Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

У Италији, нисам могао нигде наћи енглески натпис, осим када су у питању транснационалне фирме…

Преузето са Нова Српска Политичка Мисао

Латинизација детињства

Слободан Антонић

субота, 30. мај 2009.

Латинизација целокупне јавне сфере у Србији добила је карактер „културцида“. За свега неколико година, латиница је постала једино комерцијално писмо у Србији. На прсте једне руке могу се још набројати производи са ћириличним натписом. Чак и оне мале етикете, које се лепе на полеђини увозних производа, или ситно одштампана упутства, са ознаком за језик – „српски“, искључиво су на латиници. Сви комерцијални билборди, на нашим улицама, такође су на латиници. Чак и произвођачи чији је бренд, током више деценија, био на ћирилици – попут воде Књаз Милош после 2000. године су прешли на латиницу.

Заправо, 2000. година се може одредити као почетак најновијег таласа латинизације српског јавног простора и српске културе. Изгледа да је после политичких промена од 5. октобра највећи део наше комерцијално оријентисане средње класе поверовао да је основни начин „модернизације“ и „уласка у ЕУ“ прелазак на латиницу. Реч је о припадницима маркетиншких, трговачких и услужних занимања – од дизајнера у великим компанијама, до ситних трговаца. Ограниченог образовања и културе, они су кренули у типично провинцијално опонашње „Европе“ и „модерности“ преузимањем једног псеудо-статусног знака. Попут сиромашка са села који на главу стави цилиндар и умишља да је енглески гроф, тако су и наши власници С.У.Р-ова и С.Т.Р-ова, баш као и маркетиншки и дизајнерски консултанти наших компанија, своје фирме и производе почели готово стопостотно да исписују латиницом. 

Но, није ли латиница, током седамдесетих и почетком осамдесетих, такође доминирала у Србији? И није ли се, у наредних петнаестак година, ћирилица ипак некако повратила из мртвих? Може ли се тако нешто очекивати и сада? Тешко. Овога пута, наиме, извршена је латинизација једне сфере која је тада била поштеђена културцида – сфере детињства.

И заиста, без обзира на сву доминацију латинице у трговини и јавној сфери, сликовнице, новине и књиге, тих седамдесетих и осамдесетих година, које су биле намењене деци биле су ипак штампане на ћирилици. Ћирилица је, за све нас који смо тада били деца, ипак било наше прво и основно писмо, писмо нашег детињства, и као такво нешто што је у најдубљем смислу речи наше, топло, темељно и драго – као и само детињство, уосталом. Оно најгоре, међутим, што се данас дешава са ћирилицом јесте да је она све мање писмо наше деце. Све дечије телевизије програм емитују или искључиво на латиници (попут Ултре и Mинимакс ТВ), или са ћирилицом која се само назире у траговима (Канал Д, Пинк Кидс и Хепи ТВ). Сви дечији албуми са сличицама или картицама искључиво су на латиници. А дечије новине, сликовнице и књиге такође су у 80 посто случајева на латиници. …

Ко је крив за ово масовно идентитетско самоубиство, ко је крив за ово самозатирање читаве једне националне културе, затирање које ће се одиграти буквално у једној генерацији, чак у једној деценији? Најпре, то је наша економска елита. Једна реч Милорада Мишковића била је можда довољна да се не изврши латинизација српске трговине. Али, та реч није била изречена. Једнаку кривицу сносе и власници и уредници наших медија. Једна реч Жељка Митровића или Донке Шпичек и наша деца би своје омиљене емисије гледали у ћириличном амбијенту. И наши издавачи, власници и уредници, имају свој део кривице. Па и ми остали смо такође одговорни. Површни, равнодушни, небрижљиви, без осећаја за културу и традицију, ми лакомислено узимамо туђе и заборављамо наше само зато што је то „модерно“, или што се надамо да ћемо тако зарадити који динар више, или бити ближе „Европи“. …

