..не постоји ништа .. да постоји и да у исто вријеме мирује..

Paralelni svetovi

&Lunja& – Dec 27, 2003

Razgovaralo se na ovim stranicama o mnogim stvarima, zivotu i njegovoj sutstini, ustaljenim teorijama i novim razmisljanjima, predpostavkama i zeljama za promenama, razorima i zlu, dobrim mislima i novim ocekivanjima…

Sve je to filosofija, po malo psihologija, po malo fizika, i hemija, prirodna i ljudska.

Citajuci te strane, obogacivali smo ili dopunjavali ili tek samo, osvezavali svoj zivot, dolazili do novih zakljucaka, novih teorija i teza. Da li nas je to promenilo? Da li je to, nakon dugogodisnjeg bitisanja ovde, ovakvih kontakta, sada pocelo da ispunjava neke nove sfere u nama? Kada se nadjemo opet sami u onom „pravom“ zivotu, koliko je realniji, suptilniji, objektivniji, od ovoga ovde? Ako iz tog pravog zivota, donosimo argumente, konotacije, afirmisane stavove, apstraktne vizije, i jos mnogo toga, na ove stranice, odnosimo li odavde, makar jedan mali deo vidjenog, naucenog ili samo teza pod nakom pitanja, da im nasli mesto u onom pravom zivotu?

Pocetak i kraj ovih svetova je samo jedno..misao.

Misao je jaka, i kazu, neslobodna do otpustanja, do skidanja neke njene nevidljive uzice, da bi se razlila po kosmickom prostoru, odakle je i dosla. Zasto se misao odlucuje na toliko putovanje?

Jesmo li mi neki njeni perceptori? Sta je to tako snazno, nevidljivo, a mocnije od svega na ovom svetu, sto se upija u nas mozak, dolazi sa nekih nepojmljivih daljina, da bi se u nama oblikovalo i izaslo u vaseljenski prostor, kao ideja, delo, dobila formu i smisao?

U svoj tajanstvenosti svoga bivanja, da li je ta misao jaca sama ili tek sazreva u korelaciji sa mislima tudjih perceptora? Sta je u sustini, misija te misli?

Izmedju ova dva paralelna sveta, sa mislju kao pocetkom i krajem svega, koji od njih vise otvara smislenost, pravu prirodu one energije ciji smo postali perceptor, za njenu konacnost?

Савонарола је био свечано спаљен усред Флоренције, уз клицање једне махните гомиле, која ни сама није знала шта јој је тај човек управо крив

М А К И А В Е Л И

Слободан Јовановић

…

Надахнућа за своје политичке списе Макиавели је могао добити или од политичких догађаја свога доба, или од књига које је читао.

Међу политичким догађајима његова доба, два су нарочито оставила дубок утисак на његове савременике. Један је појава Фра Ђиролама Савонароле у Флоренцији; а други, војно-политичка радња Чезара Борџије у Ромањи. Појава Савонаролина оставила је Макиавелија прилично хладна, докле је случај Борџијин, годинама, изазивао све нова и нова размишљања у њему. И једно и друго врло је карактеристично за Макиавелнја.

*

Савонарола је био један халуцинирани калуђер. Он је веровао да су његови савременици превршили меру грехова, и да ће Господ, ако се брже боље не покају, пустити на њих страшне казне, – глад, помор, рат. Он је говорио у великом стилу библијских пророка, као да се тек тргао из једног сна у коме је видео будућност са свима њеним ужасима. Његова предсказивања нису била просте реторске фигуре. Он је одиста имао предосећања и привиђења, – и то предосећања и привиђења од којих су се бар нека обистинила. Тај религиозни проповедник био је човек великих способности: у исто време, богословски писац, политички агитатор, велики говорник за народ, законодавац, итд.; али поред свега тога, у њему је било и једно зрно лудила, нешто ненормално и патолошко, нешто што опомиње на сомнамбулу.

