Значи, ми са обе стране углавном прихватамо оно најгоре

Извор: Нова Српска Политичка Мисао

Србија – машина за копирање

Миодраг Зарковић

субота, 11. јул 2009.

Непријатно сам се збунио претпрошле године, негде у летње доба, кад су ми познаници из Норвешке, који су први пут боравили у Београду, затражили да их одведем у неки ноћни клуб у којем могу да чују српску музику.

Чекај мало, зачудио сам се у себи: странци, а захтевају српску музику?! Не српске ратне злочинце, српску колективну кривицу или мултикултурно парче српске територије – с тим не би било проблема, такве робе имамо у изобиљу, увек спремне за све који је траже – него српску музику!

Океј, закључио сам, колико год ненормалан био њихов захтев, испунићу га, водићу их на такво место. Само, које?! У ком то београдском ноћном клубу пуштају српску музику? Постоји ли уопште српска музика прилагођена ноћном животу, панично сам се запитао…

Са истим тим проблемом који сам ја решавао пре две године, ових дана суочавају се волонтери на Универзијади. Оне хиљаде спортиста, пристиглих са свих крајева света, неминовно од својих домаћина траже да им покажу карактеристичне, оригинално овдашње знаменитости. Па и у ноћном животу. Поготово у ноћном животу! Могућности за добар вечерњи провод важно су обележје сваке метрополе, а они су све млади људи. Пожелеће да виде како се њихови вршњаци у Србији забављају кад падне мрак. Као и они моји луди Норвежани, затражиће од својих домаћина да их одведу у типично српски амбијент.

Они који су то већ урадили, мало се разочарали. Дневни лист „Блиц“ је пре неколико дана пренео утиске појединих такмичара, придошлих са разних страна света, на почетку боравка у Београду. Поред укусне хране и лепоте овдашњих жена, што су већ општа места, истакли су и ноћни живот. Али, пожалили су се да није превише аутентичан. Тако је један турски спортиста (који је инсистирао на анонимности како га тренер не би казнио), рекао да су се он и његови саиграчи већ прве вечери искрали из универзитетског села и упустили у провод:

– Осим стране музике, пуштали су и српску, која је слична нашој, па не можемо да је слушамо баш целу ноћ – искрен је био млади Турчин.

Аустралијски кошаркаш Нејт Томлинсон каже да је потпуно одушевљен сплавовима, јер никада раније није видео клубове на води. Ипак, и он има примедбу:

– Једина замерка је што сам слушао страну музику, коју слушам и код куће. Волео бих да сам чуо нешто ваше.

Искуства ова два академца заиста верно одсликавају овдашњи ноћни живот, најурбанију страну Београда (и сваког другог велеграда). Клубови у Београду деле се на оне у којима трешти турбо-фолк, и оне у којима грувају западни хитови. У једном од ових првих био је млади Турчин, па му је досадило да слуша песме које су накарадне копије музике његове земље. У једном од ових других обрео се млади Аустралијанац, па му је недостајало нешто што не може да чује и у својој земљи.

Музика која се слуша по ноћном Београду ни по чему није специфична, јединствена, оригинална. У реду, та чињеница, сложићемо се, није највеће зло које може да снађе један град и земљу којој је он престоница. Али, није ни пријатна, јер указује на озбиљније проблеме од губљења музичког идентитета. Рецимо, на свеобухватно одумирање националног идентитета.

У школству је преписивање регулисано на врло једноставан начин – забрањено је законом! Зато ученик који преписује може од тога да има неку корист само ако га наставник не ухвати, па се из петних жила труди како би његова илегална активност остала непримећена. У српској политици, међутим, ствар стоји потпуно другачије. Преписивање као да је не само дозвољено, него и пожељно. Већ девет година фотокопирамо од других све и свашта – законе, статуте, уставе, политичка уређења, економију, монетарну политику – али то уопште не кријемо. Напротив, хвалимо се на сав глас, из петних жила се трудимо да сви примете како преписујемо. Срећни смо када нас неко похвали да смо добро преписали и очекујемо неку награду за уложени труд, најпре „бели шенген„, а касније и чланство у Европској унији.

Насупрот очекивањима, такво одрицање од својствености и посебности не доноси никакве користи, нити олакшице. Нико не воли плагијаторе. Још мање цени. Анонимни Турчин, кошаркаш Аустралијанац и остали спортисти који буду схватили да је српска урбана култура ишчезла не само из ноћног, већ и из дневног живота, а да нам је национални идентитет страдао у транзицији, неће нас због тога нимало више поштовати. Управо супротно. …

Darko Andzic

8 субота, 11 јул 2009

Pa nije sve sto je u ovu zemlju doslo sa zapada bilo apriori lose. Ako sam protiv omogucavanja gej brakova ili legazizacije narkotika, nisam protiv klasicne muzike, rock n roll-a, jazz-a itd. Ja bih ta pomalo fundamentalisticka shvatanja cenio samo kod onih ljudi koji se odreknu svega sto dolazi sa zapada, to su dosledni ljudi. Sa druge strane za istok smo vezani pravoslavljem, slovenstvom, mentalitetom, kulturom ali iygleda da se nista od toga sa istoka ovde nije primilo, kao komunizam i turski mentalitet. Znaci, mi sa obe strane uglavnom prihvatamo ono najgore.

