Народну вољу је најлакше извргнути тако што се народу убије воља

ПОСВЕЋЕНИЦИ ОПШТЕГ ДОБРА

Ова криза ће показати какву елиту имамо. Компетентну и посвећену или неспособну и саможиву

политички аналитичар

Слободан Антонић

[објављено: 08/01/2009]

Dimitrije logdanov, 08/01/2008

I opet cemo cekati da se iz kupusa rodi nova elita koja ce da povede nas, ovce u tor koji je eufemisticki nazvan „svetla buducnost“. Ne sporim analizu 2008 i analizu „suverenista“ i „unionista“ iako se duboko protivim podeli oligarhije na bilo kakve frakcije, jer svaka podela ima za cilj da nam zamaze oci.

Ne trebaju nama Supermeni, Soloni, Solomoni i slicni. Moramo prestati da polazimo od pretpostavke: da je narod los, da mu se mora nesto objasniti, da mora narod da shvati, da ima lidere. Svi ovi stereotipi su metod prljavog specijalnog rata koji ima za cilj da zanemari volju naroda. Jer je narodnu volju najlakse izvrgnuti tako sto se narudu ubije volja.

Prvo: Demokratija nije nesto sto se uci. Ona se upraznjava. Narodni poslanik bi trebalo da bude onaj kojeg je narod poslao u skupstinu. Vlada bi trebalo da bude izvrsna vlast skupstine. Narod BIRA poslanike, a POSLANICI BIRAJU vladu. Poslanici bi trebalo da budu odgovorni biracima. Birači bi trebalo da budu vlasnici mandata poslanika.

U SFRJ narod je na izborima birao jednu partiju, a ona je delegirala svoje clanove u skupstinu. Danas, ta partija je pocepana na vise frakcija, a mi opet na izborima zaokruzimo za koju frakciju navijamo, da bi cela bivsa SKJ, odnosno sve njene danasnje frakcije, delegirale svoje clanove po proporciji.

Drugo: cela Srbija je jedna izborna jedinica sa cenzusom od 5%, sto iznosi oko 300000 glasova. U praksi to znaci da VI ili ja ne mozemo da se kandidujemo da predstavljamo ljude svoje opstine kao nestranacke licnosti, jer nikada ne mozemo preci cenzus. Nama je izbornim zakonom oduzeta komponenta birackog prava, tj. pravo da budemo birani.

Trece: Jedino resenje vidim u tome da se izborimo za sistem u kojem ce „osrednji“ pojedinci moci da vode iole stabilnu politiku. Ako uspemo da nametnemo većinski izborni sistem (po kojem se bira jedan covek imenom i prezimenom), ako potom izaberemo coveka kojeg poznajemo, i ako on nije obavezno clan neke partije, ako mozemo da komuniciramo s njim u toku mandata, imamo dobar sistem. Tada vise necemo morati da se ponasamo kao narodni ucitelji koji drzimo lekcije tupavom narodu. I mi smo narod. Ja necu da meni neko drzi lekcije iz demokratije ili evrope, ili kapitalizma ili ovog ili onog. Za razliku od svih ostalih naroda na svetu koji su pola dobri pola losi, nas narod ima 50% vrlina a 50% mana. Ne govorim o narod kao zbiru. Svaki pripadnik svakog naroda je takav. Drugaciji pogled na nas same je uvek propaganda i manipulacija.

Zato se moramo boriti protiv „neprijateljske“ propagande. Kazem „neprijateljske“ zato sto je „njima“ (oligarsima) cilj samo jedan, a to je da nas pretvore u robove. Njihove metode su proste ali uporne. Ubedjuju nas da smo los narod, da ne znamo nista, da smo nekulturni i naravno, najvaznije, da uzimamo kredite za neproizvodne svrhe. Uzeti kredit za stan vodi u ropstvo. Kredit za kola vodi u ropstvo. Kredit za letovanje vodi u ropstvo. Kredit za pokretanje proizvodnje u preduzecu je OK.

U nasoj zemlji na vlasti je multinacionalna bankarska oligarhija koja ima vecu lojalnost prema svojoj banci nego prema svojoj zemlji. Primera radi, verovatno se malo ko seca Dzefrija Saksa. Bio je kreator reformi Ante Markovica, poljske tranzicije i ruske tranzicije. Rusi su ga oterali. I njega i njegovog pomocnika Božidara Đelića. Boza je posle tvrdio da ce Rusi zbog toga propasti. Hvalio je Poljake (koji su postali clan EU i nista) zbog njihove predanosti reformama. Boza je istovremeno jedan od 100 evropskih lidera (po casopisu ekonomist za 2004) i potpredsednik nase vlade i bankar. Kome je lojalan?

S druge strane nasa ekonomija ne moze da se razvija jer mora da odrzava ogromni partijski sistem. To je pravi uzrok nase krize jos pre svetske krize. Partijski ljudi su delegirani u skupstinu. Oni se ne dogovaraju o vladi – dogovaraju se partije. Partijski delegati u skupstini ne mare za raspravu. Oni vec znaju za sta treba da glasaju – rekla im je partija. Partijski ljudi sede u javnim preduzecima. Oni ne mare sto ta preduzeca imaju monopol (kao NIS). Ekstraprofit tih preduzeca preusmerava se u partijske kase.

Partije su u nasoj zemlji jedina preduzeca koja nista ne proizvode, a zaposleni imaju ogromna i stabilna primanja. Oni ne strajkuju. Oni ne traze povisicu. Prosto je izglasaju. Nasa borba mora biti usmerena na odbranu naseg osnovnog birackog prava. Tek kada budemo mogli da budemo birani, necemo imati elitu. Kad ne bude elite, imacemo demokratiju. Kad budemo imali demokratiju, imacemo sistem u kome ce svako moci da nadje sebe i pored korupcije i svih zloupotreba.

Извор: Политика а.д. (коментари корисника)