Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Политичка књижевност сматра као део праве књижевности у ужем смислу

Posted in књижевност, медији, повесница, политика by Соларић on 23 маја, 2009

Српски Књижевни Гласник

Павле Поповић: АНТУН ФАБРИС.

Целокупан чланак: solaric.wordpress.com/antun-fabris/

… Једнога јутра, а баш у присуству Фабрисову, повео се, у кафани на Пилама, разговор међу неким млађим људима о томе који се све писци сматрају као прави писци, као они о којима књижевна критика води рачуна, јесу ли то, на иример, само песници и приповедачи или, сем њих, и други писци. Да би ствар извео на чисто и разговору дао конкретну основу, један од тих млађих људи запита: „па добро, је ли и Фабрис писац; да ли и он са својим политичким чланцима (који, у осталом. чине највећу н најглавнију партију његова писања) улази у оквир онога чиме се књижевна критика бави?“ Други од њих (Фабрис сам није учествовао у разговору), на којега је питање и било управљено, одговори: „све што има СТИЛА предмет је књижевне критике; ако у Фабрисовим политичким чланцима има стила, и ти чланци постају њен предмет, и Фабрис као такав писац спада у оне праве којима се књижевна критика бави“.

Тај други имао је право. Политичка књижевност одавна се, бар са својим главним представницима, сматра као део праве књижевности у ужем смислу. Мемоари Ришељеа и Наполеона, који имају много пасажа чисто политичког карактера, ту су да послуже томе као при-мер, а пре њих, и више од њпх ако хоћете, једно дело из класичнога света, познати „Коментари“ Цезарови. Тако и други, више политички писци у данашњем смислу Кастелар на пример. Кастелар је кад смо га поменули, баш пример оних политичких писаца који долазе до речитости, до јаких стилских пасажа, до необичног владања речју у свом писању. Што је он „по превасходству беседник, то ништа не смета да га ми овде и као пример за писца узимамо; ако је ипак потребно дати име једног чистог писца а политичара, који се сматра као добар стилист, и несумњиво спада у оне који су и књижевној критици драги, ми ћемо поменути оног непознатог аутора чувених „Јунијевих писама“, и његово име биће довољно као пример за нашу тврдњу. Политички писци, дакле, како они који пишу књиге, тако и они који пишу само чланке, могу се сматрати као писци књижевног интереса, јер могу доћи до момената кад је њихово писање и стилски лепо. Не само они, у осталом, него и многи писцп сличне врсте. „Свака јака и велика душа, каже Сент-Бев на једном месту, у моментима узбуђења и одушевљења, може владати речју, и било би врло чудно кад не би било тако“.

И Фабрис, према томе, може бити тако сматран, и он може, у свом политичком раду, бнти гледан не само као политичар него и као писац. То, за Фабриса посебно, може изгледати мало чудно на први поглед. У Фабрису се обично не гледа писац него политичар. Он је то, у осталом, и био првенствено. Њему је акција била главно а не писање. Што је год писао, писао је зато да тиме утиче на своје суграђане, на своју публику. У свакој политичкој ситуацији, при свакој политичкој појави, он је имао нешто да каже корисно, да да неко упутство, да покаже правац, да створи директиву, да определи акцију оних за које пише; н њему је то било гдавно. Сваким чланком скоро он је за тим ишао; сваки чланак извире из дате политичке ситуације и њу резимује; сваки чланак је само у речи сложена акција. И сад ми у тим чланцима гледамо писца! Јест, али је врло пријатно иза доброг политичара тражити доброг писца, испод лепе акције наћи и лепу реч.

Као писац, Фабрис је прост, јасан, концизан. У њега нема срачунате композиције, артистичког груписања ствари, спреманих ефеката, бујне реторике, полета, заноса, који плени и осваја на јуриш; у њега нема, можда ни једанпут, ни живописних елемената, који освежавају: У њега је све просто, голо. Идући за својом мишљу, он је гледао да само њу изрази, да јој да потребне јасности. Волео је уз то израз синтетичан, афористичну форму, максиму која обухвата сву мисао одједанпут, и то је можда једина више артистичка тежња коју је показао при писању. Иначе, старао се само да непосредно изрази мисао коју има, и то онако како је има. У том старању, он је увек и успевао да каже мисао како је осећа, и да тачно обележи своје расположење у датом тренутку. Како је мисао варирала према предмету, то је он у своме писању долазио до разних облика и особина изражавања. Сем јасности, он је показивао још и дискретност и обазривост нарочито у анализи, у дискутовању спорних или деликатних питања; затим је долазио каткад до јаког, жестоког тона; некад прелазио у хумор; некад, у иронију и сарказам; други пут, опет, кад му је мисао била специално драга, једна од основнпх његових, од оних које као да су с њим заједно срасле, он је у њих уносио и осећања своја, емоцију, топлоту, и долазио не ретко до праве речитости. А како је, опет, мисао код њега у току времена старила, упијала се у њ све више, постајала осећај његов, лепила се све јаче за песимизам његов и горчину који су га све више освајали, то и његово писање показује све те промене њене, рефлектује његову душу. Ко прочита све политичке чланке Фабрисове, редом, један по један, из године у годину, може пратити, степен по степен, како је мисао његова постајала све црња, како су се све сетнија расположења кристалисавала у њему. Његови члапци представљају и њега лично, бол његов који је сваким даном растао.

