Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Јер иза ових екрана стојимо ми Људи, Човек…

Posted in Срби у расејању, друштво, интернет, медији, SerbianCafe by Соларић on април 27, 2009

Анонимност

pjetuh0 8. април 2009.

Изгледа да се на овим дискусијама на анонимност гледа као на споредну, тако рећи небитну (или чак непожељну?) ствар, па свако мало излећу прозивке на сопствени и туђ рачун везане за ствари из реалног живота; ван сваког контекста, наравно.

Да ли је анонимност код нас осуђена на другачију интерпретацију и да ли смо ми сами свој Велики брат?

На крају, незаобилазно питање: желите ли да будете анонимни?

Gobe (i bas svasta nesto)

09. april 2009.


što se mene tiče, još kao dete sam presla tu crtu da ne mogu ostati anonimna, takve mi bile zvezde pod kojima sam hodala, ili sto ja kažem takav mi ‘oroskop…nemam problem zbog toga…
što se tiče mog pisanja o drugima, odgovorno tvrdim da nikada nisam presla granicu i ovde iznela niciju privatnost, ako nekog potkacim, i napisem nešto „neprimereno“, to sam izvukla iz nekih pisanja ovde,
iz nekog konteksta…samo sto ovde mnogi zaboravljaju šta su pisali, pa se onda cude, kao ovo, ono…ma idi bre…smesni su…

a najsmesniji su oni, koji najmanje pišu, tu i tamo postave po neko pitanje, ali su zato u stanju da ispisuju tudje inicijale, mesto rođenja, tudja prezimena, kopaju po fb, gledaju fotke tudjih prijatelja, otvaraju topice ovde na osnovu tih fotki, salju ti mailove tipa „ dobio sam mail u kome stoji da si frustrirana, bolesan, kako ono pišes na sc“, kao glume duse briznika…
ordiniraju ovde sa po 3 ili vise nikova, i misle da su Bogom dani, i da mogu sve i svasta…
i sto je najgore, kad oni sve to urade, posto su toliko „anonimni“ i tako malo pišu, niko u njih ne sumnja, nego se „sumnja u neke aveti“ iz proslosti, i coveku se stvara konfuzija i paranoja, i dolazi do problema i ovde i u RZ.
e, ti su Najgori… Najgori.(tacka)
sto kaže ono nas narod, toliko zlobni, da bi dva oka u glavi posvadjali.

meni je trebalo 11 meseci da otkrijem tu enigmu, otkrih je u ponedeljak, sad mi je sve ko na dlanu…
a morala sam da se pozabavim sa tim i to resim, jer iza ovih ekrana ipak stojimo mi Ljudi, Covek…

rizling, napisa da stavimo silke…mojih ima po netu, na fb, po nekim mailovima, na njima sam normalno JA, kao sto sam ja ova koja, ulicom hoda…ponekad me ima vise nego asfalta… i sve sam to JA…

samo sto ovde procitah da nisam, da sam plava, debela, čak su se „prepadali“ koliko sam ruzna…pitaH se KO???
ko je to mene video plavu i debelu, o lepoti i ruznoci, nećemo, ukusi su razliciti…ali se stvarno pitah, ko je to mene, pratio, video, i zašto mi nije stao na crtu, da se upoznamo???
koga su to oni ustvari videli???
i zašto je potrebno nekoga pratiti, zar nije jednostavnije „kao slučajno izleteti“, i kao ono „ej, cao, jesi ti gobe, otkud bas na tebe da naletim“, i ja bih to „progutala“, svasta ja mogu da progutam, svasta…

citajuci šta je sve ovde napisano o meni i drugima, stvorih odbojnost, da se sa bilo sa kim sretnem, upoznam, sastajem…
a mnogo toga je napisano, ruznog najviše, dokonih, zaludnih, kompleksasa najviše ovde ordinira…
i kao sto rekoh, ti o sebi i svojima ne pišu, već samo o drugima.(tacka)

moj zivot su moji sinovi, familija, prijatelji, moj posao i hum. pomoć, kad je to u pitanju izlazim iz anonime, o tome pišem, o tome pricam...jer sve me drugo ne zanima, i manje mi je važno…
moj izgled nije važan, moj izgled ne odaje moj karakter i moju dusu,
da sam najplavlja i najdeblja na svetu, najruznija, ili ovakava kakva jesam, sve je to estetika, i to ne pije vodu…

