У Италији, нисам могао нигде наћи енглески натпис, осим када су у питању транснационалне фирме…

Преузето са Нова Српска Политичка Мисао

Латинизација детињства

Слободан Антонић

субота, 30. мај 2009.

Латинизација целокупне јавне сфере у Србији добила је карактер „културцида“. За свега неколико година, латиница је постала једино комерцијално писмо у Србији. На прсте једне руке могу се још набројати производи са ћириличним натписом. Чак и оне мале етикете, које се лепе на полеђини увозних производа, или ситно одштампана упутства, са ознаком за језик – „српски“, искључиво су на латиници. Сви комерцијални билборди, на нашим улицама, такође су на латиници. Чак и произвођачи чији је бренд, током више деценија, био на ћирилици – попут воде Књаз Милош – после 2000. године су прешли на латиницу.

Заправо, 2000. година се може одредити као почетак најновијег таласа латинизације српског јавног простора и српске културе. Изгледа да је после политичких промена од 5. октобра највећи део наше комерцијално оријентисане средње класе поверовао да је основни начин „модернизације“ и „уласка у ЕУ“ прелазак на латиницу. Реч је о припадницима маркетиншких, трговачких и услужних занимања – од дизајнера у великим компанијама, до ситних трговаца. Ограниченог образовања и културе, они су кренули у типично провинцијално опонашње „Европе“ и „модерности“ преузимањем једног псеудо-статусног знака. Попут сиромашка са села који на главу стави цилиндар и умишља да је енглески гроф, тако су и наши власници С.У.Р-ова и С.Т.Р-ова, баш као и маркетиншки и дизајнерски консултанти наших компанија, своје фирме и производе почели готово стопостотно да исписују латиницом. 

…

Но, није ли латиница, током седамдесетих и почетком осамдесетих, такође доминирала у Србији? И није ли се, у наредних петнаестак година, ћирилица ипак некако повратила из мртвих? Може ли се тако нешто очекивати и сада? Тешко. Овога пута, наиме, извршена је латинизација једне сфере која је тада била поштеђена културцида – сфере детињства.

И заиста, без обзира на сву доминацију латинице у трговини и јавној сфери, сликовнице, новине и књиге, тих седамдесетих и осамдесетих година, које су биле намењене деци биле су ипак штампане на ћирилици. Ћирилица је, за све нас који смо тада били деца, ипак било наше прво и основно писмо, писмо нашег детињства, и као такво нешто што је у најдубљем смислу речи наше, топло, темељно и драго – као и само детињство, уосталом. Оно најгоре, међутим, што се данас дешава са ћирилицом јесте да је она све мање писмо наше деце. Све дечије телевизије програм емитују или искључиво на латиници (попут Ултре и Mинимакс ТВ), или са ћирилицом која се само назире у траговима (Канал Д, Пинк Кидс и Хепи ТВ). Сви дечији албуми са сличицама или картицама искључиво су на латиници. А дечије новине, сликовнице и књиге такође су у 80 посто случајева на латиници. …

Ко је крив за ово масовно идентитетско самоубиство, ко је крив за ово самозатирање читаве једне националне културе, затирање које ће се одиграти буквално у једној генерацији, чак у једној деценији? Најпре, то је наша економска елита. Једна реч Милорада Мишковића била је можда довољна да се не изврши латинизација српске трговине. Али, та реч није била изречена. Једнаку кривицу сносе и власници и уредници наших медија. Једна реч Жељка Митровића или Донке Шпичек и наша деца би своје омиљене емисије гледали у ћириличном амбијенту. И наши издавачи, власници и уредници, имају свој део кривице. Па и ми остали смо такође одговорни. Површни, равнодушни, небрижљиви, без осећаја за културу и традицију, ми лакомислено узимамо туђе и заборављамо наше само зато што је то „модерно“, или што се надамо да ћемо тако зарадити који динар више, или бити ближе „Европи“. …

Небојша Вуковић

субота, 30 мај 2009

Потпуно подржавам тезе које је изнео у свом тексту госп. Антонић. Срби доживљавају двоструко одумирање – оно буквално, физичко, дакле демографско, и идентитетско, културно, писмовно. У очувању ћирилице, треба поћи од једноставног принципа, аксиома, да је ћирилица једино право српско писмо, а латиница тек помоћно (допунско). Слажем се такође са предлогом да се уведе обавеза да се сви натписи ћирилизују, и то под претњом тешке глобе, јер наш се човек повинује само када му се завуче рука у џеп…
Социолошки посматрано, занимљива је улога наших „предузетника“ који су главни промотери латинице. Некада, рецимо у 19. веку, у пречанским крајевима, трговци, занатлије, фабриканти су били основни браник културног идентитета, донирали су културу, штампање књига, били поносни и на ћирилицу и на српско порекло…

