Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Давно је већ речено да ако грађани стварају републику и република са своје стране доприноси да се стварају грађани

Posted in друштво, књижевност, медији, образовање by Соларић on 22 маја, 2009

Извор: Спрски Књижевни Гласник, бр. I

Целокупан чланак: solaric.wordpress.com/74331864/

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД.

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ.

ГРГУР МИЛОВАНОВНЋ: О слободној штампи у опште, in 8°, ХVII, 254, Београд, 1901.

Дело је г. Миловановића дакле знатна тековина за нашу правну књижевност.

Партнја у којој се говори о појму и важности слободне штампе, о њеном задатку н ограничењима којима она у ошпте подлежи или треба да подлежи, мало је колебљивија. С тога можда човеку по кадшто изгледа као да извесни закључци у потоњим деловима књиге нису у довољној хармонији са поставкама из овога дела. Тако на пример, писац је, као што се из читаве ове партије види, у начелу повољно расположен према штампи и брани слободу исказивања мисли ; али доцније, његова је брига у главном сконцентрисана на то да нађе начин да се спрече злоупотребе које штампа може починити. Услед таке тежње, која је сама по себи оправдана, он по кадшто, н. пр. у историјској партији свога дела, одобрава и мере којима се слобода исказивања мисли спутавала баш и у по неким легитимним манифестацијама својим.

У осталом, ову бригу о спречавању злоупотреба бринули су и сви теоричари н законодавци. Системи који су изналажени у жељи да се слобода исказивања мисли осигура, и у исто време да се злоупотребе спрече, многобројни су и разноврсни: прописивано је претходно одобрење за вршење штампарске радње, узимана је велика кауција, наметана је обвеза потписивања свију чланака, тражене су нарочите квалификације за уредника и т. д. У практици се међутим, показало да све те превентивне мере противу штампе или нису ни у колико спречавале злоупотребе, или, ако су их спречавале, оне су у исто време уништавале и слободу. Мере, које би само злоупотребе спречиле, а слободу исказивања мисло оставиле недирнуту, нису нађене.

Така констатација учинила је, те су слободне државе, које нису хтеле злоупотребе да уклањају по цену слободе исказивања мисли, од превентивних мера одустале. Тим начнном оне сваком остављају могућност да, исказујући своју мисао, учини и злоупотребу, али бар сваком остављају и слободу исказивања мисли са свима добрим и корисним последицама које таква слобода има.

Разуме се да уклањање превентивних мера још не значи и некажњивост за злоупотребе. Баш на против, ако би се превентивним мерама успело да се злоупотреба спречи, онда злоупотреба не би требала ни да буде кажњена, јер није произвела дејство. А кад превентивних мера нема, онда одговорност за онога који је дело учинио остаје и треба да буде потпуна.

Кад смо дакле имали пред собом искуство других, политички старијих народа које нам је показивало да се подесне мере за спречавање злоупотреба не могу наћи, онда је, по готову, било сасвим излишно да и ми окуша-вамо мере које су се код других показале као безуспешне. Али туђим се искуством обично не користе ни народи исто као ни појединци, па смо се с тога, истим путем којим и други, упутили и ми. Али данас би већ наше рођено искуство требало да буде довољно да нас поучи, шта о мерама за спречавање злоупотреба треба да мислимо. Ми смо имали цензуру, па смо је напустили, имали смо кауцију, па смо је укинули, имали смо квалификоване уреднике и видели смо да је с њима штампа, у опште узевши, била још гора но раније, при слободној утакмици. Све то искуство фатално упућује и нас оним истим путем којим сада већ иду други слободни народи у питању о штампи : ми морамо све превентивне мере уклонити и оставити исказивању мисли потпуну слободу. Против злоупотреба има само једна санкција, а то је казна, дакле мера репресивна, а не превентивна.

С тога се никако не можемо сложити са поштова-ним г. Миловановићем који мисли да од уредника треба тражити факултетску спрему, јер држн да ће штампа тако дати много боље резултате но ако се та квалифи-кација од уредника не тражи. Факултетска диплома може бити доказ да једна личност има ону спрему која се у факултету добија ; она никако још не може бити доказ ни о интелигенцији ни о моралности. А питање да ли ће у један лист бити пуштани кажњиви написи, да ли ће се у тај лист намерно пропуштати злоупотребе или не, зависи директно од моралности и од деликатности осећања одговорнога уредника и других меродавних личности у листу, а никако од њихове стручне спреме. Када дакле стручна спрема не постоји ни у каквој директној вези са моралношћу и деликатношћу једног човека, онда откуда се могу од те стручне спреме очекивати последице које од стручне спреме никако не зависе? Да законодавац тражи од одговорнога уредника доказе о његовој моралности и деликатности, такав би се захтев могао у неколико још и разумети. Али камо критеријума по коме ће се оценити да је један човек у оној мери и у оном смислу моралан и деликатан у коме је то потребно па да штампарске злоупотребе не чини, и ко ће о томе да судн ?

