Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Значи, ми са обе стране углавном прихватамо оно најгоре

Posted in НСПМ, Србија, друштво, култура, музика by Соларић on јул 16, 2009

Извор: Нова Српска Политичка Мисао

Србија – машина за копирање

Миодраг Зарковић

субота, 11. јул 2009.

Непријатно сам се збунио претпрошле године, негде у летње доба, кад су ми познаници из Норвешке, који су први пут боравили у Београду, затражили да их одведем у неки ноћни клуб у којем могу да чују српску музику.

Чекај мало, зачудио сам се у себи: странци, а захтевају српску музику?! Не српске ратне злочинце, српску колективну кривицу или мултикултурно парче српске територије – с тим не би било проблема, такве робе имамо у изобиљу, увек спремне за све који је траже – него српску музику!

Океј, закључио сам, колико год ненормалан био њихов захтев, испунићу га, водићу их на такво место. Само, које?! У ком то београдском ноћном клубу пуштају српску музику? Постоји ли уопште српска музика прилагођена ноћном животу, панично сам се запитао…

Са истим тим проблемом који сам ја решавао пре две године, ових дана суочавају се волонтери на Универзијади. Оне хиљаде спортиста, пристиглих са свих крајева света, неминовно од својих домаћина траже да им покажу карактеристичне, оригинално овдашње знаменитости. Па и у ноћном животу. Поготово у ноћном животу! Могућности за добар вечерњи провод важно су обележје сваке метрополе, а они су све млади људи. Пожелеће да виде како се њихови вршњаци у Србији забављају кад падне мрак. Као и они моји луди Норвежани, затражиће од својих домаћина да их одведу у типично српски амбијент.

Они који су то већ урадили, мало се разочарали. Дневни лист „Блиц“ је пре неколико дана пренео утиске појединих такмичара, придошлих са разних страна света, на почетку боравка у Београду. Поред укусне хране и лепоте овдашњих жена, што су већ општа места, истакли су и ноћни живот. Али, пожалили су се да није превише аутентичан. Тако је један турски спортиста (који је инсистирао на анонимности како га тренер не би казнио), рекао да су се он и његови саиграчи већ прве вечери искрали из универзитетског села и упустили у провод:

– Осим стране музике, пуштали су и српску, која је слична нашој, па не можемо да је слушамо баш целу ноћ – искрен је био млади Турчин.

Аустралијски кошаркаш Нејт Томлинсон каже да је потпуно одушевљен сплавовима, јер никада раније није видео клубове на води. Ипак, и он има примедбу:

Једина замерка је што сам слушао страну музику, коју слушам и код куће. Волео бих да сам чуо нешто ваше.

Искуства ова два академца заиста верно одсликавају овдашњи ноћни живот, најурбанију страну Београда (и сваког другог велеграда). Клубови у Београду деле се на оне у којима трешти турбо-фолк, и оне у којима грувају западни хитови. У једном од ових првих био је млади Турчин, па му је досадило да слуша песме које су накарадне копије музике његове земље. У једном од ових других обрео се млади Аустралијанац, па му је недостајало нешто што не може да чује и у својој земљи.

Музика која се слуша по ноћном Београду ни по чему није специфична, јединствена, оригинална. У реду, та чињеница, сложићемо се, није највеће зло које може да снађе један град и земљу којој је он престоница. Али, није ни пријатна, јер указује на озбиљније проблеме од губљења музичког идентитета. Рецимо, на свеобухватно одумирање националног идентитета.

У школству је преписивање регулисано на врло једноставан начин – забрањено је законом! Зато ученик који преписује може од тога да има неку корист само ако га наставник не ухвати, па се из петних жила труди како би његова илегална активност остала непримећена. У српској политици, међутим, ствар стоји потпуно другачије. Преписивање као да је не само дозвољено, него и пожељно. Већ девет година фотокопирамо од других све и свашта – законе, статуте, уставе, политичка уређења, економију, монетарну политику – али то уопште не кријемо. Напротив, хвалимо се на сав глас, из петних жила се трудимо да сви примете како преписујемо. Срећни смо када нас неко похвали да смо добро преписали и очекујемо неку награду за уложени труд, најпре „бели шенген„, а касније и чланство у Европској унији.

Насупрот очекивањима, такво одрицање од својствености и посебности не доноси никакве користи, нити олакшице. Нико не воли плагијаторе. Још мање цени. Анонимни Турчин, кошаркаш Аустралијанац и остали спортисти који буду схватили да је српска урбана култура ишчезла не само из ноћног, већ и из дневног живота, а да нам је национални идентитет страдао у транзицији, неће нас због тога нимало више поштовати. Управо супротно. …

Darko Andzic

8 субота, 11 јул 2009

Pa nije sve sto je u ovu zemlju doslo sa zapada bilo apriori lose. Ako sam protiv omogucavanja gej brakova ili legazizacije narkotika, nisam protiv klasicne muzike, rock n roll-a, jazz-a itd. Ja bih ta pomalo fundamentalisticka shvatanja cenio samo kod onih ljudi koji se odreknu svega sto dolazi sa zapada, to su dosledni ljudi. Sa druge strane za istok smo vezani pravoslavljem, slovenstvom, mentalitetom, kulturom ali iygleda da se nista od toga sa istoka ovde nije primilo, kao komunizam i turski mentalitet. Znaci, mi sa obe strane uglavnom prihvatamo ono najgore.