Данас је потпуно обрнута ситуација, реч је (част изузецима) о необразованим скоројевићима који немају ни грама националне свести, што најбоље доказују енглески натписи фирми…

Својевремено када сам био у Италији, нисам могао нигде наћи енглески натпис, осим када су у питању транснационалне фирме…
Занимљиво је да и тзв. националне странке такође слабо посвећују пажњу овом озбиљном проблему. Једини који нешто о томе зборе су професори српског језика и књижевности кроз своја удружења, али реч је о људима који су потпуно „оперисани“ од вештина политичке борбе, комуникације и маркетинга…они у најбољем случају могу организовати полудосадно полемичко вече, скуп и то је све.

Српско родољубље код муслимана

Преузето са:

• SerbianCafe.com (дискусије)
• SrpskaPolitika.com

Srbi muslimanske vere

Varuna (novinar)

24. мај 2009.

Srpsko rodoljublje kod muslimana nije novijeg datuma – ne odnosi se samo na 19. i 20. stoleće. Ostao je pismeni trag o Muhamedu Hevaji iz Tuzle. On je sredinom 17. stoleća pisao pesme o Srbima hrišćanske i muslimanske vere. Proročki je zaključio da će zlo zadesiti naciju ako se bude delila po religioznom šavu – ako nacija zaboravi da su muslimani i hrišćani od jednog oca i jedne majke:

“Otac jedan, jedna mati,
Prvo bi nam valja znati,
Jer ćemo se paski klati…“

Početkom 19. stoleća, jedan od prvaka muslimana u Mostaru, Ali-aga Dadić, osniva politički pokret i traži autonomiju Bosne i Hercegovine u Turskoj. Njegovi sledbenici su, podjednako, i muslimani i pravoslavni. Ovo je bilo previše za tursku vlast. Ona se uplašila žešćih zahteva Srba oba zakona u Bosni i Hercegovini, koji su mogli da se povedu za primerom Srba u Srbiji, gde je buktao Prvi srpski ustanak. Da ne bi izazvali otvorenu pobunu u BiH, Turci nisu smeli da zatvore ili pogube Ali-agu Dadića, nego su ga, tajno, otrovali.

Da su srpski intelektualci, poslednja dva veka, više brige posvećivali svojoj naciji, istorijska literatura bi bila mnogo bogatija i drukčija – svrsishodnija nacionalnim interesima. Da su se, recimo, mlade generacije muslimana, u devetnaestom i dvadesetom stoleću, vaspitavale na primeru Sinan-paše Sijerčića iz Goražda, sigurno je da hrvatska propaganda ne bi mogla da ih pridobije u onolikom broju – u kojem su se priključili fašističkim jedinicama 1941. godine. A Sinan-paša Sijerčić je, krajem 18. stoleća, činio sve da muslimanima ukaže na njihovu pripadnost srpskoj naciji. Svakako, u to vreme, bio je to opasan korak za muslimana i visokog dostojanstvenika Turske.

No, Sinan-paša se nije obazirao na opasnosti. Štitio je pravoslavne Srbe od razuzdanih turskih zulumćara, najčešće pridošlica iz ostalih krajeva Turske. Pomagao je obnavljanje pravoslavne crkve blizu Goražda – zadužbine Hercega Stefana. Sinan-paša je negovao uspomenu na svoje pravoslavne pretke. Imao je pismene zapise da su bili srpski plemići Šijerinići u srednjevekovnoj Bosni. Šijerinići su ogranak još poznatije plemićke porodice Lučića. Kad je Sinan-paša Sijerčić, kao jedan od komandanata u turskoj vojsci, krenuo protiv srpskih ustanika u Srbiji, bliskim prijateljima je rekao da bi želeo da Turci budu poraženi, pa makar i sam glavu izgubio. Želja mu je ispunjena. Srbi su pobedili na Mišaru 1806. godine, a Sinan-paša Sijerčić je, u toj bici, poginuo.[8]

Omer Skopljaković: Ž E Lj A

… Dušmane mrzi, a Srpstvo ljubi,
Tako mi sine ti bio živ,
Pane li babo u borbi ljutoj,
Osvet’ ga sine, sokole siv…

Avdo Karabegović: OH, TA LjUBIM TE…

… Tako mi pravde
Višnjega Boga
Tako mi srpskog
Imena moga…
Protivu islama,
To ništa nije,
Sin Otadžbinu,
Ljubiti smije.

