После парада другу Титу синови пионира организују параде педера

Преузето са SerbianCafe.com (Дискусије)

Педерску параду у Србији организује власт

neimar 13. jun 2009.

и нико други ако сте имали имали сумње у то.

‘Парада поноса’ је све само не за понос.
Ради се о крајње перфидној манипулацији нормалних људи од стране народу наметнутих *о**в***х елита у којој ненормално постаје ‘нормално’ у којој власт народу натура тотално стране концепте а све у име глобализације „културе” која негира породицу, традицију и хришћанство.

//Čiplić : Beograd i Srbija spremni za Paradu ponosa

Међународни Радио Србија
Beograd i Srbija su spremni za „Paradu ponosa”, izjavio je ministar za ljudska i manjinska prava Svetozar Čiplić, dodajući da resorno ministarstvo i Vlada Srbije neće na neki poseban način pomagati i promovisati gej paradu.Čiplić je Tanjugu izjavio da je tolerancija, koja prema njegovim rečima i dalje nedostaje Srbiji, zaživela u dovoljnoj meri da bi „Parada ponosa” bila organizovana i prošla bez ekscesa.

mostro (junior member)

13. jun 2009.

Pa narodu treba postaviti problem koji će da resava i o kome će da prica – da se nebi resavalo gde su nestale pare od kredita i privatizacije i kako je ko od tajkuna za dzabe kupio bogatstvo.
Naravno da sve to radi usrana vlast.

com_au_13. jun 2009.

zavisi od toga ko to finansira; ako su se ljudi „porezali”, svako ka’nuo po neku kintu, zašto da ne, neka paradiraju koliko im je volja, homoseksualnost se ne prenosi paradiranjem, ali ako je to organizovano i finansirano iz inostranstva ili iz poreskih para, e onda bi bilo mesta onome sto pricas.

neimar 13. jun 2009.

Ма каквог иностранства. То педери на власти који не смеју да се експонирају својој бази приређују парти да виде да их нису заборавили.

Онај други већи а ћутљиви нормални део на власти мисли да тиме доказује своје ‘европејство’ а доказују једино глупост.

На власти је либерални фашизам који намеће диктатуром апсолутно све – стандарде, ‘културу’ па и границе држава како видимо.

Наравно да се нормалнима при томе импутира да су ‘радикали’ и остали ‘заостали назадњаци’ да би се прикрила чињеница да је на власти радикална левица која има корене у раном фашизму.

После парада другу Титу синови пионира организују параде педера.

usamljeni_jahac (gonic stoke)

13. jun 2009.

Neimar; sad će ti ovde dobiti ocenu-5 zato što si protiv pedera. Ja sam jedno pisao protiv pedera a podržavao rezerviste da dobiju dnevnice i dobio sam ocenu-6 . Mislim da ne postoji nanja ocena. Pola dana sam bio tuzan i razmišljo sam da li sam ja normalan ili pederi. Neko je nenormalan.
P:S
Svaki pametan i normalan covek zna da je seksualnost intimna stvar svakog coveka sa kojom se ne treba paradirati. To je provokacija nas normalnih,

dulebg (posmatrach)

13. jun 2009.

Па баш нисам сигуран да смо као народ довољно толерантни:

– покушајте у Београду да некога наговорите да нешто своје изгуби, у корист Срба са Косова, да не помињемо Србе из Далмације, РС, расејања – па ћете видети гневне реакције, излив агресије и нетолеранције.

neimar 13. jun 2009.

Дуле ми јесмо нетолерантан народ, али зато смо и преживели – досад.

Погледајте шта се дешава толерантним Французима и Холанђанима. Појешће их исламисти.

Одређена доза нетолеранције је потребна за опстанак и као таква је природна јер природа се постарала да све превише толерантне врсте које нису показивале зубе пропадну.

А иначе промоцију толеранције би најбоље одрадили челници ове власти, пре свега председник Тадић и потпредседник Ђелић кад би стали на чело ‘параде поноса’ и тиме показали Европи и свету ‘право лице Србије’.

Тако се бори за ‘толеранцију’ а не позадинском организацијом.

Dragan-Manhattan (Marketing)

13. jun 2009.

Sve to dolazi iz Amerike i Engleske,zemlje proleterske.
Originalna „parada ponosa” gay pride parade je bila odrzana u Njujorku nakon što su dobili po repu pa je policija intervenisala i grad im je onda obecao „paradu” da ih utesi i od tada se organizuje tradicionalno svake godine i to na Vidovdan !
Najbolji deo parade je kada lezbijke dodju na Harli Dejvidson motorima,„dykes on bykes” dajks on bajks :)
Ima akrepa kao Elen Degenerik sa TV ali ima i dobrih i to stvarno doooobrih !:)

Сродне теме:

• Педери или хомосеxуалци имају ВЕЛИКУ подршку у политичким круговима друштва у највишим сферама политике
• Хомосексуалци су само играчка у рукама корпоративног капитала и они их користе за замлаћивање народа

Ко су ти млади људи пуни мржње?

Преузето са Нова Српска Политичка Мисао

Општа места и љупке разлике

Слободан Антонић

субота, 06. јун 2009.

Пошто сам већ писао о доста наших „људскоправашких“ НВО, помислио сам да не би било лоше да поближе упознам и Иницијативу. Отишао сам на њихов сајт и прво што сам спазио било је да је њихова приступна страница на енглеском. Као језици су још постојали албански и извесан „БХС“ језик?! „Да политичке ли коректности!“, помислио сам. „Не само да им је матерњи језик од другостепене важности, већ је и он назван тачно онако како се зове у Хашком трибуналу“!

Прегледавши њихове мрежне странице, као и изјаве и интервјуе њиховог „председника и оснивача“[1] Андреја Носова, препознао сам готово сва општа места нашег „грађанистичког“ НВО сектора. Али, такође сам сусрео и неке љупке и пикантне специфичности, по којима сматрам да ову НВО заиста вреди упамтити.