Јер, за јавне послове у опште нису довољне само интелектуалне особине и стручна спрема, него су у равној, а по кад што и у већој мери потребне и извесне моралне особине које стручна спрема не даје и које, ако се нађу код човека без на-рочите стручне спреме, могу и треба овом да обезбеде већи успех него ли другом неком његова стручна спрема. Превентивне мере ваља дакле укинути; репресивне нека остану. Оне ће вазда бити као нека претња над главама оних који буду показали склоности да слободу исказивања мисли злоупотребе. Међутим, ако се репресивне мере размотре са гледишта њихове употребе, онда ће се констатовати ово: у земљама у којима је јавни живот развијен, и јавни људи и власти све ређе и ређе чине употребу од репресивних мера које им законодавац ставља на расположење против штампарских злоупотреба. То не долази само отуда што се, у слободним земљама, они који рукују инструментом слободне штампе постепено навикавају на то да сами, без икаквих цензорских или других превентивннх мера, злоупотребе избегавају; то долази још и поглавито отуда што се сама читалачка публика, са употребом слободе, постепено навикава да штампарске злоупотребе одмерава правом мером и да им не поклања више кредита но што таке појаве у истини заслужују. Давно је већ речено да ако грађани стварају републику и република са своје стране доприноси да се стварају грађани. Ако је истина да грађани треба да буду претходно васпитани за то да слободу штампе не злоупотребе или се не даду њоме заводити више но што то треба да буде, исто је тако истина да грађани само под режимом слободне штамне могу то васпитање добити. Не треба мислити да се до тога резултата може лако доћи, или да ту способност брзо добијају и најшири кругови грађана. Така би претпоставка била нетачна. Али оно што је тачно јесте то, да у слободним земљама број грађана који таке способности добијају постаје све већи и већи и да се тим самим опет корелативно смањује број грађана који се злоупотребама у штампи дају заводити. …

В. С. Вељковић.

Помените им само Палестинце па ћете одједанпут чут чудне изразе као „ситуација је комплексна”…

Posted in НСПМ, Србија, друштво, медији, политика by Соларић on 5 маја, 2009

Коментар преузет са: Нова Српска Политичка Мисао

„Еклатантан пример расизма“

Ксенија Марицки-Гађански

субота, 02. мај 2009.

Peter RV

10 недеља, 03 мај 2009

Anti-rasizam je ustvari jedan pazljivo njegovan licni stav koji omogucava da se na jeftini nacin predstavljaju kao visoko moralne osobe. Ovi ljudi su ozbiljni bez predaha, u svakom razgovoru, na svakom mjestu, hoce da nam dosadjuju sa njihovom plemenitom borbom za rasnu jednakost, skoro uvijek agresivno.

Pate isto tako od neke selektivne indignacije, sto postaje najbolji nacin da se otrsite od njihove moralne egzibicije. Pomenite im samo Palestince pa cete odjedamput cut cudne izraze kao ‘situacija je kompleksna’, ‘nije jasno ko je rasist u ovome slucaju’ ili ‘pravo na samo-odbranu’-optuzice vas za ‘antisemitizam’, ali cete se spasit od dosta glupih konverzacija.

Пример „живог” упознавања није јемство, да ће неко са неким остати

Posted in друштво, интернет, култура, филозофија, SerbianCafe by Соларић on 30 априла, 2009

Можда Жене Знају Одговор!

FOCUS (Ing.) – Dec 30, 2003 (регистровани члан)

Cesto se ljudi sukobljavaju da bi se zblizili. Ponekad jedna strana nemoze odoleti drugoj zbog necega sto joj se kod nje dopalo.

Internet je fiktivna realnost ali zna itekako zbliziti ljude.

Desavale su mi se licno vrlo burne avanture zahvaljujuci internetu ali su po pravilu kratko trajale a ja sam opet po pravilu bio taj koji je odlazio mada po prirodi nisam takva osoba. Zasto? Neznam ali iskustvo mi govori da je medju zenama koje na ovaj nacin „varaju“ muzeve najvise onih iz tzv „Visokih krugova“, doktorke, kcerke generala, zene iz ministarstava, direktorke banaka,..u obicnom zivotu bas zadovoljne i one koje imaju sve.

Druga i to vrlo upadljiva stvar je da zene druge nacionalnosti imaju izrazenu zelju da dozive takvu avanturu. „Nikad to nisam radila sa Srbinom“ kaze Muslimanka ili Hrvatica npr.

I treca grupa koja kaze: „Zelela sam da probam kako to izgleda i da mi kazes kakva sam ustvari“

Kako objasniti ovu cinjenice koje su bar mene sto se tice 100% istinite!

