„Ово је одлична замисао Млађана Динкића. Растурамо творнице да правимо станове”

Извор: Политика Онлајн

Динкић: Земљиште и објекти ИМТ на продају

БЕОГРАД – Министар економије и регионалног развоја Млађан Динкић најавио је данас да ће земљиште и објекти у власништву „Индустрија мотора и трактора” (ИМТ) бити продати наредне године као комерцијални плацеви за изградњу станова. …

Он је, након обиласка фабрике ИМТ-а, новинарима рекао да Србија заслужује да има једну модерну домаћу фабрику трактора.

„С обзиром да је Србија пољопривредна земља, сигуран сам да ће влада Србије уложити напор да направимо модерну домаћу фабрику трактора. Спојићемо ИМТ и ИМР, урадити пресељење, не само машина, већ ће бити инвестирања у потпуно нову опрему и технологију”, казао је Динкић. …

Танјуг

[објављено: 06/07/2009.]

Rado , 06/07/2009,

Pre pet godina doveo sam japansku firmu „Mitsui“ koja je bila spremna da ulozi 5 mil. evra da IMT proizvede odredjenu kolicinu traktora i prikljucnih masina za potrebe Uzbekistana,kao pomoc japanske vlade, tako sto bi Mitsui uvezo motore za te traktore. Iako najavljeni, jedva su nas pustili na kapiji da udjemo.Gen. direktor nije hteo da nas primi. Razgovor vodili sa kom. direktorom. Naisli na potpunu nezainteresovanost. Japanci otisli razoracani. Sedamdesetih i osamdesetih IMT bio mocna firma. Njihovi traktori izvezeni tih godina u Ugandu jos su u upotrebi. Pa IMT ima svoju tehnologiju i obucene ljude da mogu da uz pomoc drzave nastave proizvodnju, a ne da im Belorusi prodaju „pamet“. Boze kako se ponizavamo i samounistavamo. Dokle?

Misa Bern , 06/07/2009,

Ovo je super zamisao Mladjana Dinkica,Rasturamo fabrike da pravimo stanove, nije problem dali imamo da radimo, vec da imamo gde kad ustanemo domacinski dase opruzimo. Napravice nama Dinkic novi IMT i IMP isto stoje napravio novi „punto“, iskreno se nadam dace nova fabrika traktora da radi u koperaciji sa „Fijatom“ pace da ugradjuju „puntove“ motore u traktore, radi brzih izvodjenja poljoprivrednih radova. Fabriku bi trebalo preseliti u Jagodinu i smestiti je kod Palminih vostanih figura. Poslednjih meseci je fabrika podigla proizvodnju, zato je treba i ugasiti, kako druse da ljudi ostanu bez posla a dobiju stan. Dali i ako neko kupi zemljiste i pristane da premesti fabriku moci dase to izvede za 24 sata i sa dva miliona evra, nelogicno do kraja. Zasto se prvo ne napravi nova pa onda prodaje stara fabrika? Zato jer je sve ovo prica za obdaniiste.

Херберт Спенсер: ИЗ СЛОБОДЕ У РОПСТВО.

Хербет Спенсер: ИЗ СЛОБОДЕ У РОПСТВО.

Извор: Српски Књижевни Гласник, књ. X

Целокупан текст: solaric.wordpress.com/herbert-spenser/

…

Колико су мало слутили они који су створили Француску Револуцију и највише радили на томе да се утврди нов систем управе, да ће готово први акт овог режима бити да им свима пооткида главе! Исто тако, како су се мало надали они који су саставилн американску Декларацију Независности и основали Републику да ће, после неколико поколења, законодавна власт пастн у руке политичким смутљивцима, да ће се у држави, уместо да се ради, само водити препирке између ловаца на државне службе, да ће се политички живот свуда искварити уљештвом једног туђег елемента који држи равнотежу између појединих партија, да ће обично бирачи, уместо самостално да суде, хиљадама гласати на биралишту по заповести својих „bosses„-a², и да ће многи људи који су за поштовање морати да се повуку из јавног живота да би се спасли од увреда и клевета оних којима је политика занат!

Нимало нису боље предвиђали будућност ни они који су дали уставе разним другим државама у новом свету, где су безбројне револуције, показале толико пута да је то већ право чудо колики је контраст између резултата који су се очекивали од политичких система и резултата који су се добили.

…

Онога дана када се, пробе ради, одредило 30.000 ливара годишње на народно васпитање, прогласили би за будалу онога који би прорицао да ће се кроз педесет година, државним и општинским порезом, та сума попети на милион динара, или онога који би рекао да ће се, кад се отпочне помагати васпитање, одмах после стати тражити помоћ и за храну и одело, или да ће родитељи и деца, немајући ни једни ни други права да бирају хоће ли или неће, бити приморани, чак и мртви гладни, глобом или затвором, да слушају, и да примају оно што држава, с папском непогрешивошћу, зове васпитањем. Нико, велим, не би могао ни сањати да ће се из ове, на око тако невине клице, развити тако брзо овај тирански систем, и да ће му се тако кротко покоравати један народ који себе држи за слободна.

Тако је у социалном уређењу, као и у свему другом, промена неизбежна. Лудо би било помишљати да ће нове установе дуго задржати карактер који су им дали њихови основаоци. Брзо, или споро, оне ће се преобразити у друкчије установе но што су оне које су се желеле, тако друкчије да их више њихови проналазачи неће познати. Каква ће бити метаморфоза у овом случају који нас занима? Одговор који већ наговешћују горњи примери, и који се може оправдати разним аналогијама, очигледан је.

