Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Да могу многи би се код нас изјашњавали да су по националности:Земунци, Дорћолци,Војвођани,…

Posted in НСПМ, Србија, друштво, политика by Соларић on 5 јула, 2009

Извор: Нова Српска Политичка Мисао

Два града

Саша Гајић

понедељак, 29. јун 2009.

Честе су биле и масовне миграције између два града. Мало је познато да је након поновног заузећа Београда од Турака 1739. године више од хиљаду београдских породица мигрирало на простор Новога Сада, док је век касније, током револуције 1848. године, када је услед мађарског бомбардовања са Петроварадинске тврђаве Нови Сад био практично сравњен са земљом, а његово становништво десетковано, велики број пређашњих становника прешао у тадашњу Кнежевину Србију, тј. у Београд. Тако су заправо неке од најстаријих новосадских фамилија пореклом београдске, а неке од најстаријих београдских породица новосадске.

Чистоћа у оба града је приближно једнака, са тиме што је строги центар Новог Сада знатно уређенији и одржаванији, док Београд, нарочито по питању ресторана и сплавова, предњачи у „ноћном животу“. Културни живот је, гледајући наравно у пропорцијама, тј. односу броја становника и понуде, у Београду нешто интензивнији, али више квантитативно. Квалитативни ниво је у оба града приближан и варира између осредњег и отужног, а приче о велеграду или граду културе („Српска Атина“) данас су само фразе и бацање прашине у очи. Што се тиче функционисања локалних власти – оба града болују од истих бољки: од „ушанчених“ градских кланова, непотизма, системске корупције, веза са грађевинском и приватизационом мафијом, дивље градње, лошег градског превоза (уз чињеницу да је београдска саобраћајна инфраструктура у неупоредиво горем стрању) и несређених комуналних проблема у бројним градским и приградским насељима.

Менталитетске разлике суштински не постоје. Приче о новосадској „финоћи“ и београдској „неотесаности“ су пука преувеличавања. Менталитет грађана је практично исти, што се може најлакше проверити по истоветној енергичности којом управљају возилима и међусобно комуницирају. Разлика је пре свега у брзини, јер је Београд већи – па је тиме и динамика већа, а она изискује сталну јурњаву и борбу, па и лактање; у Новом Саду се све одвија спорије и опуштеније пошто за већом хитрином просто нема потребе и ствари се по правилу „завршавају на фињака“. Док Београд својим темпом и положајем подиже, узбуркава, Нови Сад више амортизује, примирује. Када се из Београда стигне у Нови Сад, он вам делује одмарајуће, готово „калифорнијски“ као у Л.А., док када из Новог Сада уђете у Београд, упадате у „њујоршку“ вреву. То се види и на позитивним и на негативним примерима – београдска предузимљивост је ужурбана, новосадска предусретљива али опуштена; београдски преваранти и јајаре покушавају да „одраде“ своје жртве „на брзака“, дрчно и са агресивном позом; новосадски хохштаплери то раде постепено, суптилније, са „културном жваком“, мање дрско, али подмуклије. Стил, приступ је заправо једина разлика између „бечке школе“ и „балканских правила“, као и свих прелазних међуоблика.

И суштински проблем оба градаонај псеудограђанских елита, њиховог отуђења и неоснованог монопола што паразитира, притиска и гуши и градове и грађане, а што узрокује један себичан, егоцентрични однос према ванградском окружењу, судбини народа и државе – јесте исти. Зато оно што Београд ради целој земљи Нови Сад такође чини њеном северном делу. Само што београдска малограђанштина кроз свој апстрактни грађанизам и космополитизам лечи своје комплексе ниже вредности и саможиве пориве према „великом свету“, док новосадска малограђанштина поред тога пати и од средњоевропских, „полупургерских“ провинцијалних комплекса, који су и главни мотивациони извор новосадског аутономаштва. Друго је све мање-више исто, са разликом што се „пристојност“, заправо затвореност, ускогрудост и поза у опхођењу у београдском окружењу више „цене“ него у Новом Саду, пошто се она тамо просто подразумева и зато јој се и не придаје већа пажња. Али зато новосадски грађанисти – аутономаши са презиром и мржњом гледају и своје београдске парњаке као наводне „балканске примитивце“, док ови у њима, погрешно и заблудело, виде истомишљенике. Штавише, псеудоурбани аутономаши, махом новокомпоновани дошљаци у Нови Сад прве и друге генерације, предњаче у односу на београдске „другарице и другове“ у својој затворености, ускогрудости и затуцаности, живећи у још већој испразности и узалудности него њихови београдски „близанци“, утувљујући при томе и себи и њима бајке о својој набеђеној „културности“ и „изузетности“, некој измишљеној посебности која заправо не постоји. Насупрот њима стоји огромна већина „обичних људи“ и грађана који нити примећују, нити праве међусобне разлике.

Гокси

понедељак, 29 јун 2009

Управо је ово велики проблем за Србију.Све више се код нас људи идентификују са градом,а не са државом,нацијом,вером.То управо и јесте циљ. Погледајте само Хрвате,и код њих постоји огромно ривалство,између Загреба,и Сплита,али Хрватска им је на првом месту. Да могу многи би се код нас изјашњавали да су по националности:Земунци, Дорћолци,Војвођани,…

„Сам сам био у истом кругу лудила у ком су и даље већина Срба”

Posted in НСПМ, Србија, друштво, култура by Соларић on 30 априла, 2009

Како ти је име, Србине?

