Значи, ми са обе стране углавном прихватамо оно најгоре

Извор: Нова Српска Политичка Мисао

Србија – машина за копирање

Миодраг Зарковић

субота, 11. јул 2009.

Непријатно сам се збунио претпрошле године, негде у летње доба, кад су ми познаници из Норвешке, који су први пут боравили у Београду, затражили да их одведем у неки ноћни клуб у којем могу да чују српску музику.

Чекај мало, зачудио сам се у себи: странци, а захтевају српску музику?! Не српске ратне злочинце, српску колективну кривицу или мултикултурно парче српске територије – с тим не би било проблема, такве робе имамо у изобиљу, увек спремне за све који је траже – него српску музику!

Океј, закључио сам, колико год ненормалан био њихов захтев, испунићу га, водићу их на такво место. Само, које?! У ком то београдском ноћном клубу пуштају српску музику? Постоји ли уопште српска музика прилагођена ноћном животу, панично сам се запитао…

Са истим тим проблемом који сам ја решавао пре две године, ових дана суочавају се волонтери на Универзијади. Оне хиљаде спортиста, пристиглих са свих крајева света, неминовно од својих домаћина траже да им покажу карактеристичне, оригинално овдашње знаменитости. Па и у ноћном животу. Поготово у ноћном животу! Могућности за добар вечерњи провод важно су обележје сваке метрополе, а они су све млади људи. Пожелеће да виде како се њихови вршњаци у Србији забављају кад падне мрак. Као и они моји луди Норвежани, затражиће од својих домаћина да их одведу у типично српски амбијент.

Они који су то већ урадили, мало се разочарали. Дневни лист „Блиц“ је пре неколико дана пренео утиске појединих такмичара, придошлих са разних страна света, на почетку боравка у Београду. Поред укусне хране и лепоте овдашњих жена, што су већ општа места, истакли су и ноћни живот. Али, пожалили су се да није превише аутентичан. Тако је један турски спортиста (који је инсистирао на анонимности како га тренер не би казнио), рекао да су се он и његови саиграчи већ прве вечери искрали из универзитетског села и упустили у провод:

– Осим стране музике, пуштали су и српску, која је слична нашој, па не можемо да је слушамо баш целу ноћ – искрен је био млади Турчин.

Аустралијски кошаркаш Нејт Томлинсон каже да је потпуно одушевљен сплавовима, јер никада раније није видео клубове на води. Ипак, и он има примедбу:

– Једина замерка је што сам слушао страну музику, коју слушам и код куће. Волео бих да сам чуо нешто ваше.

Искуства ова два академца заиста верно одсликавају овдашњи ноћни живот, најурбанију страну Београда (и сваког другог велеграда). Клубови у Београду деле се на оне у којима трешти турбо-фолк, и оне у којима грувају западни хитови. У једном од ових првих био је млади Турчин, па му је досадило да слуша песме које су накарадне копије музике његове земље. У једном од ових других обрео се млади Аустралијанац, па му је недостајало нешто што не може да чује и у својој земљи.

Музика која се слуша по ноћном Београду ни по чему није специфична, јединствена, оригинална. У реду, та чињеница, сложићемо се, није највеће зло које може да снађе један град и земљу којој је он престоница. Али, није ни пријатна, јер указује на озбиљније проблеме од губљења музичког идентитета. Рецимо, на свеобухватно одумирање националног идентитета.

У школству је преписивање регулисано на врло једноставан начин – забрањено је законом! Зато ученик који преписује може од тога да има неку корист само ако га наставник не ухвати, па се из петних жила труди како би његова илегална активност остала непримећена. У српској политици, међутим, ствар стоји потпуно другачије. Преписивање као да је не само дозвољено, него и пожељно. Већ девет година фотокопирамо од других све и свашта – законе, статуте, уставе, политичка уређења, економију, монетарну политику – али то уопште не кријемо. Напротив, хвалимо се на сав глас, из петних жила се трудимо да сви примете како преписујемо. Срећни смо када нас неко похвали да смо добро преписали и очекујемо неку награду за уложени труд, најпре „бели шенген„, а касније и чланство у Европској унији.

Насупрот очекивањима, такво одрицање од својствености и посебности не доноси никакве користи, нити олакшице. Нико не воли плагијаторе. Још мање цени. Анонимни Турчин, кошаркаш Аустралијанац и остали спортисти који буду схватили да је српска урбана култура ишчезла не само из ноћног, већ и из дневног живота, а да нам је национални идентитет страдао у транзицији, неће нас због тога нимало више поштовати. Управо супротно. …

Darko Andzic

8 субота, 11 јул 2009

Pa nije sve sto je u ovu zemlju doslo sa zapada bilo apriori lose. Ako sam protiv omogucavanja gej brakova ili legazizacije narkotika, nisam protiv klasicne muzike, rock n roll-a, jazz-a itd. Ja bih ta pomalo fundamentalisticka shvatanja cenio samo kod onih ljudi koji se odreknu svega sto dolazi sa zapada, to su dosledni ljudi. Sa druge strane za istok smo vezani pravoslavljem, slovenstvom, mentalitetom, kulturom ali iygleda da se nista od toga sa istoka ovde nije primilo, kao komunizam i turski mentalitet. Znaci, mi sa obe strane uglavnom prihvatamo ono najgore.

Ne vidim nikakav problem da uzivam i u srpskoj autenticnoj muzici (STAROGRADSKE,IZVORNE, KAFANSKA BOEMIJA) i rock muzici. Sa druge strane dosta tih sto na taj nacin srbuju,slusaju muziku koja se moze podvesti pod „radio teheran“, i taj melos nije nas, vec od onih koji su nas 500 godina kinjili i ubijali.

…а наде за боље, веруј ми има док је год човек или жена жив!

iciparis (profesor)

26. mart 2009.

Пријатељу Osceola,
Ако си стално тужан, безвољан, не осећаш се вољеним, већ безвредним, потиштено, болесно, да ти стално нешто или неко недостаје, вероватно си депресиван!
Бежи онда из куће и просторија напоље, шетај се сам или у друштву са неким, слушај веселу музику, одлази на весела места и избегавај старе и болесне људе и жене.
Дружи се са млађима од себе и тражи весело друштво људи и жена где све пуца од смеха и шале!
Тако ће ти бити боље, пријатније, помоћи ћеш себи да не потонеш дубље у тугу и депресију, која води само у амбис и безнађе, а наде за боље, веруј ми има док је год човек или жена жив!