Главна одлика сваке организације која напредује, јесте увећање управнога апарата. Ако делови једне целине треба да раде заједно, мора бити механизама који ће управљати њиховим радом, и што је целина већа и сложенија, и што има више захтева а, отуда, и више посла, то и управни апарат мора бити већи, израђенији и снажнији. Непотребно је рећи да то исто важи и за индивпдуалне организме, и очнгледно је да ће исто тако бити и са социалнпм организмима. Осим управнога апарата који нам је већ сад потребан у нашем друштву, ради земаљске одбране и чувања јавног поретка и личне безбедности, у социалистичком режиму биће потребан и један управни апарат који ће свуда контролисати све гране продукције и поделе добара, и који ће свуда делити сваковрсне продукте, колико буде припало свакоме месту, свакој фабрици и свакој индивидуи. У нашој садањој добровољној задрузи, с њеним слободним уговорима и конкуренцијом, за продукцију и поделу добара није потребно никакво службено надгледање. Тражња и понуда, и свачија жеља да заради насушни хлеб, задовољавајући потребе својих ближњих, развиле су саме од себе овај чудновати систем по коме становници у великим варошима набављају свакога дана храну пред самим кућним вратима, или на стоваришту у оближњим дућанима, и могу на сваком кораку да купе најразноврснијих одела, и на сваком месту да узму кућа за становање, покућанства, горива, и чак разнолике душевне хране, почев од петпарачких листова који се разносе по вароши по цео дан, до читавих бујица романа и поучних књнга што се изобила продају по јевтину цену. И на сличан начин, у целој држави,  продукција као и подела добара надгледа се тек колико је најпотребније, док се многе од безбројних животних намирница које су сваки дан потребие у сваком месту, купују и продају без удела икаквога другог фактора до тражења добити. Замислите сада да се овај добровољни индустријски режим, који ради сам од себе, замени режимом индустријске послушности, који ће јавни чиновници учинити обавезним. Замислите колика ће огромна администрација бити потребна за деобу свију намирница свима људима у свима државама, варошима и селима, што је сад посао трговаца! Замислите исто тако каква ће још већа администрација бити потребна да се брине за све оно што сад раде закупци, фабриканти, великопродавци; админпстрација ће имати поред разних врста месних надзорника, још и своје подцентре и главне центре, који су потребни да мноштво сваке робе поделе и упуте тамо где је нужна, и да је предаду на време. ..

… Додајте овамо администрације које већ постоје, пошту, телеграф и телефон, и најзад целокупну полицију и војску, на које се овај огромни консолидовани управни систем мора свуда наслањати. Замислите све то и онда се запитајте какав ће бити положај правих радника. Већ се сад наконтиненту, где су управне организације израђеније и принудније него код нас, стално чују тужбе противу тираније бирократије, противу надутости и суровости њених чланова. Колика ли ће тек надутост и суровост постати онда кад се буду контролисале не само оне радње грађанске које су највећма јавне, већ кад чиновници добију поред тога и много ширу власт, да се мешају у све свакодневне дужности свију грађана? Шта ће бити кад разне дивизије ове огромне чиновничке војске, удружене интересима који су заједнички свима чиновницима — интересима оних који управљају versus оних којима се управља — шта ће бити кад буду имале у рукама потребну власт да покоре несубординацију и да се покажу као „друштвени спасиоци“? Шта ће бити са правим радннцима, рударима, занатлијама и ткачима, кад они који заповедају и надгледају, подељени на класе што стоје једна више друге, стану, после неколико покољења, да се жене само из породица из своје класе, као што се радп и у садањим класама, и кад се тако начини читава поворка касти, све једних изнад других, и кад ове касте, имајући сву власт у рукама, буду удесиле друштвено стање како за њих буде најзгодније, и створе најзад нову аристократију, много израђенију и боље организовану од старе? Шта да ради поједини радник, ако је незадовољан што се с њим поступа овако или онако, ако мисли да му се не даје довољно продуката или да ради више него што је право тражити од њега, или ако хоће да живи независно, на своју руку? Ова незадовољна јединка у тој огромној машини мораће да приклони главу, или да остави посао. Најблажа казна за непослушност биће индустријско одлучење. А ако се  створи, као што се намерава, међународна радна организација, одлучење од једне земље повући ће за собом одлучење и од свију других: — и тако ће индустријско одлучење значити исто што и стално немање рада.

Да ће ствари неизбежно ићи овим током, закључује се не само дедуктивно, не само индуктивно по оним искуствима из прошлости које сам малочас навео, не само аналогијом са сваковрсним организмима, већ и посматрајући догађаје који нам се сваки дан одигравају пред очима. Свако друштвено тело пример нам је да је истина да управни строј увек тежи да увећа своју власт. Историја сваког ученог друштва, или макар каквог друштва с другим циљем, показује како његова стална управа потпуно или делом одређује рад друштвени не наилазећи на велики отпор, чак и онда кад јој већина чланова не одобрава, пошто људи толико мрзе ма шта што изгледа као нека револуција да је обично то довољно да спречи опозицију. Исто је тако и с акционарским друштвима, например оним што имају у својим рукама железнице. Предлози друштвене управе обично се примају с мало или нимало дискусије, и ако се појави јача опозиција, одмах се угуши још у клици, пошто увек има знатно више пуномоћиика оних акционара који су увек уз постојећу управу. Само онда кад су злоупотребе преко мере велике, отпор акционара је довољно јак да промени управно особље. Није друкчије ни код друштава у којима су сами радници и која нарочито заступају њихове интересе, код радничких синдиката. И код њих управна акција постаје свемоћна. Чланови, чак и онда кад не  одобравају управину политику, обично уступају пред ауторитетом оних које су сами изабрали. Како не могу да се одцепе а да се не заваде са својим друговима радницима и да често не изгубе сваку наду да ће опет наћи места, морају да попусте. На скорашњим конгре-сима видели смо како се већ, у општој организацији недавно основаних trades – unions-а², чују тужбе противу „политичара који хоће да им се игра онако како онн свирају„, противу „bosses„а и „сталних чиновника“. Кад се ова надмоћност радничких управа види већ у сасвим младим друштвима где су људи који, у много случајева, смеју слободпо да устврде да су независни, колика ли ће тек бити у друштвима која постоје већ одавно, која су постала огромно велика и врло организована, и која, уместо да руководе само једним делом у животу јединке, управљају целим њеним животом?