Omer-beg Sulejmanpašić-Despotović: SRPSTVU

Iz mog srca, iz plamenih grudi,
Iz uzdaha, iz duše, iz snova,
Tebi Srpstvo, moja srećo draga,
Leti, evo, laka pjesma ova!…

Suza čista; suza duše moje,
Suza, što me milom bratstvu veže,
Suza vjerna ljubavi i krvi,
Tebi, Srpstvo, što me vječno steže!

Aliverić Tuzlak: ZNAM JE ŠTA SAM

… Evo pjesme, nije vješta
Al’ za svojim leti jatom.
Nemojte me više vr’jeđat’
Zovite me Srbom, bratom!

Nuridin Ibnul-Hadžer: PJESMI

Uzdiži se, pjesmo moja,
Iz plamenih, srpskih grudi,
Smjelo leti kroz krajeve,
Đe god sl’jepi guslar gudi!

Uz gusala glase mile,
Đegod čuješ da se poje,
Tu slobodno spusti krila,
Tu ćeš naći braće moje…

Al’ međ’njima ako vidiš,
Ko te krivim okom gledi,
Tog se kloni! Izrod to je,
Tomu demon stope sl’jedi.

Uzdiži se pjemo moja,
Iz plamenih, srpskih grudi,
Smjelo leti kroz krajeve,
Đe god sl’jepi guslar gudi…

Aliverić Tuzlak: SRPSKI JEZIK
pesma protiv austrijske odluke da se srpski jezik zove “zemaljski“ – kasnije i “bošnjački“

Srpski jezik, rajski jezik –
Ne što njime zbori raja,
Već za to, što u sebi
Sve miline zvuka spaja.

Srpski jezik, rajski jezik –
Znaš kako s’ u duši hori,
Kad nam majka, kad nam sestra,
Kad nam ljuba njime zbori.

Srpski jezik, rajski jezik –
Znaš kako nas on potresa,
Kad nam guslar njime pjeva,
Te nas diže u nebesa.

Srpski jezik, rajski jezik –
Rane vida, l’ječi bole,
Znaš kako nam duši prija
Kad nas, starci njim sokole.

Srpski jezik, rajski jezik –
Za to velim, što da krijem:
Svaki onaj Bogu gr’ješi,
Ko ga zove zemaljskijem.

Ovako veličanstvene stihove srpskom jeziku, verovatno, nije moguće pronaći u delima drugih srpskih književnika – pravoslavne ili rimokatoličke vere. …

http://www.srpskapolitika.com/Izdvajamo/008-lat.html

steks (doktor za glavu)

25. мај 2009.

Jeremijatreci
Koliko je u Srbiji bilo dzamija do 1878?
—————————————–

Ovo mi liči na početak još jedne jalove rasprave. Nemam nameru da sporim istorijske činjenice, a još manje da nekog omalovažavam.
Ali, zanimljivo je da svako bira samo one činjenice i onaj period koji će da da težinu njegovim stavovima.

U tom svetlu, ja mogu da pitam: koliko je bilo džamija 1389-e?

Pusti to prijatelju. Nisu Srbi zvali Turke da ih ovi porobe.

Сродне теме:

• Gaston Gravje: Novopazarski Sandžak
• O srpskim spahijama pod turskom upravom
• The Muslims of Serbian race in Bosnia
• Ilahije na srpskom jeziku
• Ali-aga Dadić

Deset besiedah izpisane iz knjigah Fra Matie Divkovića

Неколико наслова из списка књига фрањевачке библиотеке у Дурбовнику (Zadar, 1860) и непосредно везаних за српски језик:

• Hfale Svete Ane iz sarbskoga pisma

• Deset besiedah izpisane iz knjigah Fra Matie Divkovića iz Jelašak reda svetoga Franceska Provincie Bosne Argentine sarbskiem slovima pritištenieh u Mnetcieh 1616 po Petru Marii Bertanu. Pripisa latinskiem pismeni D. Gjuro Matei Dubrovčanin.

Сродне теме:

• DINKA RANJINE, VLASTELINA DUBROVAČKOGA PIESNI RAZLIKE.
• Антун Фабрис
• Katolička enciklopedija (1895 g.): „Muhamedanci i Katolici BiH su Srbi“
• Pokret Srba katolika i srpski pokret u Dubrovniku krajem XIX veka
• Часопис „Дубровник”: Штампа у Србији

Говорите и пишите српским речима а не енглеским позајмљеницама

Учити до краја образовања

Запуштеност српског језика у нас неизмењена је већ деценијама. Како сада ствари стоје, у вртићима се пре свихучи енглески језик. У основној школи, а поготово у средњој када сваки појединац треба да доврши своје језичко образовање, предност има књижевност. Ако се без формиране језичке културе стигне на факултет, онда је касно за било какве поправке. Нажалост, на свим факултетима обавезан је страни језик, најчешће енглески, српски се учи само на филолошком!

