Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Др. СВЕТОЗАР МИЛЕТИЋ

Posted in друштво, повесница, политика by Соларић on 10 априла, 2009

Др. СВЕТОЗАР МИЛЕТИЋ.

(1826-1901).

Чудне се ствари дешавају, кад и кад. Велика и драгоцена идеја нађе у извесном моменту слаба браниоца, као што и какав велики дух сломи своју снагу залажући се за ништавну идеју. Али кад је и идеја јака и човек силан, сувременици добивају прилике да присуствују знатним догађајима, а потомцима остаје једно доба за дивљење и подстицај. Такав је случај с Милетићем. У тешкој борби коју је Српство водило за свој опстанак он је добио најтежи део: одређен је да буде политички вођ једноме народу који се брани од снажних непријатеља. Од свих особина које се траже од врховног заступника народне идеје он је имао најглавнију: светао карактер. Кад је требало дати народној идеји најјачу потврду а удруженим борцима највише снаге, Милетић је уз своје снажне беседе и чланке додао и целу своју личност, те тако претворио српско питање у питање патриотске части. Он је дао све што човек може дати, и тиме задовољио велико морално начело о жртвовању личних интереса благостању целине. Ако је та жртва била узалудна, кривица није до вођа него до других друштвених сила, које често ослабљавају напоре и највећих ђенија.

Уз карактер, Милетић је имао и један особити темпераменат. Да му је пало у део да као државник изводи извесне реформе, његов би темпераменат омео у најважнијим тачкама његово реформаторско дело. Али за борбу коју је он водио, требало је да човек има и нешто више оштрине, неку врсту политичке тврдоће, нешто несавладљиво и необуздано, што војску дисциплинује а противнике заплашава. Не мари ако, покадшто, у разгору борбе, један јак осећајни прилив ослаби хладно размишљање и педантно прорачунавање. У великим националним кризама није увек државнички разум спасавао народе. Кад се води борба, и индивидуална и колективна свест налазе се у једном нарочитом стању. Тада се дешава да и најумнији вођи учине по неку погрешку, јер им недостаје спокојства потребног за тачну оцену својих и туђих поступака. Гледајући на народну идеју као на скупоцено благо, Милетићу се свако, ма и привидно, одступање из првог борног реда чинило као нека врста издајства. Кад је реч о борби за народност њему је свака умерена акција личила на нерад, преговори на скретање с правога пута, а ратна тактика напуштање положаја. Он је желео да сви борци имају гвоздене прси, а да у њима куца ватрено срце. На жалост, ни најснажнијем карактеру не полази за руком да морално препороди људе, као што ни најђенијалнији мислилац не успева много у усавршавању медиокритета. Они само појачавају умне и моралне силе које су у скривеном стању, и групишу оделите тежње и акције на заједнички посао. Али увек главни део рада пада на њих; остали добивају споредне улоге. А посао у који је Милетић уложио цео свој живот захтева дуготрајну акцију свега српског народа. Једном одреду тога народа Милетић је био у једном подужем периоду главар, и кад се проучи његов витешки рад, моћи ће се јасно појмити да после необичног поштовања које су му указивали сувременици, мора доћи дивљење, с којим ће га се сећати потомци.

Јаша М. Продановић.

Српски Књижевни Гласник, бр. 1

Ову државу нико са стране неће спасити, нико је из ове црне колотечине неће извадити ако сами нешто не урадимо

Posted in Србија, друштво, образовање, политика by Соларић on 4 априла, 2009

Коментар преузет са блога МАХЛАТ

Ликург Says:
February 11, 2009

Студент сам ФПН-а и активно сам учествовао у јесењим протестима иако ме то лично није дотицало (апсолвент сам). Из осећаја солидарности са својим млађим колегама али и из осећаја личног бунта против овог распалог система у којима нам дебеле бирократе сисају крв!

Лично познајем момке који су жртве репресије ове банана републике. Стицајем околности су они ти који су ушли у Народну Скупштину Републике Србије на позив госпође Јорге. Ово је чист пример најсрамотније врсте реваншизма! Јад и чемер. Ово је њихов начин да потамане будућу конкуренцију док је још у „колевци“! Као да им одговара да у овој држави нико не остане, као да прижељкују да сви буду доживотни мали Брозови…

Неће им ово овако проћи, борићемо се да јавност сазна у каквој држави живимо! У држави у којој студенте терају у затвор зато што неће да се одрекну својих школарина како би неко могао да купи жирафу!!!

Хвала ауторки овог текста на одличном тексту, под условом да ово није блог који је „служба“ направила да навлачи „проблематичне младе“
Нервирам се, нервирам се што сам за ове четири године студија схватио колико нам је друштво труло. Онај део (академски) који би требало да буде крем друштва који ће водити ову државу напред, на жалост предњачи у тој декаденцији (част изузецима). Добро је неко изразио то у једној реченици коју је у виду графита исписао на зиду једног од београдских факултета парафразирам: „интелектуалци су криви за све„.

Медиокритети жељни моћи и власти нам воде државу деценијама. Различити су, али им је презир ка променама на боље заједнички садржалац.
Нериврам се, нервирам се још више, када видим како људи посустају под притисцима, како губе наду и иду линијом мањег отпора. Ову државу нико са стране неће спасити, нико је из ове црне колотечине неће извадити ако сами нешто не урадимо. Видим да је питање у наслову блога „да ли да одем или да останем у другом стању“. Ја кажем – остати упркос свему! Рађати и борити се! Нико то уместо нас неће моћи да уради. То је оно што „њима“ мрси планове.

У праву си када кажеш да им одговара инертна маса, али онај најактивнији део друштва – омладина не може бити изманипулисана, зато њима одговара да сви одемо трбухом за крухом! Е, ја вала нећу!!! И нико од нас не сме то да уради , јер што више младих, нормалних и паметних људи остане, то ћемо пре истиснути медиокритете који нам седе на грбачи!

Остати (!), јер ја нећу да ми дете расте у туђини! Нећу да буде вечити странац само да би они могли да наставе да лове у мутном у нашој земљи!
Али ипак на крају… то је само мишљење једног колективисте…

mahlat.wordpress.com