Овде ће се одговорити: „Ми ћемо се обезбедити од тога. Сваки ће добити добро васпитање, и сви, будним оком гледајући да се власт не злоупотреби, моћи ће брзо спречити сваку злоупотребу.“ Овакве би наде вределе врло мало, чак и кад не бисмо поименце могли навести узроке који ће довести до разочарења; јер, у људским стварима, планови који највише обећавају, разбијају се о тешкоће за које нико није ни слутио да постоје. Али у овом случају, узроцп будућег неуспеха очигдедни су. Функцпонисање разних установа одређује се према карактеру људи, и мане у њиховим карактерима, неизбежно ће довести до резултата које смо горе назначили. Ми немамо у себи потребних својстава да спречимо развијање једне деспотске бирократије у новом друштвеном систему.

Да је потребно задржавати се на индиректним доказима, могло би се навести као леп пример за ово како се развијала такозвана либерална партија, — партија која је напустила своје првобитно схватање да је вођ само представник у јавности већ раније утврђене и одобрене политпке, и сад мисли да јој је дужност да прима политику какву јој вођ буде наметнуо, не тражећи од ње пристанак или чак и не дајући јој раније никаквих обавештења, — партија која у том степену нема у себи никаквих либералних осећања и идеја, да је више не вређа ни то што се ногама гази право личнога суда, и ако је оно основ либерализма, — партија која грди као отпаднике од либерализма све оне своје чланове који неће да уступе своју независност.

Али да оставимо на страну изобиље индиректних доказа да масе нису у стању  да спрече развијање тиранског чиновничког сталежа, довољно ће бити да испитамо дпректне доказе које нам пружају баш оне класе међу којима су социалистичке идеје највећма раширене и које сматрају да имају нај-више користи да их шире, — радничке класе. Оне ће сачињавати велики део у социалистичкој организацији, и њене особине одређиваће природу саме организације. Какве су дакле њене особине, судећп по ономе како нам их показују организадије које су већ створене?

На место егоизма послодавалачких класа, и егоизма у конкуренцији, изгледа да ћемо имати алтруизам основан на узајамном помагању. Међутим, колико се досад показао тај алтруизам међу радницима? Шта да кажемо о оним одредбама што ограничавају број радннка у сваком занату, или о одредбама што не даду да ниже радничке класе постану више класе ? У оваквим прописима не виде се ни трагови оног алтруизма којим социа-лизам треба да буде проникнут. Напротив, види се како се гледа лична корист онако исто лакомо као што се гледа и код трговаца. Одатле је јасно да можемо закључити да ће, сем ако се људска природа изненада и на некакав готово чудноват начин не промени, гледање личних интереса утицати на рад свију класа што буду састављале социалистичко друштво.

…

Вредно је видети до какпх закључака могу да дођу људи кад престану да воде рачуна о простом принципу да је сваки слободан да ради на остварењу онога што је себи одредио као циљ у животу, и да га нпшта у томе не може задржати, сем ако , овим својим радом не смета раду других људи на остварењу њиховпх циљева. Пре једне генерације чули смо како се на сваком кораку проповеда „право на рад“, т. ј. право да се сваком нађе рада, а и сад има доста људи који мисле да је заједници дужност да дâ посла свима. Упоредите то с доктрином која је важила у Француској кад је монархијска власт била на свом врхунцу, и по којој је: „право на рад краљевско право које владалац може продавати и које поданици треба да купују„; контраст између овога и овога горњег је врло велики, али има један још већи. Данас гледамо како васкрсава стара деспотска доктрина, само с том разликом што су радничка друштва дошла на место краљева. Јер сад кад их има свуда, и кад сваки радник мора да плати одређену суму да би ушао у ово или оно друштво, ако не жели да иначе, као нечлан, не могадне нигде наћи себи посла, збиља се дошло дотле да је право на рад право радничких друштава, да га ова могу продавати, и да је сваки поједини радник приморан да га купује.

…

Поред ових насиља у једном правцу, имамо потчињеност у другом. Принудама удружених радника над онима који нису у радничким друштвима, потпуно одговара њихова покорност вођама. Да би победили у борби,  они остављају своју личну слободу, свој лични суд, и нимало не мрзе диктаторе који им сами прописују законе. Свуда видимо таку субординацију да читаве војске радничке једнодушно остављају посао, или се враћају на рад, кад им само вође нареде. И не опиру се нимало кад им узимају штогод имају да би се помогли штрајкачи, било да одобравају или не одобравају њихов рад, већ, наиротив, киње и муче упорпе чланове свога удружења  који неће ништа да прилажу.