Онакви калуђери који су позивали свет на кајање, нису били ретка појава у средњем веку. Али у Ренесансу, у Флоренцији под Медичима, Савонарола је већ изгледао један анахронизам. Ипак зато, њему је било суђено да игра већу улогу него ма који од његових претходника. Своју мисију он је био схватио врло дубоко. Он се није ограничио на проповеди противу опште покварености. Он је хтео да чупа зло из корена. По његовом уверењу, за општу поквареност била је крива сама католичка црква. Папе из Ренесанса са својим неморалниим животом давали су саблажњив пример и осталоме сцету: грех се био залегао у самој столици св. Петра, и одатле ширио као зараза. И пре Савонароле било је говора да треба цркву реформисати: али све се свршавало тиме што би се установио нов монашкн ред, који је строжом моралном дисциплином гледао да оживи старе хришћанске врлине. Савонарола је хтео да ту строжу моралну дисциплину проводе кроз целу католичку цркву, да је целу преуреди по примеру доминиканског или францисканског реда. Тада је, под именом Александра VI. седео на папском престолу Шпанац Родериго Борџија, без сумње најпокваренији од свих папа у Ренесансу. Из тог разлога Савонаролина агитација прво је добила значај једног личног напада на Папу. – н Савонарола почео изгледати човек који проповеда бунт противу папске власти. Да је Савонарола био обичан калуђер, који нема ослонца ван зидина свога манастира, Александар VI лако би био изишао с њиме на крај. Али, после пада Медича, Савонарола је био посгао у Флоренцији политичка личносг прввога реда. У том тренутку он се импровизовао народним трибуном, постао популаран код флорентинског пука, и као потпун господар политичке ситуације дао Републици онакав устав какав је он хтео. Иза Савонароле стајала је цела Флоренција, која је одушевљено сносила његову моралну диктатуру. Двобој између Родерига Борџије и Ћиролама Савонароле имао је да се бије у тој вароши, а не на другом месту. Или ће Папа успети да одвоји Флоренцију од побуњеног Фратра, – и онда овај није ништа опаснији но један обичан отпадннк; или ће фратар остати господар Флоренције, – и онда Папа нема противу себе само једног човека него целу једну државу. Ствар се свршила тиме што је Савонарола изгубио земљиште у самој Флоренцији. Ово је било готово неизбежно. Свој политички утнцај у тој вароши Савонарола је сматрао само као средство за извођење једног религиозног препорођаја. Он је хтео да промени нарави и обичаје у Флоренцији; да њен народ научи животу простом и побожном; да њену државу уреди као једно манастирско братство. Тако би се добила једна мистична република, престоница свију хришћанских врлина, – новн Јерусалим према Риму, који је већ био постао нови Вавилон. Он је био успео довести Флорентинце у једну моралну екстазу, – и док је та екстаза трајала, он је могао правити с њима све могуће религиозно-педагошке огледе. Али моралне су екстазе ретко кад дуга века; после готово хистеричног одушевљења за његовом науком, код Флорентинаца је брзо наступила реакција. Сада, њима је Савонарола био као мора тежак; тај калуђер бацао је тамну сенку на цео њихов живот; са својим клетвама, страшним предсказивањима и суморним проповедима, он им није давао да слободно дишу ни да уживају овај свет. Републиканска је партија такође била охладнела према њему; она се радо користила његовим утицајем на масу кад је требало засновати републику, али она није имала ни мало воље да на ову политичку реформу надовеже још и једну религиозну реформу. Под тнм промењеним приликама, Папа је имао само да захтева Савонаролину главу па да је и добије. После једног намештеног суђења, и пошто је прошао кроз тортуру, Савонарола је био свечано спаљен усред Флоренције, уз клицање једне махните гомиле, која ни сама није знала шта јој је тај човек управо крив.

Савонарола је био права апостолска природа, једна од оних ретких личности које су у стању да се целе, – не само умом већ свом душом, – уживе у један морални идеал. Његову моралну величину, његову велику и трагичну душевност, осетио је мање више сваки ко је с њиме дошао у додир. Не само да је маса ишла за њим као зачарана, него најинтересантнији људи међу његовим савременицима подлегали су његовој тајанственој моћи. Уметници фра Бартоломео, Дела Робиа, Лоренцо ди Креди, Сандро Ботичели, сам Микел Анџело били су под његовим утицајем. Неки су од њих постали сасвим други људи пошто су њега познали, – и никада се неће моћи знати колико је у своје фреске у Сикстинској Капели Микел Анџело унео Савонародине душе. Али не само ове упечатљиве уметничке душе, него и људи који иначе изгледају најдаљи од Савонароле и његовог хришћанског мистицизма, људи паганске културе, учени хуманисти, као Мареилио Фичино и Пико дела Мирандола, нису могли а да се не диве Савонароли. Пико је рекао да је сав дрхтао, и да му се коса дизала на глави, кад је слушао фратра… Најзад, политичари, као Карло VIII и Лоренцо Медичи, осећали су се нелагодно пред Савонаролом; они су разумели да у том човеку има нешто необично и велико, што измиче њиховој политичкој вештини и њиховој политичкој моћи: да се у њему крије једна невидљива снага, један демон, противу кога се они не могу борити својом војском ни својом дипломатијом.

