Ја се заиста из дубине душе дивим онима који имају стомак да слушају „Пешчаник“ и читају Панчића

Преузето са: Нова Српска Политичка Мисао

Љубавни случај службеника ЛДП-а

Миодраг Зарковић

петак, 26. јун 2009.

Поносан сам на то што се не сећам да сам се икада сложио са нечим што сам прочитао на „Пешчанику“. Још сам поноснији на то што ми се ставови дијаметрално разликују од ставова Либерално-демократске партије. Могу ли онда да се радујем крају противприродног брака „Пешчаника“ и ЛДП? Смем ли да славим то што су „Пешчаник“, својеврсни спин-оф Б92, и ЛДП, својеврсни спин-оф ДС, повадили ратне секире и почели један другоме да соле памет како се бори за заједнички циљ? …

Стева Надрљански

петак, 26 јун 2009

Ја се заиста из дубине душе дивим онима који имају стомак да слушају „Пешчаник“ и читају Панчића. Читао сам то „Време“ откад су га направили, надао се изненађењима, али бадава – план и програм су чудо. Сећам се кад је покојни Стојан Церовић почео после бомбардовања да извија другачије тонове: на њега се сручила лавина правоверних читалаца које је изневерио само зато што је посумњао у оно што је сам пре тога некритички исповедао. Другачије мишљење у либералним медијима? Пустиће га само ако треба да га потом масакрирају, без могућности масакрираног да се одбрани. Било је неколико покушаја да симулирају оно за шта се залажу (нпр. Антонићев текст о мисионарској интелигенцији, Душан Ковачев поводом једног одвратног напада ad hominem), али све се то утапало у стихију унапред задатог мишљења. Једном сам се изненадио кад је тамо објављен текст о крсној слави, зачудо неутрално интониран; та је неутралност неке правоверне талибане „Времена“ толико наљутила да су у следећем броју морали да објаве неке коментаре невероватног степена примитивности (наравно, на рачун оних који држе славу). Хоћу рећи: не волим кад нема изненађења, кад је све по плану и програму. Има ли ту икаквог простора за слободу?
А дефинитивно сам престао изненађења да тражим кад су у Братунац на обележавање годишњице Орићевих злочина у том крају послали новинара задуженог иначе за спрдњу (не могу се сетити имена). Тад ми је дошло из дупета у главу да ту више нема шта да тражим, исто као ни на Томпсоновом концерту.
Узгред, није чудо што су се покавжили. Секташки менталитет који инсистира на сопственој праведности морао их је довести дотле да се међусобно такмиче у исправности. Кад би били на власти, истребљивали би се као комунисти.

Ко су ти млади људи пуни мржње?

Преузето са Нова Српска Политичка Мисао

Општа места и љупке разлике

Слободан Антонић

субота, 06. јун 2009.

Пошто сам већ писао о доста наших „људскоправашких“ НВО, помислио сам да не би било лоше да поближе упознам и Иницијативу. Отишао сам на њихов сајт и прво што сам спазио било је да је њихова приступна страница на енглеском. Као језици су још постојали албански и извесан „БХС“ језик?! „Да политичке ли коректности!“, помислио сам. „Не само да им је матерњи језик од другостепене важности, већ је и он назван тачно онако како се зове у Хашком трибуналу“!

Прегледавши њихове мрежне странице, као и изјаве и интервјуе њиховог „председника и оснивача“[1] Андреја Носова, препознао сам готово сва општа места нашег „грађанистичког“ НВО сектора. Али, такође сам сусрео и неке љупке и пикантне специфичности, по којима сматрам да ову НВО заиста вреди упамтити.

У општа места, рецимо, спадају залагање за ментални инжењеринг, рад на промени националног идентитета, усађивање у Србе идеје колективне кривице, подршка албанским сецесионистима на Косову, антирусизам, отворена пропаганда у прилог ЛДП-а, као и залагање за идеолошку чистку и административне забране према „националистима“. …

„Недавно истраживање“, каже такође Носов, „показало је да би грађани Србије најрадије волели да се представе Европи не својим савременим достигнућима, него својом традицијом, што заправо показује да смо ми дубоко закопани у питање нашег идентитета“[5]. Е па тај идентитет, у који смо ми „дубоко закопани“ треба променити, пре свега кроз усађивање идеје колективне кривице, што треба да нас отргне од наше митске прошлости: „Србији је неопходно суочавање с прошлошћу. То је питање свих питања. …

Можда свима нама, пре ступања у државну службу, треба узети писмену изјаву о томе какав је наш став према „српској злочиначкој прошлости“? А од оних који су већ запослени треба тражити да се појединачно изјашњавају о пресудама Хашког трибунала – као некад о Резолуцији ИБ? …