Све ове карактерне црте показаће се и у свакој новој друштвеној организацији, и питање се онда само собом намеће: „Чему ће одвести њихов рад кад не буде више ничега што ће им сметати ?“ Јер се сад појединачне групе радничке налазе усред друштва делом пасивног, делом изрично противничког, и подложне су критици, прекорима независне штампе, и стоје под контролом закона, који чува полиција. И кад, у таквим околностпма, радничка друштва обично предузимају кораке који задиру у  личну слободу, шта ће тек бити онда кад не буду више само растурени делови заједнице којима управљају појединачне управе, већ буду сачињавала целу заједницу којом ће руковати консолидован систем таквих управа? Кад чиновници од сваке руке, рачунајући ту и новинарски кадар, буду припадали управној организацнји, и кад управна организација у исто време буде доносила законе и примењивала их? Фанатичне присталице какве социалне теорије готове су на сваки, и крајњи, корак, да би остварили своје планове, исповедајући, као она некадања верска удружења, да циљ оправдава средства. И кад се  буде створила једна општа социалистичка организација, онда огромно, разгранато, консолидовано тело оних који буду управљали њеним радом, вршећи, без икакве сметње, сваку принуду која им буде изгледала корисна по интересе система (а ови ће у практици постати њихови сопствени интереси), онда, кажем, ово огромно управно тело неће се нимало устезатп да прошири своју власт на цео живот раднички, док се најзад не створи једна званична олигархија, с разним степенима, што ће вршити већу и страшнију тиранију него што је свет икад досад видео. (нпр.нацистичка Национал-социјалистичка немачка радничка партија, оп. Соларић)

Нека ми се допусти да још једанпут разбијем један погрешан закључак. Свакп ко би из горњих размишљања извео да је садање стање ствари задовољавајуће, љуто би се преварио. Садање друштвено стање је прелазно стање, као што су била и прошла друштвена стања. Ја се надам и верујем да ће нам будућност донети друштвено стање које ће се разликовати од садашњега онолико исто колико се садашње разликује од прошлога с баронима у панцирима и неоружаним робовпма. У Социалној Статици, као и у Социолошким Студијама и у Политичким Институцијама, ја сам јасно нзнео своје жеље за организацијом која ће пре бити у стању да донесе општу срећу људима него ова садања. Ја сам због тога у опозицији социализму што сам уверен да ће он зауставити прогрес људски ка овом вишем стању, и да ће довести друго, ниже. Једино ће лагана промена људске природе, под дисциплином друштвеног живота, моћи да створи трајне и корисне промене..

Крупна је заблуда што се укоренила код готово свију партија, политичких пли социалннх, да се зло може поправитп непосредним и радикалним лековима: „Треба само да урадите ово, и зло ће бити отклоњено“; „Радите како сам ја предложпо, и невоље ће нестати“; „Кад се предузму ове мере, корупција ће неминовно ишчезнути“. Сви смо наилазили на људе који су, изречно или прећутно, оваквих мишљења. Међутим, она су сва неоснована. Могу се отклонити узроци који погоршавају зло;може се дати други вид злу, и може се — и то се дешава често — погоршати зло, баш кад се ради на томе да се отклони; али је немогућно ма шта што је налик на непосредпо лечење. У току хиљада и хиљада година човечанство је, умножавајући се, дошло из оног првобитног дивљег стања кад су се људи, којих је онда било мало, хранили дивљом храном, до овог цивилизованог стања кад се храна што је потребна да се одржи тако велики број људи може добити само непрекидним радом. Људска природа какву тражи овај последњи начин живота јако се разликује од природе какву је тражио онај први, и морало се вековима патити, док се није преобразило првашње стање и створило се друго. Свако људско уређење које више није у хармонији са постојећим околностима неминовно мора рамати; а уређење што смо га наследили од првобитних људи није у хармонији с околностима у којима живе данашњи људи. Одатле се јасно види да је немогућно створити наједанпут повољно друштвено стање. Људска природа која је напунила Европу мнлионима на-оружаних људи, жудних освојења и жедних освете — природа која гони „хришћанске“ народе да по целом свету иду у разбојничке војне, не водећи рачуна о правима урођеника, док десет хиљада свештенпка вере љубави посматрају одобравајући све то што се ради, — она природа што према слабијим расама прекорачује и онај првобитни закон „око за око, зуб за зуб“, и за један живот узима више живота, та природа, велим, не може ни на који начин послужитн као основ за једну хармоничну заједницу.

Корен сваког правилног друштвеног рада лежи у осећању правде, које тражи личну слободу и у исто време хоће да обезбеди другима такву слободу; а у овом тренутку тога осећања правде има врло мало.

Отуда је  потребно  наставити,  и још  за дуго времена, социалну дисциплину која захтева да сваки човек ради свој посао,   поштујући као што је право слична права других људи да раде свој посао, и која, тражећи да сваки ужива све користи што му   његов рад буде донео, тражи исто тако да нико не сваљује на туђа плећа непријатности што га у раду буду снашле, сем ако их ко од своје воље не хтедне да прими на себе. Отуда ми и држимо да сваки покушај да се скрене од ове дисциплине, не само да неће испасти за руком, већ ће довести горе зло него што је оно које се хтело да избегне.

И због тога се противу социализма треба борити не толико у интересу послодавалачких класа, већ још више у интересу радничких класа. Продукцијом се мора управљати на овај или онај начин, и оних који управљају, по самој природи ствари, мора увек бити мање него правих радника. У добровољној задрузи каку имамо данас, они који управљају, гледајући само своје личне интересе, узимају што могу већи део продуката, али им се, као што нам сваког дана показују успеси радничких удружења, стављају препреке у том њиховом раду да остваре своје егоистичне циљеве.

У прековољној задрузи каку би социализам морао да доведе, они који управљају гледали би с истим таквим егоизмом своје личне интересе, али им не би могао стајати на путу никакав удружен отпор слободних радника, и њихова власт, како јој више не би сметало, као сад, то што радници неће да раде друкчије но само под прописаним условима, показивала би се све већма, расла би и утврђивала се, док јој се најзад више не би могло противстати. И крајњи резултат свега тога, као што сам већ показао, било би друштво налик на оно у старој Перуанији — жалост је и говорити о њему — где је народ, који је био врло пажљиво подељен на групе од по десет, педесет, сто, пет стотина и хиљаду људи који су стајали под управом чиновника одговарајућих сте-пени, и били приковани зе своје срезове, контролисан и у свом приватном животу као и у свом раду, и морао да ради без икакве наде, једино за то да би исхрањивао управну организацију.

