Како да се изврши морални препорођај друштва?

Српски Књижевни Гчасник

Јован М. Јовановић: МОРАЛНА КРИЗА У ФРАНЦУСКОЈ

наслов издвојеног дела: Пол Готије, Испит наше савести: у оригиналу: Paul Gaultier, Notre examen de conscience

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД.

СТРАНА КЊИЖЕВНОСТ. – МОРАЛНА КРИЗА У ФРАНЦУСКОЈ.

… Из велике књижевности о моралној кризи Француске ми издвајамо, као дело вредно нарочите пажње, Испит наше савести од Пола Готија. Ту ce као главне махне и болести данашње Француске обележавају : претерани индивидуализам, говорљивост, ситничарство, немар, недисциплинованост, саревњивост, лакоумност, политичка циганија… Сваки je Француз вешт да ce „извуче“ и из најтежег положаја: он je, од времена на време, y стању учинити и какво велико дело, али, по правилу, он мало мисли на опште ствари, и види их само кроз своје личне интересе. Политика je сва прожета тим индивидуалистичким духом. Друштвена солидарност и опште добро само су празне речи: личне амбиције и интереси, узајамним паралисањем, кваре сваки заједнички посао. Саревњипост и завист царују y истом друштву, истој партији, истој котерији. Француз никако не увиђа да је свачији лични интерес тесно везан за интересе друштвене заједнице, и да се нешто мора жртвовати од личних интереса општем интересу. Због
тога у државној управи влада неред и недисциплина, у политичком животу честе промене и кризе. Сваки Француз узет за себе вреди много више него узет у друштву с другим Французима; појединац је јачи него народ. У политици, у уметности, у књижевности, у војсци, у индустрији, у државној служби, Французи само крхају врат један другоме.

… Леност је такође једна видна особина сувремене Француске. Леност је страх од напора и рада. Радник бежи од умора; рентијер се једино бави сецкањем купона; чиновник ради само колико мора; министар колико да се одржи на власти; индустријалци и трговци колико да добро живе; родитељи и учитељи колико да деца не буду сасвим рђава…
Свуда само трка за уживањем! Дужност, рад, напор, -тричарије! Уживање је све!

…Француз је рођени критичар, критичар у рђавом смислу речи. Оговара пакосно, злобно, некад духовито, „у варницама,“ али понајчешће просто палаца. Охол, саревњив, славољубив, скептичан, Француз не пушта никога испред себе, свакога свлачи доле, никоме не признаје ништа. Највећи недостатак Француза то је саревњивост. Једнака и код сељака и код варошана, она је затровала све друштвене односе. Туђ комад земље, већа плата у другога, гризе Француза као рак. Индустријалац и трговац, пре ће се одрећи добре добити, но што ће је поделити с другим. Грађански рат
више занима људе него спољашњи, јер се у грађанском рату може учинити више пакости својим познаницима. Туђу заслугу, туђу вредност нико не подноси. Пастера су, у своје време, звали убицом. У политици саверњивост превазилази сваку меру. Министру нико не опрашта што је сео на министарску столицу. Интерпелација за интерпелацијом, питање за питањем, – због какве ситнице, рђаво калдрмисаног пута или поквареног места, цела се влада узима, на одговор.

… Французи су невероватно површни. Разговори у високом друштву очајно су празни; у буржоазији и радништву налази се са мање отмености иста празноћа; жене, кад не оговарају, говоре о ситницама; учени људи, када су заједно, говоре о свему, али ни о чему не долазе до закључка. У министарским седницама није ништа озбиљније; зар пре рата један министар војни није јавно говорио, да више никада неће бити рата?

…Погледајте о чему пншу новине: фељтони, дневне вести, извештаји из суда, полиције и позоришта. У енглеским и немачким листовима, напротив, налазе се многобројни чланци, озбиљно и стручно написани, о разним политичким и друштвеним питањима. Али Французу су озбиљне ствари досадне; он за њих нема никада времена. Зар да лупа главу о каналима, железницама, путевима, пристаништима, болницама, школама..

