateljicu, ona je prelepa, mislim da vise ima problema nego nekih prednosti.

morgana (kradem Bogu dane) – 31. август 2004.

Pa jeste, cinjenice su! Imam licnog iskustva i znam da je sve šta si napisao istina. Ko ne veruje neka se udeblja pa vidi sam. Kad ja licno moram da obavim neki posao umesto mojih sluzbenika, ako je vazan klijent, uredim se kao za svecanost i uspeh nikada ne izostane. Oku ugodna vanjština je veoma dobra za poslove. Sta mislis koliko ruznih ovde na forumu ima muda iskreno i sebi i nama priznati da su nezaposleni zbog izgleda? Da se razumemo, ne pricam ja o kvalifikacijama nego iskljucivo o izgledu.

Sporki (sve i svasta) – 31. август 2004.

Odlicna tema sa kojom mozes otici u nedogled. Netko rece, dvosjekli mac – istina, drugi vele – bolje prolaze i opet istina.
Mislim da je sve u stvari posljedica necijeg samopoštovanja. Mozete naci malo majne zgodnu/og ali duhovitiju, pametniju, srdacniju osobu, pa vas ona privuce umjesto neke ljepotice/potana.
A kakvi smo sa nasim self-confident, to je već drugi «padez». Mislim da u tome grmu lezi zec, i ako ga hocete istjerati, trebali bi vjerovati da mozete to i uciniti…

Sporki

morgana (kradem Bogu dane) – 31. август 2004.

Da li bi neko hteo da mu poslove vodi ovakva:
http://www.dropdeadugly.com/dp/uglypics/1-77.jpg
Bez obzira na pamet i kvalifikacije. Koliko bi ljudi rado suradjivalo i poveravalo svoj novac nekome ko ovako izgleda?

*Adrijana – 31. август 2004.

Morgana, samo moram nesto da ti ispricam ..mislim ovdje u Americi ,ljudi su navikli na svakakav izgled ,vise ih zanima stvarno nacin na koji razmisljas i pozitivno razmišljanje ,ali da ne tupim ,htjela sam ovo da kazem .
Prvi moj posao ,ovdje kada sam se zaposlila i sada trebam ja da upoznam seficu i ocekujem sada neku ‘licnost’,kad prilazi mi zenica srednjih godina sa trajnom ,kao nekada sto su nase zene imale ,onako punacka,na njoj sarena dugacka suknjica ,naocale ..
Mislim ,izgled koji stvarno ne obecava mnogo .
Ali ,dovoljno je samo par rijeci da razmjenis sa njom i da vidis da se iza svega toga krije vrijednost i da ovdje nije kao kod nas da se po izgledu moglo lako provaliti ko je ko .
Tj .sad mogu i ja njih da provalim ,ali su druge jedinice mjerenja nego kod nas .

Nunki – 31. август 2004.

Drzomo se teme.

Uprkos rezultatima raznih istrazivanja, ima medju najuspesnijim ljudima sveta, u najbojem slucaju, primeraka koji recimo uz svu dobru volju za ocenjivanjem, izgledaju sasvim prosecno.

Dobro, pa kako se ovo onda uklapa u sva ta silna istrazivanja?

Navodno, privlačnost nije samo u fizičkoj lepoti, nego u tome ‘kako se nosis’, kako ‘isijavas’ energiju…

Hocu da kazem, „mlitav“ i pasivan, a prirodno lep, nije u prednosti u odnosu na prosecnog energicnog…

Naime, svako može da uveca svoju privlacnost spram drugih, ako se potrudi da, krajnje uprosceno opisano: gleda sagovorniku u oci, ponasa se prirodno i kontrolisano, bude pristojno obucen i ume da saslusa sagovornika, bez prekidanja i tako dalje.

Dabome i „kako se nosimo“ (sto puta smo ovde pisali o neverbalnom, da ne drvim sto prvi put), dakle, uvucen stomak, uspravan polozaj, visoko uzdignuta glava…osmeh. I, eto vam, prosecno izgledajucim, kljuc pristupa ka privelegovanim, od prirode privilegovanim…

Na mufte je najsladje, sto bi rekli Rusi, premda oni to kazu daleko sarmantnije. :)

(more…)

Колико је књига написано, а још човјек није објашњен…

Posted in књижевност, филозофија, SerbianCafe by Соларић on фебруар 18, 2009

50. međunarondi sajam knjiga – Beograd

Konj_na_belom_princu (www.kaleidoskop.co.yu) – 21. oktobar 2005.

