Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

„Наш народ има ту несрећу да се у њему самом различито мисли o томе ко су и докле су Срби и шта је српско“

Posted in књижевност, повесница by Соларић on 7 марта, 2009

Дубровник и Срби

(„Оспорава се све српско“, НИН бр. 2834)

Како се из разговора са проф. Иванићем може закључити, он своје студенте учи да је дубровачка књижевност „крак хрватске књижевности“ па самим тим неспорна је и припадност Иве Војновића (а тиме и других дубровачких писаца, книжевних новина) хрватској књижевности.

Било би интересантно да проф. Иванић барем за себе да одговор ако га није дао на своје питање зашто је „српска књижевна историја стално уступала пред кроатоцентричним виђењима књижевне и културне ситуације у Хрватској…“И то доказивање, проф. Иванића, да је Иво Војновић Србин и да припада српској књижевноста (уз ограду да припада и хрватској књижевности), по свој прилици је усмерено ка самим Србима – јер Хрвати добро знају ко је Иво Војновић. Kao што знају ко је Тесла па се не труде више да докажу да је Хрват (захваљујући Теслиној присутности у српској свести).

Да парафразирам речи Ст. Новаковића да наш народ има ту несрећу да се у њему самом различито мисли o томе ко су и докле су Срби и шта је српско. Било би крајње занимљиво да се направи списак дубровачких писаца и да се за сваког каже како се изјашњавао, тј. на којем је језику писао – колико је њих користило српски, хрватски и колико њих је свој језик звало нашки или словински? Тада би се без сумње утврдило да од Хрвата ни трага ни гласа – не би никоме пало на памет да говори o неком „краку хрватске књижевности“.

Може се слободно рећи да се први пут неко бројније присуство Хрвата у Дубровнику бележи са уласком генерала Милутиновића и његовим хрватским војницима почетком XIX века. Од тада почиње претварање дела становништва Дубровника у Хрвате или како је то лепо дум Иван Стојановић рекао:

„Дакле, при смрти Дубровника, били су случајно присутни Хрвати (војници), али прави по племену Хрвати. Сада, послије толико и толико година дође вријеме да се укопа стари Дубровник, да му се плоча поврх лешине постави и добро заклачи. Опет је случај хтио да се то догоди пред присутнијем Хрватима, али не правијем по крви и по племену, него пред некијем нашинцима пречињеним у Хрвате.“

Зоран Петров, Осло, Норвешка

Извор; НИН (Одјеци),

5.5.2005