Херберт Спенсер.

(Превео с франиуског С. А. П.)

¹ Радничких друштава.

² Тако се у Америци зову политичари од јачег уплива.

„Интернет се не може контролисати. Ако укину своје ДНС сервере, отвориће се неки други”

Рокфелер: Интернет је највећа опасност за нацију

abvgd (…)
23. mart 2009.

http://www.abovetopsecret.com/forum/thread448462/pg1

Ето, дошло је време да се лепо поздравимо…ускоро неће више бити овог немарног ћаскања, кад друг Рокфелер и другови Ротшилди лепо уреде интернет, да не буде више опасности…

‘Ајд’ у здравље, лепо је било :)

abvgd (…)
23. mart 2009. u 14.46

Каже друг Рокфелер да би можда било боље да се вратимо на папир и оловку, толико су опасни ови хакери…нападају на основне националне вредности. Јадан Рокфелер.

Иначе, из две државе стиже далеко највише хакерских напада на свету…није тешко погодити:
1. Израел
2. САД

loret (kvizer)
23. mart 2009. u 15.19

Slobodna misao i reč se ne da sputati.

Drecun (natikurovic)
23. mart 2009. u 15.19

cika roki i rotsild su još 90-ih odlucili da zaustave svaki tehnoloski i ekonomski razvoj kako bi sto lakse mogli da manipulisu ljudima.

iz knjige bivšeg britsnskog obavjestajca dzona kolemana koja se zove „hijerarhija zavjerenika i komitet 300″, a stampana je 1991.

plan iluminata i komiteta 300 (cika roki i rotsild su glavni iluminati):

1.svijetska vlada, novi svijetski poredak sa jednom jedinstvenom crkvom i jednim monetarnim sistemom, pod njihovom vlascu.

2. potpuno unistenje svakog nacionalnog identiteta i nacionalnog ponosa.

3.unistenje religije, posebno hrišćanske, sa izuzetkom samo njihove, gore spomenute tvorevine.

4. kontrola svakog pojedinca pomoću cipa- cipovanje.

5. potpuni prestanak industrijalizacije i prestanak koristenja nuklearne energije.
postojeci industrijski pogoni iz USA će se preseliti u zemlje treceg svijeta gdje ima robovske radne snage u izobilju koji će raditi tako reci za dzbe.

6. legalizacija droge i pornografije.

7.depopulacija velikih gradova prema ugledu na rezim pola pota

8. obustavljanje svakog naucnog razvoja.naročito u oblastima fuzije, medicine i elektrotehnike.

9.ogranicenim ratovima, izgladnjivanjem i sirenjem bolesti smanjiti broj stanovnika planete za bar dvije milijarde.

10.oslabiti moralnu osnovu nacije i demoralisati pripadnike radnicke klase.

11. svim ljudima sirom svijeta onemogućiti da odlucuju o sopstvenoj sudbini stvaranjem krize jedne za drugom, a potom upravljati tim krizama dok se ljudi ne zbune i ne demoralisu stoce dovesti do masovne malodusnosti.

12.uvodjenje novih kultova licnosti i naduvavanje postojecih među koje spadaju rok muzika, gangsteri poput prljavih i perverznih roling stonsa mika dzegera. gangsterske druzine koju posebno podržava evropsko crno plemstvo i svih rok zajednica koje je stvorio tavistok institut pocevsi od bitlsa.

13.prouzrokovati POTPUNI SLOM SVIJETSKE EKONOMIJE I TAKO STVORITI POTPUNO POLITICKO RASULO.

14.PREUZETI VLAST NAD SVEUKUPNOM SPOLJNOM I UNUTRASNJOM POLITIKOM USA

15. dati punu podrsku nadnacionalnim institucijama poput ujedinjenih nacija, MMF, svijetske banke, međunarodnog suda itd.

16.podrediti vlade svih država i u njima subverzivno djelovati iznutra kako bi se unistio integritet i suverenitet država koje te vlade predstavljaju.

17.organizovati svijetski teroristicki aparat.

18. preuzeti kontrolu nad obrazovanjem u americi u namjeri i sa svrhom njegovog potpunog i temeljnog unistenja.

ima još desetak tacaka, ali i ovo je previse za one koji razmišljaju svojom glavom.

ockap_
23. mart 2009. u 15.56

Интернет се не може контролисати. Ако укину своје ДНС сервере, отвориће се неки други. Ниш не брини.

TeslianA
23. mart 2009. u 16.44

>> Интернет се не може контролисати. Ако укину своје ДНС сервере, отвориће се неки други. Ниш не брини.

Camerika se može i te kako izolovati pa da postane totalno nepristupna za razlicite kanale komunikacije. Samo ja mislim da će oni sto vise da krenu u akciju kontrolisanja većih sajtova (Google, YouTube, itd.) kao sto kontrolisu vece medijske kuce.

Vidite, i pored interneta mi Srbi u opste ne uspijamo da prodremo bilo šta našim sirim masama u matici a i dalje vecina njih bleji na u92. Na neku ruku nas iskorastavaju kao rematolicki faktor (kroz upotrebu „JEWEA” i drugih ekipa) da bi podvalili b92 i ostale neprijateljske sajtove kao nešto normalno.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Сродне теме:

Они тако хоће, да влада уверење да су они ти који одређују све, а није тако…

Неолиберални концепт је пропао, то је јасно и на Западу, и код нас

Dun , 02/01/2009,

U poslednje vreme, razni kolumnisti sve vise i vise pisu o krizi koja je se pojavila u SAD, Nemackoj itd, isticuci usput da se ova kriza nije mogla predvideti, sto naravno nije istina. U proteklih godinu dana bilo je jasno da ce se ova kriza desiti.

