Живот је храброст, баш као што је и љубав храброст

Radosti i negativnosti
&Lunja& – Feb 19, 2004

Retka je iskrena radost danas. Ljudi su melanholicni, nihilisticki rapsolozeni jer su uslovi zivota, usled ispolitizivanosti zivotne sredine, ostavili vrlo snazan uticaj na ljudske reakcije i osecaje.

Medjutim, ne nalazi se radost izvan nas, vec u nama. Kaze jedna poslovica, vrlo cesto upotrebljavna u psiholoskim istrazivanjima, zavisi sve od toga kako covek gleda na svet oko sebe. Kao casu polupraznu ili polupunu…

Zasto je ljudima bliskija negativnost umesto makar, potencijalne radosti? Zbog cega se u svemu trazi ono crno umesto ono svetlo?
Sta je to, koja je to misao, koji osecaj koji utice tako snazno
da je brzi od neke, mozda, potisnute misli, pa ako ta pozitivna
misao i postoji, da joj ona druga, mracna i preteca uzme mesto prioriteta?

Koliko ljudi ume da posmatra svet oko sebe sa radosnim osecanjem,
sam za sebe, bez toga da mora da ima dodatak iz tog sposljasnjeg sveta, da pronadje prevashodno u sebi smisao zasto svet moze ili treba da bude lep i prijatan? Da covek sam da svetu svoj impuls radosti? Otudjenost i udaljenost, jos je jedan fakat koji utice
na ispoljavanje negativnosti.

Ipak, u prkos svim ovim cinjenicama koje su potencijalno „opravdanje“ za mizantropiju, zar nije zivot u sustini magija? Lep? blistav?
Zar nije moguce u njemu ima i dobroga ili nade za dobrim, zelje za dobrim? Svako moze da probudi taj osecaj u sebi, samo ako to dovoljno zeli. Posmatrati ceo zivot i svako ljudsko bice iza tamnih naocara, vodi u tamne katakombe duse, gde se osecaji dobrote i lepog ubijaju, nestaju…

Ljudima je dat osecaj ljubavi, zasto se onda tako drasticno izbegava? zar je zadovoljstvo vece, kada je covek vodjen mrznjom, crnim mislima, zeljom da nekoga povredi da bi se osecao „dobro“???

Mnogo smo izgubili u zadnjim godinama, mnogo je dobrog izgubuljeno
iz nas, zarad politike, razorenosti misljenja, nezadovoljstva u sopstvenim okruzenjima. Ostaje nam izbor, uvek, da uzmemo ipak
dobro i napredno, umesto ruznog i teskog. Samo, kao da je lakse, mnogo lakse, uzeti tu jos misao destrukcije, nego malo onog, samo za nas sto cuvamo lepog, pa da ga sebe radi, poklonimo cak i onima koji su taj osecaj zagubili negde, na nekoj raskrsnici svojih puteva.