FACTER – Dec 30, 2003 (регистровани члан)

Za nekoga sa ganc novim nikom, (koji usto pretenduje na analizu), ostao si defocusiran kod pitanja – sta je glavna dilema topika:

1. Slazete li se da se zene po pitanju flerta ponasaju drugacije od muskaraca?,

ili

2. Da li vi vidite kakav sam ja *ebach?

(more…)

Неженство се у Спарти сматрало за недозвољено и нечасно

Posted in друштво, образовање, повесница, породица by Соларић on 25 априла, 2009

О ЖЕНИ У ГРКА И РИМЉАНА.

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ

Српски Књижевни Гласник, XXVII, 1911

… Али је била једна грчка државица у којој су жене од најстаријих времена биле еманциповане, у најбољем смислу ове речи. То је била Спарта. Спартанци су у грчком свету живели у изузетним приликама. Они су освајачи, који су се, када су окупирали Пелопонез, нашли у средини бројно надмоћнијих непријатеља Да би одржали превласт, и да би се у опште могли одржати, морали су они да буду стално спремни на напад или одбрану, да буду, тако рећи, стално мобилисани – да стално живе војничким, логорским животом. Цело њихово васпитање, које је држава узела у своје руке, имало је једини циљ да од грађана начине поуздане војнике; државу су дакле интересовали само они њени поданици које ће моћи употребити за своју одбрану. На тај начин жене су биле прилично испале из комбинације. Њих нису обухватиле никакве веома строге уредбе, јер зато није било ни потребе, а Спартанци нису зато имали много ни времена. Жена је код Спаратанца била слободна и уживала бесконачне привилегије. Али су Спартанке биле исправне жене. Оне су као девојке биле васпитане на строг, може се рећи свиреп начин, и тако су у живот улазиле са челичном вољом и необичном моралном снагом. „Ви сте једине, рекла је нека странкиња Спартанки, које владате људима“. „То је истина одговори јој Спартанка, али ми смо и једине које рађамо људе“.

Када је Паузанија, спартански краљ, који је постао издајником своје отаџбине, био осуђен на смрт, па побегао у храм да би се спасао, прва која је подигла камен да се храм зазида и Паузанија умори глађу била је његова рођена мати. Другој једној Спартанци јави гласник да су јој свих пет синова у боју погинули. ,,Не питам те то, каже му она, него ми реци ко је победио„. Када је гласник одговорио да су победили Спартанци, Спартанка стегну срце, и окићена венцем, оде да принесе боговима жртву захвалницу. Један је опет запитао заробљену Спартанку да ли ће се добро понашати, ако је купи. „Хоћу ако ме и не купиш“, одговори му Спартанка.

Врло су интересантни и необични били спартански свадбени обичаји и у опште њихови погледи на брак и брачни живот. Младожења би морао да отме своју жену, управо, да инсценира отмицу, пошто би се претходно договорио са девојачким оцем или старатељем. Кад изврши отмицу, он невесту не би одвео у своју кућу, већ у туђу, код какве своје рођаке; ту би долазио својој жени кришом, на веома кратко време, јер је и дан и ноћ морао проводити са друговима у логору. Састанак је био обично само доцкан увече, у неосветљеној соби, тако да је млади Спартанац могао са својом женом изродити децу, а да је готово никако и не види. При свем том, он ју је као девојку морао познавати добро.

Питали Харила прича нам Плутарх зашто код њих девојке излазе у чаршију са непокривеним лицем, а жене га сакривају. „Зато, одговори Харил, што девојке треба тек да нађу мужеве, а жене да сачувају оне које већ имају“. Из ове анегдоте се види да је младић могао добро познавати девојку пре но што се реши да је узме – ситуација, дакле, сасвим друкчија но у осталом грчком свету премда су и Спартанци старога времена били још далеко од тога да знају шта је то брак из љубави.

Мираз је у Спарти био по Ликурговим законима, забрањен, „да сироте не би остала неудате, а богате да не би биле нарочито тражене, већ да би сваки гледао на карактер и бирао према девојачкој врлини„. Неженство се у Спарти сматрало за недозвољено и нечасно, а матори момци су били изложени свакојаком подсмеху и кињењима.

У Спарти су млађи веома поштовали старије, и позната је на пример анегдота, како су се у атичком позоришту, када је ушао један старац и није могао наћи места, подигли у публнци са својих седишта, да староме начине места, само Спартанци; у Спарти је дакле био ред да се пред старијим устане, па ипак се зато један младић није хтео подићи пред краљем Деркилидом који није био ожењен. „Нећу да устанем пред тобом бранио је он своје понашање – јер ти ниси родио никога који ће доцније устати преда мном“. Најзад, треба још споменути да је у Спарти постојала нека врста диандрије и полиандрије, то јест једна би жена, са одобрењем свога мужа, могла у исто време да буде и жена неког другог. …

Целокупан садржај :  О жени у Грка и Римљана

Како да се изврши морални препорођај друштва?

Posted in Србија, друштво, књижевност, образовање, политика by Соларић on 23 априла, 2009

Српски Књижевни Гчасник

Јован М. Јовановић: МОРАЛНА КРИЗА У ФРАНЦУСКОЈ

наслов издвојеног дела: Пол Готије, Испит наше савести: у оригиналу: Paul Gaultier, Notre examen de conscience

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД.