Ne vidim nikakav problem da uzivam i u srpskoj autenticnoj muzici (STAROGRADSKE,IZVORNE, KAFANSKA BOEMIJA) i rock muzici. Sa druge strane dosta tih sto na taj nacin srbuju,slusaju muziku koja se moze podvesti pod „radio teheran“, i taj melos nije nas, vec od onih koji su nas 500 godina kinjili i ubijali.

Ја се заиста из дубине душе дивим онима који имају стомак да слушају „Пешчаник“ и читају Панчића

Преузето са: Нова Српска Политичка Мисао

Љубавни случај службеника ЛДП-а

Миодраг Зарковић

петак, 26. јун 2009.

Поносан сам на то што се не сећам да сам се икада сложио са нечим што сам прочитао на „Пешчанику“. Још сам поноснији на то што ми се ставови дијаметрално разликују од ставова Либерално-демократске партије. Могу ли онда да се радујем крају противприродног брака „Пешчаника“ и ЛДП? Смем ли да славим то што су „Пешчаник“, својеврсни спин-оф Б92, и ЛДП, својеврсни спин-оф ДС, повадили ратне секире и почели један другоме да соле памет како се бори за заједнички циљ? …

Стева Надрљански

петак, 26 јун 2009

Ја се заиста из дубине душе дивим онима који имају стомак да слушају „Пешчаник“ и читају Панчића. Читао сам то „Време“ откад су га направили, надао се изненађењима, али бадава – план и програм су чудо. Сећам се кад је покојни Стојан Церовић почео после бомбардовања да извија другачије тонове: на њега се сручила лавина правоверних читалаца које је изневерио само зато што је посумњао у оно што је сам пре тога некритички исповедао. Другачије мишљење у либералним медијима? Пустиће га само ако треба да га потом масакрирају, без могућности масакрираног да се одбрани. Било је неколико покушаја да симулирају оно за шта се залажу (нпр. Антонићев текст о мисионарској интелигенцији, Душан Ковачев поводом једног одвратног напада ad hominem), али све се то утапало у стихију унапред задатог мишљења. Једном сам се изненадио кад је тамо објављен текст о крсној слави, зачудо неутрално интониран; та је неутралност неке правоверне талибане „Времена“ толико наљутила да су у следећем броју морали да објаве неке коментаре невероватног степена примитивности (наравно, на рачун оних који држе славу). Хоћу рећи: не волим кад нема изненађења, кад је све по плану и програму. Има ли ту икаквог простора за слободу?
А дефинитивно сам престао изненађења да тражим кад су у Братунац на обележавање годишњице Орићевих злочина у том крају послали новинара задуженог иначе за спрдњу (не могу се сетити имена). Тад ми је дошло из дупета у главу да ту више нема шта да тражим, исто као ни на Томпсоновом концерту.
Узгред, није чудо што су се покавжили. Секташки менталитет који инсистира на сопственој праведности морао их је довести дотле да се међусобно такмиче у исправности. Кад би били на власти, истребљивали би се као комунисти.

Србија је водећа земља по контроли медија и несумњиви европски шампион у тенденциозном извештавању

Преузето са: Нова Српска Политичка Мисао

Ни седма сила није што је била

Миодраг Зарковић

четвртак, 21. мај 2009.

…

Шалу на страну, стање у овдашњим медијима толико је лоше да чак и они који су најодговорнији за њега не споре колике су размере катастрофе. А да је заиста реч о катастрофи, и то оној најгоре врсте – која саму себе даље шири – јасно је било коме ко и даље сваког јутра купује новине на киоску, или не пропушта вечерње термине информативних емисија. А још више онима који су се одвикли од штампе и дигли руке од разних „дневника“ и „вести у 7“. Таквих је, показују многа истраживања, све више, и то не само због светске економске кризе која је, да невоља буде већа, на целој планети погодила највише медије. …

Ипак, само ако медији у Србији постану истински слободни, независни, савесни и храбри, имаћемо јавност која зна шта хоће и како то да оствари. А онда ћемо већ подсећати и на озбиљну државу.

Коментари:

Padaaaaa Bastiljaaaaaa

10 петак, 22 мај 2009

Jedino korenita promena svojinskih odnosa u medijima kao i ponovna rasprava o dodeljivanju nacionalnih frekvencija mogu doneti Srbiji promene na bolje.

Lider u korupciji i druga zemlja po siromastvu u Evropi, Srbija je vodeca nacija po kontroli medija i nesumnjivi evropski sampion u tendencioznom izvestavanju. Zar treba da podsecam da se u ovoj zemlji manje cuvala ambasada jedine svetske supersile od jedne obicne radio i televizijske stanice, za vreme demonstracija povom proglasenja NDK? Zar postoji neko ko misli da ovo nije ucinjeno zato sto se u svet slala potrebna slika o nasem narodu i drzavi? U Srbiji ce se vise od vlasti, Skupstine, svih birokratskih i korporativnih centara moci, braniti medijski monopol. Ali pasce i on. Pasce, pasce Bastilja.