No, nema veze, nasi kolumnisti su bili tokom 2008. godine zauzeti analizom kulturnog profila SRS te su zapostavili citanje knjiga. E dakle sta se desavalo svih ovih godina, dok su nasi kolumnisti pisali o “primitivnim “ radikalima?

Svih ovih godina su zapadna drustva socijalno polarizovana, branjen je interes krupnog kapitala, socijalna država je unistena, stvorene su anacionalne elite koje donose i sprovode odluke bez podrske u glasackom telu, koncept zapadne liberalne demokratije je doveden u pitanje, sve vise moci je bilo u rukama multinacionalnih kompanija,na globalnom planu su se sukobile dve koncepcije medjunarodnih odnosa, tzv. Vestfalska, i ona koja tezi promeni globalnog politickog konteksta u smeru stvaranja tzv. svetske drzave , itd, itd.

E sad, sve su oni to lepo zamislili, no problem je u socijalnom aspektu, odnosno u razbijanju socijalne kohezije i neminovnim sukobima koji nastaju zbog socijalnih rascepa. Kapitalizam ce se naravno oporaviti, socijalizam se nece povratiti i niko ga na Zapadu ni nece, kao i ni kod nas.

Socijalna drzava i socijalizam nisu isto. Dakle zalagati se za socijalnu drzavu ne znaci zalaganje za povratak socijalizma. Vec sama prica u SAD o socijalnim pravima deluje koliko toliko ohrabrujuce u poredjenju sa onim sto se na politickom planu desavalo u SAD od Regana pa do Busa. Sa druge strane, nemiri u Grckoj koji se lako mogu preliti u ostale delove Evrope, nam govore da se ultraliberalna ekonomska politika smucila svima.

Sto se tice levice, nje kod nas nema. Ne vidim ko bi mogli biti ti levicari. Samo se nadam da nasi ultraliberali nece poceti u Utisku nedelje da se predstavljaju kao levicari, zagovornici interesa radnicke klase i revolucije.

Dakle, nasi ultraliberali, ili neoliberali imaju trenutno dve strategije. Prva-prave se kao da se nista nije ni desilo.Druga-prelaze u tzv. crvene, odnosno levicare, odnosno socijaldemokrate itd. Obe strategije su glupost, ali sta da se radi.

Neoliberalni koncept je propao, i to je jasno i na Zapadu, i kod nas. Propast tog koncepta ne znaci propast kapitalizma. E sad, ultraliberali pri DS prelaze na stranu toboznje odbrane interesa nizih slojeva, kako bi izbegli odgovornost jer su stoprocentno zagovarali jedan koncept desnicarske ekonomske politike cije ce se negativne posledice tek pojavljivati u buducnosti, cak i da nije ove medjunarodne krize.

Dakle prodali smo sve, nemamo industriju, sav novac koji je dobijen spolja tokom poslednjih osam godina je potrosen. I sad slede posledice. Dakle projekat je propao, te njegovi zagovornici odjedanput postadose levicari. Sa druge strane, sto se tice bilo cijeg prestrojavanja, ovo je slobodno drustvo te svako moze da prelazi na koju god hoce stranu. Dakle nikome ne treba zamerati zbog bilo kakvog pretsrojavanja, ali sto se tice nasih ultraliberala smesno mi deluju u ulozi socijalno zabrinutih ljudi. Ko bi mogao da zaboravi njiohove uzvike: “Prodati, prodati sve prodati. Vi koji ste protiv toga vi ste primitivni, sta vi znate o kapitalizmu i liberalnoj demokratiji, vi ste naci-paci, krave, budale, i bezubi primitivci“.

Zar tako govore levicari? E, kod nas je i to moguce.

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Не би ме чудило да Штиглиц понуди једну заједничку монету и владу за све земље света

Тражимо замену за капитализам

Чињеница је да је Америка лоше водила своју политику и сад цео свет због тога има проблема, сматра нобеловац Џозеф Штиглиц

А. Николић

[објављено: 10/12/2008]

Vladimir , 11/12/2008,

Uopšte mi nije jasno zasto ovi tzv pametni ljudi kao što je ovaj Štiglic se nije javio mnogo ranije i alarmirao svet početkom 2000-e. Tada je centralna banka amerika počela da daje pare za džabe. Ljudi su kupovali 7-8 kuća a da nisu bili zaposleni.

Najveća osiguravajuća kuća na svetu AIG je stavljala AAA pečat na ovakve hipotekarne papire i to su onda prodavali na berzama. Svetske finansijske kuće su kupovale ove „vrednosne papire“ jer su bile označene sa najvećim rejtingom. Zapravo kupovali su tempirane bombe koje će sinhronizovano eksplodirati kad je i bilo planirano. To je ovaj prelazni period kad jedan američki predsednik treba da zameni drugog. To je idealno vreme da se povuče osigurač sa ovih bombi i da se sinhronizovano izvrši kolaps svetske ekonomije.

Bitno je napomenuti da kuće koje su kupovale ove papire imaju istog vlasnika(e) a on(i) opet drži(e) centralnu banku Amerike. Na ovaj način je stvorena „opravdana“ situacija da se za krivca optuži Amerika koja je uzgred najviše i naoružana i njihova totalno uništena ekonomija koja je uglavnom zasnovana na servisnom sektoru. Oni su „mislili“ da će se ljudi snaći i moći da vraćaju kredite u ambijentu gde je cela industrija izmeštena na istoku.