СТРАНА КЊИЖЕВНОСТ. – МОРАЛНА КРИЗА У ФРАНЦУСКОЈ.

… Из велике књижевности о моралној кризи Француске ми издвајамо, као дело вредно нарочите пажње, Испит наше савести од Пола Готија. Ту ce као главне махне и болести данашње Француске обележавају : претерани индивидуализам, говорљивост, ситничарство, немар, недисциплинованост, саревњивост, лакоумност, политичка циганија Сваки je Француз вешт да ce „извуче“ и из најтежег положаја: он je, од времена на време, y стању учинити и какво велико дело, али, по правилу, он мало мисли на опште ствари, и види их само кроз своје личне интересе. Политика je сва прожета тим индивидуалистичким духом. Друштвена солидарност и опште добро само су празне речи: личне амбиције и интереси, узајамним паралисањем, кваре сваки заједнички посао. Саревњипост и завист царују y истом друштву, истој партији, истој котерији. Француз никако не увиђа да је свачији лични интерес тесно везан за интересе друштвене заједнице, и да се нешто мора жртвовати од личних интереса општем интересу. Због
тога у државној управи влада неред и недисциплина, у политичком животу честе промене и кризе. Сваки Француз узет за себе вреди много више него узет у друштву с другим Французима; појединац је јачи него народ. У политици, у уметности, у књижевности, у војсци, у индустрији, у државној служби, Французи само крхају врат један другоме.

Леност је такође једна видна особина сувремене Француске. Леност је страх од напора и рада. Радник бежи од умора; рентијер се једино бави сецкањем купона; чиновник ради само колико мора; министар колико да се одржи на власти; индустријалци и трговци колико да добро живе; родитељи и учитељи колико да деца не буду сасвим рђава…
Свуда само трка за уживањем! Дужност, рад, напор, -тричарије! Уживање је све!

Француз је рођени критичар, критичар у рђавом смислу речи. Оговара пакосно, злобно, некад духовито, „у варницама,“ али понајчешће просто палаца. Охол, саревњив, славољубив, скептичан, Француз не пушта никога испред себе, свакога свлачи доле, никоме не признаје ништа. Највећи недостатак Француза то је саревњивост. Једнака и код сељака и код варошана, она је затровала све друштвене односе. Туђ комад земље, већа плата у другога, гризе Француза као рак. Индустријалац и трговац, пре ће се одрећи добре добити, но што ће је поделити с другим. Грађански рат
више занима људе него спољашњи, јер се у грађанском рату може учинити више пакости својим познаницима.
Туђу заслугу, туђу вредност нико не подноси. Пастера су, у своје време, звали убицом. У политици саверњивост превазилази сваку меру. Министру нико не опрашта што је сео на министарску столицу. Интерпелација за интерпелацијом, питање за питањем, – због какве ситнице, рђаво калдрмисаног пута или поквареног места, цела се влада узима, на одговор.

… Французи су невероватно површни. Разговори у високом друштву очајно су празни; у буржоазији и радништву налази се са мање отмености иста празноћа; жене, кад не оговарају, говоре о ситницама; учени људи, када су заједно, говоре о свему, али ни о чему не долазе до закључка. У министарским седницама није ништа озбиљније; зар пре рата један министар војни није јавно говорио, да више никада неће бити рата?

Погледајте о чему пншу новине: фељтони, дневне вести, извештаји из суда, полиције и позоришта. У енглеским и немачким листовима, напротив, налазе се многобројни чланци, озбиљно и стручно написани, о разним политичким и друштвеним питањима. Али Французу су озбиљне ствари досадне; он за њих нема никада времена. Зар да лупа главу о каналима, железницама, путевима, пристаништима, болницама, школама..

…С овим моралним особинама какве се виде код данашњих Француза не може се отићи далеко, – али како да се изврши морални препорођај француског друштва? Али, докле једни траже тај циљ у вери, други (међу ове с ада и Готије) траже га у пробуђеној и ојачаној друштвеној свести, која има свога основа у позитивним наукама.
Католици су ти који траже спаса у вери; социалисти ти која га траже у друштвеној свести. Али и једни и други слажу се у томе, да јединка сама за себе, – као земља у васељени, тако и она на земљи, – не значи ништа.

Ми свраћамо пажњу на ову француску кризу зато што је она у многоме и наша. Ми имамо, ако не све француске махне, а оно доста од њих. Сваки народ, чак и један тако велики и даровит народ као што је француски, има склоности ка назадовању. Он се од те склоности може отети само понављаним напорима. Зато је потребно чинити од времена на време овакав испит савести„, какав је за Французе учинио Пол Готије (Jean Paul Gaultier*) са толико немилосрдне увиђавности.
Само такав испит савести може нам показати, шта се у нашем народном карактеру почело да квари, и шта треба поправљати.