…С овим моралним особинама какве се виде код данашњих Француза не може се отићи далеко, – али како да се изврши морални препорођај француског друштва? Али, докле једни траже тај циљ у вери, други (међу ове с ада и Готије) траже га у пробуђеној и ојачаној друштвеној свести, која има свога основа у позитивним наукама.
Католици су ти који траже спаса у вери; социалисти ти која га траже у друштвеној свести. Али и једни и други слажу се у томе, да јединка сама за себе, – као земља у васељени, тако и она на земљи, – не значи ништа.

… Ми свраћамо пажњу на ову француску кризу зато што је она у многоме и наша. Ми имамо, ако не све француске махне, а оно доста од њих. Сваки народ, чак и један тако велики и даровит народ као што је француски, има склоности ка назадовању. Он се од те склоности може отети само понављаним напорима. Зато је потребно чинити од времена на време овакав „испит савести„, какав је за Французе учинио Пол Готије (Jean Paul Gaultier*) са толико немилосрдне увиђавности.
Само такав испит савести може нам показати, шта се у нашем народном карактеру почело да квари, и шта треба поправљати.

Целокупан садржај: Морална криза у Француској

Не ваља систем, не ваљају навике, не ваља карактер наших лекара и наших пацијената

ChromVanadiumTabletten – 11. novembar 2007.

Postovani g. Ministre Milosavljevic,

Jedan od najvaznijih resora u Srbiji je zdravstvo a koje drasticno zaostaje za Evropom.! Znamo da nedostaju mnogi aparati u zdravstvu kao i skupoceni lekovi ali u nasem zdravstvu još vise prednjaci nedostatak organizovanosti, administrativne olaksice i kultura zdravstvenih radnika prema pacijentima, sto budimo iskreni ne iziskuje neka novcana ulaganja.

Nedavno smo propratili i neke novosti oko izdavnja lekarskih recepata i pitamo se zašto su u Srbiji velike guzve u ambulantama i bolnicama?

Ako se pak zbog nedostatka bolnica, lekova zdravstvo ne može rešiti guzvi, trebalo bi bar da se uvede reda oko prijema pacijenata i izdavanja i popunjavanja recepata. U tom danasnjem sistemu rada, mora se pod hitno nešto menjati ako država Srbija želi da udje u EU.

U Svajcarskoj kad narucimo dolazak kod lekara ili u bolnicu, vreme prijema se tačno u minutu fiksira. Nikad niko ne ceka vise od 10-15 a najviše 30 minuta!.

Tamo nema desetine saltera na koje pacijenti moraju da cekaju satima, sve se to resava na prijemu u roku od desetak minuta.

Na prijemu je samo jedna ili dve sestre kojoj se pacijenti javljaju, sestra pripremi karton a pacijent samo saceka u cekaonici poziv doktora.

Nema tu dogovaranja ili pitanje između pacijenata, da li sam ja ili onaj na redu. A nema ni ulaska preko reda ili veze.!

Sve je to rešeno na prijemnom i lekar uzimajuci karton koji je po redosledu i zakazanom terminu pripremljen, on ili sestra prozivaju pacijenta i pregled može da pocne..

Kod lekara sve pretrage odmah se zavrsavaju. Vadenje krvi, davanje urina ili eventualna snimanja. Ako pacijenta upute za daljnje pretrage, proces u upucenoj ustanovi odvija se na isti način. Kad se kod lekara zavrsi pregled, lekar lično popunjava recept, udara pecat i samo još treba otici do apoteke. Zar je to dakle toliko komplikovano da se i kod nas tako nešto primenjuje? Zar nasi lekari ne umeju sami da popunjavaju recepte?