Ovogodišnji, jubilarni 50. Sajam knjiga trebalo bi, po najavi organizatora, da bude najambiciozniji i najuspešniji u poslednjih petnaestak godina. Verovatno se većina čitalaca seća, uz želju da to i zaboravi, silne buke i frke koja se digla oko toga ko će organizovati Sajam knjiga, pretnje paralelnim sajmovima… Na kraju se sve više-manje sleglo i preselilo u legalističke vode tako da ćemo ove godine od 25. do 31. oktobra imati priliku da proverimo da li hrabre najave imaju uporište u stvarnosti.

Snezana67 – 24. oktobar 2005.

Cao svima!

Sajam knjiga obično izbegavam, jer na njega najviše dolaze oni koji preko cele godine ne udju ni jednom u knjizaru, ali vole guzvu i vole da se promuvaju i nekog sretnu i budu vidjeni i da ih vide… Iz prethodne konstatacije iskljucujem ljude koji ne žive u BGD, ili one koji zaista nemaju novca, pa im je to jedinstvena prilika da po znatno povoljnijoj ceni ipak kupe neku knjigu.

Za Tonija mislim da je u najboljem slučaju drugorazredni pisac.
O Habjanovicki radije ne bih, kao ni o ostalima iz te svite.

Da me neko ne bi prozvao i upitao me otkuda mi legitimitet da tako ocenjujem, reci ću da sam zavrsila knjizevnost i to poodavno, da sam pisala dosta kritika, objavila dve knjige, jednu TV seriju, neke nagradice… ali, najbitnije je da sam sve, samo ne prosecan citalac i sve, samo ne „nefleksibilna“. Znaci, ne pravim podelu: vrhunska književnost – s jedne strane, smece – s druge. Upravo mislim da nama nedostaje tih tzv. prelaznih pisaca, koji su dovoljno citki i pitki za siri krug citalaca, ali cije knjige ipak nose neku vrednost, i u estetskom i u drugim smislovima. Znaci, pisci poput Remarka, Pavlicica, Kapora… „laksi, a opet dobri“. Nasa knjizevnost pati od velikih i ozbiljnih tema, megalomanija nam je valjda u nacionalnom biću. Otud bi ovakvi pisci bili vise nego dobrodosli na nasoj sceni. No, zao mi je sto ni pored najbolje volje spisateljice iz pomenute „svite“ ne mogu da stavim u ovu kategoriju pozeljnih „laksih“ pisaca. Da ne bude zabune, ne raspravljam o ukusima, već o kvalitetu. Lično, citala sam prve tri Habjanovickine knjige i dozvoljavam da to ljudima i te kako može da se dopadne, ali „dopadanje/nedopadanje“ nisu relevantne kategorije u oceni vrednosti nekog knjizevnog dela.

Zdusno podržavam predlog da bi neko poput Gorana Petrovica trebalo da otvori Sajam, ne samo zbog toga sto je Goran verovatno trenutno najbolji nas pisac, već i zbog toga sto mi imamo nekoliko zaista odličnih pisaca, koji ne mogu da se probiju na evropsku i svetsku knjizevnu scenu upravo zbog toga sto je nama draže sve sto nije naše.

Inače, mnogo su bolji i kvalitetniji ovi mini sajmovi u BGD, oko Bozica, Uskrsa i na jesen (poslednji je upravo zavrsen), koji se organizuju u Domu sindikata. Prvo, prisutni su mali izdavaci sa dobrim naslovima, dok ovi veci uglavnom ne izlazu (za njihova izdanja ionako imam clanske kartice, te tokom cele godine mogu da kupujem po znatno povoljnijim cenama). Drugo, posetilaca je ni premalo ni previse – tu ljudi stvarno dolaze zbog knjiga. Treće, popusti su veci nego na velikom sajmu.

dalmatinka01 (programer) – 24. oktobar 2005.

Draga Snežana,

I pored najbolje volje da u mom komentaru (na koji si mi ti odgovorila, a i u svim ostalim) pronadjem reč „pljuvanje“, nisam uspela u tome. Ta reč mi tako ogavno zvuci i kad se kaže i kada se napise, i mislim da joj zaista nema mesta na diskusiji Književnost.
Nešto nemam naviku da tu reč upotrebljavam ni u svakodnevnom govoru.