Целокупан садржај: Морална криза у Француској

Када будемо бољи даће Бог и да нам буде боље

Posted in Србија, друштво, здравље, религија, родитељи by Соларић on 19 априла, 2009

čovek sa severa , 18/04/2009,

Dobrota i greh ne idu zajedno. U vremenu u kome živimo previše grehova je društveno prihvatljivo i posledice toga su vidljive. Najveći neprijatelj čoveka nije ni siromaštvo, ni neuređeno društvo, ni nepravda, ni bolestjedini čovekov iskonski neprijatelj je njegov lični greh, koji u njega unosi nemir, gnev, nezadovoljstvo, mržnju, bolest, tugu… i na kraju očajanje.

A previše grehova je u vremenu u kome živimo postalo nešto na šta se gleda sa opravdanjem, sa simpatijama. Kada se neko usprotivi gramzivosti, materijalizmu, sistemu vaspitanja koji decu uči da budu neposlušni roditeljima, promiskuitetu, hedonizmu, abortusu, razvodu, porobljavanju čoveka pomoću modernih tehnologija… on sе ustvari suprostavlja otuđenju, sebičnosti, laži, mržnjiali takav automatski postaje izvrgnut osudi i ruglu kao zatucani kozervativac.

Kako sejemo tako i žanjemo, vlast pa i ceo sitem je samo ogledalo sveopšteg duhovnog i moralnog stanja nacije. Kada budemo bolji daće Bog i da nam bude bolje. Ne mogu da čekam na druge, već danas ću se potruditi da makar malo budem bolji nego što sam bio do sada.

Извор:  Политика Online (коментари корисника)

Свет је упао у живо блато јер је игнорисао централни семафор а то је – МОРАЛ

Верујем – не верујем

(Никола Ојданић)

… Ако питање вере покушамо да раздвојимо од религије, као што љубав не можемо раздвојити од пријатељства, онда се, наравно, може веровати у све. Основна одлика садашњег времена је, међутим, одсуство вере у оно што афирмишу свете књиге и све религије на овом свету. Солидарност, милосрђе, праштање, љубав за ближњег и слабијег, представљају анахронизме каквима се данас подсмевају многи, а највише они који би тек требало нешто да науче у животу. Верује се у оно што је супротно хришћанској религији која успешно одолева тржишту већ две хиљаде година. Не верује се у морал и поштење, не верује се у образовање, у љубав и пријатељство, не верује се у прошлост, још мање у будућност.

Христ је васкрснуо да би нам дао наду, да не бисмо упали у безнађе. Кад се човек окрене око себе, међутим, 2000 година након Христа, види безнађе на сваком кораку. Индивидуализам, искључивост, нескромност вребају нас иза сваког ћошка наших дивљих насеља и неплански саграђених квартова у постмодернистичким паланкама које себе воле да зову градовима. Васкрс 2009. дочекујемо са надом да ће нас мимоићи пошаст која је већ захватила добар део света.

Српском друштву на почетку века, у рају транзиције на брдовитом Балкану, потребна је пре свега морална обнова, истинска вера у доброту, важност личног примера и осећај одговорности, па тек онда велики кредити и упутства са истока и запада. Кад будемо бољи људи, биће успешније и наше друштво.

Књижевник

Радоман Кањевац

[објављено: 17/04/2009]

Mil de Bakrus, 17/04/2009,

Ево, овакви текстови су нам потребни и овакви људи. Јер нема нам спаса, ни нама, ни глобално, ако се бар већина не пробуди и, одговорније и праведније не ангажује а, најпре, политичари и они који нам организују живот. Цео свет је ушао у живо блато, одакле можемо изаћи само смирени и напуњени надом и вером. Свет је упао у живо блато јер је игнорисао централни семафор а то је – МОРАЛ. Грешка је и што се десет Божјих (ја бих рекао библијских или Мојсијевих) заповести не поштују, управо, као саобраћајни путокази. Јер не могу да нашкоде али могу да помогну.

Извор:  Политика Online (коментари корисника)

Савонарола је био свечано спаљен усред Флоренције, уз клицање једне махните гомиле, која ни сама није знала шта јој је тај човек управо крив

М А К И А В Е Л И

Слободан Јовановић

Надахнућа за своје политичке списе Макиавели је могао добити или од политичких догађаја свога доба, или од књига које је читао.

Међу политичким догађајима његова доба, два су нарочито оставила дубок утисак на његове савременике. Један је појава Фра Ђиролама Савонароле у Флоренцији; а други, војно-политичка радња Чезара Борџије у Ромањи. Појава Савонаролина оставила је Макиавелија прилично хладна, докле је случај Борџијин, годинама, изазивао све нова и нова размишљања у њему. И једно и друго врло је карактеристично за Макиавелнја.