Na internetu postoji bezbroj analiza, komentara, knjiga koji su objavljeni od samog početka ove tragikomedije na temu kako će ovo imati kataklizmične posledice na svet. Ne sećam se ni jednog komentara uvaženog Nobelovca da je on to kritikovao.

Naravno da nema jer je on čovek koji radi za svetsku banku i kako je @antibankar to lepo napisao njihov cilj je dugoročan. Stime da bi dodao su centralne banke evrope počele da padaju u privatne ruke počevši formiranjem prve centralne banke na svetu The Bank of England 1694 godine.

Danas su sve u privatnim rukama, kao i naša, jer petog oktobra prvu instituciju koju su demonstranti zauzeli je NBS. Tu je prava moć ostalo je ceremonijalnog značaja. Nebi me čudilo da ovaj Štiglic ponudi jednu zajedničku monetu i vladu za sve zemlje sveta.

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Апсурд технолошког развоја

ecolid19 (hemicar)

26. avgust 2007.

Ima mnogo vise, mnogi nikad nisu ni bili u evidenciji nezaposlenih.
Znam dva doktora hemije 50+ koji isto kao i ja već godinama ne rade ništa, nisu prijavljeni na biro, jedna je u inostranstvu sa stalnim boravkom domaćica, drugi u BG sa americkim doktoratom i postocom. Nekada smo zajedno radili u BG i svi mi redovno konkurisemo i ništa.

U vreme Djindjiceve vlade vise stotina istrazivaca je odpusteno sa beogradskog univerziteta zbog specijalizacija u inostranstvu, sve magistri i doktori, većinom mladji.
A na visokoskolskim ustanovama u Srbiji se dobija zaposlenje samo preko teskih veza. Beogradski univerzitet (fakulteti i instituti) imaju oko 30-40% viska zaposlenih, rad se ne može se uporediti sa zapadom. Nasoj idustriji takvi kadrovi nisu potrebni jer nemaju istrazivanje i razvoj, rade po stranim licencama.

No na zapadu situacija nije ništa bolja, SVUGDE SE TRAžE SAMO MLADI, kako u americi tako isto je i u EU. Čak ni doktorati sa najelitnijih univerziteta danas nisu vise garancija za miran i bezbedan radni vek. Imam jednog kolegu iz generacije u inostranstvu koji je sa doktoratom i postdocom sa Harvarda i 16 godina u elitnoj industriji dobio otkaz pre neku godinu, nije nasao posao u tom ogromnon gradu, morao je da se preseli u provinciju, u manju firmu i na slabiji posao.

Univerzitetima u svetu su potrebni magistranti i doktoranti da jeftino odrade mnoga naucna istrazivanja, a šta će oni posle to nikog nije briga. Ima dosta onih koji godinama rade neke postdoktorate, ali posao nikako da dobiju.

Idustrija mnogo bira, može, za svako visokostrucno radno mesto konkurise vise stotina kandidata iz celog sveta. Ako traže sa iskustvom onda industrijsko i usko strucno, i ne primaju ništa manje od odnog sto traže, često se vise puta obnavljaju isti konkursi, tarze se svakojaki uski najaktuelniji profili. A kad se posle reorganizuje vrlo lako se odpustaju radnici, i zaposljavaju neki mladi novi profili. Na primer Pfizer odpusta 10.000 radnika, vise R&D se zatvara.

Sa vrlo brzim tehnoloskim razvojem (kompjuterizacija), vremena su se drasticno promenila, tako strucni profili i iskustva brzo zastarevaju, mada zvanicno diplome važe. Mladi za penzije i stari za posao. Apsurd tehnoloskog razvoja. Sto je vise obrazovanje i uzi strucni profil utoliko je teze naći posao. Teško se dobija prilika za neku manju prekvalifikaciju ili usavrsavanje zbog ogromne konkurencije, samo preko teske, teske veze.

Recimo hemija je prolazna svugde u svetu bez problema, ali se puno traže novi profili: life science ili medicinal chemistry (mesavina hemije, farmacije i biohemije), zatim material science (hemija, ficika hemija i tehnologija), biotehnologija i još uze strucniji. Toga nije bilo u moje vreme, radila sam za dve oblasti ali samo deo, ne sve sto ti novi doktoranti rade.

Ja sam gotovo digla ruke od svoje profesije i strucnosti, dosta mi svega, 25 godina u nauci i to nikom ne treba, ali je nesreca da zbog tereta diploma i radnog iskustva ne mogu dobiti ni najobičniji posao gde se trazi samo srednja strucna sprema. Ako precutim iskustvo pitanje je sa mojim godina šta sam dosada radila, a preporuke od predhodnih poslodavaca? Nema nekog izbora. Muka mi je od svega.

To je moje vidjenje prirodnih i sličnih primenjenih nauka.

Eto ja nisam kao student ništa drugo radila osim studirala, zavrsila sam za 4 godine 10 semestra i sa 30 doktorirala, nisam imala potrebe ali ni vremena.
Sad odem u neku prodavnicu da se prijavim za prodavacicu, pa mi kažu veliki je nedostatak da uopste nemate nikakvog iskustva u prodaji (retail) u velika strucnost!? i ja ne dobijam, NE MOGU DA DOBIJEM BILO KAKAV POSAO, a prijavljujem se za sve moguće, verovatno ni za čistacu me ne bi primili jer nemam iskustva u toj oblasti ili zato što nisam u stanju da dizem terete od 10-20kg svakodnevno, i nemam preporuku i vezu. Pa ja treba od nečeg da živim, ja već 2 godine ništa ne zaradjujem.