Врло је карактеристично за Макиавелија да на њега Савонарола није имао никаква маха. Макиавели је био сувише паметан да не увиди да је то један редак и велики човек. Али оно што је у њему било највеће, његову моралну величину, он није осећао. Он је чуо његове проповеди, али, како изгледа, без дрхтања и без дизања косе на глави. Јер, после тога, он пише о Савонароли као о једном вештом, врло вештом диалектичару, али који се, иначе, повија за ветром, и није велики љубитељ истине. Укратко, софист, опортунист, и по мало варалица! Ово је речено у једном приватном писму, тако рећи, под непосредним утисцима. Макиавели је тада био млад човек: доцније, у зрелим годинама, он се враћа на Савонаролу у својим „Расматрањима“ и у свом „Владаоцу„. У „Расматрањима“ замера он Савонароли што није поштовао један закон за који је сам тражио да се изда. На другом опет месту  сажаљева, га што није успео  да изазове  покољ својих   противника. Он је уверен да је Савонарола на то циљао, и да је својим проповедима једнако дражио свет противу својих противника, али његови следбеници нису разумели његове мигове. У   »Владаоцу«   он   објашњује   да  је   Савонарола   пропао стога  што   је   био   »ненаоружан пророк«.   Успевају  само они реформатори   који су у стању  да своје реформе наметну силом, реформатори као Мојсије, Кир, Тезеј и Ромул, који   шире   нове идеје,   идући на челу једне   војске,   као »пророци наоружани«. Савонарола је ишао напред голорук; дејствовао само речју, хтео да се држи оном вером коју је људима  уливао. И зато, чим је једног дана та вера стала слабити, он се срушио као идол с ногама од иловаче. Ове рефлексије, саме по себи,   нису нетачне,   али је уопште погрешно то гледиште на које се Макиавели ставља кад говори о Савонароли. Он га не цени као апостола већ као политичара, – и онда се само пита зашто тај  човек, који је толико узбудио своје савременике,   ипак није постигао никакав  трајни политички   успех.   Посматрати Савонаролу с тог чисто политичког   гледишта,   значи   бити слеп  за оно што је главно код њега,   за његову моралну мисију. У политичком смислу Савонарола је одиста пропао, јер је на крају крајева дочекао да га спале у тој Републици којој је он дао устав. Али његов прави позив није био да постане   диктатор Флорентинске   Републике!  Његов је прави позив био да изазове потрес у души својих савременика,  да пробуди  савест у њима,  да их повуче собом на виши  морални ниво, па  ма,  на   крају  крајева,  морао тај покушај и главом платити… Замерати њему што није био  „наоружани пророк«,  што није поклао своје противнике, и што није мачем ширио своје идеје, има исто толико смисла колико замерати Исусу што је ушао у Јерусалим са дванаест апостола а не са четом војника,   и што   није побио фарисеје, пре него су они њега разапели.

Велика морална криза коју је савонаролина појава изазвала у Флоренцији, није се Макиавелија ни дотакла. Његова душа није била обогаћена никаквим новим осећајем: у њој није забујало ништа необично. Једино, његов ум био је обогаћен једним политичким искуством више. Из трагедије Савонаролине Макиавели је извео ту поуку, да се чисто моралним утицајем не може створити ништа трајно, и да овим светом влада мач а не вера. И за цело, такав коментар још никада нико није написао на живот једног апостола и мученика!

(Наставиће се.)

СЛОБОДАН   ЈОВАНОВИЋ.

Извор: Српски Књижевни Гласник

Ко је створио религију?

Talmud Part II

Tetra – May 14, 2002 19:57

The 12th century manuscript "Annales Laurissenses"

Evo da nastavim gde sam bio stao. Stao sam bio na deo zvani The False Teachings Of Saul.

…Saul/Petar je bio ljut posle govora sa Emmanuel/Hristom i misli su mu bile za osvetu. Otisao je kod Jude Ihariota da razgovaraju o osveti.

Emmanuel/Hrist je pozvao sve oko sebe i rekao im je da Juda Ihariot i glavni svestenici planiraju da mu cinu zlo a da ce biti okrivljen Judas Iscariot koji je njegov disciple.