Ми ћемо сад прегледати те важније чланке, поли-тичке списе његове. Узгред буди речено, он међу својим политичким списима нема већих ствари, нема расправа ни књига. Једанпут је само мислио и на писање ових. Хтео је да напише овећи један есеј (и то баш за наш лист, за Српски Књижевни Гласник), „Српски покрет на Приморју“ како му је сам дао наслов, и хтео ту да изложи цео новији покрет, од 1880 на овамо, у пуној ширини и јасности, онако како је то потребно за ширу публику, која не познаје ствари из близа, и која није пратила догађаје редом како су се они јављали. На жалост, и специално на жалост овога листа, наш несуђени сарадник није тај есеј написао, нити какав други те врсте. Сва политичка књижевност његова остала је у оним кратким чланцима његовим, поглавито уводним, које је он писао у „Дубровнику“, од 1895, девет пуних година; и ми ћемо се на њима задржати, само мало наравно, и прегледати их по врстама у које се могу поделити.

Први и најглавнијп појам који о Фабрису имамо, то је да је он борац, јуначки бранилац српскога имена, одважан полемичар; прегледајмо зато најпре његове полемичне чланке,   тј. непосредно полемичне   (јер сви његови чланци имају полемичнога елемента), оне у којима он напада, протестује. У тим чланцима је мушко држање, лична одважност, жесток тон, јаке речи. Примера ради, наводим онај први, ако хоћете, којим је почео новинарску кариеру, из 1895, под насловом  ,.Il signor Сiarocchi lo dice, у којем је протестовао против полициске истраге над неким чиновницима,  и који је био примећен одмах, учинио сензацију шта више;  затим, оне о изборима општинским   од   1899 године;   или   онај   против општине, Срби Дубровчани и општина (1901, бр. 16), где Фабрис протестује против кажњавања млађих Срба због нереда на Гундулићевој пољани; или онај, опет против општине (1901, бр. 38), без наслова. који је можда више црн негошто би нам данас изгледало да је имао бити; постављењима, професорима, систему  у дубровачкој гимназији; или онај после изласка из тамнице, чланак куражан каквом се нико  не би надао после тога фамозног догађаја;   или оне о гимназиалној афери   (1903, бр. 3, 6, 8 и др.)  у којима је тражио да се она понова суди; или оне, многе,  о управи  у Босни и  Херцеговини, о којој није престајао писати, итд. …

Сродне теме:

О српским спахијама под турском владом

Posted in Срби у расејању, повесница by Соларић on 9 маја, 2009

ГЛАСНИК СРПСКОГА УЧЕНОГ ДРУШТВА

КЊИГА 69, У БЕОГРАДУ 1889

ЦРТЕ ИЗ БОСНЕ,

I.

О српским спахијама под турском владом.

Руски гроф Милорадович, потомак спахијске куће Милорадовића из Херцеговине, извојевао је победу над Наполеоном у бици код Вјазма.

Руски гроф Милорадович (1771–1825) , потомак спахијске породице Милорадовића из Херцеговине. Под његовим заповедништвом је побеђен Наполеон/француска војска код Вјазма

Осим турских спахија у Боснп, о којима се и сувише доста знаде, ми готово кроз сву епоху турске владавине налазимо имена српских „спахија“, записатих у домаћим биљешкама; као и њихове слике по манастирима, удостојених тога мјеста било као осннивачи, поновитељи, пли приложници св. храмова.

У Босни пак (а од чести и у Херцеговини) налазимо тијех спахија све до прве четврти овог столећа; а њихове потомке још и данас.

Неће бнти сувишно, ако о томе изнесемо неке податке на видик, уплетене са народњим предањима и причама.

Поред спахија (овде је све ријеч о православнима спахијама), који имадоше право на своје посједе (као Милорадовићи у Херцеговини), истичу се и други, без својих посједа, који имадоше привилегије: побирати за себе десетину у извјесним мјестима као год и турске спахије, с чиме да како бијаше скопчано неко благородство, уз почасну на то сабљу и султански „Берат.“ Такови „бератлија“, па ма и сељак био, могао је носити самур-калпак и постављен ћурак, док у вријеме „Јањичара“ и Дахија најбогатији трговци сарајевски носише дуге гуњеве неке накарадене високе капе, које посље замјенише правим „читачкама“, какве носи мирско свештенство у Србији; а од времена Омер-паше, те „читачке“ наглим кораком замијенише црвени Фесови. Ове бруке у промјени ношње не бијаше мислим ниђе у Херцеговини, а ваљда ни у Босни осим јединога Сарајева. —