У општа места, рецимо, спадају залагање за ментални инжењеринг, рад на промени националног идентитета, усађивање у Србе идеје колективне кривице, подршка албанским сецесионистима на Косову, антирусизам, отворена пропаганда у прилог ЛДП-а, као и залагање за идеолошку чистку и административне забране према „националистима“. …

„Недавно истраживање“, каже такође Носов, „показало је да би грађани Србије најрадије волели да се представе Европи не својим савременим достигнућима, него својом традицијом, што заправо показује да смо ми дубоко закопани у питање нашег идентитета“[5]. Е па тај идентитет, у који смо ми „дубоко закопани“ треба променити, пре свега кроз усађивање идеје колективне кривице, што треба да нас отргне од наше митске прошлости: „Србији је неопходно суочавање с прошлошћу. То је питање свих питања. …

Можда свима нама, пре ступања у државну службу, треба узети писмену изјаву о томе какав је наш став према „српској злочиначкој прошлости“? А од оних који су већ запослени треба тражити да се појединачно изјашњавају о пресудама Хашког трибунала – као некад о Резолуцији ИБ? …

Ту је и отворена подршка ЛДП-у, као јединој истинској еврореформистичкој и денацификаторској странци.“Ако ме питате шта је алтернатива“, каже Носов, „односно да ли је у Србији има, видим је једино око Либерално-демократске партије. У тим људима видим потенцијал“[14]. Отуда, ваљда, и Носов прихвата ЛДП-овско залагање за идеолошку чистку српских институиција: „Дубоко верујем да на је неопходна `гвоздена метла` (…)То није питање лустрације, то је питање хигијене!“[15]. Али, ако „хигијена“ не помогне, ту су и добре старе административне забране. Јер, како лепо вели Носов, „или ћемо ми почети да забрањујемо њих, или ће они да забрањују нас“![16] …

Једино решење, по Носову, јесте да млади људи (попут њега) преузму власт. „Шта политичка елита код себе треба да промени? Ја не верујем да се Војислав Коштуница може променити. Не верујем да се неки људи који су уз њега, од САНУ па надаље, могу мењати. Залажем се за генерацијску револуцију. Нове генерације имаће другачији однос према свему“[18]. Дакле, пошто се изврши „усађивање истинских друштвених вредности младима“, тако препарирана омладина треба да изврши „генерацијску револуцију“ и доведе до „другачијег односа према свему“. Свака сличност са маоистичком Културном револуцијом је, наравно, случајна. …

И још нешто: кад Носов и остали преузму власт, уместо о проблемима Срба на Косову, бринућемо, као и сав нормалан свет, о проблемима тамошње геј и лезбо попупалције, јер, како то лепо вели Носов, „иако сви у Србији виде Србе као најугроженију заједницу на Косову, мислим да су онде угроженије сексуалне мањине“[22]. Ето, и ти Чеси. Потпали су под утицај српске националистичке пропаганде, па снимају потресне документарне филмове о српској деци на Косову. Много боље би било да се концентришу на праве проблеме и сниме који документарац о патњама намучених косоварских гејева и лезбијки – ни Оскар им не може измаћи![23] …

Ако нисте знали, ова НВО „запошљава више од 30 људи„[24], са канцеларијама у Београду, Нишу, Крагујевцу, Новом Саду… Донатори ове НВО су, према њиховом сајту, амбасаде САД, Британије, Холандије и Немачке, Косовска фондација за отворено друштво, Амерички институт за мир, представништво САД у Приштини и још много других фондација и амбасада[25]. …

Ова НВО је, наизглед, мали зупчаник. Али око ње је много других зупчаника и са њима, добро ужлебљена и спрегнута, она више није ни мала, ни слабашна, већ моћна и неумољива. Очигледно, по садашљем понашању те машине и њених зупчаника, изгледа да смо сви ми, који имамо неодговарајуће („неусађене“) вредности, сада на реду. Да ли ће нас здробити и самлети, или ћемо ту машину заглавити и њене зупчанике сломити, питање је које се изгледа управо у наше време решава. Није први пут да су велике и моћне машине у Србији зарибале и стале. Хоћемо ли ову машину зауставити? Или ћемо заиста дозволити да будемо самлевени?

Darko10

недеља, 07 јун 2009

Toliko toga je vec receno o nevladinim organizacijama tako da njihovo delovanje nije nepoznato i nije narocito potrebno komentarisati njihove stavove i zalaganja,uostalom takvi stavovi su bili zvanicna politika bivse Jugoslavije od 1945 god.
Svima je vec jasno da se,takve organizacije koje se kriju pod paravanom zastite ljudskih prava,bave svakakvim radnjama a najmanje zastitom ljudskih prava. Kao dominantno podrucije njihovog delovanja javlja se zvanincna politika Republike Srbije ali samo u onim aspektima gde su vitalno ugrozeni srpski nacionalni interesi ili postoji opasnost da se tako nesto dogodi.A zajednicko svima njima je to da se u tom delovanju gotovo iskljucivo nalaze na stanovistu koje je u suprotnosti sa nacionalnim interesima nase zemlje.
Medjutim ono sto mene brine,kao gradjanina ove zemlje, jeste pasivnost „druge strane“,tj.srpskih patriotskih organizacija i nacionalno svesnih ljudi u nasoj zemlji. Jer svaka akcija srpski orijentisanih organizacija je ustvari reakcija na delovanje „zastitnika ljudskih prava“.

Naime,apsolutna kontrola nad medijima,finansiska nadmoc,nicim izazvan status“svetih krava“ koje ove organizacije imaju u nasoj zemlji,ne sme da bude opravdanje da se borba za srpske nacionalne interese ne vodi jos bolje i organizovanije. Naravno pod borbom smatram neposrednu komunikaciju sa ljudima,organizovanje tribina,akcija,pisanje tekstova i svega ostalog sto bi doprinelo da do ljudi dodje i misljenje koje odudara od onoga sto svakodnevno gledamo i citamo u Srbiji.
Mada mi se isto tako cini da svaka rec izgovorena od strane predstavnika ili clanova raznih organizacija za „zastitu“ljudskih prava automatski stvara jos deset nacionalno opredeljenih Srba!
U skladu sa tim-samo neka tuze!!!

симонида

13 недеља, 07 јун 2009

г-дине Антонићу,после овог вашег текста, а наслућивала сам да НВО управо такву политику воде и да их финансијски помажу СВИ, неко мање неко више, које сте Ви поменули, предосећала сам да је то ЈЕЗИВО шта нам раде, али после овог Вашег текста остала сам НЕМА!