The Last Supper/ili poslednja vecera U tom tekstu je lepo rekao da ce biti blizu smrti ali da nece umreti i da ce biti u pecini 3 dana i 3 noci. Verovatno su zaboravili da stavu to u novoj laznoj verziji koju citamo.

Emmanuel Before The High Council Uhvacen je i doveden da se svedoci protiv njega. Caiaphas,visoki svestenik mu je postavljao pitanja. Posto nisu mogli da izvedu ni jednu dobru fals testemoniju, onda su ga optuzili za dve stvari. Da je rekao da Bog nije  Kreacija,nego jednostavno covek i da mu je otac Gabriel. Emmanuel je odgovorio da bog je dosao iz universe/svemira i da je svet pod njegovom kontrolom, tako da je on Imperator 3 ljudske rase, ali da postoju 7 ljudske rase koje su pod drugim bogovima, koji takodje nisu sa ove planete.

Egyptian wall in the tomb of Ptahhotpe in Mastabas, North Saqqara

Evo sta je rekao dalje kad je se obratio svestenicima.“Kao sto si ti ljudsko bice kao ja,bog je isto ljudski, ali njegov duh i svest je mnogo vise advanced ili napredan nego ljudska rasa koja je prokreirana od njega“. „Bog i njegovi sinovi (andjeli) su druge ljudske linije koje su dosle sa zvezda iz dubine svemira u njinim masinama od metala“.

Pitanje je dali je potrebno biti rocket scientist da kapiras da se ovo nesto MALO ne slaze sa verzijama tekstova koje mi citamo.

mrgudstrumf – May 14, 2002 22:39

Ma bog je mali zeleni sa planete tetris,idejno tvorac svemira, bas me intresuje sta je njega stvorilo?

Takodje imas bogove na zemlji, recimo Vlade Divac i Predrag Stojakovic.

Tetra – May 15, 2002 12:22

Mrgud Strumf-posto ti je nesto ovde smesno, ja sam preveo kako je bilo prevedeno sa starog Aramaic jezika.Posto volis da se smejes, a ni sam neznas zasto,onda bi ti preporucio da citas Hebrejski Talmud, koji opisuje podzemne baze gde neka cudna bica su odvela Hebrews. Pise o Giants (visoka bica) koji su takodje bili ziveli podzemno ili u supljini planete.

Skelete tih „bogova“ su pronadjene po svetu. Dali moderna nauka ili istorija ima racionalno objasnjenje za to?

"LE MARIE AL SEPOLCRO" Particolare del coperchio di un reliquiario (Museo Sacro Vaticano, Roma)

Ne. Moje racionalno misljenje je da nikad ne slusam lazove koji mi tvrdu da treba da verujem u konvencionalnu nauku i njina objasnjenja, jel oni radu onako kako im je receno, a oni koji nece tako da radu oni su brzo diskreditovani. Hebrejski Talmud nije ovaj o kojem ja pisem, nego pokusaj malo da saznas o stvarima o kojim neznas.

E Hed-u kojoj se zemlji nalazis. Pitam zato sto mogu samo da preporucim ono sta se moze naci u Americi.

Dorotej-ja znam sta je istina.Tvoje je da je ti sam saznas i shvatis,ne da te ja ubedjujem

Potrebno je uloziti vremena, truda, a i para da je nadjes. Bogovi na zemlji su postojali isto u starim vremenima. Problem je sto su pokusali neki da izbrisu sve sto bi dovelo nekoga da sazna ko su bili ti bogovi. Pitao bi tebe a i mrguda,po vasem misljenju, kako je stvoren covek, ili ljudsko bice??????

…и ево неких извода, цитата, из неколико књига Карлоса Кастенеде..

covek, samo… – Jul 9, 1998

Ispunjavam obecanje dato (ko zna kad) i evo nekih izvoda, citata, iz nekoliko knjiga Karlosa Kastenede, po licnom izboru. Poklanjam to svima, neki da se prisete,… drugima za otkrivanje, prepoznavanje, kritike, pljuvanje, ignorisanje, zabavu … vec po volji vam.