По што је већим дијелом босанско-херцеговачка аристокрација примила вјеру мухамеданску ради сачувања живота, имања и племства, о чему тврде сви који писаше о пропасти Босне, мени се чини, да ти спахилуци, о којима је овдје говор, нијесу дијељени православнима из прнзнања њиховога старог племена, него за неке особите заслуге, учињене султанима и њиховим војскама у вријеме ратова, или у другим неким приликама, а таковијех је згода и сувише могло бити у вријеме Мехмеда II, бјегства двојице Арсенија, ратова између Турске и Аустрије и т. д. — Пошто је Боспа пала под Турке, ко год се није хтео потурчити, тај је постао унижена „раја“, па ма он био племић или прости сељак, те се дјеца неистурчених бољих породица лаћаше помогућству трговине и заната. Код босанских краљева налазимо у отменој служби Десисалића, а можда од исте породице у 15 и 16 вијеку налазимо у Сарајеву златаре Десисалиће,…

Спахије Милорадовићи, од којех су данашњи грофови у Русији, имају и сад у манастиру Житомишљићу свој Ферман, у коме неки султан (мислим Сулејман) вели: „давамо овај наш превисоки Ферман Милошу (Милисаву) спахији за услуге нама учињене“, и који ће Ферман мислим скоро угледати свијета у преводу. Не знајући ми ништа даље о тијем „у с л у г а м а'“, какве су и колике биле.

Милорадовића породица била је, и остаје узор благочастија и особите побожности, што свједоче и њихове задужбине и дуговремене потпоре истима, као и припознато њихово јунаштво и благородство на далеком сјеверу. У осталом, њихов ферман свједочи: да Турци нијесу бранили имућним Србима од богоданог имања подизати св. храмове, те такови манастпри и њихове земље бијаху ослобођени од свакијех дација, што свједочи још и политички корак Мехмеда II, подаривши Фрањевцима Ферман у Сутјеској покрај Бобовца. Таковијех Фермана султанских налазимо доклен су год Турци допирали у Приморју, и то како у православним тако и у латинскпм манастирима, што сам од очевидаца слушао који су их виђали (Архиман. Николајевићи и Фра Грго Мартић). Сама Крупа у Далмацији има их с бератима преко 15.

У манастиру Тројици (у Плевљима) има у препрати са потписом Воин Спахија Подблаћанин (село је Подблаће између Пљевља и Чајнича), као поновитељ, исте богомоље.

Године 1711 Бошко спахија са Гласинца (из Соколовића) поклони сарајевској цркви „Постнин тр’шдћ.“ У записнику исте цркве: „Милош Патријархов, брат спахије“, и то ће бити онај исти, који се спомиње и у 42 „Гласнику“, у споменицима од г. Новаковића. Овијех спахија било је највише дуж ријеке Дрине, почевши од Фоче, Устуколине, Горажда, Вишеграда, Мокре Горе, па онда код Лијевна и Гломача даклен све на тачкама стратегичним и планинским.

Почетком овог вијека бјеше у селу Бранковићима (рогатич. кот.) Иван спахија Блажујевић и његова три братића: Стојан и поп Остоја од једнога брата, а Коста од другога. Иван је имао спахилук у истоме селу, ђе је многобројна породнца истурчених  Бранковића,   те су и од ових Блажујевићи побирали за себе десетину (!?).—  (После окупације  исељавају се Бранковићи у Турску).

Ивану спахији изумрије све што је мушко и наком њега остаде шћер Јелка, удата после у Сарајеву, и бјеше пуница данашњега Јове Шиндића, златара. Кад Мустај-паша постаде заповједником у Сарајеву, почне прегледати спахинске „берате“, пак дође ред и на Јелку. Као женској глави одузме берат и сабљу, а пружи јој у накнаду 5 турских „игр’милука“ (до 12 Фор. у све вриједности) и свилене још материје да скроји једну дугачку „антерију.“

Примјетити ми је овдје, да право спахилука на побирање десетине важило је у мушкој лози са оца на сина —  до деветог кољена; а у побочној лпнији — на браћу,
до трећег паса.

Трећи братић Иванов, Коста, имао је спахилук код Новог-Пазара, али врло мршав, пак је с великом муком побирао и оно што му је припадало. За то враћајући се једном с војске испод „Сазије“ (ишли су ваљда против Руса), он сам својевољно предаде Турцима свој берат и сабљу.

Овај поступак свједочи јасно, да су и српске спахије морале ићи на војску, и о својој брашеници, као год и турске.

Од горњега попа Остоје Блажујевића има и данас један унук, Коста, скоро ожењен у Дервенти; а син је покојнога пона Ристе Секиларије, бившег ефимера у сарајекском пољу.

Друге опет сиахије овог имена (спахићи), можда и род горњијех по што једни и други славише Васиљев-дан (1 јануара), били су најприје код Горажда и тамо имали сиахилук. Од те породице бијаху покојни сиахићи: Никола и Ристо; први као учитељ у Сарајеву, а други као трговац у Бањојлуци, ђе им још живи сестра Мара и Ристина дјеца.

У Старој Гори (рогатич. кот.) имају три брата Балчаци на својој земљи, којијех предци такође бијаху спахије. Њихова сабља, или боље рећи старински неки везени мач, одузет им је при побирању оружја после окупације. …

Сродне теме: