Од лошег брака, само је једна ствар још гора: лош развод

Razvod u Austriji

Taychi (teaching)

07. februar 2009.

Imam problem sličan kao metak10(naslov Upomoc).Problem su njegovi izlasci i ja više ne mogu da se nosim sa tim. Problem je sto je on državljanin Austrije,a ja sam BiH. Imamo dijete od 2 godine i ovaj mjesec treba da se rodi i drugo,već sam usla u deveti mjesec trudnoće.To je jedan od razloga što ne mogu otici na put, da ga napustim. Drugi razlog je sto prvo dijete ima takođe austrijsko državljanstvo. Ja ovdje nemam nikog svog sto znaci ukoliko bih se razvela ovdje neću ostati. Djecu NE OSTAVLJAM.

Zato me interesuje da li bi bilo problema oko starateljstva (da pripadaju meni) s obzirom da ja ne bih ovdje ostala. Ja sam prije prva trudnoće radila, primam pare na porodiljskom. On je trenutno na birou, treba u vojsku ove godine. kad zavrsi s vojskom nema zaposlenje. Pricala sam skoro o tome sa njim, mislim-pare za advokata i parnice nemamo, dolazi u obzir samo sporazumni razvod. Ali on ne bi isto tao pustio djecu daleko od sebe, iako se nije ni trudio puno ni oko prvog djeteta. Mene interesuje da li bi meni moglo biti uskraceno starateljstvo zbog državljanstva koje je razlicito od djece. Djeca su ipak mala (drugo još nije ni rođeno) da bi ih odvojili od majke. Da li bih ja morala ostati ovdje zivjeti da bih dobila starateljstvo.

Nadam se da neko ima tacne informacije jer…Ne usudjujem se ništa učiniti iz straha da bi djeca pripala njemu jer onda ne znam šta bih. On se ne bi protivio da ja dobijem djecu da ostanem tu (to sigurno znam) ali ja stvarno ne bih imala razlog ostajati ovdje ukoliko dodje do razvoda.Hvala svima unaprijed…

sta-li-ja-radim-ovde (radim)

09. februar 2009.

Za one koji veruju da je razvod bolji od lošeg braka, zaboravljate na jednu važnu cinjenicu:

Od lošeg braka, samo je jedna stvar još gora: los razvod. Kada ste poslednji put čuli za „dobar“ razvod? I to što deluje da je razvod „dobar“ je tako samo zato što niko ne uzima u obzir stvari koje se ne mogu izmeriti, kao sto je to emotivan uticaj nedostatka roditelja na decu. Nama su potrebna oba roditelja, pored nas, naročito kada smo deca. I svako dete će radije da ima pored sebe bilo kakva dva roditelja, nego „idealan“ razvod. Jedino kada deca ne žele da imaju nekog roditelja je kada ih taj konstantno fizicki i emotivno zlostavlja, a to je daleko redja pojava nego sto je razvod. Žene najcesce vole da preuvelicaju probleme da bi izgledalo da imaju dobar izgovor za razvod.

Jedini dobar razlog za razvod je kada je jedan od partnera fizicki agresivan prema drugom i/ili ima problem sa nekom vrstom zavisnosti kao sto su to droga ili alkohol. I čak i tada, onaj drugi mora da bude siguran da to nije nicim izazvao, jer uvek postoji onaj problem „nadje vreca zakrpu“. U skoro svim odnosima gde jedan partner pije ili uzima drogu, onaj drugi je nesvesno ucestvovao u stvaranju te situacije. Kada smo ucestvovali u stvaranju problema, onda treba isto tako da se potrudimo da ga i resimo a ne samo da se okrenemo i odemo a decu ko sisa.

Da li ste vi imali oba roditelja dok ste odrastali? Da li ste u ovom braku uradili APSOLUTNO SVE sto je moguće i nije moguće da biste spasli brak i obezbedili svojoj deci oba roditelja?

Najlakse je samo se okrenuti i zaboraviti na probleme koje smo možda i sami stvorili; najteže je zagristi i boriti se.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Жалосно је да родитеље забрињава религија а не неписменост наше дјеце

Da li je deci potrebno versko obrazovanje

Jestira – 3. oktobar 2005.

Retko dolazim ovde, pa se izvinjavam ako je tema već bila postavljena. Odrasla sam u Titovoj Jugoslaviji i kada sam dosla u inostranstvo, iznenadila sam se da je u nekim zemljama zapadne Evrope verska nastava obavezna, samo da može da se bira iz koje religije. Meni se to dopada, jer mislim da deca treba da su upoznata sa osnovama religija, ali isto tako mislim da im ne treba nametati ni jednu religiju, ali ih treba usmeravati prema hrišćanskim religijama. Šta vi mislite o tome, da li vasa deca treba da imaju i versko obrazovanje i da li mislte da bi ono moglo da odvuce dete u „nezeljenom pravcu“?

slfsbor – 4. oktobar 2005.
Наравно да подржавам веронауку у школама. Она би по мом мишљењу требала да буде и обавезна а не као изборни предмет. Не прихватам образложење да све знамо о веронауци јер су је писали људи (! ), а не Бог. Да ли смо сигурни и да је све ово што уче деца сада, и све оно што смо ми учили као деца веродостојно и научно доказано као такво. Колико је само заблуда било у учењу кроз историју. Сам реч „веронаука “ нам каже да се ради о једној области људског постојања која не може бити подвргнута егзактној провери. Она има сасвим другу улогу и мисију. Питање је филозофско и нико на њега не може дати одговор. И поред тога оно опстаје више од 2.000 година и трајаће док постоји људски род.