Лектор „Политике”

Градимир Аничић

[објављено: 08/03/2009]

Страхиња , 10/03/2009,

Био сам срећан када је пре две-три године почео са радом Језички савет и када је као резултат тог окупљања постојала барем на интернет издању рубрика ,,Језички прозор’’. Сећам се чланака професора Егона Фекете који је писао указујући на примере лошег писања у Политици. Колико ме сећање служи после око годину дана ,,Језички прозор’’ је укинут без иједне речи образложења, као да су разлози због којих је постао нестали. На несрећу српског народа то није био случај. Кроз језик неког народа се најбоље одсликава свеколико национално стање душе, промишљања о свету у коме се налази и утицајима из света са којим долази у додир.

Политика је прерасла дневне новине и разне часописе, и са преко века постојања постала је заштитни знак јавне речи у Србији. Ако вам је српски језик основно средство за рад, онда је недопустиво да читам многе чланке (поготову у делу економија) који да нису много мучни и трагични, били би урнебесно смешни. Крајње је време да се новинари и уредници вуку и за рукав ако то треба, да би нас поштедели њиховог ,,серблиша’’ и фрљања са изразима који ни на српском ни на енглеском не значе ништа. Речи као: експерт, борд, франшиза, бренд, менаџмент, билборд, стајлинг, фан, дисконт, бизнис, тендер, холдинг, медији, компанија, брокер, акциза, кластер, онлајн, сајт, фајл, софтвер, виртуелан… и много сличних из серблиша за мене су грозно смеће којим покондирене незналице покушавају да кажу нешто тобоже светско ново и недокучиво ,,што само они занју’’. То што се то ради без потребе јер на српском те речи не значе ништа, и да би се показала уображеност, нема везе, ми шамарамо по језику па шта буде. Ваљда би се онда понеко од новинара и уредника призвао свести. Ако нам је скупштина Србије мерило писмености и језикословља, зло нам се пише. Поред праве голготе којом је изложен говорни српски језик у скупштинској сали, посланицима не смета што код улазних врата не пише ни име државе Србије?!? Исто је и на згради владе?!? О осталим јавним гласилима боље да не говорим.

Не дозволите да се стандард квалитета српског језика којим се пише срозава, јер смо као народ довољно срозани и зарозани. Зашто је језички саветник Како треба писати, објављен као интерно издање само за Политику? Зар је то тајна или то може бити још једно од издања које би се могло делити или продавати. Корист би имала и Политика и српски народ. Ја сам предлагао да Политика уради и приручнике за пословну преписку, ту тек влада расуло и ради ко шта хоће и дохвати. Ако чекамо на установе које су за то најстручније, никад ништа нећемо ни дочекати. Осврните се само на цео век рада САНУ на описном српском речнику који још није прешао ни слово ,,О’’?!? Сетих се чланака Милана Мишића ,,Драги наши читаоци’’ од 8.2.09. Док он уредно шамара серблиш, ето народ све мање купује новине па као немојте да престанете да купујете наше новине…

Писање иза којег стоји добар новинарски рад: истраживање, анализе са подацима а не из ногавица, логични коментари, кључна и важна питања, добар, смисаон, богат, духовит, српски језик, нуђење производа информисања који излазе из оквира просте продаје дневних новина (видети шта и како раде друге новинске и информативне куће у свету као нпр продаја старих чланака, док је архива Политике на интернету нечитљива па је испао прави циркус) … то ће продавати ваше услуге и производе у будућности.

Маштам да могу преко пута зграде Политике да направим плакат на коме би огромним словима писало: Говорите и пишите српским речима а не енглеским позајмљеницама, битно је шта хоћете да саопштите и да ли ће вас сви разумети, не скривајте своје незнање покондиреношћу и речником пуним позајмљеница.

Волите, чувајте, негујте и богатите српски језик, јер он нема никог осим нас који га говоримо, пишемо и читамо. Наставите ли овако, олује ће нас развејати.

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Политичка књижевност сматра као део праве књижевности у ужем смислу

Српски Књижевни Гласник

Павле Поповић: АНТУН ФАБРИС.