Ne vidim nikakav problem da uzivam i u srpskoj autenticnoj muzici (STAROGRADSKE,IZVORNE, KAFANSKA BOEMIJA) i rock muzici. Sa druge strane dosta tih sto na taj nacin srbuju,slusaju muziku koja se moze podvesti pod „radio teheran“, i taj melos nije nas, vec od onih koji su nas 500 godina kinjili i ubijali.

Advertisements

А сада лоши момци синови и унуци понављача историје покушавају да препишу демократију

Posted in Србија, друштво, повесница, политика by Соларић on март 3, 2009

george wordy , 28/02/2009,

Najveca tekovina demokratije jeste odgovornost, bez odgovornosti nema demokratije. Odgovornost nije samo ternutna kategorija ona seze u okviru nekoliko generacija unazad ali isto tako podrazumeva i ozbiljnost i prema generacijama koje dolaze. Ukoliko se vrhovna vlast zakonodavstvo jedne zemlje tako ne postavi u toj drzavi ce uvek vladati bezakonje.

(…) Postulati, aksiomi principi ne poznaju granice . Nepostovanje osnovnih principa i univerzalnih zakona svakoga stignu pre ili kasnije. I u zivotu coveka postoje dve skole, skole u klupama u kojoj jos i nekako mozete da prepisete, ali zato u skolu zivota ukoliko prepisujete bicete kaznjeni od istog tog zivota.

A mi smo poslednjih decenija uglavnom prepisivaci, prvo smo prepisivali „Navodnu socijalisticku revoluciju“ , videli smo sta smo doziveli, i dalje opstajemo, a sada losi momci sinovi i unuci ponavljaca istorije pokusavaju da prepisu demokratiju, koja kazna nas ceka uskoro , to cemo tek da gledamo.

Pozdrav za vas.

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Умјетници, ствараоци, научници, и сви други који су доприњели стварању нечега су најчешће били најмањи конзументи свега што је било створено

Posted in образовање, филозофија, SerbianCafe by Соларић on фебруар 13, 2009

smisao zivota?

mali mikica – Jun 23, 2001 17:57

sta je smisao zivota?

Olja – Jun 23, 2001 18:45

Smisao života se moze definisati kao vjecno “bauljanje“ na staklenim nogama u zelji da dohvatis sve sto je nejasno i sto nema neku preciznu formu tj. upravo ono sto nisi nikada mogao da nadjes ni u jednom prirucniku, knjizi, ono sto nikada nisi mogao da cujes ni od jednog mudraca, ono sto si uvijek i samo ti pomislio da uradis a nikad se nisi usudio jer to nikada niko, (ili jako mali broj ljudi) , nikada nije uradio prije tebe. Smisao je u stvaranju neceg sasvim novog i originalnog.

Smisao zivota je postavljanje sopstvenih pravila po kojima ces da se vodis, ali znaces da je to ono sto si ti htio i nikada neces doci u situaciju da zbog toga zalis jer si ti i jedino ti bio kreator sopstvenog puta.

Sve sto je vec unapred sazvakano i oprobano od strane drugih nam daje iluziju smisla jer i u tom slucaju, na kraju krajeva , mi smo samo obicni konzumanti necega sto je vec vidjeno, oprobano. Da li ikada imas osjecaj da si i sam proizvod besmisla, jer si od rodjenja pa do dana danasnjeg svoj zivot prepustio nekom drugom da ga vodi: porodici, drzavi, rodbini, normama i pravilima, drustvu, okruzenju, medijima itd.

Ne, smisao neces naci cak iako ti budes prvi koji je nesto probao.

Zbog toga covjek najzad nije sretan ni kad kupi auto veci i bolji nego sto je imao, kad kupi kucu vecu nego od one koja mu je potrebna, kad proba sve ono sto mu je drugi vec stvorio, kada pocne da gomila bilo sta i sto je najgore ostavlja u zalihe sve ono sto mu mozda nikada nece trebati.

Smisao se nalazi onoga trenutka kada budes sam taj koji je stvorio nesto sto nikada niko nije do tada, kad si rekao nesto sto niko nije rekao do tada, kada si pomogao čovjeku a da od njega nista nisi ocekivao zauzvrat itd.

Umjetnici, stvaraoci, naucnici, i svi drugi koji su doprinjeli stvaranju necega su najcesce bili najmanji konzumanti svega sto je bilo stvoreno ili sto su oni do tada stvorili.

Oni su formulu smisla upravo pronasli u stvaranju neceg novog sto bi ljudima (konzumantima) bar na trenutak zivot mogao uciniti ljepsim. Njima je ta ‘ljudska satisfakcija’upravo davala najveci smisao.

Zamisli Ajnstajna u ferariju, Nikolu Teslu u vili sa 30 soba, Ivu Andrica kao vlasnika broda, …

Smisao jeste u kreiranju svog sopstvenog zivota na nacin na koji ce tebi i tvojoj dusi najvise prijati, pa cak iako se kosi sa drugima, to je ono u cemu si ti nasao smisao.

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)