Шопенхауер: О читању и књигама

Артур Шопенхауер: О ЧИТАЊУ  И  КЊИГАМА.

Из „парерга и паралипомена.“

§. 290.

Незнање понижава човека само онда ако иде упоредо са богатством. Сиромаха обара његова сиротиња и невоља; у њега рад замењује знање, и занима његове мисли. Богат човек међутим, који је незналица, живи једино ради својих пожуда и личи на животињу: као што се то, у осталом, – може свакодневно видети. Њему још осим свега може да се пребацн и то, да богатство и доколицу није употребио на оно што њима даје највеће вредности.

§.  291.

Док читамо, за нас други мисли: ми понављамо само његов мислени процес. Ми у том случају личимо на ђака који. учећи писати, повлачи пером писмена која је претходно учитељ исписао писаљком. На тај начин нам јс при читању, рад мишљења највећим делом одузет. Отуда осетна олакшица кад, напуштајући самостално размишљање, пређемо на читање. Али за време читања наша је глава само поприште туђих мисли. Отуда долази да онај који веома много и скоро целог дана чита, а у међувремену се забавља стварима при којима човек не мора ништа да мисли, постепено губи способност самосталног мишљења – онако исто као што се од ходања напослетку одучи онај који непрестано јаше. То је мећутим случај с многим научницима, који толико читају док не заглупе. Јер непрестано читање, читање у сваком слободном тренутку, још јаче паралише дух но непрекидан ручни рад, при коме је још могуће мислити. Као што пружина која се једпако одржава под прптиском неког страног тела, мора једном да изгуби своју еластичност, тако и дух кад му непрекидно намећете туђе мисли. И као што се претераном храном кварн желудац, а тиме шкоди целом организму, тако се и дух претераном духовном храном може претоварити и угушити. Јер у колико се више чита, у толико оно што је прочитано оставља мање трага у нашем духу. Дух постаје као таблнца на којој се много једно преко другога писало. Зато се, ако се тако може рећи, и не долази до „преживања“: а само таквим процесом може се оно што се прочита учинити својим. Ако човек чита непрекидно, а не размишља доцније о ономе што је прочитао, оно не хвата корена и махом пропада. У опште с духовном храном бива то исто што и са телесном: једва педесети део оногашто у_:себе уносимо буде употребљено: остало се губи испарењем, дисањем, или иначе.

Свему овоме ваља додати да су писане мисли у опште само као трагови пешака по песку: човек види пут којим је пешак прошао, али ако жели да зна и шта је пешак успут видео, он се мора послужити својим властитим очима.