није ни чудо да је ПОЛИТИКА променила концепцију, највероватније по савету ИНИЦИЈАТИВЕ МЛАДИХ, јер Ви не припадате том и ТАКВОМ менталном склопу који може да се мења! опростите, једноставно сам шокирана, и не налазим речи да опишем и дам право име тим младим људима који су у тој ИНИЦИЈАТИВИ младих – НВО!да ли је могуће да се такви једноставно шире територијом наше СРБИЈЕ? ко су ти млади људи пуни мржње? једноставно, мозак ми је стао! нисам спремна више ни реч да напишем! Боже, шта нам све раде!

Стева Надрљански

Иницијатива младих за тзв. људска права је један од најгротескнијих и најтупавијих видова удруживања, али овде све пролази. Дубоко сам убеђен да бих, ако се удружим са два-три вечита студента, две уседелице што шетају керове и три никотинизиране тетке – уз јавно декларисање о ономе што је „комифо“ и што није (Сребреница, корпорација звана ЛГБТ, црква) – убрзо решио проблем од чега ћу да живим.
Изеш га, овако морам да радим.

Херберт Спенсер: ИЗ СЛОБОДЕ У РОПСТВО.

Хербет Спенсер: ИЗ СЛОБОДЕ У РОПСТВО.

Извор: Српски Књижевни Гласник, књ. X

Целокупан текст: solaric.wordpress.com/herbert-spenser/

…

Колико су мало слутили они који су створили Француску Револуцију и највише радили на томе да се утврди нов систем управе, да ће готово први акт овог режима бити да им свима пооткида главе! Исто тако, како су се мало надали они који су саставилн американску Декларацију Независности и основали Републику да ће, после неколико поколења, законодавна власт пастн у руке политичким смутљивцима, да ће се у држави, уместо да се ради, само водити препирке између ловаца на државне службе, да ће се политички живот свуда искварити уљештвом једног туђег елемента који држи равнотежу између појединих партија, да ће обично бирачи, уместо самостално да суде, хиљадама гласати на биралишту по заповести својих „bosses„-a², и да ће многи људи који су за поштовање морати да се повуку из јавног живота да би се спасли од увреда и клевета оних којима је политика занат!

Нимало нису боље предвиђали будућност ни они који су дали уставе разним другим државама у новом свету, где су безбројне револуције, показале толико пута да је то већ право чудо колики је контраст између резултата који су се очекивали од политичких система и резултата који су се добили.

…

Онога дана када се, пробе ради, одредило 30.000 ливара годишње на народно васпитање, прогласили би за будалу онога који би прорицао да ће се кроз педесет година, државним и општинским порезом, та сума попети на милион динара, или онога који би рекао да ће се, кад се отпочне помагати васпитање, одмах после стати тражити помоћ и за храну и одело, или да ће родитељи и деца, немајући ни једни ни други права да бирају хоће ли или неће, бити приморани, чак и мртви гладни, глобом или затвором, да слушају, и да примају оно што држава, с папском непогрешивошћу, зове васпитањем. Нико, велим, не би могао ни сањати да ће се из ове, на око тако невине клице, развити тако брзо овај тирански систем, и да ће му се тако кротко покоравати један народ који себе држи за слободна.

Тако је у социалном уређењу, као и у свему другом, промена неизбежна. Лудо би било помишљати да ће нове установе дуго задржати карактер који су им дали њихови основаоци. Брзо, или споро, оне ће се преобразити у друкчије установе но што су оне које су се желеле, тако друкчије да их више њихови проналазачи неће познати. Каква ће бити метаморфоза у овом случају који нас занима? Одговор који већ наговешћују горњи примери, и који се може оправдати разним аналогијама, очигледан је.

Главна одлика сваке организације која напредује, јесте увећање управнога апарата. Ако делови једне целине треба да раде заједно, мора бити механизама који ће управљати њиховим радом, и што је целина већа и сложенија, и што има више захтева а, отуда, и више посла, то и управни апарат мора бити већи, израђенији и снажнији. Непотребно је рећи да то исто важи и за индивпдуалне организме, и очнгледно је да ће исто тако бити и са социалнпм организмима. Осим управнога апарата који нам је већ сад потребан у нашем друштву, ради земаљске одбране и чувања јавног поретка и личне безбедности, у социалистичком режиму биће потребан и један управни апарат који ће свуда контролисати све гране продукције и поделе добара, и који ће свуда делити сваковрсне продукте, колико буде припало свакоме месту, свакој фабрици и свакој индивидуи. У нашој садањој добровољној задрузи, с њеним слободним уговорима и конкуренцијом, за продукцију и поделу добара није потребно никакво службено надгледање. Тражња и понуда, и свачија жеља да заради насушни хлеб, задовољавајући потребе својих ближњих, развиле су саме од себе овај чудновати систем по коме становници у великим варошима набављају свакога дана храну пред самим кућним вратима, или на стоваришту у оближњим дућанима, и могу на сваком кораку да купе најразноврснијих одела, и на сваком месту да узму кућа за становање, покућанства, горива, и чак разнолике душевне хране, почев од петпарачких листова који се разносе по вароши по цео дан, до читавих бујица романа и поучних књнга што се изобила продају по јевтину цену. И на сличан начин, у целој држави,  продукција као и подела добара надгледа се тек колико је најпотребније, док се многе од безбројних животних намирница које су сваки дан потребие у сваком месту, купују и продају без удела икаквога другог фактора до тражења добити. Замислите сада да се овај добровољни индустријски режим, који ради сам од себе, замени режимом индустријске послушности, који ће јавни чиновници учинити обавезним. Замислите колика ће огромна администрација бити потребна за деобу свију намирница свима људима у свима државама, варошима и селима, што је сад посао трговаца! Замислите исто тако каква ће још већа администрација бити потребна да се брине за све оно што сад раде закупци, фабриканти, великопродавци; админпстрација ће имати поред разних врста месних надзорника, још и своје подцентре и главне центре, који су потребни да мноштво сваке робе поделе и упуте тамо где је нужна, и да је предаду на време. ..