Drugo, bas bih voljela da mi kažeš po kom to kriterijumu pisce svrstavas u „prvorazredne“, „drugorazredne“ ili ne daj Boze, „trecerazredne“. Ne daj Boze da neko od ovih trećih „pristupi“ ovoj diskusiji pa da se nadje na tom mestu, kakvo li bi mišljenje imao o sebi. Mogla bi coveka kap da strefi. Ako mene pitas, ovo prvo.., drugo…, treće…razredno me najviše podseca na kupee u vozu, ne znam zašto.

I treće, kad kažeš Habjanovicka, ja odmah pomislim na Gospodju ministarku, ona je imala taj stil kad hoće nekog da omalovazi, da bi pokazala kako je ona od neke „vise kategorije“.
Nemoj mi zameriti, ali to mi je bila prva asocijacija..

Snezana67 – 25. oktobar 2005. u
„Pljuvanje“ je kolokvijalni izraz, kao sto znamo, a ovde je upotrebljen radi svoje ilustrativnosti i onoga što se zove jezicka ekonomija (čemu je govorni jezik uvek naklonjen). Trebalo bi da ti je to poznato.

Što se tiče moje „kategorizacije“ (prvorazredni, drugorazredni…), slazem se da su izrazi rogobatni i nesrecno odabrani, ali su barem svima razumljivi i, opet, vrlo ilustrativni. Ta mi smo na forumu, ne na odbrani magistarskog! Ili možda treba da krenem da paradiram knjizevno-teoretskim pojmovima i da me niko ne razume? Mogu i to, ali biće dosadno.

A zašto tebi toliko smeta moje prozivanje „Habjanovicke“ po njenom prezimenu (sto je, inače, sasvim u skladu sa pravopisnim normama)? Ja nisam kriva za tvoje asocijacije, zar ne? „Kicc se meri prema banalnosti svojih asocijacija“, rekao je Danilo Kis u „Casu anatomije“. Ako ti imaš takve asocijacije na njeno prezime…

Da, da ne zaboravim, „razvrstavanje“ pisaca možemo da obavimo i na ovom forumu, ali, draga moja „dalmatinko11″, ako ja treba da ti objašnjavam kriterijume vrednovanja nekog dela, šta si radila na Filoloskom?

moler ( slikar ) – 31. oktobar 2005.
28.10. 2005.
Lijepo je pisati, nečim čovjek mora da se bavi…
Tako da Snežana može i dalje da piše… može i da kritikuje… Može i da podnese kritike, na tuđ, kao i na svoj račun.
Može i da živi od pisanja, ako se to može, a ja vjerujem da može.

Pa, ipak, smatram da naše podneblje oskudjeva i oskudjevaće još više sa dobrim piscima… Ponekad zločasto mislim da će osvanuti jedan sajam knjiga, i da će se tada sve knjige u njemu zapravo – spaliti. Koliko je knjiga napisano, a još čovjek nije objašnjen, kao da svi ti opisi vode ka komplikovanju, a ne ka razmrsivanju klupka.
Našem jedinom nobelovcu je zamjereno što se malo više nije bavio čovjekom budućnosti… Opisi, opisi, opisi…
Pisao sam već o tome kako sam jednog pisca poletarca savjetovao da piše jednostavnije, da ne ulijeće u sopstvene i tuđe zamršene snove, a on mi je rekao, da jednostavno može pisati svako. Nije bio u pravu. Fali nam jednostavnost, fali nam sažetost…
Tako bih iskritikovao i jedinog živog pisca iz našeg regiona, kojeg donekle cijenim, da, bez nevolje, piše komplikovano – Milorada Pavića. Goran Petrović ga loše pokušava imitirati, a svi ostali su ispod svake kritike… :)))
Tražiti razloge pričama bez granica, uokvirenim u knjige, i raspoređenim u štandove većih ili manjih sajmova, bi bila interesantna tema.
Njome bi se zahvatili korijeni propasti civilizacije koja je ne tako davno bitisala u jednoj formi na našim prostorima, povezana masločkovom strukturom i oduvana kao vjetar na sve strane…:)))
Nakon Šekspira, sve su plagijati… Sve ljudske odnose koji postoje opisao je davni Šekspir. Ostalo su varijacije lijepe, ili manje liepe na temu…:))
Nakon Ničea, sve je laž… Ne postoji kod Ničea ništa neobjašnjeno, postoji samo nedoživljeno od strane čitaoca…
Tako da tuđe loše filmove ne bih čitao… mada sam ih sve morao iščitati da bih ovo napisao…:)))
Od pročitanog kapu skidam ( biciklističku :)) ) Koelju, Kastanedi, i Braunu, mada nisam ravodušan ni prema Harry Potteru, ahem, ahem… silencio…:))
Od naših pisaca samo Ivo Andrić, uz slaganje da je mogao malo više da izađe iz svog okruženja…
Izdvojio bih i dva pisca SF literature, a to su Asimov i Klark i njihova djela.