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

„РЕЧ,ТОН,КРИК ;ЉУБАВ;ПОНОС;ЧАСТ..вечна вам слава и хвала на тако дивним делима… ”

Цане „Партибрејкерс“

Ко пере туђи веш или о мртвима све најгоре

Друштво дугује тим младим људима бар поштовање и достојанство које им није дало за време њиховог живота, а они су га имали од свих оних који су их пратили, слушали и волели. Овде није реч о идолопоклонству. Овде је реч о храбрости која се успротивила кукавичком друштву. Овде је реч о људима који су волели своју земљу више него што је она волела њих. Своју срећу делили су са свима, њихова несрећа је остала само њима.

Spiridon , 28/11/2008,

U postkomunistickom drustvu gde je forma jos uvek vaznija od sustine gde je podobnost znacajnija od kvaliteta, gde je sistematska i dugotrajna negativna selekcija proizvela milione prosecnih…nista drugo nije ni za ocekivati…Zalosno i tuzno i pomalo ruzno..

Medutim rekao bih par reci o delu Milana Mladenovica i EKV…DODIRNULI SU VECNOST..USPESNO I SVRSISHODNO IZVRSILI SVOJU VELIKU MISIJU bez obzira na kratak zivotni vek i ne sretan zavrsetak..REC,TON,KRIK ;LJUBAV;PONOS;CAST..vecna vam slava i hvala na tako divnim delima…koja ce se proucavati na umetnickim akademijama za nekih 200-300 godina..

Sa vasim Stvaranjem upoznacu i svoju decu jer zelim da uce,da budu ljudi dostojni zivljenja..

Извор: Политика Online (коментари корисника)

ПОЛНИ ЖИВОТ И УМЕТНОСТ

Др. А. ФОРЕЛ.

(С немачког превео ПЕТАР М. ИЛИЋ.)

Уметност нам представља покрете нашега осећајнога живота у хармоничноме облику. Што je тананије везивање уметности са елементима сазнања, у толико je она виша, у толико она већма утиче. Јачина њенога утицања пак зависи још нарочито од силине којом она покреће наша осећања. И уметности требају дисонанце, као год и у музици, да би се супротним учинима већма истакла хармонија њених осећајних тонова, да би у исто време утицала на душу моћније и разноврсније. Живим описивањем ругобе пробуђује се чежња за лепим. Но уметност мора бити спонтана, изнутра истинита. На њој се не сме запазити ништа камештано, удешавано по неком маниру, па ни интелектуална или морална школска правила. Уосталом, естетично осећање или чуство о лепоме веома je релативно и зависи у битној мери од филогенетичног прилагођивања човечјих чустава и од обичаја и нарави. За извесне бубе су ђубре и његов мирис зацело пријатни, али за нас су гадни. Хомосексуалац налази да je мушкарац лепши од женскиња. Дивљак и неотесан човек налазе да je нешто лепо што je за културног човека и за образованог зналца ружно.

Стога није никакво чудо што се у свима уметностима тако многоструко потреса баш она жица чији звук најсилније заталасава човечји чуствени живот, наиме полна љубав. Музика даје израза полним осећањима и њиховим психичким зрачењима помоћу тонова чежње, страствености, ликовања, жалости, разочараности и очајања, заносне преданости и усхићења. У вајарству и сликарству пружа љубав у свима својим преливима предмет који никада не пресушује нити пропада. У лепој књижевности тек слави полна љубав своје триумфе, a не ретко и оргије. Романи и позоришни комади у којима она не игра никакву улогу, могу се на прсте избројати. Ми не мислимо овде само на оне баналне љубавне приче и драме које, понављајући до досаде сентименталне и прежватане мотиве, ипак још заталасавају осећања светине којој недостаје уметничка образованост. Виша уметност je кадра да представља веома узвишене и мучне, утанчане и заплетене сударе човечанских сексуалних осећања и њихових одсјајкивања, и тим да изазове треперења најдубљих и најскривенијих струна у осетљивих душа. Сетимо се само песника као што су Шекспир, Гете, Мисе, Хајне, Мопасан; музичара као што су Моцарт, Бетовен, Вагнер, Шуман, Леве, н т д.; сликара, као Тицијан, Мурило или Беклин; вајара, као што беху стари јелински, или данашња француска школа. Уметност и умност не чине супротности, оне су исто тако узајамно спојене као осећање и мишљење у човечјем мозгу, мада свака област има донекле своју самосталност. Свако уметничко излагање потребује интелектуалних стихија као основицу, као што се свако осећање обично везује за представе.

Уметник узима своју грађу из спољнега света, из живота и догађаја свих времена; духовне струје, погледи и тековине његова сопствена доба увек ће да одјекују у његовим делима; научни и технички напретци без сумње ће добро доћи при спољнем руковању његове уметности. Но права обрада грађе у заокругљену слику, у заокружено, јединствено дело, у хармонично проосећану слику; даље вештина да одузме грађи случајно и споредно, a напротив да упозна и да истакне битно, нужно и типично, тако да поједини догађај, поједини случај постане уметничким делом и симболом општечовечанскога, што уопште важи, што говори сваком примљивом срцу са ганућем: то je све дело творачког уметничког генија, то ће рећи, пластичне маштине снаге, његова осећања.
Права уметност сама по себи нити je морална нити неморална. Овде важи изрека: оmniа pura puris (чистима je све чисто). У огледалу нечисте душе може свака уметничка творевина, као и сви високи етички производи, да изгледа као наказна или порнографска карикатура, докле међутим чисти духови тамо налазе отеловљење узвишених идеала. Томе нису криве уметност и њене творевине, већ начин и особеност схватања појединих људи. Тако могу најлепша уметничка дела да изазову у прљавој, еротичној нарави простачка полна осећања, где би бољи људи осећали баш противно,

Но пошто смо напоменули ове основне чињенице, морамо још додати неколике које су за нас нарочито важне. Под заставом уметности плови мноштво човекових творевина које то име бaш ни најмање не заслужују. Мало je

правих, узвишених уметника, a при том има хиљадама надри уметника. О томе нема сумње. Многа лица којима муза никада није целивала чело, која немају ни осећања ни слутње о високом достојанству к озбиљности уметности, који je највише сматрају тек као краву музару, упражњавају место уметности, која им се никако не да, свакојаке вештине мање вредности, којима се они, ради успеха и новчане добити, обраћају ниским нагонима светине, место да закуцају на врата бољих људи, будећи њихова племенитија осећања.