karakter je važan, a ja znam da ga imam u ogromnim kolicinama…
a to znaju i svi oni koji su bilo kakav kontakt imali sa mnom,
oh, mogu ja da se zezam i mlatim, ali imam granicu, samo sto neki odavde ne shvatise to…misle ova je idi mi dodji mi, samo ceka ko će prstima da pucne i eto nje…i kad nje (mene) ne bi, ajd sad da kopamo, da vredjamo, da pišemo…ma idi bre…glupost…
mnogo je lakse stati mi na crtu.

… A tema, Anonima, o njoj nek razmišljaju ovi koji stvarno ne znaju,
šta će sa sobom, svojim bednim, promasenim zivotom, toliko bednim, da im opsesija postade jedna gobe, koja nema ni početka, a ni Kraja…

Želim svima Srećan Uskrs, mir, slogu i puno ljubavi!!!

Antigone_(svasta nesto) 09. april 2009.

Quote:
„..jer iza ovih ekrana ipak stojimo mi Ljudi, Covek…“

Bravo. Ovde se brlja i svrlja i „urlice“, a kad te sretnu negde, odmah nabace najveci kez i ono.. „d’brrrdaaaan, kakostääää, ahstonebimooglooo..“ – ma ipak papir/tastatura trpi svasta ;)

Što se tiče anonimnosti, sasvim ok. Ipak covek ponekad pozeli da poprica s ljudima, bez mesanja nekih detalja iz RL da bi se po tome onda stvarala neka ‘karakteristika’. Obično se stvari iz RL ubacuju – u negativnom smislu, o kontrahentu – u te ‘anonimne diskusije’, kad ponestanu dobri argumenti…
Nasuprot isto nemam problema s ‘javnoscu’. Sa svima se ophodim isto, gde god to bilo, RL/net.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Advertisements

Др. СВЕТОЗАР МИЛЕТИЋ

Posted in друштво, повесница, политика by Соларић on април 10, 2009

Др. СВЕТОЗАР МИЛЕТИЋ.

(1826-1901).

Чудне се ствари дешавају, кад и кад. Велика и драгоцена идеја нађе у извесном моменту слаба браниоца, као што и какав велики дух сломи своју снагу залажући се за ништавну идеју. Али кад је и идеја јака и човек силан, сувременици добивају прилике да присуствују знатним догађајима, а потомцима остаје једно доба за дивљење и подстицај. Такав је случај с Милетићем. У тешкој борби коју је Српство водило за свој опстанак он је добио најтежи део: одређен је да буде политички вођ једноме народу који се брани од снажних непријатеља. Од свих особина које се траже од врховног заступника народне идеје он је имао најглавнију: светао карактер. Кад је требало дати народној идеји најјачу потврду а удруженим борцима највише снаге, Милетић је уз своје снажне беседе и чланке додао и целу своју личност, те тако претворио српско питање у питање патриотске части. Он је дао све што човек може дати, и тиме задовољио велико морално начело о жртвовању личних интереса благостању целине. Ако је та жртва била узалудна, кривица није до вођа него до других друштвених сила, које често ослабљавају напоре и највећих ђенија.

Уз карактер, Милетић је имао и један особити темпераменат. Да му је пало у део да као државник изводи извесне реформе, његов би темпераменат омео у најважнијим тачкама његово реформаторско дело. Али за борбу коју је он водио, требало је да човек има и нешто више оштрине, неку врсту политичке тврдоће, нешто несавладљиво и необуздано, што војску дисциплинује а противнике заплашава. Не мари ако, покадшто, у разгору борбе, један јак осећајни прилив ослаби хладно размишљање и педантно прорачунавање. У великим националним кризама није увек државнички разум спасавао народе. Кад се води борба, и индивидуална и колективна свест налазе се у једном нарочитом стању. Тада се дешава да и најумнији вођи учине по неку погрешку, јер им недостаје спокојства потребног за тачну оцену својих и туђих поступака. Гледајући на народну идеју као на скупоцено благо, Милетићу се свако, ма и привидно, одступање из првог борног реда чинило као нека врста издајства. Кад је реч о борби за народност њему је свака умерена акција личила на нерад, преговори на скретање с правога пута, а ратна тактика напуштање положаја. Он је желео да сви борци имају гвоздене прси, а да у њима куца ватрено срце. На жалост, ни најснажнијем карактеру не полази за руком да морално препороди људе, као што ни најђенијалнији мислилац не успева много у усавршавању медиокритета. Они само појачавају умне и моралне силе које су у скривеном стању, и групишу оделите тежње и акције на заједнички посао. Али увек главни део рада пада на њих; остали добивају споредне улоге. А посао у који је Милетић уложио цео свој живот захтева дуготрајну акцију свега српског народа. Једном одреду тога народа Милетић је био у једном подужем периоду главар, и кад се проучи његов витешки рад, моћи ће се јасно појмити да после необичног поштовања које су му указивали сувременици, мора доћи дивљење, с којим ће га се сећати потомци.