… Додајте овамо администрације које већ постоје, пошту, телеграф и телефон, и најзад целокупну полицију и војску, на које се овај огромни консолидовани управни систем мора свуда наслањати. Замислите све то и онда се запитајте какав ће бити положај правих радника. Већ се сад наконтиненту, где су управне организације израђеније и принудније него код нас, стално чују тужбе противу тираније бирократије, противу надутости и суровости њених чланова. Колика ли ће тек надутост и суровост постати онда кад се буду контролисале не само оне радње грађанске које су највећма јавне, већ кад чиновници добију поред тога и много ширу власт, да се мешају у све свакодневне дужности свију грађана? Шта ће бити кад разне дивизије ове огромне чиновничке војске, удружене интересима који су заједнички свима чиновницима — интересима оних који управљају versus оних којима се управља — шта ће бити кад буду имале у рукама потребну власт да покоре несубординацију и да се покажу као „друштвени спасиоци“? Шта ће бити са правим радннцима, рударима, занатлијама и ткачима, кад они који заповедају и надгледају, подељени на класе што стоје једна више друге, стану, после неколико покољења, да се жене само из породица из своје класе, као што се радп и у садањим класама, и кад се тако начини читава поворка касти, све једних изнад других, и кад ове касте, имајући сву власт у рукама, буду удесиле друштвено стање како за њих буде најзгодније, и створе најзад нову аристократију, много израђенију и боље организовану од старе? Шта да ради поједини радник, ако је незадовољан што се с њим поступа овако или онако, ако мисли да му се не даје довољно продуката или да ради више него што је право тражити од њега, или ако хоће да живи независно, на своју руку? Ова незадовољна јединка у тој огромној машини мораће да приклони главу, или да остави посао. Најблажа казна за непослушност биће индустријско одлучење. А ако се  створи, као што се намерава, међународна радна организација, одлучење од једне земље повући ће за собом одлучење и од свију других: — и тако ће индустријско одлучење значити исто што и стално немање рада.

Да ће ствари неизбежно ићи овим током, закључује се не само дедуктивно, не само индуктивно по оним искуствима из прошлости које сам малочас навео, не само аналогијом са сваковрсним организмима, већ и посматрајући догађаје који нам се сваки дан одигравају пред очима. Свако друштвено тело пример нам је да је истина да управни строј увек тежи да увећа своју власт. Историја сваког ученог друштва, или макар каквог друштва с другим циљем, показује како његова стална управа потпуно или делом одређује рад друштвени не наилазећи на велики отпор, чак и онда кад јој већина чланова не одобрава, пошто људи толико мрзе ма шта што изгледа као нека револуција да је обично то довољно да спречи опозицију. Исто је тако и с акционарским друштвима, например оним што имају у својим рукама железнице. Предлози друштвене управе обично се примају с мало или нимало дискусије, и ако се појави јача опозиција, одмах се угуши још у клици, пошто увек има знатно више пуномоћиика оних акционара који су увек уз постојећу управу. Само онда кад су злоупотребе преко мере велике, отпор акционара је довољно јак да промени управно особље. Није друкчије ни код друштава у којима су сами радници и која нарочито заступају њихове интересе, код радничких синдиката. И код њих управна акција постаје свемоћна. Чланови, чак и онда кад не  одобравају управину политику, обично уступају пред ауторитетом оних које су сами изабрали. Како не могу да се одцепе а да се не заваде са својим друговима радницима и да често не изгубе сваку наду да ће опет наћи места, морају да попусте. На скорашњим конгре-сима видели смо како се већ, у општој организацији недавно основаних trades – unions-а², чују тужбе противу „политичара који хоће да им се игра онако како онн свирају„, противу „bosses„а и „сталних чиновника“. Кад се ова надмоћност радничких управа види већ у сасвим младим друштвима где су људи који, у много случајева, смеју слободпо да устврде да су независни, колика ли ће тек бити у друштвима која постоје већ одавно, која су постала огромно велика и врло организована, и која, уместо да руководе само једним делом у животу јединке, управљају целим њеним животом?

Овде ће се одговорити: „Ми ћемо се обезбедити од тога. Сваки ће добити добро васпитање, и сви, будним оком гледајући да се власт не злоупотреби, моћи ће брзо спречити сваку злоупотребу.“ Овакве би наде вределе врло мало, чак и кад не бисмо поименце могли навести узроке који ће довести до разочарења; јер, у људским стварима, планови који највише обећавају, разбијају се о тешкоће за које нико није ни слутио да постоје. Али у овом случају, узроцп будућег неуспеха очигдедни су. Функцпонисање разних установа одређује се према карактеру људи, и мане у њиховим карактерима, неизбежно ће довести до резултата које смо горе назначили. Ми немамо у себи потребних својстава да спречимо развијање једне деспотске бирократије у новом друштвеном систему.

Да је потребно задржавати се на индиректним доказима, могло би се навести као леп пример за ово како се развијала такозвана либерална партија, — партија која је напустила своје првобитно схватање да је вођ само представник у јавности већ раније утврђене и одобрене политпке, и сад мисли да јој је дужност да прима политику какву јој вођ буде наметнуо, не тражећи од ње пристанак или чак и не дајући јој раније никаквих обавештења, — партија која у том степену нема у себи никаквих либералних осећања и идеја, да је више не вређа ни то што се ногама гази право личнога суда, и ако је оно основ либерализма, — партија која грди као отпаднике од либерализма све оне своје чланове који неће да уступе своју независност.

Али да оставимо на страну изобиље индиректних доказа да масе нису у стању  да спрече развијање тиранског чиновничког сталежа, довољно ће бити да испитамо дпректне доказе које нам пружају баш оне класе међу којима су социалистичке идеје највећма раширене и које сматрају да имају нај-више користи да их шире, — радничке класе. Оне ће сачињавати велики део у социалистичкој организацији, и њене особине одређиваће природу саме организације. Какве су дакле њене особине, судећп по ономе како нам их показују организадије које су већ створене?

На место егоизма послодавалачких класа, и егоизма у конкуренцији, изгледа да ћемо имати алтруизам основан на узајамном помагању. Међутим, колико се досад показао тај алтруизам међу радницима? Шта да кажемо о оним одредбама што ограничавају број радннка у сваком занату, или о одредбама што не даду да ниже радничке класе постану више класе ? У оваквим прописима не виде се ни трагови оног алтруизма којим социа-лизам треба да буде проникнут. Напротив, види се како се гледа лична корист онако исто лакомо као што се гледа и код трговаца. Одатле је јасно да можемо закључити да ће, сем ако се људска природа изненада и на некакав готово чудноват начин не промени, гледање личних интереса утицати на рад свију класа што буду састављале социалистичко друштво.