Ну баш у овој области игра еротика моћну и жалосну улогу. Ту се не оставља неокушано ниједно средство, маколико било прљаво, само да заголица ниску чулност и тим да примами публику. Раскалашне песме, шкакљиви романи и позоришни комади, безочне игре и сличне тачке тингл-танглова, похотљиве слике и слично, све то без икаква трага од уметничке вредности, утркује се и погађа простачке еротске нагоне светине, да би јој измамило новац из џепова. То се све високопарно назива „уметношћу“. Овакве вештине узносе најпрљавије пороке, па и саме њихове патолошке израштаје. A при том je најжалосније што општи зачин ових надри-уметности тако поквари ухус народу, да у њему убијају смисао за истинску, вишу уметност. Макар ме држао свет за мономана, морам овде поновити и нагласити: да при ближем испитивању увек и свагда налазим новчану корупцију и алкохолизам као земљиште које потхрањује ово изметање уметничког осећања и уметничког стварања у сексуалној области. Намерно велим: уметничког осећања и уметничког стварања, јер није довољно да само истински уметници стварају, већ они морају да нађу одзива у народу, у друштву, које треба да их појима. Једно иде напоредо са другим, као тражња и понуда. Тамо где опада у народу способнсст за осећање уметности, тамо опада и каквоћа уметничке производње, и обратно. Угледни управитељ уметничке занатлијске школе у Диселдорфу, професор Беренс, изјавио нам je y једном своме јавном предавању своје потпуно слагање с нама што се тиче штетног утицаја алкохола на уметност.

Пошто смо ову чињеницу утврдили, морамо се обратити главном и најглавнијем питању. По чему ћемо разликовати праву еротску уметност од порнографске надри-уметности? Докле би неки фанатично-аскетични морални букачи у својој

ревности најрадије разлупали или сагорели сваку еротску уметничку творевину као порнографију, дотле видимо с друге стране извесне свештенике култа дегенерације, где сваку, па и најодвратнију порнографију покривају и заклапају штитом уметности. Који ће уметнички критеријум ту да решава.

Навешћу само неколико примера. Кад су у једном честитом и богобојажљивом крају Тиролске поставили јавно неколико голих, иначе посве невиних, кипова и попрсја. тамошњи сељаци су их одмах порушили, јер се тим њихово осећање стида било у највећој мери повредило, јер су налазили у представљању голог човечјега тела најсилније дражење на неморал. Њима се могло доиста довикнути: „Ви спадате у оне духове који се сраме своје сопствене природе, јер се кљукају само натприродним стварима“. Слично се могло рећи оном прослављеном полицијском управнику у Цириху, који je наредио да се уклони из излога Беклинова слика „Игра таласа“, сматрајући да je y најадама што се купају било опасности за врлину и морал циришких грађана.

Обратно, ван сваке je сумње да забавне игре нагих или полунагих особа, („bal des quat’ z’Arts“), што су их приређивали млади париски уметници са својим моделима и пријатељима, не спадају никако у уметничке ствари, већ у покварене полне безочности које ваља одлучно сузбијати.

Кад се овака изопачена или патолошка порнографија хоће да закити или покрије речју уметност, онда ja то називам преваром. Истина, може се и мора се извинити што уметничке природе, чија су осећања веома силна, врло често и патолошки пренадражена, чине у полном погледу чудновате скокове, што се показују у љубави несталнима, ћудљивима и претеранима. То спада у уметнички темпераменат. Но амо не спада никако порнографија која се систематски негује, као и праве сексуалне оргије, које се најбезочније и у јавности испољавају. Све то најмање заслужује име уметности. Индивидуалне и патолошке слабости уметника и њихове ексцентричности, чије су жртве често пута и они сами, не смеју се бркати са самом уметношћу и њеним производима, a нарочито се не смеју јавно узети као правило за живот, нити подићи до обичаја.

С друге стране налазимо често  пута  еротизам скривен на местима  где   бисмо   га  најмање  очекнвали,   наиме  у   извесним побожним књигама за моралисање и у такозваном ружичасто-воденим романима. И он ту не остаје без утицаја, мада старе уседелице и побожна госпоштина држе ове књиге по својим књижницама, препоручујући их као штиво које окрепљује.

Неки досетљивац je с правом приметио: „На голом кипу je непристојан смоквин лист, a не оно што je под њим“. Баш ти смоквини листићи, сликани, вајани, или и писани и изговорени, и ако употребљени у добром и честитом смеру, буде много више похоту него што je стишавају. То je исто као што се чулност много више распаљује полупровидним покривалима од газе и трикоа, испод којих се доста разговетно могу назрети предмети који се тобож хоће да прикрију, него ли чистом, природном голотињом. Еротизам који се игра жмуркеутиче, једном речју, најсилније, и према томе се умеју врло добро управљати приређивачи балета и сличних представа са свима својим ефектима помоћу газе и трикоа.

Како je тешко повући границу између уметности и порнографије, показаћу још на једном примеру. Познато je да je Гиј де Мопасан можда ненадмашан у својим романима, a нарочито новелама, у погледу утанчане психологије љубави и полнога нагона. Ja не допуштам да се његови описи – са малим изузетцима – смеју обележити као порнографски, и ако садрже најсмелије описе сексуалних ствари. Они нису порнографски стога што су дубоко човечански и истинити, и што се ругоба и неморал у њима не представљају жељенима, мада се и не куде моралишући. Стара досетка привидно светитељског еротизма баш ce y томе састоји што се забрањени сек суални плод у највећој мери прижељкује под муселинском маском побожних фраза и речи пуних негодовања. Порок се истина проклиње, али се тако описује да читаоцу вода пљушти на уста. Нишга од тога нема у Гија де Мопасана, па ни у Золе. Обојица изазивају шта више у читалаца својим описима одвратност и жалост због полних порока, но што буде полну похотљивост. Сасвим друкче je схватио ствар издавач Мопасанових дела, коме je било пре свега до рекламе и велике прође. Он je додао уз уметничка дела Мопасанова такве порнографске слике да човек мора жалити писца. Ову ствар ће објаснити још једно поређење. Нека се сравне Хајнеове еротске песме са романима Мопасановим. Сваки he одмах приметити да je y Хајнеа, и поред свих утанчаности његове уметности, порнографска црта кудикамо јача, пошто у њега морално осећање сваког тренутка пресушује, докле су Мопасанова дела ипак прожета њим.