Јаша М. Продановић.

Српски Књижевни Гласник, бр. 1

Не ваља систем, не ваљају навике, не ваља карактер наших лекара и наших пацијената

Posted in Србија, друштво, здравље, култура, медији, SerbianCafe by Соларић on фебруар 8, 2009

ChromVanadiumTabletten – 11. novembar 2007.

Postovani g. Ministre Milosavljevic,

Jedan od najvaznijih resora u Srbiji je zdravstvo a koje drasticno zaostaje za Evropom.! Znamo da nedostaju mnogi aparati u zdravstvu kao i skupoceni lekovi ali u nasem zdravstvu još vise prednjaci nedostatak organizovanosti, administrativne olaksice i kultura zdravstvenih radnika prema pacijentima, sto budimo iskreni ne iziskuje neka novcana ulaganja.

Nedavno smo propratili i neke novosti oko izdavnja lekarskih recepata i pitamo se zašto su u Srbiji velike guzve u ambulantama i bolnicama?

Ako se pak zbog nedostatka bolnica, lekova zdravstvo ne može rešiti guzvi, trebalo bi bar da se uvede reda oko prijema pacijenata i izdavanja i popunjavanja recepata. U tom danasnjem sistemu rada, mora se pod hitno nešto menjati ako država Srbija želi da udje u EU.

U Svajcarskoj kad narucimo dolazak kod lekara ili u bolnicu, vreme prijema se tačno u minutu fiksira. Nikad niko ne ceka vise od 10-15 a najviše 30 minuta!.

Tamo nema desetine saltera na koje pacijenti moraju da cekaju satima, sve se to resava na prijemu u roku od desetak minuta.

Na prijemu je samo jedna ili dve sestre kojoj se pacijenti javljaju, sestra pripremi karton a pacijent samo saceka u cekaonici poziv doktora.

Nema tu dogovaranja ili pitanje između pacijenata, da li sam ja ili onaj na redu. A nema ni ulaska preko reda ili veze.!

Sve je to rešeno na prijemnom i lekar uzimajuci karton koji je po redosledu i zakazanom terminu pripremljen, on ili sestra prozivaju pacijenta i pregled može da pocne..

Kod lekara sve pretrage odmah se zavrsavaju. Vadenje krvi, davanje urina ili eventualna snimanja. Ako pacijenta upute za daljnje pretrage, proces u upucenoj ustanovi odvija se na isti način. Kad se kod lekara zavrsi pregled, lekar lično popunjava recept, udara pecat i samo još treba otici do apoteke. Zar je to dakle toliko komplikovano da se i kod nas tako nešto primenjuje? Zar nasi lekari ne umeju sami da popunjavaju recepte?

Na ovakav način, sve bi se disciplinovalo a najviše pacijenti i niko ne bi ulazio kod lekara stampedom i na ho ruk ili po preporuci. A kako je kod nas u Srbiji?

Jedne prilike zbog trovanja zeludca dosao sam u jednu nasu državnu bolnicu (ime i mesto nije bitno) jer to ništa ne menja, – jer u svim bolnicama u Srbiji je isti način prijema i isti stampedo pacijenata.

Usao sam u bolnicu i pokusao da se snadem da nadem mesto gde se vrsi prijem pacijenata. Nisam znao na koja vrata da udem a nisam mogao da bilo koga pitam. Gde sam god pokusao na ulazu kroz neka vrata da pitam, svi su imali brze pitanje od mene: stA HOćeš COVECE, IZLAZI VANI!