…

Вредно је видети до какпх закључака могу да дођу људи кад престану да воде рачуна о простом принципу да је сваки слободан да ради на остварењу онога што је себи одредио као циљ у животу, и да га нпшта у томе не може задржати, сем ако , овим својим радом не смета раду других људи на остварењу њиховпх циљева. Пре једне генерације чули смо како се на сваком кораку проповеда „право на рад“, т. ј. право да се сваком нађе рада, а и сад има доста људи који мисле да је заједници дужност да дâ посла свима. Упоредите то с доктрином која је важила у Француској кад је монархијска власт била на свом врхунцу, и по којој је: „право на рад краљевско право које владалац може продавати и које поданици треба да купују„; контраст између овога и овога горњег је врло велики, али има један још већи. Данас гледамо како васкрсава стара деспотска доктрина, само с том разликом што су радничка друштва дошла на место краљева. Јер сад кад их има свуда, и кад сваки радник мора да плати одређену суму да би ушао у ово или оно друштво, ако не жели да иначе, као нечлан, не могадне нигде наћи себи посла, збиља се дошло дотле да је право на рад право радничких друштава, да га ова могу продавати, и да је сваки поједини радник приморан да га купује.

…

Поред ових насиља у једном правцу, имамо потчињеност у другом. Принудама удружених радника над онима који нису у радничким друштвима, потпуно одговара њихова покорност вођама. Да би победили у борби,  они остављају своју личну слободу, свој лични суд, и нимало не мрзе диктаторе који им сами прописују законе. Свуда видимо таку субординацију да читаве војске радничке једнодушно остављају посао, или се враћају на рад, кад им само вође нареде. И не опиру се нимало кад им узимају штогод имају да би се помогли штрајкачи, било да одобравају или не одобравају њихов рад, већ, наиротив, киње и муче упорпе чланове свога удружења  који неће ништа да прилажу.

Све ове карактерне црте показаће се и у свакој новој друштвеној организацији, и питање се онда само собом намеће: „Чему ће одвести њихов рад кад не буде више ничега што ће им сметати ?“ Јер се сад појединачне групе радничке налазе усред друштва делом пасивног, делом изрично противничког, и подложне су критици, прекорима независне штампе, и стоје под контролом закона, који чува полиција. И кад, у таквим околностпма, радничка друштва обично предузимају кораке који задиру у  личну слободу, шта ће тек бити онда кад не буду више само растурени делови заједнице којима управљају појединачне управе, већ буду сачињавала целу заједницу којом ће руковати консолидован систем таквих управа? Кад чиновници од сваке руке, рачунајући ту и новинарски кадар, буду припадали управној организацнји, и кад управна организација у исто време буде доносила законе и примењивала их? Фанатичне присталице какве социалне теорије готове су на сваки, и крајњи, корак, да би остварили своје планове, исповедајући, као она некадања верска удружења, да циљ оправдава средства. И кад се  буде створила једна општа социалистичка организација, онда огромно, разгранато, консолидовано тело оних који буду управљали њеним радом, вршећи, без икакве сметње, сваку принуду која им буде изгледала корисна по интересе система (а ови ће у практици постати њихови сопствени интереси), онда, кажем, ово огромно управно тело неће се нимало устезатп да прошири своју власт на цео живот раднички, док се најзад не створи једна званична олигархија, с разним степенима, што ће вршити већу и страшнију тиранију него што је свет икад досад видео. (нпр.нацистичка Национал-социјалистичка немачка радничка партија, оп. Соларић)

Нека ми се допусти да још једанпут разбијем један погрешан закључак. Свакп ко би из горњих размишљања извео да је садање стање ствари задовољавајуће, љуто би се преварио. Садање друштвено стање је прелазно стање, као што су била и прошла друштвена стања. Ја се надам и верујем да ће нам будућност донети друштвено стање које ће се разликовати од садашњега онолико исто колико се садашње разликује од прошлога с баронима у панцирима и неоружаним робовпма. У Социалној Статици, као и у Социолошким Студијама и у Политичким Институцијама, ја сам јасно нзнео своје жеље за организацијом која ће пре бити у стању да донесе општу срећу људима него ова садања. Ја сам због тога у опозицији социализму што сам уверен да ће он зауставити прогрес људски ка овом вишем стању, и да ће довести друго, ниже. Једино ће лагана промена људске природе, под дисциплином друштвеног живота, моћи да створи трајне и корисне промене..

Крупна је заблуда што се укоренила код готово свију партија, политичких пли социалннх, да се зло може поправитп непосредним и радикалним лековима: „Треба само да урадите ово, и зло ће бити отклоњено“; „Радите како сам ја предложпо, и невоље ће нестати“; „Кад се предузму ове мере, корупција ће неминовно ишчезнути“. Сви смо наилазили на људе који су, изречно или прећутно, оваквих мишљења. Међутим, она су сва неоснована. Могу се отклонити узроци који погоршавају зло;може се дати други вид злу, и може се — и то се дешава често — погоршати зло, баш кад се ради на томе да се отклони; али је немогућно ма шта што је налик на непосредпо лечење. У току хиљада и хиљада година човечанство је, умножавајући се, дошло из оног првобитног дивљег стања кад су се људи, којих је онда било мало, хранили дивљом храном, до овог цивилизованог стања кад се храна што је потребна да се одржи тако велики број људи може добити само непрекидним радом. Људска природа какву тражи овај последњи начин живота јако се разликује од природе какву је тражио онај први, и морало се вековима патити, док се није преобразило првашње стање и створило се друго. Свако људско уређење које више није у хармонији са постојећим околностима неминовно мора рамати; а уређење што смо га наследили од првобитних људи није у хармонији с околностима у којима живе данашњи људи. Одатле се јасно види да је немогућно створити наједанпут повољно друштвено стање. Људска природа која је напунила Европу мнлионима на-оружаних људи, жудних освојења и жедних освете — природа која гони „хришћанске“ народе да по целом свету иду у разбојничке војне, не водећи рачуна о правима урођеника, док десет хиљада свештенпка вере љубави посматрају одобравајући све то што се ради, — она природа што према слабијим расама прекорачује и онај првобитни закон „око за око, зуб за зуб“, и за један живот узима више живота, та природа, велим, не може ни на који начин послужитн као основ за једну хармоничну заједницу.