Висока и утанчана уметност Јелина садржи врло много еротике са врло много голотиње, које ипак не утичу неморално, нешто стога што je јелинска уметност безазлена, a нешто стога што се јавља, нарочито у вајарству, са чистом лепотом, која je још удружена са самониклошћу. Ради тога ваља само посматрати античке, нарочито грчке кипове ; ваља прочитати само у Омира причу о Аресу и Афродити; ваља прочитати, ради уверења, пастирску идилу о Дафнису и Хлое. Не чини то голотиња нити природно представљање полних ствари, већ прљави смер представљача, његови скривени, нечисти, често пута и користољубиви циљеви утичу неморално. Ваља још једном нагласити да и најчистија уметничка творевина може бити порнографски повод за онога који je навикао да свугде уноси своју сопствену поквареност, свој неморал и своје ниско, прљаво мишљење. У осталом, не може се ипак порећи да су у старо доба, нарочито у староме Риму, често пута владале порнографија и циничка суровост. Рушевине у Помпеји и историја нам то довољно доказују. Но такве појаве обично иду напоредо са опадањем поменутих народа.

Па ко треба да буде судија ? Ко треба да одлучи где престаје уметност, a где настаје порнографија, или докле сме да иде еротизам јавно у уметности ? Ово je питање тако тугаљнво да ja себи не могу допустити никакав одређен одговор. из недостатка надлежности. Само верујем да кад једном буду побеђени владавина новца и обичаји алкохолних пића, тада ће се веома, скоро до ништавила, свести социјална опасност порнографије. С друге стране верујем да се и овде треба чувати од крајности у оба правца. Тамо где се порнографија јавља само као голо просташтво, лишено сваке уметности, друштво може и треба безусловно да се окоми противу ње. Појављује ли се напротив она у уметничком руху, онда мора у сваком посебном случају да се одмери уметничка вредност дела према његовим мање више скривеним нечистим тенденцијама, па да одлучује релативна мера оба елемента, у вези са свима другим околностима. Даље, мора да се брижљиво узме у вид и кварежни утицај извесних такозваних уметничких дела или „уметничких“ представа на народ, што се из искуства може утврдити, као на пример код многих врста тингл-танглова. Даљи недостатак наше модерне уметности налази се у патолошкој црти њеној, која све више узима маха. Ово je нарочито веома важно у полној области. Овде се ваља само сетити француског песника Бодлера. Еротска уметност не треба да постане болница за сексуалне изметнике и болеснике; она не треба у ових особа, правећи их јунацима и средиштем књижевних дела, да одгаји уверење да су они нарочито занимљиви и заслужни представници човечје врсте. Тим ће их она сама учврстити у његовој ненормалности, a покадшто окужити и права лица. Великом броју модерних романа, па и савремених слика, мора се одсудно пребацити да су патолошки. Ту се описују као типови љубавног и полног живота и његових психолошких зрачења такве особе које се находе само у санаторијима за живчане болеснике, или шта више у лудницама, па и такве који се уопште врзмају само у патолошкој глави пишчевој. Као што се не сме допустити да уметност покаскује за моралним школским проповедима, тако исто не смеју с друге стране уметници заборавити високи социјални позив своје уметности, који се у томе састоји: да се људи уздижу и да се одушевљавају за идеалне циљеве, a не да се заводе у нездраве баруштине.

Уметност je кадра да учини огромно много, пошто осећања руководе људима ; да, као што увек морамо наглашавати, много јаче и силније него ли сви разлози разума. Уметност треба да буде здрава. Ако не мора да трпи морални учитељски прутић, њена je зато дужност да свој полет управља навише и да показује народу, који на њу полаже, пут ка небу, али не к небу сваковрсног веровања, већ ка небу бољега и срећнијега човечанства. Своју вечиту тему о љубави она не мора стога да обрађује без снаге и сока; она не треба да се лишава ни зачина еротике тамо где je то уметнички потребно; али она не треба да се проституише у служби прљавштине и изметања. Како ће она ићи за својим циљевима, то je цела ствар, то јест ствар истинског уметника, Њему немамо шта да прописујемо.

Ипак се не могу уздржати, a да не пружим савет извесним модерним уметницима. Кад хоће да обрађују у својим делима друштвено етичка, лекарска или научна питања, они треба да се причувају да не проучавају своју грађу у стручним научним књигама. Они би пре требали да се угледају на Мопасанов пример, и да покушају најпре да у животу огледају неке ствири, пре но што се подухвате да их уметнички прераде, иначе ће потпуно промашити уметнички ефекат, те ће се изменути у тенденциозне теоретичаре, у лоше научнике, моралисте или социјалне политичаре, a уз то ће престати да буду добри уметници. Метерленкова „Пчела“ није само стога лепа што je он одличан писац, већ и стога што он саме пчеле познаје, и што се његов уметнички производ оснива не ка компилацији из књига, већ на сопственом проматрању.

Сем сузбијања развратног утицаја новца и алкохола, још ће свакако допринети угушивању лоше, порнографске естетике, и подизање уметничког укуса у народу. Глупа, неистинита, неприродна, еротском похотом зачињена сентименталност, која се шепури у безначајним и лошим делима што се пружају народу под именом „уметности“, испуњава здравом одвратношћу сваког човека од иоле уметничког укуса. Одвратност je овде без сумње благотворна духовна медицина, и ми не можемо делити мишљење оних строгих, аскетских душица, које веле да истинска етика нема никаква посла са уметношћу, или чак да све морално мора бити без уметности. Ови људи потпуно се варају и иду нехотично на руку порнографији, јер својом сухопарношћу и празноћом одбијају од себе сав свет, гонећи га противноме стожеру. Естетична и морална осећања морају, у складном савезу са разумом и вољом, да припомогну уздизању човечанства.

Извор: Српски Књижевни Гласник

Човек је постао и опстао због природе, не она због човека

U zdravom telu zdrav duh

..Stela – Apr 12, 2004 02:24

Da li…?

Cuvena izreka: „U zdravom telu – zdrav duh“, ima vrlo uslovno znacenje. Jer, dusa je ipak starija od tela, a odakle ona dolazi i gde ona odlazi, to jos uvek ne znamo? Covek (kao i zivotinja ili svako zivo bice) kada izdahne – izdahne svoju dusu… Dusa je ta koja telu daje zivotni ritam i cini ga zdravim.

Jos u drevnoj Kini lekari su dobro znali da emocije imaju veoma jak uticaj na ljudski organizam. Emocije su u stanju da izazovu razlicite bolesti i kod veoma snaznih ljudi – dovoljno je samo da izvrse „udar“ na najosetljivije mesto u organizmu i tako nastaje bolest.