Ту је и отворена подршка ЛДП-у, као јединој истинској еврореформистичкој и денацификаторској странци.“Ако ме питате шта је алтернатива“, каже Носов, „односно да ли је у Србији има, видим је једино око Либерално-демократске партије. У тим људима видим потенцијал“[14]. Отуда, ваљда, и Носов прихвата ЛДП-овско залагање за идеолошку чистку српских институиција: „Дубоко верујем да на је неопходна `гвоздена метла` (…)То није питање лустрације, то је питање хигијене!“[15]. Али, ако „хигијена“ не помогне, ту су и добре старе административне забране. Јер, како лепо вели Носов, „или ћемо ми почети да забрањујемо њих, или ће они да забрањују нас“![16] …

Једино решење, по Носову, јесте да млади људи (попут њега) преузму власт. „Шта политичка елита код себе треба да промени? Ја не верујем да се Војислав Коштуница може променити. Не верујем да се неки људи који су уз њега, од САНУ па надаље, могу мењати. Залажем се за генерацијску револуцију. Нове генерације имаће другачији однос према свему“[18]. Дакле, пошто се изврши „усађивање истинских друштвених вредности младима“, тако препарирана омладина треба да изврши „генерацијску револуцију“ и доведе до „другачијег односа према свему“. Свака сличност са маоистичком Културном револуцијом је, наравно, случајна. …

И још нешто: кад Носов и остали преузму власт, уместо о проблемима Срба на Косову, бринућемо, као и сав нормалан свет, о проблемима тамошње геј и лезбо попупалције, јер, како то лепо вели Носов, „иако сви у Србији виде Србе као најугроженију заједницу на Косову, мислим да су онде угроженије сексуалне мањине“[22]. Ето, и ти Чеси. Потпали су под утицај српске националистичке пропаганде, па снимају потресне документарне филмове о српској деци на Косову. Много боље би било да се концентришу на праве проблеме и сниме који документарац о патњама намучених косоварских гејева и лезбијки – ни Оскар им не може измаћи![23] …

Ако нисте знали, ова НВО „запошљава више од 30 људи„[24], са канцеларијама у Београду, Нишу, Крагујевцу, Новом Саду… Донатори ове НВО су, према њиховом сајту, амбасаде САД, Британије, Холандије и Немачке, Косовска фондација за отворено друштво, Амерички институт за мир, представништво САД у Приштини и још много других фондација и амбасада[25]. …

Ова НВО је, наизглед, мали зупчаник. Али око ње је много других зупчаника и са њима, добро ужлебљена и спрегнута, она више није ни мала, ни слабашна, већ моћна и неумољива. Очигледно, по садашљем понашању те машине и њених зупчаника, изгледа да смо сви ми, који имамо неодговарајуће („неусађене“) вредности, сада на реду. Да ли ће нас здробити и самлети, или ћемо ту машину заглавити и њене зупчанике сломити, питање је које се изгледа управо у наше време решава. Није први пут да су велике и моћне машине у Србији зарибале и стале. Хоћемо ли ову машину зауставити? Или ћемо заиста дозволити да будемо самлевени?

Darko10

недеља, 07 јун 2009

Toliko toga je vec receno o nevladinim organizacijama tako da njihovo delovanje nije nepoznato i nije narocito potrebno komentarisati njihove stavove i zalaganja,uostalom takvi stavovi su bili zvanicna politika bivse Jugoslavije od 1945 god.
Svima je vec jasno da se,takve organizacije koje se kriju pod paravanom zastite ljudskih prava,bave svakakvim radnjama a najmanje zastitom ljudskih prava. Kao dominantno podrucije njihovog delovanja javlja se zvanincna politika Republike Srbije ali samo u onim aspektima gde su vitalno ugrozeni srpski nacionalni interesi ili postoji opasnost da se tako nesto dogodi.A zajednicko svima njima je to da se u tom delovanju gotovo iskljucivo nalaze na stanovistu koje je u suprotnosti sa nacionalnim interesima nase zemlje.
Medjutim ono sto mene brine,kao gradjanina ove zemlje, jeste pasivnost „druge strane“,tj.srpskih patriotskih organizacija i nacionalno svesnih ljudi u nasoj zemlji. Jer svaka akcija srpski orijentisanih organizacija je ustvari reakcija na delovanje „zastitnika ljudskih prava“.

Naime,apsolutna kontrola nad medijima,finansiska nadmoc,nicim izazvan status“svetih krava“ koje ove organizacije imaju u nasoj zemlji,ne sme da bude opravdanje da se borba za srpske nacionalne interese ne vodi jos bolje i organizovanije. Naravno pod borbom smatram neposrednu komunikaciju sa ljudima,organizovanje tribina,akcija,pisanje tekstova i svega ostalog sto bi doprinelo da do ljudi dodje i misljenje koje odudara od onoga sto svakodnevno gledamo i citamo u Srbiji.
Mada mi se isto tako cini da svaka rec izgovorena od strane predstavnika ili clanova raznih organizacija za „zastitu“ljudskih prava automatski stvara jos deset nacionalno opredeljenih Srba!
U skladu sa tim-samo neka tuze!!!