Naslovi Mali princ i Galeb Džonatan Livingston, su antologije, male nikad dosanjane biblije…:))

Ipak, lijepo je pisati… bolje nego fizički crnčiti, ili zijevati od 7 – 15, u nekoj firmi, ili zavisiti od nekog drugog, na bilo koji način.
Napravio bih veoma rado Snežani kritiku na njeno djelo koje ona naziva visoko književno…:)) Prije toga morao bih da ga dobijem…:)) Moraće malo i da me vuče za rukav, jer nemam puno vremena…:))
p.s.
Ne znam da li iko primjećuje kako na čitavom svijetu zapravo vlada suša dobrih djela… već dugo se na svjetskom književnom nebu nije pojavio neki filozof. Koeljo je ipak trećerazredni filozof, uz sve pohvale koje je dobio i od moje malenkosti… Ali dobro književno djelo, potkovano novom filozofskom idejom, ne postoji već dugo. Time značaj Ničea postaje od neprocjenjive vrijednosti, i vapi da ga se razumi do kraja u cilju kretanja svijeta sa mrtve tačke… ili se svijet okreće bez svojih stanovnika koji su platonovski ostali na zidovima raznih pećina…:)))

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Умјетници, ствараоци, научници, и сви други који су доприњели стварању нечега су најчешће били најмањи конзументи свега што је било створено

Posted in образовање, филозофија, SerbianCafe by Соларић on фебруар 13, 2009

smisao zivota?

mali mikica – Jun 23, 2001 17:57

sta je smisao zivota?

Olja – Jun 23, 2001 18:45

Smisao života se moze definisati kao vjecno “bauljanje“ na staklenim nogama u zelji da dohvatis sve sto je nejasno i sto nema neku preciznu formu tj. upravo ono sto nisi nikada mogao da nadjes ni u jednom prirucniku, knjizi, ono sto nikada nisi mogao da cujes ni od jednog mudraca, ono sto si uvijek i samo ti pomislio da uradis a nikad se nisi usudio jer to nikada niko, (ili jako mali broj ljudi) , nikada nije uradio prije tebe. Smisao je u stvaranju neceg sasvim novog i originalnog.

Smisao zivota je postavljanje sopstvenih pravila po kojima ces da se vodis, ali znaces da je to ono sto si ti htio i nikada neces doci u situaciju da zbog toga zalis jer si ti i jedino ti bio kreator sopstvenog puta.

Sve sto je vec unapred sazvakano i oprobano od strane drugih nam daje iluziju smisla jer i u tom slucaju, na kraju krajeva , mi smo samo obicni konzumanti necega sto je vec vidjeno, oprobano. Da li ikada imas osjecaj da si i sam proizvod besmisla, jer si od rodjenja pa do dana danasnjeg svoj zivot prepustio nekom drugom da ga vodi: porodici, drzavi, rodbini, normama i pravilima, drustvu, okruzenju, medijima itd.

Ne, smisao neces naci cak iako ti budes prvi koji je nesto probao.

Zbog toga covjek najzad nije sretan ni kad kupi auto veci i bolji nego sto je imao, kad kupi kucu vecu nego od one koja mu je potrebna, kad proba sve ono sto mu je drugi vec stvorio, kada pocne da gomila bilo sta i sto je najgore ostavlja u zalihe sve ono sto mu mozda nikada nece trebati.

Smisao se nalazi onoga trenutka kada budes sam taj koji je stvorio nesto sto nikada niko nije do tada, kad si rekao nesto sto niko nije rekao do tada, kada si pomogao čovjeku a da od njega nista nisi ocekivao zauzvrat itd.

Umjetnici, stvaraoci, naucnici, i svi drugi koji su doprinjeli stvaranju necega su najcesce bili najmanji konzumanti svega sto je bilo stvoreno ili sto su oni do tada stvorili.

Oni su formulu smisla upravo pronasli u stvaranju neceg novog sto bi ljudima (konzumantima) bar na trenutak zivot mogao uciniti ljepsim. Njima je ta ‘ljudska satisfakcija’upravo davala najveci smisao.