Целокупан чланак: solaric.wordpress.com/antun-fabris/

… Једнога јутра, а баш у присуству Фабрисову, повео се, у кафани на Пилама, разговор међу неким млађим људима о томе који се све писци сматрају као прави писци, као они о којима књижевна критика води рачуна, јесу ли то, на иример, само песници и приповедачи или, сем њих, и други писци. Да би ствар извео на чисто и разговору дао конкретну основу, један од тих млађих људи запита: „па добро, је ли и Фабрис писац; да ли и он са својим политичким чланцима (који, у осталом. чине највећу н најглавнију партију његова писања) улази у оквир онога чиме се књижевна критика бави?“ Други од њих (Фабрис сам није учествовао у разговору), на којега је питање и било управљено, одговори: „све што има СТИЛА предмет је књижевне критике; ако у Фабрисовим политичким чланцима има стила, и ти чланци постају њен предмет, и Фабрис као такав писац спада у оне праве којима се књижевна критика бави“.

Тај други имао је право. Политичка књижевност одавна се, бар са својим главним представницима, сматра као део праве књижевности у ужем смислу. Мемоари Ришељеа и Наполеона, који имају много пасажа чисто политичког карактера, ту су да послуже томе као при-мер, а пре њих, и више од њпх ако хоћете, једно дело из класичнога света, познати „Коментари“ Цезарови. Тако и други, више политички писци у данашњем смислу Кастелар на пример. Кастелар је кад смо га поменули, баш пример оних политичких писаца који долазе до речитости, до јаких стилских пасажа, до необичног владања речју у свом писању. Што је он „по превасходству беседник, то ништа не смета да га ми овде и као пример за писца узимамо; ако је ипак потребно дати име једног чистог писца а политичара, који се сматра као добар стилист, и несумњиво спада у оне који су и књижевној критици драги, ми ћемо поменути оног непознатог аутора чувених „Јунијевих писама“, и његово име биће довољно као пример за нашу тврдњу. Политички писци, дакле, како они који пишу књиге, тако и они који пишу само чланке, могу се сматрати као писци књижевног интереса, јер могу доћи до момената кад је њихово писање и стилски лепо. Не само они, у осталом, него и многи писцп сличне врсте. „Свака јака и велика душа, каже Сент-Бев на једном месту, у моментима узбуђења и одушевљења, може владати речју, и било би врло чудно кад не би било тако“.

И Фабрис, према томе, може бити тако сматран, и он може, у свом политичком раду, бнти гледан не само као политичар него и као писац. То, за Фабриса посебно, може изгледати мало чудно на први поглед. У Фабрису се обично не гледа писац него политичар. Он је то, у осталом, и био првенствено. Њему је акција била главно а не писање. Што је год писао, писао је зато да тиме утиче на своје суграђане, на своју публику. У свакој политичкој ситуацији, при свакој политичкој појави, он је имао нешто да каже корисно, да да неко упутство, да покаже правац, да створи директиву, да определи акцију оних за које пише; н њему је то било гдавно. Сваким чланком скоро он је за тим ишао; сваки чланак извире из дате политичке ситуације и њу резимује; сваки чланак је само у речи сложена акција. И сад ми у тим чланцима гледамо писца! Јест, али је врло пријатно иза доброг политичара тражити доброг писца, испод лепе акције наћи и лепу реч.

Као писац, Фабрис је прост, јасан, концизан. У њега нема срачунате композиције, артистичког груписања ствари, спреманих ефеката, бујне реторике, полета, заноса, који плени и осваја на јуриш; у њега нема, можда ни једанпут, ни живописних елемената, који освежавају: У њега је све просто, голо. Идући за својом мишљу, он је гледао да само њу изрази, да јој да потребне јасности. Волео је уз то израз синтетичан, афористичну форму, максиму која обухвата сву мисао одједанпут, и то је можда једина више артистичка тежња коју је показао при писању. Иначе, старао се само да непосредно изрази мисао коју има, и то онако како је има. У том старању, он је увек и успевао да каже мисао како је осећа, и да тачно обележи своје расположење у датом тренутку. Како је мисао варирала према предмету, то је он у своме писању долазио до разних облика и особина изражавања. Сем јасности, он је показивао још и дискретност и обазривост нарочито у анализи, у дискутовању спорних или деликатних питања; затим је долазио каткад до јаког, жестоког тона; некад прелазио у хумор; некад, у иронију и сарказам; други пут, опет, кад му је мисао била специално драга, једна од основнпх његових, од оних које као да су с њим заједно срасле, он је у њих уносио и осећања своја, емоцију, топлоту, и долазио не ретко до праве речитости. А како је, опет, мисао код њега у току времена старила, упијала се у њ све више, постајала осећај његов, лепила се све јаче за песимизам његов и горчину који су га све више освајали, то и његово писање показује све те промене њене, рефлектује његову душу. Ко прочита све политичке чланке Фабрисове, редом, један по један, из године у годину, може пратити, степен по степен, како је мисао његова постајала све црња, како су се све сетнија расположења кристалисавала у њему. Његови члапци представљају и њега лично, бол његов који је сваким даном растао.