Корен сваког правилног друштвеног рада лежи у осећању правде, које тражи личну слободу и у исто време хоће да обезбеди другима такву слободу; а у овом тренутку тога осећања правде има врло мало.

Отуда је  потребно  наставити,  и још  за дуго времена, социалну дисциплину која захтева да сваки човек ради свој посао,   поштујући као што је право слична права других људи да раде свој посао, и која, тражећи да сваки ужива све користи што му   његов рад буде донео, тражи исто тако да нико не сваљује на туђа плећа непријатности што га у раду буду снашле, сем ако их ко од своје воље не хтедне да прими на себе. Отуда ми и држимо да сваки покушај да се скрене од ове дисциплине, не само да неће испасти за руком, већ ће довести горе зло него што је оно које се хтело да избегне.

И због тога се противу социализма треба борити не толико у интересу послодавалачких класа, већ још више у интересу радничких класа. Продукцијом се мора управљати на овај или онај начин, и оних који управљају, по самој природи ствари, мора увек бити мање него правих радника. У добровољној задрузи каку имамо данас, они који управљају, гледајући само своје личне интересе, узимају што могу већи део продуката, али им се, као што нам сваког дана показују успеси радничких удружења, стављају препреке у том њиховом раду да остваре своје егоистичне циљеве.

У прековољној задрузи каку би социализам морао да доведе, они који управљају гледали би с истим таквим егоизмом своје личне интересе, али им не би могао стајати на путу никакав удружен отпор слободних радника, и њихова власт, како јој више не би сметало, као сад, то што радници неће да раде друкчије но само под прописаним условима, показивала би се све већма, расла би и утврђивала се, док јој се најзад више не би могло противстати. И крајњи резултат свега тога, као што сам већ показао, било би друштво налик на оно у старој Перуанији — жалост је и говорити о њему — где је народ, који је био врло пажљиво подељен на групе од по десет, педесет, сто, пет стотина и хиљаду људи који су стајали под управом чиновника одговарајућих сте-пени, и били приковани зе своје срезове, контролисан и у свом приватном животу као и у свом раду, и морао да ради без икакве наде, једино за то да би исхрањивао управну организацију.

Херберт Спенсер.

(Превео с франиуског С. А. П.)

¹ Радничких друштава.

² Тако се у Америци зову политичари од јачег уплива.

Наравно и у старој Грчкој је било хомосексуалаца и лезбејки, али није истина да се то тамо сматрало прихватљивим понашањем

Da li je biti gej okej

bokiveterinar (veterinar)
18. mart 2009. u 14.46

šta mislide dali treba doneti zakon koji dozvoljava gej zajednicu…znaci ne pitam dali podržavate gej ili opravdavate već da li smatrate da gej kao manjina treba imati svoja prava …aj da glasamo…da vidimo šta misli sc nacija o ovom pitanju

Giddens (Sociolog)
21. mart 2009.

Ako želimo da pricamo o feneomenu homoseksualnosti, moramo prvo da krenemo od nekih početaka. Svima je dobro poznato da homoseksulnost nije neka nova pojava, postoji veliki broj poznati licnosti koji su imali sklonosti prema istom polu (Aleksandar Veliki, Oskar Vajld…)

Homoseksualizam je oduvjek bio tabu tema u patrijahalnim drustvima, međutim jacanjem liberarne svijesti covjeka i individualizma dolazi do naglog zaokreta u drustvu. Politicka artikulacija i drustvena represija dovodi do pomjeranja drustvenih normi, i većih ljudskih prava u kome homoseksualizam dobiva na značaju.

Pojam „pederastija“ vuče korijen iz antičke Grčke. Termin pederastija (grčki: παιδεραστία) dolazi od reči παίς – dječak i έράω – voljeti i u širem smislu označava ljubav između odraslog muškarca i adolescenta. Ovo nedvojbeno dokazuje da je homoseksualizam neraskidivo i usko povezan upravo sa pedofilijom. S druge strane homoseksualci ističu kako su u antičkoj Grčkoj jednako cijenili ljepotu žene i mladih dječaka (opet pedofilija) što nije tačno. Jer ljepota muškog tijela (atletski razvijenog) se uglavnom promatrala s umjetničkog stanovišta, a ne s erotskog, kao što je to slučaj sa ženskim. Naravno važi i obratno kada bismo gledali sa ženskog stanovišta (muškarci – erotski interes, žene – estetski).

Naravno i u staroj Grčkoj je bilo homoseksualaca i lezbejki, ali nije istina da se to tamo smatralo prihvatljivim ponašanjem. To je tvrdnja koju pederski lobiji pokušavaju lansirati zajedno s onim da je maltene svaka značajnija istoriska ličnost u stvari bila homoseksualac ili lezbejka. Sve naravno s namjerom, ne da izbore nekakvu „ravnopravnost“ sa normalnim ljudima, nego upravo suprotno. Privilegiran položaj. Tzv. „pozitivnu diskriminaciju“.

U Holandiji je osnovana politicka partija u kome je presednik pedofil. Osim toga netreba zaboraviti da pretjerani seksualni individualizam dovodi do seksualnih devijacija koje imaju nesagledive posljedice na mlade generacije. Ali isto je tako u posljednje vrijeme „koketiranje“ sa homoseksualizmom postalo svojevrsna moda. Postalo je „in“ prvenstveno na zapadu. Dovoljno je pogledati samo brojne holivudske serije i filmove u kojima su homoseksualci redovno prikazivani u pozitivnom svjetlu i kao nešto sasvim normalno.

Štoviše oni se portretiraju kao „napredniji“ i redovno inteligentniji od heteroseksualaca. I kao takvi poželjniji. To dovoljno govori o snazi njihovog lobija u Hollywoodu. A pod utjecajem medija i mnogi mladi koji bi željeli biti „in“, počinju eksperimentirati s tim nacinom ponašanja.