Nivo kulture na nuli a zovu se zdravstveni radnici!

Prilikom takvih otvaranja vrata, dogadao se je stampedo onih koji su takode cekali u hodnicima i koji su takode želeli da udu na neka vrata.

Takav tretman prema pacijentima pretezno starim osobama i naravno najviše sirotinji, koja satima ceka bez ikakva reda i bez orijentacije je van svake organizovanosti i naravno postovanja prava bolesnih.

Kad sam nekako i nasao prijemno, naisao sam na brojne administrativne prepreke i neljubaznost osoblja. Kao da sam dosao u pritvorsku celiju, pocela su ispitivanja koja nemaju veze s namerom jednog pacijenta koji se previja od bolova.

Prvenstveno vam traže knjizicu, pruzaju vam neke formulare da popunjavate uz neljubaznost ko će to da plati i naredenje, popunite to i dodite ponovo.

Dakle, opet sve iznova, stampedo, guranje kroz masu i slusanje dobacivanje pacijenata. Umesto da je to sve organizovano i koordinirano od osoblja koje tamo radi, pacijenti su bili primorani da se sami organizuju i dovikuju, da pitaju ko je na redu itd.

Kad se sve to popuni ponovo se probijam do sestre koja ili ne cuje ili nešto zvace ili nema volje za zivotom ili razmišlja o necem trecem.

Kojoj je, da budemo iskreni, potrebnija batina da je neko izudara ili momentalni otkaz, nego to što radi.

Kad je trgnete iz tih dubokih snova, umesto da vas usluzi, odmah je u startu arogancija i protestovanje ili nije ovo dobro, trebali ste onako a ne ovako a da vam niko predhodno nije pomogao da vas nasavetuje šta treba da uradite ili kako da popunite tu kupus-administrativnu proceduru!.

I pored brojnih nepismenih pacijenata, nikoga to ne interesuje od bolnickog personala. Posle prijema kod sestre i regulisanja silne administracije, opet cekanje na red kod lekara. Dok cekate da udete kod lekara, niko vas ne pita da li ste hitan slučaj ili ne, vi morate da se raspitujete ko je još ispred vas i to može da traje satima.

Kad stignete na red ulazite kod lekara i kad zavrsite pregled, tek tada su jos vece zavrzlame. Ako još treba da date krv, morate da jurite prostoriju za koju niko nezna gde je. Cesto je vadenje krvi negde na nekom drugom spratu a možda i van ustanove u drugoj zgradi.

Na kraju recept kog ste dobili od lekara u kome je samo popunjen naziv leka, morate da nosite opet onoj zamišljenoj sestri da vam ona samo još upise ime i prezime i da stavi pecat, a to može opet da potraje satima!.

To famozno pecatiranje i popunjavanje imena i prezimena, lekar nije umeo da uradi ili mu je to zabaranjeno, a ne znam zašto bi bilo?

Kada sam trebao još samo tu „malu“ proceduricu da uradim, smucilo mi se i zbrisao sam glavom bez obzira, ijako sam bio obavio skoro ceo pregled, odmah sam otisao u jednu privatnu kliniku. Naisao sam na prijemno slično nesto u CH, i tamo je bilo 4-5 pacijenata koji su cekali na red. Odmah sam rekao šta je u pitanju, bez bilo kog komentara ili pitanja, daj knjizicu, ko placa, ili vase ime i prezime uveli su me preko reda i za 40 minuta sam zavrsio pregled i sledećih deset minuta sam cekao da poplacam i ja sam bio gotov.

Od lekara sam dobio recept, koji je bio popunjen, tako da nije bilo potrebno da ga neko naknadno još dopunjava.

Vadenje krvi i davanje urina obavio sam odmah kod lekara u susednoj prostoriji u roku od pet minuta i ponovo se vratio lekaru, bez da sam morao ponovo da idem u cekaonicu ili bilo gde drugde i da se ponovo vracam posle sat vremena. Zaista kao u Svajcarskoj.

Pitam se kako su privatnici mogli tako da regulisu pravila i da zavedu reda a državne ustanove nisu?