Ми ћемо сад прегледати те важније чланке, поли-тичке списе његове. Узгред буди речено, он међу својим политичким списима нема већих ствари, нема расправа ни књига. Једанпут је само мислио и на писање ових. Хтео је да напише овећи један есеј (и то баш за наш лист, за „Српски Књижевни Гласник„), „Српски покрет на Приморју“ како му је сам дао наслов, и хтео ту да изложи цео новији покрет, од 1880 на овамо, у пуној ширини и јасности, онако како је то потребно за ширу публику, која не познаје ствари из близа, и која није пратила догађаје редом како су се они јављали. На жалост, и специално на жалост овога листа, наш несуђени сарадник није тај есеј написао, нити какав други те врсте. Сва политичка књижевност његова остала је у оним кратким чланцима његовим, поглавито уводним, које је он писао у „Дубровнику“, од 1895, девет пуних година; и ми ћемо се на њима задржати, само мало наравно, и прегледати их по врстама у које се могу поделити.

Први и најглавнијп појам који о Фабрису имамо, то је да је он борац, јуначки бранилац српскога имена, одважан полемичар; прегледајмо зато најпре његове полемичне чланке,   тј. непосредно полемичне   (јер сви његови чланци имају полемичнога елемента), оне у којима он напада, протестује. У тим чланцима је мушко држање, лична одважност, жесток тон, јаке речи. Примера ради, наводим онај први, ако хоћете, којим је почео новинарску кариеру, из 1895, под насловом  ,.Il signor Сiarocchi lo dice„, у којем је протестовао против полициске истраге над неким чиновницима,  и који је био примећен одмах, учинио сензацију шта више;  затим, оне о изборима општинским   од   1899 године;   или   онај   против општине, „Срби Дубровчани и општина„ (1901, бр. 16), где Фабрис протестује против кажњавања млађих Срба због нереда на Гундулићевој пољани; или онај, опет против општине (1901, бр. 38), без наслова. који је можда више црн негошто би нам данас изгледало да је имао бити; постављењима, професорима, систему  у дубровачкој гимназији; или онај после изласка из тамнице, чланак куражан каквом се нико  не би надао после тога фамозног догађаја;   или оне о гимназиалној афери   (1903, бр. 3, 6, 8 и др.)  у којима је тражио да се она понова суди; или оне, многе,  о управи  у Босни и  Херцеговини, о којој није престајао писати, итд. …

Сродне теме:

• Часопис Дубровник: Штампа у Србији
• „Најчаснији међу Србима католичке вере“

У скоро свакој националној књижевности имаш покондирене тикве

Pokondirena tikva

majkakg (mama)

27. april 2009.

„Pokondirena tikva”, dramsko delo Jovana Sterije Popovića, nema pandana u svetskoj knjizevnosti, sto će reci, predstavlja zvornu srpsku osobinu. Teško da bi naslov i mogao da se prevede na neki od svetskih jezika.
A sve ovo pišem jer mi se čini da, kako je neko izasao iz srpskih opanaka (pirocanaskih), tako mu u Srbiji vise ništa ne valja. Ni zemlja, ni priroda (zagadjena je za nezna pluca Srpcadi odrasle na zapadu), ni hrana… ništa. Otvorih novu temu, da ne kvarim druge.

babyshamble (sandinista)

27. april 2009.

xexe iako u sirem smislu dramsko delo, ono je ipak u prvom redu komedija (podvrsta drame), a sterija se smatra jednim od najvecih srpskih komediografa.
strasno volim tu komeNdiju, ali da je najvece svetsko delo, nisam sigurna.

elem, u skoro svakoj nacionalnoj knjizevnosti imaš ‘opevane’ pokondirene tikve (npr. molijerov gradjanin plemic), a nama je je ova najdraza i najbolje je razumemo, jer je pisana na nasem jeziku iako nema veze sa srbijom u geografskom smislu, nego sa ugarskom.

srbija jeste prelepa zemlja, nama iznad svih, ali je takođe mnogo zagadjena, vrati se samo 10-ak godina unazad (najvece ekološko zagađenje u istoriji ratovanja).
valjda pratis epidemioloski porast tbc-a kod dece, kao i mnogih drugih plucnih oboljenja. deca odrasla dole su u neku ruku otpornija.
moj sin je dva puta bio bolestan i to oba puta kad smo bili dole.
za zdravu hranu vazi samo ako jedes ono sto tvoji sade i odgajaju, po radnjama je katastrofa (beli luk se uvozi iz kine, paprike iz grcke, ej i to u srbiju!), nema deklaracija na proizvodima, itd.
pa prošle godine su bosanci vratili breskve iz srbije- kao mnogo su zagadjene.

razumem tvoj gnev, i meni je teško sto je tako, ali tako je na zalost.

