Шопенхауер: О читању и књигама

Артур Шопенхауер: О ЧИТАЊУ  И  КЊИГАМА.

Из „парерга и паралипомена.“

§. 290.

Незнање понижава човека само онда ако иде упоредо са богатством. Сиромаха обара његова сиротиња и невоља; у њега рад замењује знање, и занима његове мисли. Богат човек међутим, који је незналица, живи једино ради својих пожуда и личи на животињу: као што се то, у осталом, – може свакодневно видети. Њему још осим свега може да се пребацн и то, да богатство и доколицу није употребио на оно што њима даје највеће вредности.

§.  291.

Док читамо, за нас други мисли: ми понављамо само његов мислени процес. Ми у том случају личимо на ђака који. учећи писати, повлачи пером писмена која је претходно учитељ исписао писаљком. На тај начин нам јс при читању, рад мишљења највећим делом одузет. Отуда осетна олакшица кад, напуштајући самостално размишљање, пређемо на читање. Али за време читања наша је глава само поприште туђих мисли. Отуда долази да онај који веома много и скоро целог дана чита, а у међувремену се забавља стварима при којима човек не мора ништа да мисли, постепено губи способност самосталног мишљења – онако исто као што се од ходања напослетку одучи онај који непрестано јаше. То је мећутим случај с многим научницима, који толико читају док не заглупе. Јер непрестано читање, читање у сваком слободном тренутку, још јаче паралише дух но непрекидан ручни рад, при коме је још могуће мислити. Као што пружина која се једпако одржава под прптиском неког страног тела, мора једном да изгуби своју еластичност, тако и дух кад му непрекидно намећете туђе мисли. И као што се претераном храном кварн желудац, а тиме шкоди целом организму, тако се и дух претераном духовном храном може претоварити и угушити. Јер у колико се више чита, у толико оно што је прочитано оставља мање трага у нашем духу. Дух постаје као таблнца на којој се много једно преко другога писало. Зато се, ако се тако може рећи, и не долази до „преживања“: а само таквим процесом може се оно што се прочита учинити својим. Ако човек чита непрекидно, а не размишља доцније о ономе што је прочитао, оно не хвата корена и махом пропада. У опште с духовном храном бива то исто што и са телесном: једва педесети део оногашто у_:себе уносимо буде употребљено: остало се губи испарењем, дисањем, или иначе.

Свему овоме ваља додати да су писане мисли у опште само као трагови пешака по песку: човек види пут којим је пешак прошао, али ако жели да зна и шта је пешак успут видео, он се мора послужити својим властитим очима.

За знање је потребан рад, време и дисциплина

Netakticnost

Evgenija – Jan 16, 2004

= nepromisljenost ->sujeta->narcizam->zlo(ratoborno neznanje)->nemir i nered u mislima-> nezadovoljstvo -> duhovni pad->moralni pad…protivrijechnost priblizhavanju mudrosti..

&Lunja& – Jan 16, 2004

= nepromisljenost ->sujeta->narcizam->zlo(ratoborno neznanje)->nemir i nered u mislima-> nezadovoljstvo -> duhovni pad->moralni pad…protivrijechnost priblizhavanju mudrosti..
Ti si ovo nazvala netakticnost…moze, samo je ovo ublazen izraz za
nemoralnost…

Nepromišljenost ljude navodi na agresiju. Ostavsi sam nakon sloma, nakona gubitka, covek trazi izlaz, priblizavanje i nacin da da iskaze svoju potrebu za obracunavanjem.
Sujeta je vodic ali ne i narcizam, ne jos. Ako narcizam postoji, on ce se prvenstveno ispoljiti, tako da sve drugo nakon toga je samo uzaludno uskladjivanje. zlo i ratoborno neznanje idu jedno sa drugim. Neznanje budi porive zavisti, ljubomore, sto uslovljava taj nemir misli jer se trazi put ka samodokazivanju, a nema ga…nema na osnovu cega iz praznine da se izlije znanje.

Za znanje je potreban rad, vreme i disciplina, a ako toga nema..svaki naredni korak je samo udaranje u zid, svuda, u sebi, u okolini, stvara se osecaj odbacenosti i nesigurnosti. Umesto zelje za dokazivanjem kroz trazenje nacina za napredak, poboljsanje, u nemoci i razbijenoj svesti, radja se zlo…

Predavanje zlu je najlakse u agoniji jer obazrivosti nema. Postoji samo nebulozna teznja za ostvarivanjem svoga cilja ali ne iz ljubavi, ne iz zelje da se pokaze svoja srast za sopstvenim zivotom, vec samo da bi se preko najgorih nacina dolso do Pirove pobede.
nema rezona, duh ne postoji, ubijen je vec prvom mislju o zlu.

Moral..diskutabilno. Koliko je takva osoba imala morala? Ikada? Moral se ne gubi tek tako, moral je nesto sto se gradi kroz zivot, od deteta, teznja za raspoznavanjem u drustvu. Moral je visoka instanca, sadrzi u sebi osnovne zivotne komponenete. Ako je covek tek tako u stanju da razbije sve moralne kodekse, znaci da nikad nije bio svestan njihovog znacenja, da je trebala samo jedna iskra, pa da taj moral padne u blato. Iz blata, težak je put nazad. Svetom vlada poredak, zelja za mirom, za skladom, duhovne vrednosti su svetinja..ne bacaju se od sebe, to se cuva…

Protivrečnost mudrosti…svaki postupak koji je nagao, koji je impulsivan i koji je vodjen agresijom, rusilackim osecanjem koje je u sustini, samo destrukcija samoga sebe. A onda, zlo opet preovladava jer..kada se do te mere pomuti misao, svaki trag bice zelja za nazad ali nikada nazad ka moralu. slomljeni duh se skoro nikada ne oporavi, ostaju tragovi koji se pretvaraju u samosazaljenje. Sada moze biti reci o narcizmu. Odjednom, sve je vazno ali..i dalje ne zbog okoline, samo zbog sebe. Okretanje na sruseno i unisteno se zaboravlja. A okret znaci i spas jer ako je covek sposoban da svojim poslednjim ostacima istinski izgradi sebe, nece vise misliti na sebe, vec na druge. Mnogo je ljubavi potrebno za to.

Depersija nije stanje bolesti, depresija je svesno ubijanje zelje za boljim, a bistovanjem u boljem ali..utapanje u samozivost ne pomaze. Posotoji boje uvek, samo ga treba prihvatiti ali ako to bolje, ne donosi i dominaciju, onda nije bolje.

Kazu psiholozi, ako posmatras casu, koja puna do pola, hoces li reci da je poluprazna ili je polupuna? Posmatraces je upravo onako kako posmatras sebe…Polupuna casa je pozitivna misao, snaga za dalje ali..tako treba posmatrati tu casu jos na pocetku price, pre sloma, pre agresije, pre utapanja u zlo, pre bacanja poluprazne case.