Na ovakav način, sve bi se disciplinovalo a najviše pacijenti i niko ne bi ulazio kod lekara stampedom i na ho ruk ili po preporuci. A kako je kod nas u Srbiji?

Jedne prilike zbog trovanja zeludca dosao sam u jednu nasu državnu bolnicu (ime i mesto nije bitno) jer to ništa ne menja, – jer u svim bolnicama u Srbiji je isti način prijema i isti stampedo pacijenata.

Usao sam u bolnicu i pokusao da se snadem da nadem mesto gde se vrsi prijem pacijenata. Nisam znao na koja vrata da udem a nisam mogao da bilo koga pitam. Gde sam god pokusao na ulazu kroz neka vrata da pitam, svi su imali brze pitanje od mene: stA HOćeš COVECE, IZLAZI VANI!

Nivo kulture na nuli a zovu se zdravstveni radnici!

Prilikom takvih otvaranja vrata, dogadao se je stampedo onih koji su takode cekali u hodnicima i koji su takode želeli da udu na neka vrata.

Takav tretman prema pacijentima pretezno starim osobama i naravno najviše sirotinji, koja satima ceka bez ikakva reda i bez orijentacije je van svake organizovanosti i naravno postovanja prava bolesnih.

Kad sam nekako i nasao prijemno, naisao sam na brojne administrativne prepreke i neljubaznost osoblja. Kao da sam dosao u pritvorsku celiju, pocela su ispitivanja koja nemaju veze s namerom jednog pacijenta koji se previja od bolova.

Prvenstveno vam traže knjizicu, pruzaju vam neke formulare da popunjavate uz neljubaznost ko će to da plati i naredenje, popunite to i dodite ponovo.

Dakle, opet sve iznova, stampedo, guranje kroz masu i slusanje dobacivanje pacijenata. Umesto da je to sve organizovano i koordinirano od osoblja koje tamo radi, pacijenti su bili primorani da se sami organizuju i dovikuju, da pitaju ko je na redu itd.

Kad se sve to popuni ponovo se probijam do sestre koja ili ne cuje ili nešto zvace ili nema volje za zivotom ili razmišlja o necem trecem.

Kojoj je, da budemo iskreni, potrebnija batina da je neko izudara ili momentalni otkaz, nego to što radi.

Kad je trgnete iz tih dubokih snova, umesto da vas usluzi, odmah je u startu arogancija i protestovanje ili nije ovo dobro, trebali ste onako a ne ovako a da vam niko predhodno nije pomogao da vas nasavetuje šta treba da uradite ili kako da popunite tu kupus-administrativnu proceduru!.

I pored brojnih nepismenih pacijenata, nikoga to ne interesuje od bolnickog personala. Posle prijema kod sestre i regulisanja silne administracije, opet cekanje na red kod lekara. Dok cekate da udete kod lekara, niko vas ne pita da li ste hitan slučaj ili ne, vi morate da se raspitujete ko je još ispred vas i to može da traje satima.

Kad stignete na red ulazite kod lekara i kad zavrsite pregled, tek tada su jos vece zavrzlame. Ako još treba da date krv, morate da jurite prostoriju za koju niko nezna gde je. Cesto je vadenje krvi negde na nekom drugom spratu a možda i van ustanove u drugoj zgradi.

Na kraju recept kog ste dobili od lekara u kome je samo popunjen naziv leka, morate da nosite opet onoj zamišljenoj sestri da vam ona samo još upise ime i prezime i da stavi pecat, a to može opet da potraje satima!.

To famozno pecatiranje i popunjavanje imena i prezimena, lekar nije umeo da uradi ili mu je to zabaranjeno, a ne znam zašto bi bilo?