Naime, sva oboljenja koja su uzrokovana odredjenim psihickim stanjem ili poremecajem u medicini se zovu – psihosomatska oboljenja. Ona se uvek javljaju na relaciji dusa – telo. Cak i drevni kineski lekari su znali da se „ljudski strah lepi za slezinu i da neuroze unistavaju jetru“. A u stroj Grckoj, pre postavljanja dijagnoze lekari su zahtevali od bolesnika da prespava jednu noc u hramu Eskulapa i nakon toga da im „isprica sta je sanjao“.

Poznato je da su uzroci histerije uvek psihicke prirode, kao i da za njenu pojavu ne postoje nikakvi fizioloski razlozi – na ovoj postavci se bazira i frojdisticki pristup lecenju psihicikih poremecaja (razliciti oblici neuroza i psihoza). Dakle, uvek kada postoji patnja duse – dolazi i do bolesti tela.

LJUBAV I MUCNINA UVEK POGADJAJU SRCE

Na osnovu zajednickog istrazivanja tima lekara i psihologa postavljen je zakljucak da: „i ljubav i mucnina prilaze kroz srce“. Medjutim, ni drugi organi u ljuskom telu nisu postedjeni od „udaraca duse“. Odnosno, „ranjena dusa“ najcesce pogadja kardiovaskularni, disajni i probavni sitem. Ali, cesto su i oni vidljivi delovi tela izlozeni „jakim udarcima duse“, npr. to su: koza grudi, ledja i ruku. Interesantan je podatak, da slepi ljudi mnogo redje pate od ekcema, psorijaze, osipa i nekih drugih koznih oboljenja.

ZENE SU CESCE „ZRTVE“

Zene su cesce zrtve razlicitih psihosomatskih oboljenja – inace, one su sklone verovanju da su uzroci njihove telesne patnje psiholoskog porekla ili prirode.

Dok, muskarci manje veruju da su psihicki problemi glavni uzrok za neka oboljenja u njihovom organizmu. Kod njih emocije veoma cesto imaju „kraci rok dejstva“, takodje oni se i brze „prazne“ od emotivnog naboja.

http://www.astrolook.com/magazin/doc/43.shtml

..Stela – Apr 12, 2004 02:44

secam se reci, Dusana Radovica koji je bio dugogodisnji bolesnik, necu moci da ponovim njegove reci ali je zvucalo slicno ovome; “ Toliko sam bolestan, ne znam vise ni od koje bolesti bolujem, sve me boli“, a imao je tako zdrav razum, toliko mudrosti i aforizama i dubine i istine u njima koje sa оdusevljenjemcitamo.

Miroslav Antic, pisac, pesnik i genije, takodje bolestan covek; i jos mnogi drugi.

Nisu bili sportisti, niti su imali zdravo telo ali im je duh bio nenadmasan.

Ovaj topik sam postavila, inspirisana Sanjinom fantasticnom dijetom koja je ujedno i nacin ishrane za uvek a postirana je na forumu Zdravlje. naime, dijeta je fenomenalna i sve sto ja znam o zdravoj ishrani, nasla sam na tom topiku i jos mnogo vise, sto me je iskreno fasciniralo. Verujem da je hemijski balans u organizmu veoma vazan iako se ne pridrzavam toga jer se odlicno osecam ali je dobro znati unapred ili na vreme krenuti sa zdravim nacinom zivota ali takvaishrana zahteva mnogo truda i razmsljanja o sopstvenom stomaku, zdravlju, da ne kazem cistoj hemiji i fizici koja me manje fascinira jer zelim da budem i tu oslobodjena i spontana. Kako je moguce, u danasnjim uslovima prepunim jurnjave i stresa, imati vremena da mislis na i danima unapred sebi pripremas hranu a da u isto vreme, volis i brines o svojim ukucanima, budes duhovan, bavis se rekreativnim sportom, nabacis koji topik na netu i radis na poslu?

Stamena. – Apr 12, 2004 15:23

Ne bih sad ulazila u razglabanje tipa ‘kokos ili jaje’, ali mislim da je sprega duh-tijelo dvosmijerna.

Ko je u boljoj fizickoj normi, moze bolje i da razmislja. To ima veze sa radom cijelog organizma, a narocito sa dotokom krvi u mozak. Ne mislim ovdje samo na inteligenciju, nego i na opste mentalno stanje, kao i odnos prema drugim ljudima. Znam sportiste koji ne bi imali koncentraciju da procitaju ni pripovijetku, ali imaju normalan rezon i izuzetno su pozitivne osobe.

S druge strane, ako je duh zdrav, osoba razmislja i o odrzanju tog duha kroz fizicke aktivnosti. Naravno, ne mislim da svako mora profesionalno da se bavi sportom, ali svako sa malo zdravog razuma ce se truditi da odrzi fizicku kondiciju.

Mislim da je tu umjetnost izuzetno vazna. Ja sam daleko od kreativne osobe, ali dobra muzika, predstava ili vizuelni dozivljaj podignu duh i navode na tjelesnu aktivnost.

sanja* – Apr 12, 2004

Eh, Stamy,

kako to umetnost navodi na telesnu aktivnost?

Ne mozes to generalizovati.

Kako pisanje pesme ili priche moze da te navede na telesnu aktivnost?

Ili slikanje?

Ili komponovanje, svejedno…

(ovo ostalo je OK)

Lunja_ – Apr 12, 2004 15:39

Pozdrav, Stela. Jos jedna tema koja trazi razmisljanje.

Uobicajeno je da je u zdravom telu zdrav duh ali na zalost danasnjice, mnogo zdravih tela ima u sebi vrlo bolestan ili zao duh. Odakle poticu takve psihosomatske deformacije? Samim rodjenjem ili se ta bolest stice tokom zivota, kada se covek svesno prepusta neurastenijama da mu komanduju i da mu uslovljavaju svaki pokret i svaku rec?

Posmatranjem ponasanja ljudi, njihovih reakcija, intonacije glasa, pokreta, dolazi se do kljucnih stavova kakav je duh osobe. Zdrav duh je covekova volja i zelja za zivotom zbog zivota, zbog mogucnosti razvoja i usavrsavanja za sopstvenu dobrobit. Sakupljanje i utapanje u negativnosti ma koje vrste, dovodi do narusavanja i oboljenja, ne samo duhovnog vec i fizickog. Normalan polozaj i funkcija tela se sasvim deformise jer je ispunjena negativnim energijama koje blokiraju dovod cistih kosmickih supstanci, unutar mozdane opne.

