Неженство се у Спарти сматрало за недозвољено и нечасно

О ЖЕНИ У ГРКА И РИМЉАНА.

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ

Српски Књижевни Гласник, XXVII, 1911

… Али је била једна грчка државица у којој су жене од најстаријих времена биле еманциповане, у најбољем смислу ове речи. То је била Спарта. Спартанци су у грчком свету живели у изузетним приликама. Они су освајачи, који су се, када су окупирали Пелопонез, нашли у средини бројно надмоћнијих непријатеља Да би одржали превласт, и да би се у опште могли одржати, морали су они да буду стално спремни на напад или одбрану, да буду, тако рећи, стално мобилисани – да стално живе војничким, логорским животом. Цело њихово васпитање, које је држава узела у своје руке, имало је једини циљ да од грађана начине поуздане војнике; државу су дакле интересовали само они њени поданици које ће моћи употребити за своју одбрану. На тај начин жене су биле прилично испале из комбинације. Њих нису обухватиле никакве веома строге уредбе, јер зато није било ни потребе, а Спартанци нису зато имали много ни времена. Жена је код Спаратанца била слободна и уживала бесконачне привилегије. Али су Спартанке биле исправне жене. Оне су као девојке биле васпитане на строг, може се рећи свиреп начин, и тако су у живот улазиле са челичном вољом и необичном моралном снагом. „Ви сте једине, рекла је нека странкиња Спартанки, које владате људима“. „То је истина одговори јој Спартанка, али ми смо и једине које рађамо људе“.

Када је Паузанија, спартански краљ, који је постао издајником своје отаџбине, био осуђен на смрт, па побегао у храм да би се спасао, прва која је подигла камен да се храм зазида и Паузанија умори глађу била је његова рођена мати. Другој једној Спартанци јави гласник да су јој свих пет синова у боју погинули. ,,Не питам те то, каже му она, него ми реци ко је победио„. Када је гласник одговорио да су победили Спартанци, Спартанка стегну срце, и окићена венцем, оде да принесе боговима жртву захвалницу. Један је опет запитао заробљену Спартанку да ли ће се добро понашати, ако је купи. „Хоћу ако ме и не купиш“, одговори му Спартанка.

Врло су интересантни и необични били спартански свадбени обичаји и у опште њихови погледи на брак и брачни живот. Младожења би морао да отме своју жену, управо, да инсценира отмицу, пошто би се претходно договорио са девојачким оцем или старатељем. Кад изврши отмицу, он невесту не би одвео у своју кућу, већ у туђу, код какве своје рођаке; ту би долазио својој жени кришом, на веома кратко време, јер је и дан и ноћ морао проводити са друговима у логору. Састанак је био обично само доцкан увече, у неосветљеној соби, тако да је млади Спартанац могао са својом женом изродити децу, а да је готово никако и не види. При свем том, он ју је као девојку морао познавати добро.

Питали Харила прича нам Плутарх зашто код њих девојке излазе у чаршију са непокривеним лицем, а жене га сакривају. „Зато, одговори Харил, што девојке треба тек да нађу мужеве, а жене да сачувају оне које већ имају“. Из ове анегдоте се види да је младић могао добро познавати девојку пре но што се реши да је узме – ситуација, дакле, сасвим друкчија но у осталом грчком свету премда су и Спартанци старога времена били још далеко од тога да знају шта је то брак из љубави.

Мираз је у Спарти био по Ликурговим законима, забрањен, „да сироте не би остала неудате, а богате да не би биле нарочито тражене, већ да би сваки гледао на карактер и бирао према девојачкој врлини„. Неженство се у Спарти сматрало за недозвољено и нечасно, а матори момци су били изложени свакојаком подсмеху и кињењима.

У Спарти су млађи веома поштовали старије, и позната је на пример анегдота, како су се у атичком позоришту, када је ушао један старац и није могао наћи места, подигли у публнци са својих седишта, да староме начине места, само Спартанци; у Спарти је дакле био ред да се пред старијим устане, па ипак се зато један младић није хтео подићи пред краљем Деркилидом који није био ожењен. „Нећу да устанем пред тобом бранио је он своје понашање – јер ти ниси родио никога који ће доцније устати преда мном“. Најзад, треба још споменути да је у Спарти постојала нека врста диандрије и полиандрије, то јест једна би жена, са одобрењем свога мужа, могла у исто време да буде и жена неког другог. …

Целокупан садржај :  О жени у Грка и Римљана

Кучи – живот и обичаји

ПЛЕМЕ КУЧИ – ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ

…

4. Давање утока (азила) било је у Куча свети обичај за свакога.Кад би неко , био пријатељ или непријатељ, обегао у Куче и потражио у њих утока (уточишта) од непријатеља, који га гоне, они су га свесрдно примали под своју заштиту. О томе говори и војвода Марко (Пл. Кучи, 100) и каже, кад би такав бегунац наишао на неког Куча од слабијег братства, тај би га одвео јачен братству, код којега је могао бити безбеднији. …