Isidora_C 27. april 2009.

znaš da sam se i ja sjetila tog djela, nemam pojma zašto! ;) ne znam ni ja zašto takvi uopste idu u srbiju. valjda da pokazu kako su uspjeli na zapadu? znala sam jednu s juga koja je pricala kako jedva ceka da kupi auto, sesir (?) i pojavi se u rodnom gradu. radila je kao konobarica.

što se razboljevanja tiče, moj tata kaže da smo se brat i ja uvjek razboljevali kad negdje krenemo. promjena klime, potreba da se bude u centru paznje, šta li je.

p.s. ako ih nešto bas vuce, tikvice mogu uvjek do republike srpske. ima tamo dijelova gdje je vazduh cist k’o na himalajima. seljaka nema da spricaju, putevi opustjeli, fabrike zatvorene, ma milina! sjetih se one mome kapora da se treba drzati dalje od krajeva gdje hvale vazduh :)

babyshamble (sandinista)

27. april 2009. u 09.25

majkakg,

zašto se ne može prevesti? a swanky pumpkin :))
to je bukvalan prevod, koji bukvalno znaci pokondirena tikva, ali englezu ne bi znacilo ništa, jer ovde se ne radi prevodjenju reci, nego o idiomu, koji su generalno neprevodivi, kao sto je ‘drunk as a lord’ neprevodiv kod nas u semantickom smislu.

ne razumem zašto na jedan kraj stavljas plemstvo, a na drugi opanke.
pa šta su nosili engleski plemici pre 300 godina?

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Разуларили сте се у несрећној Србији!

Писци треба да пишу и да разбијају митове

Ове недеље у нашој редакцији уприличен је разговор на тему „Књижевност и рат”. Учествовали су Владимир Кецмановић, Владимир Арсенијевић, Ненад Прокић, Борис Дежуловић и Весна Рогановић уредница Културног додатка. Данас објављујемо други део.

Приредилa: М. Ђорђевић

[објављено: 24/01/2009]

Џеронимо , 24/01/2009,

Неки пљувачи пљују на небо и не примете да им њихов испљувак пада назад на лице. Тако и Прокић самозвани пресудитељ српским митовима, праћен осталим расрбљеним писарчићима. Можда би Прокић и дружина да „размите“, уз Косовки бој, и Маратонску битку, и опсаду и пад Алесије, и Акцијум, и Битку код Ангоре, и Јованино разопсађивање Орлеана, и Мишар, и Бородинску битку, и Церску битку, и Колубарску, и Стаљинград; или би се, можда, само задржали на „српским митским изгинућима“.

Реците, ако смете, млађано господо несрпска, Французима да нису Гали и потомци Верцингеторикса, да се Алесији ни место не зна, да су они одавно „кројцован“ народ и да батале своје митове, па ћете видети шта ће вам се вратити!

Разуларили сте се у несрећној Србији!

Извор: Политика Online (коментари корисника)

ТЕБИ, ПРВА ЉУБАВИ…

SrboPeuljanac (Sanjar)

24. mart 2009.

ТЕБИ, ПРВА ЉУБАВИ…

Волио сам је као никога до тада.

Угледао сам је случајно, први дан средње школе, када смо сви били ионако збуњени и уплашени од напуштања дјетињства и преласка у одраслије доба.

Стајала је испред мене у реду, коса јој је мирисала на прољеће а у очима јој се огледала дуга. Волио сам је а нисам смио да јој признам. Ни школа ме није ишла то полугодиште, предавали су профе али сам их ја слабо нешто чуо, код куће ме мајка стално тјерала да једем али ни то ми није најбоље ишло, увече сједне са старим и онако озбиљно му шапатом каже:

„С малим се нешто дешава..“ а стари се само онако искусно осмјехне и вели јој „…ма пусти га, добар је он…“.

Можда се сјећао себе из тих времена.

Ни са другарима нисам нешто проводио вријеме, често сам мјењао фризуру и гледао да у школском ходнику стојим баш ту куда она пролази, али кад прође ја спустим главу и једва промуцам „здраво“. Да само знате како ми је срце брзо ударало и кољена клецала! А она ме је гледала весело, румених образа и враголастог осмјеха, знала је шта се дешава али ми никад ништа није рекла сем „Ћао“.