U Svedskoj homoseksulci su otisli korak dalje, parovi koji su usvojili djecu nežele da salju svoju djecu u vrtice sa drugom djecom(navodno zbog diskriminacije). Na kraju želio bi konstatovati da svako ima pravo na svoje opredeljenje, ali netreba zaboraviti da niko nema pravo da namece svoja pravila drugima.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Неолиберални концепт је пропао, то је јасно и на Западу, и код нас

Dun , 02/01/2009,

U poslednje vreme, razni kolumnisti sve vise i vise pisu o krizi koja je se pojavila u SAD, Nemackoj itd, isticuci usput da se ova kriza nije mogla predvideti, sto naravno nije istina. U proteklih godinu dana bilo je jasno da ce se ova kriza desiti.

No, nema veze, nasi kolumnisti su bili tokom 2008. godine zauzeti analizom kulturnog profila SRS te su zapostavili citanje knjiga. E dakle sta se desavalo svih ovih godina, dok su nasi kolumnisti pisali o “primitivnim “ radikalima?

Svih ovih godina su zapadna drustva socijalno polarizovana, branjen je interes krupnog kapitala, socijalna država je unistena, stvorene su anacionalne elite koje donose i sprovode odluke bez podrske u glasackom telu, koncept zapadne liberalne demokratije je doveden u pitanje, sve vise moci je bilo u rukama multinacionalnih kompanija,na globalnom planu su se sukobile dve koncepcije medjunarodnih odnosa, tzv. Vestfalska, i ona koja tezi promeni globalnog politickog konteksta u smeru stvaranja tzv. svetske drzave , itd, itd.

E sad, sve su oni to lepo zamislili, no problem je u socijalnom aspektu, odnosno u razbijanju socijalne kohezije i neminovnim sukobima koji nastaju zbog socijalnih rascepa. Kapitalizam ce se naravno oporaviti, socijalizam se nece povratiti i niko ga na Zapadu ni nece, kao i ni kod nas.

Socijalna drzava i socijalizam nisu isto. Dakle zalagati se za socijalnu drzavu ne znaci zalaganje za povratak socijalizma. Vec sama prica u SAD o socijalnim pravima deluje koliko toliko ohrabrujuce u poredjenju sa onim sto se na politickom planu desavalo u SAD od Regana pa do Busa. Sa druge strane, nemiri u Grckoj koji se lako mogu preliti u ostale delove Evrope, nam govore da se ultraliberalna ekonomska politika smucila svima.

Sto se tice levice, nje kod nas nema. Ne vidim ko bi mogli biti ti levicari. Samo se nadam da nasi ultraliberali nece poceti u Utisku nedelje da se predstavljaju kao levicari, zagovornici interesa radnicke klase i revolucije.

Dakle, nasi ultraliberali, ili neoliberali imaju trenutno dve strategije. Prva-prave se kao da se nista nije ni desilo.Druga-prelaze u tzv. crvene, odnosno levicare, odnosno socijaldemokrate itd. Obe strategije su glupost, ali sta da se radi.

Neoliberalni koncept je propao, i to je jasno i na Zapadu, i kod nas. Propast tog koncepta ne znaci propast kapitalizma. E sad, ultraliberali pri DS prelaze na stranu toboznje odbrane interesa nizih slojeva, kako bi izbegli odgovornost jer su stoprocentno zagovarali jedan koncept desnicarske ekonomske politike cije ce se negativne posledice tek pojavljivati u buducnosti, cak i da nije ove medjunarodne krize.

Dakle prodali smo sve, nemamo industriju, sav novac koji je dobijen spolja tokom poslednjih osam godina je potrosen. I sad slede posledice. Dakle projekat je propao, te njegovi zagovornici odjedanput postadose levicari. Sa druge strane, sto se tice bilo cijeg prestrojavanja, ovo je slobodno drustvo te svako moze da prelazi na koju god hoce stranu. Dakle nikome ne treba zamerati zbog bilo kakvog pretsrojavanja, ali sto se tice nasih ultraliberala smesno mi deluju u ulozi socijalno zabrinutih ljudi. Ko bi mogao da zaboravi njiohove uzvike: “Prodati, prodati sve prodati. Vi koji ste protiv toga vi ste primitivni, sta vi znate o kapitalizmu i liberalnoj demokratiji, vi ste naci-paci, krave, budale, i bezubi primitivci“.

Zar tako govore levicari? E, kod nas je i to moguce.

Извор: Политика Online (коментари корисника)

База привреде и друштва лежи у онима који умеју, знају и могу да стварају реални друштвени производ

Бећарска економија

Arandjel (moler) 21. januar 2009.

Економска политика

Светска економска криза као алиби
Јован Б. Душанић

уторак, 20. јануар 2009.

– Сведоци смо озбиљне светске економске депресије, кризе либерализма и краха тржишног фундаментализма. Да ли наша управљачка елита има адекватне одговоре на изазове са којима се суочавамо ?

Пре свега, историја нас подсећа да глобализација у којој живимо на прелазу ХХ и ХХI века није прва глобализација. Светска привреда се чак брже повезивала крајем XIX и почетком XX столећа, када се сматрало да капитализам делује као слободна тржишна привреда у којој ништа не спречава развитак производних снага и у којем понуда сама ствара тражњу и осигурава равнотежу. Велика економска криза 30-их година прошлог века је распршила илузију либералног капитализма о функционисање „невидљиве руке” тржишта. Данашња глобализација се од претходне – од пре једног столећа – разликује, пре свега, по превласти финансијске над реалном привредом.

maliperica1 (ing) 21. januar 2009.

Profesor je u debelom u pravu…

dobar deo dobre kriticke analize.

***

ali, baza privrede i drustva lezi u onima koji umeju, znaju i mogu da stvaraju realni drustveni proizvod i njegovu ukupnu osnovu.

ta baza je nestala, čak i svest o njoj.

***

taj noseci vitalni deo svakog drustva se ne stvara nikakvim akcionizmom, kratkorocnim intervencionizmom i aktivizmom.

1. Ne radi se u celom sistemu o nikakvom LIBERALIZMU pogotovu ne u smislu dogmatike koja mu je godinama pripisivana. Već o kompleksnom diktatu. (Preduslov liberalzma jeste usvajanje zajednickih sloboda i zajednickih osnova obavezujuceg pravnog sistema. Neimanje nikakvih obaveza i pravo na realnu i povrsnu manipulaciju nije nikakakav liberalizam, već prinuda iza koje se krije realna diktatura.

2. Period tkzv. liberalizma druge polovine 19 veka je prekopiran na ovo vreme i posledice će mu biti verovatno ako ne iste ono u sadrzaju po covecanstvo veoma slične.