Зора Латиновић

петак, 24. април 2009.

(НИН, 23.04.2009)

Коментар преузет са: Нова Српска Политичка Мисао

брм, недеља, 26 април 2009

нација је искључиво везана за државу, тековина је демократског политичког система и значи просто СВИ ГРАЂАНИ ДРЖАВЕ – ДРЖАВЉАНИ…Према томе оно двоје што се љубе у бусу ПО НАЦИОНАЛНОСТИ СРБИ А ЕТНИЧКИ (народносно) РОМИ ИСПАДОШЕ ОБРАЗОВАНИЈИ И КОМПЕТЕНТНИЈИ ОД ГОТОВО ЦЕЛЕ САНУ…нација може да има идентитет колико га имају американци састављени од различитих народа (што Гојко Тешић илуструје својом причом из живота)…НАРОДИ ИМАЈУ КУЛТУРНИ ИДЕНТИТЕТ..појединац ако га изгуби постају део другог народа (што се десило са Далматинцима католицима) или само „члан“ нације своје државе, што се отприлике тренутно дешава са Црногорцима и Бошњацима са преспективом далматинског сценарија.

@Влад какве везе има то што си испричао у вези своје деце са питањем да ли Србин може да буде католик или муслиман као што је био СВО ВРЕМЕ ИСТОРИЈЕ СВЕ ДО ДРУГЕ ПОЛОВИНЕ 20 ВЕКА...управо коментатори са грчким именима су поставили суштинска питања, вероватно због веза са нормалним народом који не да својеи сам сам био у истом кругу лудила у ком су и даље већина Срба док нисам краће време живео у Грчкој и видео уживо шта би било кад би били оно што су били наши преци..

Дефиниција нације у Канади је различита од дефиниције нације у Србији

Posted in D-Man, Срби у расејању, Србија, образовање, повесница, SerbianCafe by Соларић on 7 децембра, 2008

D-Man (Analyst) – 26. avgust 2005.

E, moj muzikantu,

Što se tiče “svetskog standarda” koji govori šta je narod ili nacija onda ti mogu reći da gresis posto takav standard, sasvim sigurno, ne postoji. Naveo sam ti primer Kanade a mogu ti navesti još mnogo takvih primera. Jednostavno definicija nacije u Kanadi je razlicita od definicije nacije u Srbiji (ali je zato definicija “ethnic group” mnogo bliza definiciji “nacija ili narod” kod nas). Možda je bolje da kažem da reč “nationality” ne treba da prevodimo kao “nacionalnost” jer se radi o razlicitim pojmovima u Kanadi i Srbiji.

Svako ko ima kanadski pasos je po “nacionalnosti” kanadjanin a jedna (od mnogih) nacija u Srbiji su Srbi. Kanada je prepuna razlicitih etnickih grupa od kojih jednu cine Srbi.

Jedna veoma bitna stvar za nas Srbe je to što mi imamo taj status naroda (jezik, crkvu, kulturu, istoriju, veru, obicaje) za razliku od Amerikanaca ili Kanadjana koji upravo zbog nedostatka svega toga uopste i ne poznaju pojam nacije ili naroda u smislu u kom ga mi poznajemo. Zašto? Da li uopste treba da objašnjavam?

Muzikant, ti mesas pojmove nacije, vere i državljanstva. Ne možeš ti sandzackog muslimana nazvati Srbinom zato što je državljanin SCG. On je po nacionalnosti musliman (Broz im je dodelio status naroda iako je jasno da su 95% muslimana u stvari pomuhamedanjeni Srbi) ili Bosnjak (kako sami sebe prozvase preko noći a  mi to prihvatismo bez ikakve rasprave), poseduje državljanstvo Srbije i Crne Gore (trenutno) a pripada islamskoj veroispovesti.

U isto vreme Srbin (nacionalnost) je takođe državljanin SCG, pripada pravoslavoj veri ili je ateista a ako živi na teritoriji Srbije onda je Srbijanac (dakle, samo kao teritorijalna odrednica). Ukoliko Srbija izadje iz zajednice sa SCG biće mnogo logicnije da ta sadasnja teritorijalna odrednica Srbijanac preraste u reč koja će predstavljati državljanstvo Srbije iako je, u duhu našeg jezika, pravilnije reci “državljanin Srbije”.

Reč Srbin (ponovo, u duhu našeg jezika) predstavlja jedan narod a ne teritorijalnu odrednicu. Reci mi, molim te, zbog čega bismo mi uopste i zvali pripadnike drugih naroda Srbima kad oni nisu Srbi. U pitanju je igra reci koju ocigledno mnogi ne razumeju a neki (pre svega Republika Hrvatska) iskoristavaju. Ukoliko u Hrvatskom pasosu postoji pitanje u vezi s državljanstvom onda bi odgovor trebao da bude: hrvatsko a ne Hrvat. …

Извор: SerbianCafe.com