Небојша Вуковић

субота, 30 мај 2009

Потпуно подржавам тезе које је изнео у свом тексту госп. Антонић. Срби доживљавају двоструко одумирање – оно буквално, физичко, дакле демографско, и идентитетско, културно, писмовно. У очувању ћирилице, треба поћи од једноставног принципа, аксиома, да је ћирилица једино право српско писмо, а латиница тек помоћно (допунско). Слажем се такође са предлогом да се уведе обавеза да се сви натписи ћирилизују, и то под претњом тешке глобе, јер наш се човек повинује само када му се завуче рука у џеп…
Социолошки посматрано, занимљива је улога наших „предузетника“ који су главни промотери латинице. Некада, рецимо у 19. веку, у пречанским крајевима, трговци, занатлије, фабриканти су били основни браник културног идентитета, донирали су културу, штампање књига, били поносни и на ћирилицу и на српско порекло…

Данас је потпуно обрнута ситуација, реч је (част изузецима) о необразованим скоројевићима који немају ни грама националне свести, што најбоље доказују енглески натписи фирми…

Својевремено када сам био у Италији, нисам могао нигде наћи енглески натпис, осим када су у питању транснационалне фирме…
Занимљиво је да и тзв. националне странке такође слабо посвећују пажњу овом озбиљном проблему. Једини који нешто о томе зборе су професори српског језика и књижевности кроз своја удружења, али реч је о људима који су потпуно „оперисани“ од вештина политичке борбе, комуникације и маркетинга…они у најбољем случају могу организовати полудосадно полемичко вече, скуп и то је све.

Зашто код нас долази до стварања дублета као што је еуро – евро, где су се медији и грађани поделили по идеолошкој основи!

Posted in Србија, друштво, култура, књижевност, медији, повесница by Соларић on 23 априла, 2009

Може ли без турцизама

… Може ли се замислити Андрићева На Дрини ћуприја без турцизама – један се налази и у самом наслову?

Турски називи необично добро пристају појединим локалитетима или градским четвртима – Топчидер (тобџијска долина), Дорћол (раскршће), Булбулдер (славујева урвина), Карабурма (црни гребен), Демир-капија (гвоздена врата), Ћуприја.

Како би вам звучала чувена песма Емина Алексе Шантића ако бисмо је лишили турских речи и заменили српским (онде где је то могуће) и да ли би то и даље била песма? …

Доцент на Филолошком факултету у Београду

Мирјана Маринковић

[објављено: 08/03/2009]

Ћирилица се пише срцем , 08/03/2009,

Нисам чуо да се ико озбиљан жали на постојање турцизама у српском језику, па нам чланак заправо ништа посебно и ново не доноси. Још једном пласиран исти текст. Занимљивије би било истражити зашто код нас долази до стварања дублета као што је еуро – евро, где су се медији и грађани поделили по идеолошкој основи! Тзв. прозападни, јако идеолошки и политички обојени пишу и говоре (ја кажем: еуричу) „еуро“!, а они с добрим осећајем и који су природно утемељени у српском језику, користе, наравно, облик „евро“ .

Ипак, право, горуће питање српског језика данас је: латиница или ћирилица. Постојање два писма у српском језику је лош изузетак од опште прихваћеног стандарда у свету данас, и последица је политичко-идеолошке интервенције у језик, а не његова природна потреба. Опстанак тог конфузног и накарадног решења је пораз наше језичке, националне и државне политике.

Извор: Политика Online (коментари корисника)

„Илахије на српском језику“

Posted in књижевност, повесница, религија by Соларић on 27 марта, 2009

ПОЕЗИЈА МУСЛИМАНА у Босни.

[Scheich Seifudin ef. Kemura und Dr. Vladimir Corovic: Serbokroatische Dichtungen Bosnischer Moslims, aus dem XVII., XVIII. und XIX. Jahrhundert. • Sarajevo, 1912.]

…песник Myxaмед Хеваја Ускјуфа, рођен 1601/2. Отмена порекла, богат и даровит, он je пропутовао доста света и стекао прилично знања. Знао je четири језика : турски, арапски, персијскн и српски. Поред стихова, написао je још и чувени речник „Потур Шахидије„. Карактеристичко je да je он језик којим пише називао сриским, или, као и савреник му Фрањевац Матија Дивковић, босанским. Своје „Илахије“ (побожне песме), на пример, Хеваји изрично назива: „Илахије на српском језику„. Он je y исто време први и најзнатнији песник муслимански.