Stamena. – Apr 12, 2004 15:52

Sanja, ponekad se pitam da li ti uopste procitas prije nego sto komentarises. Ja sam napomenula da nisam kreativna. Govorim o uzivanju u umjetnosti.

Da li ti se, recimo, ikad desilo da cujes neku pjesmu i da se automatski osjetis bolje, a onda krenes nesto fizicki da radis?

Lunjo, izuzeci uvijek postoje da bi potvrdili pravilo.

Lunja_ – Apr 12, 2004 16:28

Biti kreativan podrazumeva vrlo sirok dijapazon posmtranja sveta oko sebe. Sto je covek otvoreniji ka samom sebi, to ce njegova kreativnost biti izrazajnija, nesputanija. Covek prvenstveno mora biti otvoren prema samom sebi, da poznaje svoju unutrasnje stanje, da zbog dara zivota i svesti zeli razvoj, napredak, usavrsavanje.

Sputavnja sopstvenosti, svog duha, svojih misli i zelja, ne moze razviti osecaj ili sposobnost kreativnosti, ni u cemu. To je tipicno za nihiliste, za mizantrope, ljude koji same sebe sputavaju u zivotu.

Kada covek ima slobodan duh, slobodnu misao, on moze i sme da se krece i da dobija zelju za ucenjem. Ne mora biti profesionalac u necemu, dovoljno je da nalazi zadovljstvo i radost bivstvovanja.

Baviti se sportom profesionalno i zbog prestiza, velika je razlika. Inat i bes, losi su gospodari ali otvorenost i nalazenje smirenosti i dusevnog zadovoljstva u bavljenju vezbama, je sasvim dovoljno da bi covek odrzao zdravu i cistu svest.

Ako neko ne ume da slika ali voli da se okruzuje odredjenim objama u enterijeru, u amaterskom bavljenju nekom aktivnoscu ili vrstom umetnosti, je osecaj za sopstveno zadvoljstvo, za ispunjenja zivotnog znacaja i smisaoni razlog postojanja takvih delatnosti oko njega.

Ljudi se vrlo cesto odricu nekih svojih teznji jer im je misljenje ili reakcija okoline vaznija. Covek postoji zbog sebe, ne zbog drugih i ako nije u stanju da u sopstvenom bicu pronadje srecu, onda mu nista i niko ne moze pomoci. Kada neko dozvoli sebi da uticaj okoline prevagne, da mu se umesa u svakodnevni zivot, takav covek zivi pakao od zivota.

Psiha je podlozna takvim negativnostima jer se javlja osecaj kompleksa, ugrozenosti, straha i podpadanja pod tudje ruganje i omalovažavanje. Takvi razlozi nisu adekvatni da se covek ne bavi onim sto voli jer komentari te vrste ne govore o onom ko pokusava da svoj zivot ispuni zdravim i kreativnim stvarima, vec o mizeriji i nesposobnosti drugih da se otvore ka samima sebi.

..Stela – Apr 12, 2004 16:36

Ako se svi, radjamo i na ovaj svet dolazimo OKRNJENI, a vaspitavaju nas ljudi koji su vec samim svojim rodjenjem isto tako okrnjeni kao i mi, postavlja se pitanje, sta je uopste zdrav duh, sta ga karakterise, kako se prepoznaje? Mislim, da se svi mi, radjamo losi i da je odrastanje i sazrevanje samo pruzena sansa da se popravimo i postanemo ljudi. Neko u tome uspe a neko skrene sa puta, Lunja je to lepo objasnila u svom komentaru. Umetnost, sto malocas rece Stamena oplemenjuje i nadahnjuje, nekako postajes laksi, dobijas krila i sa velikim optimizmom koracas prema cilju koji je do pre pola sata bio sasvim sporedan a on ti opet otvara neka nova vrata. Macho man, bila bih veoma cinicna ako se ne bih slozila sa najnovijim naucnim istrazivanjima jer nemam svoja, te ih ne mogu pobiti. Znaci, moram usvojiti ono sto mi se kao istina trenutno nudi, mada se sa Sanjinim komentarom 100% slazem jer koliko sutra, ti isti dokazi, mogu biti pobijeni novim. Zato, sve uzimam sa rezervom pa i konstataciju da dusa ne postoji.

„Kada neko dozvoli sebi da uticaj okoline prevagne, da mu se umesa u svakodnevni zivot, takav covek zivi pakao od zivota.“

Takav covek gubi sebe. Znaci, potrebni su nam casovi opustanja i samoce kako bismo se suocili sa svojim unutrasnjim ja i napunili baterije. Danas to iziskuje veliki napor jer je sve podredjeno oskudnom vremenu i vecitoj jurnjavi.

Ponekada zalim sto nisam rodjena u nekom zaostalom plemenu na suncanim i peskovitim obalama mora.

Lunja_ – Apr 12, 2004

Stela, za cime zalis??? Zar nema oko tebe i sunca i mora i peska i sjaj rose na drvecu i mirisa cveca? Ima svega i svakog mira svuda…samo..zeli li covek to da vidi, da oseti zbog sebe, ne zbog sveta…to je pitanje.

Svet neces promeniti, ma sta da radis. Ludak ce ostati ludak, ubica nece postati dobar covek…Svet ostaje isti, manje ili vise ali i ti imas svoje pravo na svoj deo, koji moras da cuvas u sebi i da smes da ga otvoris i pred drugima i ma kako kidisali na tebe, da im ne das pristupa. To je snaga volje i snaga duha. Zli ce uvek  pokusati da ubiju svako doboro u tebi, ubedjujuci te kako to nije dobro..samo zato jer ga nemaju sami, jer misle da im je svet kriv za sopstveni promasaj. Posmatraj ljude oko sebe i videces to. No..budes li dozvolila da te ubija tudja malicioznost i nesposobnost zelje za odrzanjem zdravog zivota u sebi, to je njihov problem, ne tvoj.

U coveku je uvek neko sazaljenje i neka humanost, da se otvori i ka takvima, pokusavajuci da ih preobrati i izvede iz stanja letargije. No, svako mora da zeli zdravlje za sebe. Nema leka koji ce mu pomoci ako ne pomogne sam sebi.