*

Савонарола је био један халуцинирани калуђер. Он је веровао да су његови савременици превршили меру грехова, и да ће Господ, ако се брже боље не покају, пустити на њих страшне казне, – глад, помор, рат. Он је говорио у великом стилу библијских пророка, као да се тек тргао из једног сна у коме је видео будућност са свима њеним ужасима. Његова предсказивања нису била просте реторске фигуре. Он је одиста имао предосећања и привиђења, – и то предосећања и привиђења од којих су се бар нека обистинила. Тај религиозни проповедник био је човек великих способности: у исто време, богословски писац, политички агитатор, велики говорник за народ, законодавац, итд.; али поред свега тога, у њему је било и једно зрно лудила, нешто ненормално и патолошко, нешто што опомиње на сомнамбулу.

Онакви калуђери који су позивали свет на кајање, нису били ретка појава у средњем веку. Али у Ренесансу, у Флоренцији под Медичима, Савонарола је већ изгледао један анахронизам. Ипак зато, њему је било суђено да игра већу улогу него ма који од његових претходника. Своју мисију он је био схватио врло дубоко. Он се није ограничио на проповеди противу опште покварености. Он је хтео да чупа зло из корена. По његовом уверењу, за општу поквареност била је крива сама католичка црква. Папе из Ренесанса са својим неморалниим животом давали су саблажњив пример и осталоме сцету: грех се био залегао у самој столици св. Петра, и одатле ширио као зараза. И пре Савонароле било је говора да треба цркву реформисати: али све се свршавало тиме што би се установио нов монашкн ред, који је строжом моралном дисциплином гледао да оживи старе хришћанске врлине. Савонарола је хтео да ту строжу моралну дисциплину проводе кроз целу католичку цркву, да је целу преуреди по примеру доминиканског или францисканског реда. Тада је, под именом Александра VI. седео на папском престолу Шпанац Родериго Борџија, без сумње најпокваренији од свих папа у Ренесансу. Из тог разлога Савонаролина агитација прво је добила значај једног личног напада на Папу. – н Савонарола почео изгледати човек који проповеда бунт противу папске власти. Да је Савонарола био обичан калуђер, који нема ослонца ван зидина свога манастира, Александар VI лако би био изишао с њиме на крај. Али, после пада Медича, Савонарола је био посгао у Флоренцији политичка личносг прввога реда. У том тренутку он се импровизовао народним трибуном, постао популаран код флорентинског пука, и као потпун господар политичке ситуације дао Републици онакав устав какав је он хтео. Иза Савонароле стајала је цела Флоренција, која је одушевљено сносила његову моралну диктатуру. Двобој између Родерига Борџије и Ћиролама Савонароле имао је да се бије у тој вароши, а не на другом месту. Или ће Папа успети да одвоји Флоренцију од побуњеног Фратра, – и онда овај није ништа опаснији но један обичан отпадннк; или ће фратар остати господар Флоренције, – и онда Папа нема противу себе само једног човека него целу једну државу. Ствар се свршила тиме што је Савонарола изгубио земљиште у самој Флоренцији. Ово је било готово неизбежно. Свој политички утнцај у тој вароши Савонарола је сматрао само као средство за извођење једног религиозног препорођаја. Он је хтео да промени нарави и обичаје у Флоренцији; да њен народ научи животу простом и побожном; да њену државу уреди као једно манастирско братство. Тако би се добила једна мистична република, престоница свију хришћанских врлина, – новн Јерусалим према Риму, који је већ био постао нови Вавилон. Он је био успео довести Флорентинце у једну моралну екстазу, – и док је та екстаза трајала, он је могао правити с њима све могуће религиозно-педагошке огледе. Али моралне су екстазе ретко кад дуга века; после готово хистеричног одушевљења за његовом науком, код Флорентинаца је брзо наступила реакција. Сада, њима је Савонарола био као мора тежак; тај калуђер бацао је тамну сенку на цео њихов живот; са својим клетвама, страшним предсказивањима и суморним проповедима, он им није давао да слободно дишу ни да уживају овај свет. Републиканска је партија такође била охладнела према њему; она се радо користила његовим утицајем на масу кад је требало засновати републику, али она није имала ни мало воље да на ову политичку реформу надовеже још и једну религиозну реформу. Под тнм промењеним приликама, Папа је имао само да захтева Савонаролину главу па да је и добије. После једног намештеног суђења, и пошто је прошао кроз тортуру, Савонарола је био свечано спаљен усред Флоренције, уз клицање једне махните гомиле, која ни сама није знала шта јој је тај човек управо крив.