Nije vazno sta neko otkriva a sta zadrzava za sebe. Sve sto radimo, sve sto jesmo, pociva u nasoj licnoj snazi. Ako je imamo dovoljno jedna rec je dovoljna da promeni tok naseg zivota. Ali, ako nemamo dovoljno licne snage i najvelicanstveniji deo mudrosti nam moze biti otkriven, a da nam to otkrice nista ne znaci…
Ako neko hoce da uspe u bilo cemu, taj uspeh mora doci postepeno uz veliki napor, ali bez stresa ili opsesije…
Unutrasnji dijalog je ono sto nas prizemljuje. Svet je ovakav ili onakav, ovo ili ono, jedino zato sto ga mi sebi tako predstavljamo. (…) Sustina magije je u tome da promeni nase shvatanje sveta. A da se to postigne jedini nacin je da se prekine unutrasnji dijalog. Sve drugo je nepotrebno…

Ima tri vrste losih navika kojima se stalno vracamo kada smo suoceni sa neobicnim zivotnim situacijama. Prva je ta da se ne obaziremo na ono sto se dogadja. Ili se dogodilo i da smatramo da se nikad nije desilo. Tako nesto prilici zatucanom coveku. Druga je da sve prihvatamo zdravo za gotovo i mislimo da navodno znamo sta se desava. To prilici poboznom coveku. Treca je da postanemo opsednuti nekim dogadjajem, jer ga ne mozemo odbaciti, niti svim srcem prihvatiti. (…) Ima i cetvrti, ispravan, ratnikov nacin…
Ratnik je uvek na oprezu…
Ratnik ne veruje; on mora da veruje…
Ratnik mora biti fluidan i mora se harmonicno prilagodjavati svetu oko sebe, bez obzira da li je to „svet razuma“ ili „svet volje“…

Bit magije je unutrasnji dijalog; on je resenje svega. Kad ratnik nauci da ga prekine, sve postaje moguce. Tad i najnedostiznije postaje dostizno…
Pojedinac moze jedino kao ratnik da odoli na putu znanja. Ratnik se ne moze jadati niti sme zaliti bilo sta. Njegov zivot je beskrajan izazov (…) Osnovna razlika izmedju obicnog coveka i ratnika je sto ratnik sve uzima kao izazov, dok obican covek sve prima ili kao neki blagoslov ili kao prokletstvo.
Jedan od ratnikovih postupaka je da nicemu ne dozvoli da ga pogodi. (…) Ratnikova kontrola mora biti besprekorna…

Vidjenje je u pocetku zbrkano i lako se covek u njemu izgubi. Kako ratnik jacha, jacha i njegovo vidjenje; postaje ono sto i treba da bude, neposredno znanje. Ratnik postavlja pitanje i kroz svoje vidjenje dolazi do nekog odgovora, ali on je jednostavan…
Za ratnika je iskustveno pravilo da donosi odluke tako pazljivo da ga nikakve posledice ne mogu iznenaditi, a jos manje iscrpsti njegovu moc. Biti ratnik znaci biti skroman i pripravan…
Jedino ratnik ima „pravi“ Tonal, a prosecan covek u najboljem slucaju moze imati „dobar tonal“. „Pravi“ Tonal je onaj koji je bas to, tj. koji je uravnotezen i skladan…

Tonal je ono sve sto mi znamo; ono sve sto jesmo; ono sve sto se recju da iskazati. Tonal je organizator sveta, drustveno bice, onaj koji stiti, cuvar-zastitnik koji se pretezno preobraca u strazara. On cuva nesto neprocenjivo, nase postojanje. Zato je odlika tonala da je prepreden i ljubomoran na svoja dela, koja su daleko najvazniji deo nasih zivota, pa od zastitnika postaje strazar. T. je sve ono sto oko vidi. On sam kroji pravila pomocu kojih shvata svet; na neki nacin, dakle, on tvori svet. On pocinje sa rodjenjem coveka, a okoncava sa smrcu.  Najbolje cemo ga opisati kao ostrvo; na tom ostrvu mozemo bas sve naci. U sustini to ostrvo je svet. Svako od nas ima svoj licni T. ali za sve nas postoji i kolektivni T.; dat u nekom vremenu postaje – T.vremena, koji nas cini slicnima…

Nagual je deo nas koji se ne moze opisati. N. je deo s kojim nemamo bas nikakve veze. U njegovo postojanje mozemo se uveriti, ali o njemu ne mozemo govoriti. On je oko ostrva, tamo gde moc lebdi. N. je svega svestan. Da bi o njemu mogli govoriti, mora se zajmiti sa ostrva T. , stoga je bolje da se ne razjasnjava, vec da se ogovori o njegovim dejstvima…