Kada sam trebao još samo tu „malu“ proceduricu da uradim, smucilo mi se i zbrisao sam glavom bez obzira, ijako sam bio obavio skoro ceo pregled, odmah sam otisao u jednu privatnu kliniku. Naisao sam na prijemno slično nesto u CH, i tamo je bilo 4-5 pacijenata koji su cekali na red. Odmah sam rekao šta je u pitanju, bez bilo kog komentara ili pitanja, daj knjizicu, ko placa, ili vase ime i prezime uveli su me preko reda i za 40 minuta sam zavrsio pregled i sledećih deset minuta sam cekao da poplacam i ja sam bio gotov.

Od lekara sam dobio recept, koji je bio popunjen, tako da nije bilo potrebno da ga neko naknadno još dopunjava.

Vadenje krvi i davanje urina obavio sam odmah kod lekara u susednoj prostoriji u roku od pet minuta i ponovo se vratio lekaru, bez da sam morao ponovo da idem u cekaonicu ili bilo gde drugde i da se ponovo vracam posle sat vremena. Zaista kao u Svajcarskoj.

Pitam se kako su privatnici mogli tako da regulisu pravila i da zavedu reda a državne ustanove nisu?

Pod koje Ministarstvo zdravlja podlezu ovi privatnici u Srbiji koji su mogli da uvedu reda u svojim ustanovama a državne nisu? Razlika u placanju u doticnoj bolnici i kod privatnika bila je za 1200din vise. Za tu sumu, da sam znao nikad ne bi otisao u državnu bolnicu, naravno i da neću vise nikad.

Nedavno sam pratio tv reportazu na RTS-Beograd i ne malo sam bio iznenaden i obradovao se vescu da je napokon zdravstvena ustanova Doma zdravlja Dr. Milutin Ivkovic u Knez Danilovoj u Beogradu uveo red u svoju ustanovu.

Vise nema potrebe, govorili su i cerekali se preko tv ekrana odabrani koji su se hvalisali, da se neće vise satima cekati na prijem kod lekara. Sve je to regulisano samo jednim telefonskim pozivom prilikom zakazivanja prijema kod lekara. Kao na Zapadu, govorili su ljudi u belom.!

Medjutim, to je bila prica samo za televiziju i za naivne gledaoce da to i poveruju. Prilikom dolaska na odmor namerno sam pozeleo da to i dozivim, nazvao sam ambulantu i zaista zakazao termin u 11h.

Dosao sam po zapadnom obicaju 15 minuta ranije.. U cekaonici je bilo toliko ljudi kao da sam stigao na pijacu a ne u zdravstvena ustanovu…

Za svaki slučaj sam se javio na salter i upitao za moj termin.

Mrzovoljna drugarica, koja verovatno nije ni doruckovala niti još rucala, odbrusila mi je onako po balkanski: idi tamo i cekaj na red.

Kakav red gospodo ovde ima dvadeset pacijenata, prigovorio sam, ja sam zakazao u 11h.. Pocela je da se cereka kao da sam usao u psihijatrijsku kliniku i dobaci: idi covece i cekaj, ako nećeš idi kuci…

Prisao sam pacijentima koji cekaju i upitao, imaju li i oni zakazano kao ja.. Neki su rekli da nemaju a neki da su zakazali u isto vreme kad i ja!

Pitam se kako može neko javno da obmanjuje narod, pogotovo odgovorni jedne zdravstvene ustanove? Gde je tu poslovnost, organizacija, etika i savest? Dakle sva ta silna sirotinja-pacijenti koji najviše to trpe, morace bez obzira na cene, kad tad da napuste te komplikovane kupus-ustanove.

U zemlji u kojoj ima vise bogatasa nego u Svajcarskoj a sirotinja na ivici egzistencije, država dakle još uvek ima preceg posla od zdravstva i ostalih narodnih potreba.

Šta još reci o svim i silnim cinovnicima koji doprinose atmosferi nemara, javasluka i neodgovornosti?

Ali, mislim da vise od mentaliteta pojedinaca takvoj atmosferi doprinosi cinjenica da se drustvo nije ništa promenilo, bez obzira na bilo kakav standard ili državno uredjenje u Srbiji!