Савонарола је био права апостолска природа, једна од оних ретких личности које су у стању да се целе, – не само умом већ свом душом, – уживе у један морални идеал. Његову моралну величину, његову велику и трагичну душевност, осетио је мање више сваки ко је с њиме дошао у додир. Не само да је маса ишла за њим као зачарана, него најинтересантнији људи међу његовим савременицима подлегали су његовој тајанственој моћи. Уметници фра Бартоломео, Дела Робиа, Лоренцо ди Креди, Сандро Ботичели, сам Микел Анџело били су под његовим утицајем. Неки су од њих постали сасвим други људи пошто су њега познали, – и никада се неће моћи знати колико је у своје фреске у Сикстинској Капели Микел Анџело унео Савонародине душе. Али не само ове упечатљиве уметничке душе, него и људи који иначе изгледају најдаљи од Савонароле и његовог хришћанског мистицизма, људи паганске културе, учени хуманисти, као Мареилио Фичино и Пико дела Мирандола, нису могли а да се не диве Савонароли. Пико је рекао да је сав дрхтао, и да му се коса дизала на глави, кад је слушао фратра… Најзад, политичари, као Карло VIII и Лоренцо Медичи, осећали су се нелагодно пред Савонаролом; они су разумели да у том човеку има нешто необично и велико, што измиче њиховој политичкој вештини и њиховој политичкој моћи: да се у њему крије једна невидљива снага, један демон, противу кога се они не могу борити својом војском ни својом дипломатијом.

Врло је карактеристично за Макиавелија да на њега Савонарола није имао никаква маха. Макиавели је био сувише паметан да не увиди да је то један редак и велики човек. Али оно што је у њему било највеће, његову моралну величину, он није осећао. Он је чуо његове проповеди, али, како изгледа, без дрхтања и без дизања косе на глави. Јер, после тога, он пише о Савонароли као о једном вештом, врло вештом диалектичару, али који се, иначе, повија за ветром, и није велики љубитељ истине. Укратко, софист, опортунист, и по мало варалица! Ово је речено у једном приватном писму, тако рећи, под непосредним утисцима. Макиавели је тада био млад човек: доцније, у зрелим годинама, он се враћа на Савонаролу у својим „Расматрањима“ и у свом „Владаоцу„. У „Расматрањима“ замера он Савонароли што није поштовао један закон за који је сам тражио да се изда. На другом опет месту  сажаљева, га што није успео  да изазове  покољ својих   противника. Он је уверен да је Савонарола на то циљао, и да је својим проповедима једнако дражио свет противу својих противника, али његови следбеници нису разумели његове мигове. У   »Владаоцу«   он   објашњује   да  је   Савонарола   пропао стога  што   је   био   »ненаоружан пророк«.   Успевају  само они реформатори   који су у стању  да своје реформе наметну силом, реформатори као Мојсије, Кир, Тезеј и Ромул, који   шире   нове идеје,   идући на челу једне   војске,   као »пророци наоружани«. Савонарола је ишао напред голорук; дејствовао само речју, хтео да се држи оном вером коју је људима  уливао. И зато, чим је једног дана та вера стала слабити, он се срушио као идол с ногама од иловаче. Ове рефлексије, саме по себи,   нису нетачне,   али је уопште погрешно то гледиште на које се Макиавели ставља кад говори о Савонароли. Он га не цени као апостола већ као политичара, – и онда се само пита зашто тај  човек, који је толико узбудио своје савременике,   ипак није постигао никакав  трајни политички   успех.   Посматрати Савонаролу с тог чисто политичког   гледишта,   значи   бити слеп  за оно што је главно код њега,   за његову моралну мисију. У политичком смислу Савонарола је одиста пропао, јер је на крају крајева дочекао да га спале у тој Републици којој је он дао устав. Али његов прави позив није био да постане   диктатор Флорентинске   Републике!  Његов је прави позив био да изазове потрес у души својих савременика,  да пробуди  савест у њима,  да их повуче собом на виши  морални ниво, па  ма,  на   крају  крајева,  морао тај покушај и главом платити… Замерати њему што није био  „наоружани пророк«,  што није поклао своје противнике, и што није мачем ширио своје идеје, има исто толико смисла колико замерати Исусу што је ушао у Јерусалим са дванаест апостола а не са четом војника,   и што   није побио фарисеје, пре него су они њега разапели.

Велика морална криза коју је савонаролина појава изазвала у Флоренцији, није се Макиавелија ни дотакла. Његова душа није била обогаћена никаквим новим осећајем: у њој није забујало ништа необично. Једино, његов ум био је обогаћен једним политичким искуством више. Из трагедије Савонаролине Макиавели је извео ту поуку, да се чисто моралним утицајем не може створити ништа трајно, и да овим светом влада мач а не вера. И за цело, такав коментар још никада нико није написао на живот једног апостола и мученика!

(Наставиће се.)

СЛОБОДАН   ЈОВАНОВИЋ.

Извор: Српски Књижевни Гласник

Ако нас живот не светли у облику добрих и истински милосрдних дела, постаћемо неупотребљиви у духовном смислу за своју околину и друштво уопсте

Posted in друштво, религија, SerbianCafe by Соларић on 13 априла, 2009

Živa Biblija najjače svedočanstvo

lionac (istrazivac)

06. april 2009.

Zivot bozjih sledbenika na najbolji način pokazuje njihovim bliznjima kakav je Bog. Ako to (praksa) izneveri,onda su sve diskusije oko vere zvono koje u prazno zvoni i praporac koji dosadno zvekece.