Колико сам само пјесама написао те јесени, како ми је сваки дан изгледао сунчан и ведар, свака ми је звијезда намигивала и крајишки вјетрови су ми шапутали њено име.

Пољубила ме кад сам се најмање надао, стајао сам испод ораха поред школе и сањао о њој, када се она одједном ниодакле створила испред мене, равно је из мојих снова изашла и стала преда ме, пољубила ме благо на усне и отрчала низ школско двориште да стигне на час.

Дрхтавом руком сам чакијом урезао на орах „Србо +…“ и опкружио срцем…

Много година касније стајао сам поред порушене средње школе и на изгорјелом стаблу нашег ораха сам, док ми је снијег падао по коси, тражио наша имена али их више није било…

„Познавао сам послије ње још много дјевојака, и многе су ме питале да ли ћу их запамтити, и ја сам одговарао да хоћу јер сам искрено вјеровао у то у том тренутку, али запамтио сам само ону која никад није питала…“

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Шопенхауер: О читању и књигама

Артур Шопенхауер: О ЧИТАЊУ  И  КЊИГАМА.

Из „парерга и паралипомена.“

§. 290.

Незнање понижава човека само онда ако иде упоредо са богатством. Сиромаха обара његова сиротиња и невоља; у њега рад замењује знање, и занима његове мисли. Богат човек међутим, који је незналица, живи једино ради својих пожуда и личи на животињу: као што се то, у осталом, – може свакодневно видети. Њему још осим свега може да се пребацн и то, да богатство и доколицу није употребио на оно што њима даје највеће вредности.

§.  291.

Док читамо, за нас други мисли: ми понављамо само његов мислени процес. Ми у том случају личимо на ђака који. учећи писати, повлачи пером писмена која је претходно учитељ исписао писаљком. На тај начин нам јс при читању, рад мишљења највећим делом одузет. Отуда осетна олакшица кад, напуштајући самостално размишљање, пређемо на читање. Али за време читања наша је глава само поприште туђих мисли. Отуда долази да онај који веома много и скоро целог дана чита, а у међувремену се забавља стварима при којима човек не мора ништа да мисли, постепено губи способност самосталног мишљења – онако исто као што се од ходања напослетку одучи онај који непрестано јаше. То је мећутим случај с многим научницима, који толико читају док не заглупе. Јер непрестано читање, читање у сваком слободном тренутку, још јаче паралише дух но непрекидан ручни рад, при коме је још могуће мислити. Као што пружина која се једпако одржава под прптиском неког страног тела, мора једном да изгуби своју еластичност, тако и дух кад му непрекидно намећете туђе мисли. И као што се претераном храном кварн желудац, а тиме шкоди целом организму, тако се и дух претераном духовном храном може претоварити и угушити. Јер у колико се више чита, у толико оно што је прочитано оставља мање трага у нашем духу. Дух постаје као таблнца на којој се много једно преко другога писало. Зато се, ако се тако може рећи, и не долази до „преживања“: а само таквим процесом може се оно што се прочита учинити својим. Ако човек чита непрекидно, а не размишља доцније о ономе што је прочитао, оно не хвата корена и махом пропада. У опште с духовном храном бива то исто што и са телесном: једва педесети део оногашто у_:себе уносимо буде употребљено: остало се губи испарењем, дисањем, или иначе.

Свему овоме ваља додати да су писане мисли у опште само као трагови пешака по песку: човек види пут којим је пешак прошао, али ако жели да зна и шта је пешак успут видео, он се мора послужити својим властитим очима.

ХАНДКЕ је ТА ЕВРОПА, које нажалост НЕМА

simonida , 09/03/2009,

Petar Handke ceni ISTINU, ceni PRAVDU, ceni DOSTOJANSTVO! kao Covek, kao PESNIK, kao PISAC i kao NEUTRALNI POSMATRAC,kao ISTINSKI GRADJANIN EUROPE, pokazuje gde SMRDI i gde je TRULO u nasoj „lepoj Europi“! on ima HRABROSTI, ima DAHA, SMELOSTI da udara na AZDAHU, na pomahitnalu HIDRU ZLA!

HANDKE je TA EVROPA, koje nazalost NEMA, HANDKE je ta EUROPA kojoj mi hocemo, EUROPA GETEA, IGOA,VOLTERA a ne ovaj falsifikat koji nam se nudi, … HANDKE je najbolje sta EUROPA moze da nam da!

Извор: Политика Online (коментари корисника)