Pod koje Ministarstvo zdravlja podlezu ovi privatnici u Srbiji koji su mogli da uvedu reda u svojim ustanovama a državne nisu? Razlika u placanju u doticnoj bolnici i kod privatnika bila je za 1200din vise. Za tu sumu, da sam znao nikad ne bi otisao u državnu bolnicu, naravno i da neću vise nikad.

Nedavno sam pratio tv reportazu na RTS-Beograd i ne malo sam bio iznenaden i obradovao se vescu da je napokon zdravstvena ustanova Doma zdravlja Dr. Milutin Ivkovic u Knez Danilovoj u Beogradu uveo red u svoju ustanovu.

Vise nema potrebe, govorili su i cerekali se preko tv ekrana odabrani koji su se hvalisali, da se neće vise satima cekati na prijem kod lekara. Sve je to regulisano samo jednim telefonskim pozivom prilikom zakazivanja prijema kod lekara. Kao na Zapadu, govorili su ljudi u belom.!

Medjutim, to je bila prica samo za televiziju i za naivne gledaoce da to i poveruju. Prilikom dolaska na odmor namerno sam pozeleo da to i dozivim, nazvao sam ambulantu i zaista zakazao termin u 11h.

Dosao sam po zapadnom obicaju 15 minuta ranije.. U cekaonici je bilo toliko ljudi kao da sam stigao na pijacu a ne u zdravstvena ustanovu…

Za svaki slučaj sam se javio na salter i upitao za moj termin.

Mrzovoljna drugarica, koja verovatno nije ni doruckovala niti još rucala, odbrusila mi je onako po balkanski: idi tamo i cekaj na red.

Kakav red gospodo ovde ima dvadeset pacijenata, prigovorio sam, ja sam zakazao u 11h.. Pocela je da se cereka kao da sam usao u psihijatrijsku kliniku i dobaci: idi covece i cekaj, ako nećeš idi kuci…

Prisao sam pacijentima koji cekaju i upitao, imaju li i oni zakazano kao ja.. Neki su rekli da nemaju a neki da su zakazali u isto vreme kad i ja!

Pitam se kako može neko javno da obmanjuje narod, pogotovo odgovorni jedne zdravstvene ustanove? Gde je tu poslovnost, organizacija, etika i savest? Dakle sva ta silna sirotinja-pacijenti koji najviše to trpe, morace bez obzira na cene, kad tad da napuste te komplikovane kupus-ustanove.

U zemlji u kojoj ima vise bogatasa nego u Svajcarskoj a sirotinja na ivici egzistencije, država dakle još uvek ima preceg posla od zdravstva i ostalih narodnih potreba.

Šta još reci o svim i silnim cinovnicima koji doprinose atmosferi nemara, javasluka i neodgovornosti?

Ali, mislim da vise od mentaliteta pojedinaca takvoj atmosferi doprinosi cinjenica da se drustvo nije ništa promenilo, bez obzira na bilo kakav standard ili državno uredjenje u Srbiji!

Postovani g. Ministre, verovatno Vi nikad ovo pismo necete ni primiti. Ako ga nekim slučajem i primate, nemoj da potcenite ovo moje zapazanje.

Ja živim skoro 45 godina na Zapadu, tamo sam se i rodio a znam šta je kultura i usluga u zdravstvu. Ovamo kad izadete iz zdravstvene ustanove, ijako ste bolesni, ozdravicete zbog humanog ponasanja zdravstvenih radnika.

Ovo nije nikava ironija, to je istina. Nas narod pa i vlast je dapace humaniji od njihovog, ali nas narod je nedisciplinovan, nema radnih navika i nezna za red i kulturu.

U tome je razlika g. Ministre, nedisciplinovanim ljudima ne pomaze stap, nego udari po dzepu, tu ga najviše boli i to ga najcesce dovodi pameti.

(more…)

У нашем школству се истицао лажни колективизам, на Западу се инсистира на лажном индивидуализму

Posted in економија, образовање, SerbianCafe by Соларић on фебруар 7, 2009

Nemilosrdnost je kljuc uspesnosti?

Nunki – 08. септембар 2004.

Preovladjujuce misljenje i ponasanje uspesnih biznismena je da – da bi uspeli, neophodno je da budu nemilosrdni.