DIPLOME I AKADEMSKO RADNO ISKUSTVO SU OGROMAN HEDIKEP ZA DOBIJANJE ObičnOG POSLA, a o ponizenju da ne govorim.

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)

Русима је више него очигледно досадило то украјинско „крадуцкање“ па су заврнули славине

Гасна геополитика

Најновији гасни заплет између Русије и Украјине, који се, изгледа, приводи крају, овога пута би, за разлику од њихових ранијих неспоразума истим поводом, могао да има и неке трајније последице, па и оне на које актери нису рачунали.

Милан Мишић

[објављено: 09/01/2009]

Cvorak , 10/01/2009,

Ad Hoc napisan tekst. EU u toj igri macke i misa bas i nema puno izbora. Osim Britanije, Holandije i Norveske, zemalja koje rasplozau zavidnim zalihama prirodnog gasa svi drugi trenutno veoma zavise i zavisice jos vise u buducnosti. Rast indistrije i broja stanovnika podrazumeva i vecu potraznju za energentima i njihovim izvorima kojih je sve manje.

Pod tim energentima mozemo veoma uskoro smatrati i cistu pijacu vodu i zdravu hranu. Ova ujdurma oko tranzita gasa kroz Ukrajinu ima samo jedna izvor. Tesku i gotovu bankrot ekonomsku situaciju Ukrajine. I tamo se kao i u Srbiji non-stop melje o EU i NATO ali je zemlja jednostavno bred samim bankrotom. Ostanak ovih na vlasti garantuj jeftina cena gasa a kada nemaju para da plate taj gas oni kradu onaj koji je namenjen EU i zemljama juga evrope.

Rusima je vise nego ocigledno dosadilo to ukrajinsko „kraduckanje“ pa su zavrnuli slavine. Brane ljudi hleb od koga zive. I ta prica oko tog Nabuka. Od tog posla nema nista jer da je bilo sta imalo vec bi nesto po tom pitanju pocli da rade a nista nisu uradili osim sto imaju ideju i ime gasovoda. Da li vas treba podsetiti kolika je potrosnja energenata u Indiji i Kini? Rusi mogu sav svoj proizvodni kapacitet da preusmere ka njima i da ne trepnu i da nikakvih problema oko plcanja nemaju jer Kina ionako ne zna sta ce sa svojim rezervama. Ne ulaze im se vise u fed akcije. Problem koji EU, Ukrajina i pojedini na jugo-istoku Еvrope imaju je taj da imaju poteskoca da shvate tezinu vaznosti Rusije i to one vaznosti koja nema veze sa idelogijom i ljudskim pravima vec sa onim sto zivot znaci. Bukvalno. Gasom i naftom.

Partnerski odnosi izmedju zemalja pocinju sa ekonomijom i zemlje koje su jednostavno upucene jedne na druge razvijaju i svakakve druge odnose. Ne znam koliko ovo ima veze sa danasnom situacijom oko gasa ali evo cinjenice.Ugovorom iz Versaja Nemcima je bilo zabranjeno da imaju tenkove. Tako da su nemacke tenkovske posade trenirale kod Sovjeta. Do samog pocetka II svetskog rata nemacki Werhmacht je svoje tenkovske posade trenirao na terenima i u tenkovima sovjetske vojske. To su ona vremena Molotova, Ribentropa i Cemberlena. …

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Србију чекају веома, веома тешке и сиромашне године са страховито пуно проблема

Ауто индустрија

Динкић: „Фијат” долази, не знамо кад

Рокови инсталирања нове опреме у „Заставу” зависиће од процене менаџмента италијанске компаније где, шта и колико треба производити, али „боље икад, него никад”, изјавио министар економије

Бране Карталовић

[објављено: 16/12/2008]

Cvorak , 16/12/2008,

I dok s ecitav svet nalazai pred ogromnim politickim, vojnim i ekonomskim lomovima ja slusam i gledam coveka kome je prvo radno mesto bilo ono guverera narodne banke. Koji je svojom politikom urnisao ekonomiju jedne ionako male i siromasne zemlje. Bukvalno urnisao.

Oni su eksponenti politike mlacenja prazne slame i prodaje magle. I ne samo oni. Ni vlast ni opozicija u Srbiji blage veze i ideje nemaju kao da pokrenu bilo kaku prozivodnju, da naparve posatvku ekonomije na stvarima u kojima smo prirodno jaki.

Garantujem da Srbija moze da zivi veoma bogato samo od turizma i prizvodnje hrane i vode. Ali da bi to toga doslo treba kako rece „ekspert“ zemlju bukvalno pocistiti od lopova i korumpiranog sistema koji pojede i drzavu i narod.

Srbiju cekaju veoma, veoma teske i siromasne godine sa strahovito puno problema a ovi na vlasti nemaju ni blagu predstavu sta je ispred njih. Misle da ce ih spasiti RTS. Pa nece. Procicete mnogo gore nego sto sada prozivljava Grcka. Jer ce lomovi pre svega ekonomski a zatim i politicki biti strahoviti.

A ko treba da izvede Srbiju iz provalije u koju su je gurnuli „eksperi“? Cvetkovic, Tadic i ekipa iz kluba „privrednik? Pa ti se nisu specijalizovali za poslovanje i ekonomiju vec za kradju. Sto pre tos shvatite bice vam bolje. I da nesto po tom pitanju uradite. Bog ne trpi zlo na valsti nitu u crkvi.

Katarzu kroz koji ce proci Srbija ne zelim ni jednoj zemlji. Zivi bila pa videli. Mnogo je gnoja i otrova u Srbiji. Mnogo i previse.

Извор: Политика а.д. (коментари корисника)