Zamisli Ajnstajna u ferariju, Nikolu Teslu u vili sa 30 soba, Ivu Andrica kao vlasnika broda, …

Smisao jeste u kreiranju svog sopstvenog zivota na nacin na koji ce tebi i tvojoj dusi najvise prijati, pa cak iako se kosi sa drugima, to je ono u cemu si ti nasao smisao.

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)

„У српским земљама уопште нема обичног простачког наречја као код нас Немаца“

Posted in култура, књижевност, повесница, SerbianCafe by Соларић on јануар 8, 2009

Zxcvb (na)

13. novembar 2008.

„ Koliko se god s pravom može govoriti protiv turske vladavine , jedan utisak stice svaki nepristrasni citalac, a on proizilazi i iz same cinjenice sto ove pesme postoje; da narod koji peva, misli I dela kao srpski ne zasluzuje da nosi ime podjarmljenog naroda.

Nemacke narodne pesme ne mogu se sa srpskima porediti. Nemacke narodne pesme su po formi sirove, po sadrzini nespretne, nepotpune.

Međutim srpske pesme ispevane su cistim plementim jezikom, u pripovedanju su potpune, bez zbrke i jasne od početka do kraja.

U srpskim zemljama uopste nema običnog prostackog narecja kao kod nas Nemaca.

Gete „Spisi o knjizevnosti i umetnosti”

Dovla

~Ne može se poezija Sekspira,Getea,Petrarke,Dantea…porediti sa poezijom raznih srpskih ili nemackih svinjara,konjusara i nepismenih seljacina.~

Kao sto pre neku nedelju neko me je ovde pitao „Ko sam ja da kažem šta je istinito a šta nije” a ja sam mu objasnio da istinitost suda ne zavisi od toga ko sam ja već od toga na kakvom neposrednom ili posrednom iskustvu sud temelji svoju istinitost.

Isto tako da li srpska, pre svega lirska, narodna poezija ima umetnicku vrednost ne zavisi od toga da li se onaj koji ju je pisao zove Dante, Janko ili Petko već od estetskog utiska koji ista citaocu pruza.

Steta sto si ti običan snobovski nikogovic koji slusa Mocarta samo da bi ispao vredan pred komsijama. a nema pojma šta muzika i uopste umetnost nose u sebi.

Uopste da bi neko uzivao u umetnosti mora da ima ili prirodan talenat i prijemcivost ili do istog mora doći uz pomoć filozofije jer kako rece Sopenhauer.

„Muzika je nesvesna metafizicka vezba , gde duh ne zna da se bavi filozofijom”.

Isto to vazi i za poeziju i mogu ti reci iz neposrednog iskustva da je srpska narodna poezija rame uz rame sa najvecim delima svetske lirike. I te kako se ona može nositi sa Petrarkom i Danteom još kako. …

Ali ti u umetnost gledaš kao tele u sarena vrata i u nedostatku talenta ili filozofskog znanja povodis se za mišljenjem vecine ili nekog imena kao Siler ili neko drugi . .

Sopenhauer

„Onaj koji ima značajna licna sredstva, naprotiv, najjasnije će uvideti nedostatke svoje nacije”

Ovo je tačno ali kritika nije isto sto i potpuna slepa negacija bilo kakve vrednosti i fanaticko nalazenje iskljucivo neodstataka kod nekog naroda. Uporno tvrditi da je Ivo Andric Hrvat, da se Gete eto onako iz hira divio našim lirskim pesmama, ili da nema veze sto je nas narod bio carski u svojoj istoriji jer eto i Rusi su to bili i slična primitvna negiranja , vidjenje samo jednog , zadrtost jasno pokazuje da iz tebe ne govori intelekt već kompleks i afekat. Tvoje razmiljanje ne dolazi iz intelekta već iz kompleksa nize vrednosti i tvog stalnog pokusaja da ispadnes važan i odvojen od rulje pa si se oslonio na ovaj najprostiji silogizam.

Prvi premisa: Ko kritikuje naciju ima značajana licna sredstva.

Druga premisa: Dovla kritikuje naciju.

Zakljucak: Dovla ima značajna licna sredstva i vrednosti.

Kao i obično potpuno si promasio sustinu. Kritikivanje nacije nije uzrok „značajnosti” .

Što se tiče naroda. Svako zito ima kukolja a pogotovu „zito” sastavljeno od ljudi sa milionima individulanih karaktera pri cemu svaki karakter predstavlja jednu ideju i to ne ideju vrste, već posebnu autenticnu ideju kako je opet Sopenhauer objasnio.

Dakle narod je kao mozaik ili organizam. Posmatran u celini pokazuje vrednost, pa i lepotu, ali ako se priblizimo videcemo samo ruzno kamenje i organske celije.