симонида

13 недеља, 07 јун 2009

г-дине Антонићу,после овог вашег текста, а наслућивала сам да НВО управо такву политику воде и да их финансијски помажу СВИ, неко мање неко више, које сте Ви поменули, предосећала сам да је то ЈЕЗИВО шта нам раде, али после овог Вашег текста остала сам НЕМА!

није ни чудо да је ПОЛИТИКА променила концепцију, највероватније по савету ИНИЦИЈАТИВЕ МЛАДИХ, јер Ви не припадате том и ТАКВОМ менталном склопу који може да се мења! опростите, једноставно сам шокирана, и не налазим речи да опишем и дам право име тим младим људима који су у тој ИНИЦИЈАТИВИ младих – НВО!да ли је могуће да се такви једноставно шире територијом наше СРБИЈЕ? ко су ти млади људи пуни мржње? једноставно, мозак ми је стао! нисам спремна више ни реч да напишем! Боже, шта нам све раде!

Стева Надрљански

Иницијатива младих за тзв. људска права је један од најгротескнијих и најтупавијих видова удруживања, али овде све пролази. Дубоко сам убеђен да бих, ако се удружим са два-три вечита студента, две уседелице што шетају керове и три никотинизиране тетке – уз јавно декларисање о ономе што је „комифо“ и што није (Сребреница, корпорација звана ЛГБТ, црква) – убрзо решио проблем од чега ћу да живим.
Изеш га, овако морам да радим.

„Нема смисла, ни постојања без идентитета”

Преузето са Нова Српска Политичка Мисао

У Европу само са идентитетом

Маринко М. Вучинић
четвртак, 09. април 2009.

…

Шта је председник Србије рекао на овој манифестацији што је изазвало тако жустру реакцију? „Нема уласка у Европу без идентитета. Нема смисла, ни постојања без идентитета. Бавећи се политичким послом, врло често сучељавам се са људима који мисле да са лакоћом можемо у периоду процеса глобализације изгубити свој идентитет. Није процес глобализације губљење идентитета, већ допринос и нашег идентитета идеји заједничког света. Дакле, у Европу само са идентитетом. Политику не чине само економија, европске интеграције и партијска препуцавања, већ у њу спадају култура и идентитет. Управо због тога границе не би требало дефинисати само државним границама. Тамо где се дешава наша култура, где се певају наше песме тамо су наше границе. Не треба никада да дозволимо да се скупљамо унутар постојећих граница. …“ …

Посебно је важно наглашавање значаја културе као везивног ткива нашег националног идентитета. Култура уноси у национални идентитет толико неопходно осећање припадања једном обрасцу и систему вредности. У реаговањима на ставове председника Србије присутна је и нека врста чуђења шта се он уопште обрео на манифестацији фолклора „Златни опанак“ чија логика, како каже Петар Луковић, не захтева памет, већ добар рад ногу. О томе сведочи и карикатура Бориса Тадића (у седећем положају, спуштених панталона држи се за врх опанака шиљкана и говори у микрофон) на првој страни Борбе коју прати коментар да је председник Тадић својим говором потврдио тачност теорије о настанку опанака и тако увеличао манифестацију фолклора. …

Milan

четвртак, 09 април 2009

Izmišljeni kontrapunkt između Borisa Tadića i DS i Petra Lukovića i LDP jeste upravo to – imaginacija i tendenciozna predstava koju su zajednički finansijeri obe strane uredili kako bi u Srbiji postojao privid više političkih mišljenja. Sav patriotizam našeg predsednika svodi se na predizbornu i međuizbornu kampanju i mora se biti jako naivan kako bi u toj ispraznoj dijalektici neko uvideo i ponešto realno. Mene sva ta halabuka uz nultu realizaciju nije ubedila da je predsednik zaista privržen liniji patriotizma i integriteta ove zemlje. Dakle, predsednik je tu da bude dobra marketinška priča – sa druge strane Liberali i NVO pričaju otvoreno o zajedničkim projektima koje uz predsednika realizuju. Žao mi je što ova podmetačina koja dolazi iz američke kuhinje i dalje uspeva neke da zavede i da ih ubedi kako je predsednik tobož u nekoj zavadi sa liberalnom strujom. Ima li bolje dimne zavese od te?

Hajde da vidimo i nešto sem praznih priča pa da poverujemo. Sećam se da je proslavljajući izbornu pobedu, predsednik baš delovao kao „spreman za akciju“. Vidim da se sva predsednikova energičnost i završila te noći.

Neka nam je sa srećom, trebaće nam.