Ospustice koliko smatraju i kad smatraju, bez imalo samilosti, platice koliko treba da im vrhunski strucnjaci ukazu na sve moguce rupe u zakonu, dace vam da potpisete primamljivu ponudu (kredit) kad kupujete njihove proizvode ili ce jednostavno na prilozenom uputstvu za upotrebu ono sto je problematicno, kao i kad je kredit u pitanju, da bude odstampano toliko sitno da vecina i ne može i nema zivaca da cita…sto ce kasnije da vas najverovatnije dovede do ludila jer niste bili pazljivi, a već je kasno, potpisali ste/kupili ste.

Nemilosrdno se uglavnom poistovecuje sa uspesnim. Neminovna cena rasta? Ili je pohlepa glavni pokretac, a empatiju mozemo da odlozimo na prasnjavu policu zaborava…

O ovom je rec: da li su ti uspesni, bogati, kvalitetniji od ostalih? Ne, nisu, samo su nemilosrdniji. I da, ako je nekom stalo da dospe „tamo“ mora da po pravilu (manimo se izuzetaka) bude „gadan“, verovatno jos „gadniji“.

Jedino sto ‘ohrabruje’ je, da kad se jednom covek odluci na takav potez, i pregrmi početne dileme i nedoumice, posle je nekako lako, vise se po pravilu ne osvrce. Jer, kad se jednom suocila sa prevladavanjem nad ljudima koji su pametniji, naterala ih da u njenom prisustvu drhte, takva osoba se više ne vraca nazad, nema refleksiju da li je ispravno, moralno, opravdano to sto cini. Ta osoba je uverena da jeste ispravno i da zasluzuje to sto dobija takvim nacinom. Nema tu straha, nema emocija. Nema moralisanja. Skalp, po skalp, samo napred.

Oni to cine. Oni to umeju. Ako neko nema nerava da uspe, u redu, uvek može da postane socijalni radnik, da peva narodnjake za drustvo u kafanama, da peca, da crta…

Laz, manipulacija, izlivi laznog besa, pokazivanje stvarnog besa, pretnje, izazivanje osecaja krivice kod drugih, ma, ceo arsenal, to je alat i taktika uspesnih ljudi danas.

Makiaveli bi se divno osecao u nase vreme. Kao i svaki prorok, bio je pred svojim vremenom.

Voleti sebe, nikad se ne izvinjavati za svoje postupke, kakvi god da su, čak i ako sve ode dodjavola, jer, istina je rastegljiva, može da se uvek savije na stranu koja vam odgovara.

Dakle, vratimo se temi: reč je o tome da je moguce da se bude uspesan, bez obzira sto vecina to tako ne uvidja, tako što se uspostavi funkcionalan i efikasan poslovni model na osnovu sposobnosti da se privuku ljudi, resursi i novac i usklade u okviru takvog modela koji obezbedjuje izuzetan kvalitet kako konzumentima, tako i partnerima, zaposlenim, investitorima.

Nazalost, brojcano posmatrano, daleko je manje uspesnih preduzetnistava postavljeno na potonjim principima, nego na principu nemilosrdnosti. Za sada je takvo stanje. Mozda je ohrabrujuci podatak da vecina novoosnovanih preduzetnistva prestaje da postoji nakon pet godina. Mozda i nije, jer ogroman procent registracija, bilo gde u svetu, upravo i ima za cilj ‘jednokratnu upotrebu’, sto opet govori u prilog prvobitno izlozene teze…

Malkovich (gerila) – 08. септембар 2004.

nunki,
mislim da ti je postavka tacna 100%.
jer se zasniva na jednom od osnovnih prirodnih i evolucijskih zakona:
prirodne selekcije i opstanka najjacih.
ova zakonitost je samo transponirana u najuspesniji ekonomski model danas,  americki kapitalizam liberalnog tipa, koji postaje globalni model uspesnosti i recepta za profit. to je makro sistem, a na mikro nivou tj. kada su pojedinci u pitanju, oni jadnicki samo plivaju po zakonitostima sistema, naravno za svoje dobro. iza svega je ljudska pohlepa (greed), a psiholoski možda egzistencijalni strah.
u moralnost toga ne vredi ulaziti. ima filozofija, religija, vojska spasa, un da izbalansira nepravde ovakvog sistema. ali takav nam je nivo danas, takav nam grah pao ;)

(more…)

Tagged with: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,