3. I opet bez zelje za provociranjem. Iza svih fasada i svih tragedija sa kraja 80ih. je tekao u svojoj biti isti proces. Oni netransparetni delovi dogovaranja i obecavanja iza poverljivih fasada su sustinsko ogledalo gazenja elementranih demokratskih principa i slobode. One demokratije i slobode u svakom pogledu koja postoji kao cilj koji treba pokriti i onemogućiti.

Iza fraza se radi u realnosti stvarnih procesa o diktaturi Haosa koji se krije iza umeca igranjem jakim emocijama i egzistencijalnim strahovima – gradjana, naroda, manjinskih grupa … i njihovim nadama … – ovo je sustina POLITIKE, a ne da svako ko je u javnom zivotu zna sve o monetarizmu, MMFu ili SB. itd.

veoma važna poruka za sve o kojoj je vredno zamiliti se bez obzira na sve razlike:

citat SPC bozicna poslanica

Поред тога, данас је човечанство веома забринутозапочетом суровом економском кризом. Најчешће се, међутим, превиђа да та криза нијесамо економска него је много дубља и сложенија. Зар није чудо да се она јавља првенственокод најбогатијих: најуплашенији су управо они који су најимућнији. Њихова незајажљива похлепа за новцем и уживањима, претерана потрошња природних и материјалних добара,рађа неуравнотеженост људских односа, односа према најдубљој тајни живота и односапрема свеукупној творевини. Што значи: иза економске кризе се скрива духовна и моралнакриза, и тиме криза саме човечности. Са правом је казано да је економска криза повезанаи са политичком кризом; као и то да непоштовање међународних права и игнорисање Повеље Уједињених нација о људским правима – као и гажење правде уопште, рађају политичку кризу, а ова економскукризу и финансијски хаос. Ради властољубља и економских интереса, гази се правои правда, Божија и људска. Какве су последице стављања економских и глобалносебичнихинтереса моћника овога света изнад правде и људских права, најбоље се види на трагичномслучају наше земље и српског народа, а и других земаља и народа у савременом свету.

Нови хедонистичко-утилитаристички митови, постављанина пиједестал божанства и пропагирани свим модерним средствима, највише данас угрожавајуоне најневиније и најнеотпорније: децу и омладину. Дрога и разврат, свођење животана инстинкт и задовољење похоте тела, похоте очију и гордости живота (ср. 1. Јн2,16), плод су тих прастарих митова обучених у ново примамљиво рухо.

http://www.spc.rs/sr/bozicna_poslanica_srpske_pravoslavne_crkve_1

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)

Већина најгорљивијих и најекстремнијих идеолошких заступника и следбеника либерализма не залази на магично слободно тржиште

Политички живот

Либерал у државној заветрини

Маринко М. Вучинић

четвртак, 11. децембар 2008.

Већ први кораци новог главног уредника Политике показују да ће овај лист веома брзо прерасти у упориште наших горљивих идеолога либерализма. И поред драматичног краха и пропасти либералног концепта апсолутног деловања слободног тржишта у најразвијенијој капиталистичкој земљи, и даље нас овдашњи либерали упорно засипају мантрама о недодирљивој и неупитној догми слободног тржишта.

Већина најгорљивијих и најекстремнијих идеолошких заступника и следбеника либерализма не залази на магично слободно тржиште, већ из заветрине државних институција или државних института проповеда свој тржишни фундаментализам. Они тако преписују другима чудотворни лек који сами никада нису пробали, али су зато убеђени да је то спасоносни излаз за све наше социјалне, политичке и економске проблеме. Изразити пример ове недоследности је постављење Мише Бркића за уредника економске рубрике Политике. Он у нашој јавности слови као један од најпознатијих заговорника слободног тржишта, либерализма, конкуренције и приватизације

Извор: НСПМ

Парламентарни и страначки живот у Србији једноставно не постоји и о томе је бар како сада ствари стоје стоје излишно причати

Cvorak , 04/12/2008,

Meni je srpska politicka scena oduvek bila fascinanta. Ne zbog baratanja politickom teorijom, idelogijom, vrednostima i stabilnosci politickog sistema njenih aktera vec zbog cinjenica da uzivo i na svom jeziku mogu gledati i slusati ono sto me strahovito podseca na politicki ambijent latinske amerike i afrike izmedju pedestih godina proslog veka pa do danasnjih dana.

Cak su i neki akteri veoma bitnih dogadjanja na nasim prostorima ucestvovali u previranjima Latinske Amerike i Afrike. Onaj sto je zakauvao Racak bio je svojevremeno i na terenu u El Salvadoru kada su tamo ordinirali odredi smrti koji su pobili desetine hiljada nevinih ljudi. I kod nas u Srbiji postojali su odredi smrti. Setite se onog audija. Oko tih stranaka. Parlamentarni i stranacki zivot u Srbiji jednostavno ne postoji i o tome je bar kako sada stvari stoje izlisno pricati.

Bilo bi dobro da mi neko objasni a u cemu se to razlikuju DS, SPS, SNS, G17+ i ostali? Politicki i ekonomski programi su im kao jaje jajetu, ideoloski su svi pod crvenom pionirskom kapom neki kao liberali, neki kao centar a neki kao levica mada su svi izasli sto izpod Brozovog a sto ispod Cobetovog sinjela.

Sta je to dans u Srbiji drugacije u politickom zivotu u odnosi na 1997 godinu, recimo? Bice izgleda da ih sve spaja ljubav prema otadzbini? Ili te kasice prasice kje se pune preko virmana i kofercica koji se dele po stanovima a sve na osnovu zasluga za slobodu i napredak otadzbine? Srbija nema ni jednu autohtonu srpsku stranku.

Te priveske i trabante tranzicije slusati i gledati? Cisto gubljenje vremena. nemojte da zaboravite. Broz je i dalje u Uzickoj, uziva u miru i tisini najlepseg dela Beograda. Na mestu gde treba sazidati crkvu pokajnicu bas kao onu koju je Vujica sazidao po nalogu Milosa Obrenovica. Jer Antonicu u suprotnom ce iz tih srpskih ormana i dalje viriti duhovi Broza. A dokle to tako bude Srbije nece biti.

Извор: Политика Online (коментари корисника)