Postovani g. Ministre, verovatno Vi nikad ovo pismo necete ni primiti. Ako ga nekim slučajem i primate, nemoj da potcenite ovo moje zapazanje.

Ja živim skoro 45 godina na Zapadu, tamo sam se i rodio a znam šta je kultura i usluga u zdravstvu. Ovamo kad izadete iz zdravstvene ustanove, ijako ste bolesni, ozdravicete zbog humanog ponasanja zdravstvenih radnika.

Ovo nije nikava ironija, to je istina. Nas narod pa i vlast je dapace humaniji od njihovog, ali nas narod je nedisciplinovan, nema radnih navika i nezna za red i kulturu.

U tome je razlika g. Ministre, nedisciplinovanim ljudima ne pomaze stap, nego udari po dzepu, tu ga najviše boli i to ga najcesce dovodi pameti.

Показатељ недослиједности, немарности, људи до властитог језика

Псовка

Прошле недеље провео сам два дана у Ванкуверу. Све време је падала киша. Сада, у Калгарију, пада снег и за наредне дане најављују температуре до минус тридесет. Гледам телевизију, канал посвећен времену. „Спремите се за дубоко замрзавање”, каже водитељ уз беспрекоран осмех и ја се одмах осетим као ћурка у фрижидеру у оближњој самоуслузи. После те визије, кишни дани у Ванкуверу делују као време у рају.

Давид Албахари

[објављено: 18/12/2008]

Језик , 20/12/2008,

Када смо већ код језика, зашто не кажемо отворено да сами Срби свој језик кваре и занемарују. Ево, у наслову прочитах „фрижидер“. А зашто не хладњак?? Гдје је „Политикин“ стручњак за језик?

Нека господин Албахари објасни зашто он, ако говори српски, онда не очисти српски од страних ријечи за које имамо своје српске. Кад смо већ код Србије, данас Србијанцима нико не „отима“ језик!!

Они сами кроје судбину српског језика у Србији! Ако у Уставу пише да је језик у Србији српски, ћириличног писма, зашто се онда тога дослиједно сви Србијанци не држе??

То је један показатељ недослиједности, немарности, људи до властитог језика а онда и до властитог идентитета. Мало је оних који оду у иностранство и задрже српски у кући. То сви знају. Али у Србији, БиХ, ЦГ, Далмацији, Крајини, Славонији, гдје живе Срби од давнина, српски језик ће бити такав како се сами Срби буду према свом властитом језику односили.

Треба бити дослиједан и пазити на свој језик као на своју главу. Позната је наиме чињеница, да су многи Срби немарни према много чему, и нажалост такође према свом националном идентитету и језику. Питање: Ко ће да пази на српски национални идентитет и српски језик ако не сами Срби??? Од самих Срба зависи будућност српског језика!!!

Могу ли Срби, којима је стало да очувају свој национални идентитет и језик рећи следеће: говорим српски без страних ријечи, осим оних страних ријечи које су се укоријениле у српски те нема одговарајуће српске ријечи; ако сазнам да је нека ријеч страна и да има српска ријеч за то, онда почињем да користим српску ријеч одмах; пишем српски само у ћирилици! Ако свако од нас почне да ради овако, онда нема проблема за српски језик!

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Језик вам у иностранству не одузима нико. Одузимају вам га ваши, у Србији

ПСОВКА

Прошле недеље провео сам два дана у Ванкуверу. Све време је падала киша. Сада, у Калгарију, пада снег и за наредне дане најављују температуре до минус тридесет. Гледам телевизију, канал посвећен времену. „Спремите се за дубоко замрзавање”, каже водитељ уз беспрекоран осмех и ја се одмах осетим као ћурка у фрижидеру у оближњој самоуслузи. После те визије, кишни дани у Ванкуверу делују као време у рају.

Давид Албахари

[објављено: 18/12/2008]