Извор: Српски Књижевни Гласник

Језик вам у иностранству не одузима нико. Одузимају вам га ваши, у Србији

Posted in друштво, култура, књижевност, медији by Соларић on 25 децембра, 2008

ПСОВКА

Прошле недеље провео сам два дана у Ванкуверу. Све време је падала киша. Сада, у Калгарију, пада снег и за наредне дане најављују температуре до минус тридесет. Гледам телевизију, канал посвећен времену. „Спремите се за дубоко замрзавање”, каже водитељ уз беспрекоран осмех и ја се одмах осетим као ћурка у фрижидеру у оближњој самоуслузи. После те визије, кишни дани у Ванкуверу делују као време у рају.

Давид Албахари

[објављено: 18/12/2008]

(more…)

Свако добро свима, латиничарима и Србима

Posted in abvgd, друштво, култура, образовање, повесница, религија, SerbianCafe by Соларић on 7 новембра, 2008

abvgd (…) – 18. novembar 2006.

Целокупна култура Европе (а и света) базира се на знањима Старе Грчке. Ћирилица је директни наставак грчког писма. Зашто бисмо се ме одрицали своје историје и кулутре зарад тзв. „европских” језика?  Они треба да уче од нас, а не ми од њих.

Та култура Западне Европе је препуна мизерије – потрошачко друштво, лоше образовање, загађење живота, неморал до највиших граница, испразан и лош живот.  Шта је то тако добро у тој „Европи” да ми треба њима да се улагујемо?

Наш језик је старији, богатији (падежи, акценти, све говори о вишој култури од германских и романских језика) од свих других језика.

Наше писмо је најлепше.

Ко год пише ћирилицом, за мене је аристократа.

Tobijas – 18. novembar 2006.

Zašto su nam Grci toliko bliski? Blizi, recimo, od Ceha, Poljaka, Rusa, Makedonaca.
Grci su u sustini vrlo uobrazen i perfidan narod. Vrlo su vesti da iskoriste svaku mogućnost da nekome podvale. Oni nas Slovene i Srbe ne vole, prema nama imaju nipodastavajuci stav. Danasnji Grci su i tipicni balkanci. Nisu ništa prefinjeniji od nas, niti su na nekom visem kulturnom nivou. Proslost imaju, i treba da se sa njom ponose, ali u sadasnjosti ne vidim da su nešto ispred nas.  Čak, dugo godina su ekonomski bili na skoro istom nivou razvoja kao i mi.

abvgd (…) – 18. novembar 2006.

Е, мој Тобијаш…кад би мало пажљивије читао, видео би да ја пишем о СТАРИМ ГРЦИМА. А Стари Грци су нам блиски, свиђало се то теби или не. Врло је могуће да Срби имају више старогрчке крви него данашњи Грци. Сви смо ми измешани, и Византија је исто толико наша колико и грчка.

Данашња Грчка је МИНИЈАТУРНА верзија некадашње Грчке, као и Византије. Данашња Грчка није ни један десети део некадашњег царства.

Мени је довољно да видим колико се данашњи банкари (владари света) труде, упињу да уклоне Византију из историје, па да знам шта да мислим…

Таман да сви ви пређете на латиницу, ја ћу увек писати (и говорити) ћирилицу, а научићу, ако буде здравља, и црквено-словенски, старогрчки као и стари србски језик.

Свако добро свима, латиничарима и Србима.

Па, кад је та Западна култура, та твоја Фиренца, процветала, како то да се угледала на Грчку, стару културу? Како то да ни дан данас та твоја велика западноевропска култура не може да изнедри ништа оригинално, па се и њихов управљачки систем назива грчким именом, „демократски”…а све науке још увек (углавном неуспешно) црпе из науке Старе Грчке?

Како то да је тај твој „процват” проузроковао само зло, неморал, смрт, опадање европских народа? Како то да је та фамозна Јевропа на прагу да постане исламска, а Хришћански народи у њој су на умору?

Како то да, ако се настави данашњи тренд, белци ће бити мањина у СВИМ европским државама у скорој будућности?

У чему се састоји тај твој „процват”?????????????????

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)