Zivot se voli zbog zivota…svako od nas dise sam za sebe. Kakav ce mu biti „ukus“ daha, to je stanje sopstvene svesti…

..Stela – Apr 12, 2004 17:03

Lunjo, ti si potpuno u pravu ali ja ne mogu da uzivam u prirodi na prirodan nacin, mogu da pomirisem cvet, da radim u basti da setam u parku ili sumici ali sam uvek sa mislima u gradu, na poslu, planiram, nema potpunog opustanja kao kada bih zivela jednim prostim zivotom bez stresa i bila na pravi nacin prepustena prirodi uz onaj cuveni osecaj kao da si deo nje i ona deo tebe.

Lunja_ – Apr 12, 2004

Stela, ako ne smatras sebe delom priрode..kako onda zivis? Kako dises, kako postojis? Kako mislis? Posao, materijalno, planovi..to je sve vestacko. Moras zadrzati sеbe u sebi i zbog sebe…Sve ostalo bez toga nema nikakvog znacaja.

Sve moze bez tebe, cak i priorda. Zato umiremo jer ona postoji sa nama ili bez nas. Sve ostalo je umisljenost znacaja covekovog postojanja i da bez njega ne bi bilo nicega drugog…Covek je postao i opstao zbog prirode, ne ona zbog coveka.

Stamena. – Apr 12, 2004 22:35

Da li ste imali nekad teske periode kad oslabite i fizicki i psihicki? Vjerovatno da svi jeste.

Sigurno onda znate da oporavak mora da ide paralelno, ne mozete biti bolji duhom, a da ne oporavite tijelo. Naravno, ni obrnuto ne ide.

Postoje i ljudi koji su rodjeni kao invalidi. Mnogi od njih, zahvaljujuci svom duhu, postignu mnogo vise nego sto su se svi nadali. Nekako simultano, kako osjete napredak u fizickom smislu, budu ohrabreni i psihicki se osjecaju bolje.

Proces se onda dalje nastavlja.

Извор: SerbianCafe.com (дисусије)

„Турска” музика не постоји

Dimitrije-od-Srbije 29. decembar 2008.

Pre svega, neznanje nas ubija. Koriste ga dusmani da nas zavade.
„Turska” muzika ne postoji. To je mit iz Titovog vremena. Postoje razni turski i orijentalni RITMOVI dok je muzika mesavina balkanskih naroda, gde u raznim krajevima preovladava jedna vrsta ili druga. Evo recimo, u danasnjoj Hrvatskoj je mnogo popularna muzika uz Tamburice , instrument koji su Srbi Vojvodine napravili i koristili. To ne znači da su ti Hrvati srboljubi(jooj) već da im taj instrument odgovara.

Danasnja „turska” muzika je u svom korenu grcka muzika sa pridevima raznih naroda iz blize okoline. Takva muzika je popularna i u Turskoj, mada ne vidim da se oni odricu grcke muzike. Jevreji Izraela (ne ortodoksni) su spajajuci grcku muziku i arapske stilove napravili po mom mišljenju najlepsi spoj do sada,možda čak i lepsi od našeg narodnog iz ranih ’70tih.
Dakle , Srbi imaju neverovatno bogat repertoar muzike u svom melosu i mogu slobodno reći da su pravi zitelji Balkana.

Verujte da sam mnogo pricao sa raznim muzicarima iz nemacke, irske i norveske i da se svi oni dive nasoj sirokogrudosti i lepoti boja koje se kod nas slusaju: od arapskih do valza. Nazalost irci nam malo i zavide na tome, jer kod njih je jedno te isto. Evo par primera:

Irska muzika:

youtube=http://www.youtube.com/watch?v=bs_JHxfzAq8

Grcka muzika:

youtube=http://www.youtube.com/watch?v=hTHWxApSRxc

Turska muzika:

youtube=http://www.youtube.com/watch?v=Jx2v8ZGOCu0

Lauda (lopov)

29. decembar 2008.

Dimitrije prosipas se ko riza ovde. Prava Grčka muzika nema veze sa onim što se danas tamo slusa. Dovoljno je poslusati ovu tursku pjesmu sto si ostavio na linku i iako si se trudio da ih prikazes u sto kulturnijem svjetlu, ne može a da se ne primjeti kako dok žena pjeva u pozadini pjevaju izraziti muski glasovi paralelno sa njom. Taj način pjevanja je autentican za arapsko tursku civilizaciju, … Evo sada ću da ti pocnem ostavljati linkove pa da malo bolje vidis.

Dimitrije-od-Srbije

29. decembar 2008.

Da nije tragicno bilo bi smesno.
Kada god neko govori o „izvornom” jeziku, kulturi ili kao sada o muzici, da li ima ikoga ovde da zamišlja nešto izvorno kao nedodirnuto tudjim stranim uticajima? Da li je izvorna duhovna muzika srednjovekovne Srbije nastala bez icijeg uticaja, jednostavno se pojavila i to je to?

Države i kulture „istoka” (po relaciji sa „zapada”) većinom nisu bile xenofobične i imale su nasledstvo starijih i upliv susednih kultura. Zapadna filozofija fobija i raznih strahova se uselila u dusu naroda tako da je čak i muzika koja nije apsolutno i beskompromisno Srpska opasna po zivot i opstanak Srba.

Takve ideje i razmišljanja naročito gradskog stanovnistva danas u Srbiji koji nikada nisu ni dosli u dodir sa izvornom muzikom vise donose stete nego koristi. Pojavljuje se jaz između „cistih” i „krajcovanih” Srba, koji postaje veci čak i od prokletog generacijskog sukoba od sredine 20tog veka(uticaj tehnologije).

Ogromna briga usmerena na OCUVANJE izvorne muzike u Srba nije uspela u potpunosti iz razloga sto je pogresno formulisana i sprovedena na „politicki ispravnoj” osnovi.
Dakle, NARODNA muzika je prosto receno muzika koju slusa narod u sirem smislu, dok u uzem smislu je to muzika nastala u narodu (autor nepoznat).

Ja se slazem da uvek treba cuvati izvorni melos u svakom delu ove planete, ali muzika je kao i jezik ziva, menja se sa vremenom i sa uticajima. Ako jedan deo Srba u Nisu voli cigansku muziku da li to znači da će Srbi Nisa postati cigani? Ili obrnuto: ako Cigani Beograda slusaju Sumadijski melos da li će oni hodati okolo u opancima?

Извор: SerbianCafe (Дискусије)

„У српским земљама уопште нема обичног простачког наречја као код нас Немаца“

Zxcvb (na)

13. novembar 2008.