5. Деоба задруге вршила се у Куча, како у Срба тако и Арбанаса, по пасовима а не по главама, т.ј. имање се делилило на онолико једнаких делова, колико је било мушких представника онога паса, који је задругу основао.Кад би се отац делио са синовима, добијао је једнак део са њима. Ако отац није био у животу, па су се делили синови с мајком, и она је добијала део раван љихову, самошто она није смела од тога ништа окрњити, јер се тај део сматрао као својина њених синова и они су га по њеној смрти делили на равне делове. Оно што је нека задруга сама својим трудом стекла, што дакле није наследила од својих старих, делилио се подједнако међу све одрасле мушке задругаре. Девојка није добијала од подењљеног задружног имања никаква дела. Ако су јој родитељи помрли, дужна су била браћа старати се о њеном издржавању и удадби. Ако је не би хтео нико од браће држати код себе, морала су сва издељена браћа плаћати за њено издржавање у некој другој кући.

6. Особац. Кад се удавала нека девојка, давали су јој (као што дају и сад) родитељи, односно браћа, по неколико брави или нешто новаца, што се сматрало као њен особац, т.ј. њена особена или засебна својина. Њен муж није имао никаква права на тај особац, и она је могла располагати њиме, како је хтела. И кад би жени неко од њених браственика нешто поклонио, то је такође спадало у њен особац. Обично су особац наслеђивале од мајке само кћери. – Као што видимо, прости народ је сасвим здраво и раумно решио питање о праву располагања жениним миразом.

7. О друштвеном положају Бањовића, кучких ковача, већ смо говорили на страни 135. Откуда толико презирање у Куча према овим ковачима, није лако разумети, у толико мање, што Кучи не тврде нигде, да су Бањовићи некога ниског порекла. Може бити, да у томе презирању имамо просто изражен витешки понос ових ратника од заната према људима, који се – по њиховом схватању – баве пословима ниже врсте.

8. У Арбанаса су вределе већином правне уредбе из познатог Лека Канума неписаног арбанашког законика, који се приписује арбанашком владару Леки Дукађинију („Лека Капетан“ српских народних песама) из друге половине 14. века. Ја сам био по казивању Арбанаса написао повећи број чланова тога закона и кад сам их упоредио са немачким преводом Лека Канума (в. Берлински лист Zeitscrift für Ethnologie za 1901, по саопштењу P. Traeger-a), видео сам, да се готово у свему слажу са њим. Зато их овде и не доносим.

Г. Неколико последица племенског живота

Вековима су Кучи, као и многа друга српска племена и братства, живели засебним, а врло дуго и сасвим самосталним политичким животом. Никаква власт није их држала дуже и потпуно под собом, они нису знали за какве дужности према држави,чак и против најмањег данка они су се одсудно бунили. Племе, братство и уопште сродство служило је као заштита од непријатеља. Сваки, који је стојао изван тих кругова, па ма био и Србин, сматрао се мање више за природног непријатеља. Човек се у оним данима општег безвлашћа и борби свију протов свакога још једино могао поуздати у своје крвне сроднике, братственике и племенике.

У таквим приликама морали су неодољиво поникнути и погледи и врлине особине врсте. Племе је сматрано за средиште целокупног народног живота. Оно је имало у сваком погледу своје засебне интересе који су готово увек били супротни интересима скоро свих околних племена. Свако је племе увек било готово, да те своје засебне интересе најодлучније брани па ма против кога било. Развила се дакле јака племенска саможивост, сепаратизам, који је врло јасно и врло често избијао у свој ранијој и скорашњој прошлости Црне Горе и свих суседних јој области. Сваки је племеник сматрао за дужност заступати свуда своје племе. Ко би покушао, да погледа мало даље изван узаног оквира месних интереса и да ради виших, општенародних задатака жртвује један део племенских интереса, тај се излагао погибли, да га племе огласи за издајника.

У племену је опет, као што знамо, братство имало улогу мањега средишта, које је прикупљало око себе блиске сроднике. Крвно сродство, најприроднија и најчвршћа веза, која може људе спајати, чинило је, да су узајамни односи међу браственицима били веома чврсти. Била је света дужност потпомагати и бранити свуда свога браственика без обзира на то, да ли је прав или крив: браство га је морало осветити, ако би погинуо, морало је на суду бранити његову невиност и јавно заштићавати његову част и углед.  У многим другим српским крајевима, где није било установа братства и племена, указивале су оваке исте улсуге својим члановима задруге или веће групе од сродника.

Црна Гора а у многом погледу и Србија имају у својим напорима за политичким и културним развитком још врло много да се боре с овим наслеђеним погледима доскорашњег друштвеног живота у Срба, и нису мале сметње, које ти погледи чине напредовању младих српских држава. У Црној Гори се још не може замислити, да се у неком племену постављају за чиновнике иноплеменици, туђи људи. И грађански и војни главари, свештеници па чак и учитељи – све то морају бити људи из истог племена. Племе се још непрестано осећа засебном целином, која своје посебне интересе врло пажљиво чува.

Извор: наставља се…

Сродне теме:

• Више о Бјелопавлићима
• Порекло Црногораца, Брђана и Зећана
• Књаз Никола: Балканска Царица
• Гастон Гравје: Новопазарски Санџак