Ovde je reč o takvom reflektovanju. Pustimo pojedince. Srbi kao narod , kolektivni duh koji izbija iz „kamenja” i „celija” pokazuje i vrednost i lepotu koja se razlikuje i odskace od drugih naroda i koga moramo ceniti pa i biti ponosni sto tom kolektivnom duhu pripadamo.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Три године организације Срби за Србе

Posted in Срби у расејању, друштво, породица, родитељи, SerbianCafe by Соларић on новембар 30, 2008

SZSBeograd (Humanitarni rad)

27. novembar 2008.

Данас се навршавају тачно три године од када је група младих људи, одвојена даљином али не и срцем од мајке матице, започела рад Хуманитране организације Срби за Србе.

Случајно или намерно у време када је почињао Божићни пост. Три године нису дуг период у људском битисању, али су сасвим довољне да се од заборава отргну и међу Србе врате заборављене речи: племенитост, широкогрудост, дарежљивост, милосрђе, великодушност, човекољубље, братољубље, добротвор …

На тим речима смо окупљали Србе широм света, дубоко свесни Андриђеве изреке “да нам живот враћа само оно што дајемо другима, и мудрости наших светих отаца који су племенитост сматрали врховном људском врлином.“

Ми смо поменуте хришћанске врлине својим личним примером и конкретним делом поново вратили у јавни живот, градећи нашу организацију на темељима поштења и транспарентности. Учинили смо нешто што се пре три године чинило немогућим и невероватним.

Тврдичлук је корен свих зала, празна прича је недовољна, ћутање и затварање очију је опасно. Чистој и непоквареној души је потребно племенито дело. Само на тај начин, кроз акцију братољубља, човек може потврдити своје чојство, и наћи свој мир. И никако другачије.

Зар у животу није најважнија љубав, и пре свега, љубав према сиромашним, страдајућим, и унесрећеним. Ништа није угодно Богу као милосрђе, јер je тa особинa својственa Њему.

Несебично давати од себе другима, трудити се без личне користи – подстицати људе око себе да развијају добро у њима – то је племенитост. Највиши облик племенитости је жртвовање себе за добробит другог, и то пре него тај други пружи руку за помоћ. Племенитост кроз жртву постаје светост.

За ове три године смо пронашли и евидентирали преко 200 породица са петоро и више деце, нашим донацијама помогли смо директно 40 породица са преко 350 деце, народне кухиње на Косову и Метохији, старе, болесне, инвалиде.

Друге породице су добиле помоћ од државних органа или других удружења, али велики број породица остављен је на милост и немилост суморној садашњници и људској небризи.

Истовремено смо се трудили да текстовима на нашем сајту подигнемо свест и активирамо аларме у друштву због тешког социјалног стања у коме живе српске вишечлане породице широм Балкана.

Ширили смо свест о проблему беле куге, указивали са каквим се животним проблемима свакодневно сусрећу од свих напуштене мајке хероине, износили став да те породице морају бити адекватно награђене од стране државе, а не кажњаване.

Наш крајњи циљ јесте да им помогнемо да дођу у ситуацију да се самостално изборе за своју децу и њихову будућност, пошто социјална давања и новчана помоћ дају само краткорочне резултате.

У Србији данас преко 120 хиљада деце живи гладно или у тешкој неимаштини, а 60 хиљада деце у гету са бодљикавом жицом кога су прогласили „државом”, и то у духовном и световном срцу Србије.

У тренутку кад нам у сусрет стиже тешка економска криза која ће угрозити управо најсиромашнији слој становништва, не штедиме се. Проверимо себе колико смо дорасли немањичкој и котроманићкој круни, слави и традицији.

Помозимо ту невину децу у матици и српским земљама окружења која су на ивици опстанка. Не само због њих, већ због свог националног достојанства и порекла. Једино нам њих не могу отети ни империјализам, ни глобализам, ни хегемонизам, нити било која мрачна „светска” сила.

Имали смо у ове три године низ препреке, проблема, али нисмо поклекли, одустали, нити се предали. Наша највећа награда биће искрен дечији осмех, потврда да сав труд, време, енергију и новац које смо уложили није узалудно потрошен.

Позивамо Вас да нам се придружите и подржите, да наставимо борбу за лепшу будућност српске деце и њихових породица.

ДЕЦА СУ НАША БУДУЋНОСТ!

Скупштина Хуманитарне организације Срби за Србе

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

www.srbizasrbe.org