„ Koliko se god s pravom može govoriti protiv turske vladavine , jedan utisak stice svaki nepristrasni citalac, a on proizilazi i iz same cinjenice sto ove pesme postoje; da narod koji peva, misli I dela kao srpski ne zasluzuje da nosi ime podjarmljenog naroda.

Nemacke narodne pesme ne mogu se sa srpskima porediti. Nemacke narodne pesme su po formi sirove, po sadrzini nespretne, nepotpune.

Međutim srpske pesme ispevane su cistim plementim jezikom, u pripovedanju su potpune, bez zbrke i jasne od početka do kraja.

U srpskim zemljama uopste nema običnog prostackog narecja kao kod nas Nemaca. ”

Gete „Spisi o knjizevnosti i umetnosti”

Dovla

~Ne može se poezija Sekspira,Getea,Petrarke,Dantea…porediti sa poezijom raznih srpskih ili nemackih svinjara,konjusara i nepismenih seljacina.~

Kao sto pre neku nedelju neko me je ovde pitao „Ko sam ja da kažem šta je istinito a šta nije” a ja sam mu objasnio da istinitost suda ne zavisi od toga ko sam ja već od toga na kakvom neposrednom ili posrednom iskustvu sud temelji svoju istinitost.

Isto tako da li srpska, pre svega lirska, narodna poezija ima umetnicku vrednost ne zavisi od toga da li se onaj koji ju je pisao zove Dante, Janko ili Petko već od estetskog utiska koji ista citaocu pruza.

Steta sto si ti običan snobovski nikogovic koji slusa Mocarta samo da bi ispao vredan pred komsijama. a nema pojma šta muzika i uopste umetnost nose u sebi.

Uopste da bi neko uzivao u umetnosti mora da ima ili prirodan talenat i prijemcivost ili do istog mora doći uz pomoć filozofije jer kako rece Sopenhauer.

„Muzika je nesvesna metafizicka vezba , gde duh ne zna da se bavi filozofijom”.

Isto to vazi i za poeziju i mogu ti reci iz neposrednog iskustva da je srpska narodna poezija rame uz rame sa najvecim delima svetske lirike. I te kako se ona može nositi sa Petrarkom i Danteom još kako. …

Ali ti u umetnost gledaš kao tele u sarena vrata i u nedostatku talenta ili filozofskog znanja povodis se za mišljenjem vecine ili nekog imena kao Siler ili neko drugi . .

Sopenhauer

„Onaj koji ima značajna licna sredstva, naprotiv, najjasnije će uvideti nedostatke svoje nacije”

Ovo je tačno ali kritika nije isto sto i potpuna slepa negacija bilo kakve vrednosti i fanaticko nalazenje iskljucivo neodstataka kod nekog naroda. Uporno tvrditi da je Ivo Andric Hrvat, da se Gete eto onako iz hira divio našim lirskim pesmama, ili da nema veze sto je nas narod bio carski u svojoj istoriji jer eto i Rusi su to bili i slična primitvna negiranja , vidjenje samo jednog , zadrtost jasno pokazuje da iz tebe ne govori intelekt već kompleks i afekat. Tvoje razmiljanje ne dolazi iz intelekta već iz kompleksa nize vrednosti i tvog stalnog pokusaja da ispadnes važan i odvojen od rulje pa si se oslonio na ovaj najprostiji silogizam.

Prvi premisa: Ko kritikuje naciju ima značajana licna sredstva.

Druga premisa: Dovla kritikuje naciju.

Zakljucak: Dovla ima značajna licna sredstva i vrednosti.

Kao i obično potpuno si promasio sustinu. Kritikivanje nacije nije uzrok „značajnosti” .

Što se tiče naroda. Svako zito ima kukolja a pogotovu „zito” sastavljeno od ljudi sa milionima individulanih karaktera pri cemu svaki karakter predstavlja jednu ideju i to ne ideju vrste, već posebnu autenticnu ideju kako je opet Sopenhauer objasnio.

Dakle narod je kao mozaik ili organizam. Posmatran u celini pokazuje vrednost, pa i lepotu, ali ako se priblizimo videcemo samo ruzno kamenje i organske celije.

Ovde je reč o takvom reflektovanju. Pustimo pojedince. Srbi kao narod , kolektivni duh koji izbija iz „kamenja” i „celija” pokazuje i vrednost i lepotu koja se razlikuje i odskace od drugih naroda i koga moramo ceniti pa i biti ponosni sto tom kolektivnom duhu pripadamo.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Дух Београда

Duh Beograda
SerbiusBGD (srbin) – 28. mart 2006.

ja bih malo da pricam o duhu Beograda i Beogradjanima.

čitam na topiku ispod, kako kao „hvala Bogu” u Beogradu ima sve manje narodnjaka. zašto se nasa omladina toga toliko stidi? Ja lično ne slusam narodnu muziku, osim možda ponekad u izuzetnim prilikama, ali mi nije jasno zašto se mlad svet ODUVEK u Beogradu trudio da poklonicki prati nekakve svetske tendencije, i bilo ih je blam svega sto ima veze sa svojim narodom.

kako to da mlade u nekim drugim svetskim metropolama nije blam njihove narodne bastine, i slusaju i svoju narodnu i zapadnjacku „zabavnu” muziku?

ja mislim da će mi mnogi zameriti sledeću tvrdnju, ali ja mislim da se u ovome ogleda palanacki duh i mentalitet Beograda. trudimo se previse da budemo ko taj svet. a onda kad odemo u svet, ukapiramo da ni taj zapad nije takav ko sto ga mi zamišljamo. i tamo žive sasvim obični ljudi. i to njihovo nije ništa bolje od našeg. međutim mladi, koji žive u beogradu, glume često veci zapad i od zapada! ako znate šta hoću da kažem. meni sve to deluje kao neki kompleks. ne znam tačno kakav, reko bih male sredine, ali BGD i nije tako mali. onda ne znam stvarno šta je…neki osecaj inferiornosti u odnosu na „svet”?

takođe, šta je cudno i sramotno u cinjenici da je Beograd preplavljen seljacima? pa ljudi, Srbija je od vajkada bila seljacka zemlja, i to ne mislim u pogrdnom smislu, nego jednostavno vecina stanovnistva i dalje živi na selu, čak i danas, prema tome kakav glavni grad jedne seljacke zemlje može da bude nego seljacki?

zato vi „moderni” i „svetski” furajte vi i dalje svoj fazon, ali pustite bre i seljake da disu i da žive. to je demokratija i emancipacija brajko moj, kad možeš da živis mirno u simbiozi i sa onima koje ne podnosis.