Fibljanima poslanica 2

12. Тако, љубазни моји, као што ме свагда слушасте, не само кад сам код вас, него и сад много већма кад нисам код вас, градите спасење своје са страхом и дрхтањем.
2 Кор. 2:9

13. Јер је Бог што чини у вама да хоћете и учините као што Му је угодно.
Јевр. 13:21

14. Све чините без вике и премишљања.

15. Да будете прави и цели, деца Божја без мане усред рода неваљалог и поквареног, у коме светлите као видела на свету.

Na jednom drugom mestu stoji: Da vide vasa dobra dela i slave Boga na nebesima.

»Jer umreste i vaš je život sakriven s Hristom u Bogu. A kada se javi Hristos, život vaš, onda ćete se i vi s njime javiti u slavi.« (Kološanima 3,4.5)

Ako nas zivot ne svetli u obliku dobrih i istinski milosrdnih dela, postacemo neupotrebljivi u duhovnom smislu za svoju okolinu i drustvo uopste. Hristos je rekao: »Vi ste so zemlji, ako so obljutavi, čime će se osoliti? Ona već neće biti nizašto, osim da se prospe napolje i da je ljudi pogaze!« (Matej 5,13)

Sa druge strane, ako je Hristov Duh u nama, postacemo ljudi koji će odrazavati slavu svoga Gospoda. Čak će i najveci neprijatelji morati da priznaju da su oni koji ispovedaju veru Hristovu, vedre, plementie i strpljive osobe, uvek spremne da cuju poziv za pomoć i odgovore na njega bez premišljanja u obimu koji je u njihovoj moći.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Др. СВЕТОЗАР МИЛЕТИЋ

Posted in друштво, повесница, политика by Соларић on 10 априла, 2009

Др. СВЕТОЗАР МИЛЕТИЋ.

(1826-1901).

Чудне се ствари дешавају, кад и кад. Велика и драгоцена идеја нађе у извесном моменту слаба браниоца, као што и какав велики дух сломи своју снагу залажући се за ништавну идеју. Али кад је и идеја јака и човек силан, сувременици добивају прилике да присуствују знатним догађајима, а потомцима остаје једно доба за дивљење и подстицај. Такав је случај с Милетићем. У тешкој борби коју је Српство водило за свој опстанак он је добио најтежи део: одређен је да буде политички вођ једноме народу који се брани од снажних непријатеља. Од свих особина које се траже од врховног заступника народне идеје он је имао најглавнију: светао карактер. Кад је требало дати народној идеји најјачу потврду а удруженим борцима највише снаге, Милетић је уз своје снажне беседе и чланке додао и целу своју личност, те тако претворио српско питање у питање патриотске части. Он је дао све што човек може дати, и тиме задовољио велико морално начело о жртвовању личних интереса благостању целине. Ако је та жртва била узалудна, кривица није до вођа него до других друштвених сила, које често ослабљавају напоре и највећих ђенија.

Уз карактер, Милетић је имао и један особити темпераменат. Да му је пало у део да као државник изводи извесне реформе, његов би темпераменат омео у најважнијим тачкама његово реформаторско дело. Али за борбу коју је он водио, требало је да човек има и нешто више оштрине, неку врсту политичке тврдоће, нешто несавладљиво и необуздано, што војску дисциплинује а противнике заплашава. Не мари ако, покадшто, у разгору борбе, један јак осећајни прилив ослаби хладно размишљање и педантно прорачунавање. У великим националним кризама није увек државнички разум спасавао народе. Кад се води борба, и индивидуална и колективна свест налазе се у једном нарочитом стању. Тада се дешава да и најумнији вођи учине по неку погрешку, јер им недостаје спокојства потребног за тачну оцену својих и туђих поступака. Гледајући на народну идеју као на скупоцено благо, Милетићу се свако, ма и привидно, одступање из првог борног реда чинило као нека врста издајства. Кад је реч о борби за народност њему је свака умерена акција личила на нерад, преговори на скретање с правога пута, а ратна тактика напуштање положаја. Он је желео да сви борци имају гвоздене прси, а да у њима куца ватрено срце. На жалост, ни најснажнијем карактеру не полази за руком да морално препороди људе, као што ни најђенијалнији мислилац не успева много у усавршавању медиокритета. Они само појачавају умне и моралне силе које су у скривеном стању, и групишу оделите тежње и акције на заједнички посао. Али увек главни део рада пада на њих; остали добивају споредне улоге. А посао у који је Милетић уложио цео свој живот захтева дуготрајну акцију свега српског народа. Једном одреду тога народа Милетић је био у једном подужем периоду главар, и кад се проучи његов витешки рад, моћи ће се јасно појмити да после необичног поштовања које су му указивали сувременици, мора доћи дивљење, с којим ће га се сећати потомци.

Јаша М. Продановић.

Српски Књижевни Гласник, бр. 1