-cemu strah – 4. oktobar 2005.

Ne znam šta je visak a šta manjak znanja ili poznavanja bilo čega pa tako recimo i religije. Zar zivot nije jedna velika skola? Jedno je religija a drugo je vjera. Nema nevjernika jer nasa dusa trazi svoju hranu, pa makar to bila i vjera u nevjerovanje. Obzirom da djeca nemaju domaće zadace (jer kuci zavrsavaju ono sto nisu stigli u skoli, a to stvarno ne možemo nazvati domaćim zadatkom) zašto nebi malo prošli i kroz religiju…Što se tiče opasnosti da ih ne odvuce negdje dublje,da postanu fanatici, jako je mala, jer motivacija za otkrivanjem i istrazivanjima u bilo kojem predmetu,pa tako i religiji,je zaista jako mala. Nemam straha da će mi bilo koji predmet odvuci dijete osim da će ga zaglupiti supljiranjima o slobodi, ravnopravnosti i sličnim bajkama.

Religija ih uci da budu poslusni, a skola da budu ravnopravni tako što će odluciti sami da li će uciti ili neće,da li će udariti drugo dijete ili ne, da li će ovo ili ono. Umjesto da prije upisa psiholog upozna djecu, upoznaje ih u toku skolovanja. Cista zezancija. Zalosno je da nas kao roditelje zabrinjava religija a ne nepismenost naše djece.Možda bismo trebali da odrastemo pa onda da razmišljamo o djeci. Da bismo nekoga izveli na put,trebamo utabati staze. Zato ne mislim da se krije bilo kakva opasnost krije u religiji jer ona ne uci da marihuana nije droga.

PS: Odoh malo u sirinu,ali eto…Ne možemo promijeniti svijet ali možemo sebe. Vjerovali ili ne ,religija je sastavni dio našeg zivota, jer kroz nju se ispreplice apsolutno sve i da li bili pasivni posmatraci ili ucesnici nije loše upoznati je.

Neverovatno_ (prilagodljiva devojka) – 4. oktobar 2005.

Vaspitana sam religion free i nikada nisam o tome razmišljala. Sasvim je OK imati tu mogućnost i čak i ako nismo religiozni treba postovati kulturu i tradiciju,a na zapadu je to najlakse ostvariti putem Srpske pravoslavne crkve. Rado bih djecu dala u neku takvu skolu jer ne vidim kako drugacije mogu saznati nešto više.

Ford_Prefekt – 5. oktobar 2005.

Tatin skolarac??? – 4. oktobar 2005.
…
A na kraju kao „obrazovanom“ coveku, gde ti je uctivost i pristojnost da prihvatis i drugaciji pogled na svet i zivot bez vredjanja.
…

A zašto doticni/doticna najpre sam ne prihvati studentov pogled na svet, pa mu ne pokaze kako to funkcionise na svom primeru? Covek je izneo svoje mišljenje u jednoj jedinoj prostoj recenici i nicim se ne može zakljuciti da je neuctiv i nepristojan.

Smesni smo zaista.

Ja sam lično agnostik. Naucnik sam i vise mi je nego jasno da smo vrlo smesni u svojoj samouveronosti – ubeđeni smo da puno znamo i da smo puno postigli, a u stvari pojma nemamo. Dovoljna je jedna sitnica koja se ne uklapa u ono sto ocekujemo da vidimo pa da se skroz pogubimo.

Vrlo je nepromišljeno tvrditi da Bog ne postoji. Ja duboko verujem da ga ima, ali isto tako verujem i da sicusni ljudski mozak nikad neće biti sposoban da ga shvati ukoliko ga ne pojednostavi do nivoa na koji smo navikli. Za to sluzi religija.

Religija nije zlo, ali jeste ZLOupotrebljena! Nazalost…

Deci treba da budu dostupni i naucni i verski pogled na svet, a ona će sama da rese šta je za njih ispravno.

Не ваља систем, не ваљају навике, не ваља карактер наших лекара и наших пацијената

ChromVanadiumTabletten – 11. novembar 2007.

Postovani g. Ministre Milosavljevic,

Jedan od najvaznijih resora u Srbiji je zdravstvo a koje drasticno zaostaje za Evropom.! Znamo da nedostaju mnogi aparati u zdravstvu kao i skupoceni lekovi ali u nasem zdravstvu još vise prednjaci nedostatak organizovanosti, administrativne olaksice i kultura zdravstvenih radnika prema pacijentima, sto budimo iskreni ne iziskuje neka novcana ulaganja.

Nedavno smo propratili i neke novosti oko izdavnja lekarskih recepata i pitamo se zašto su u Srbiji velike guzve u ambulantama i bolnicama?

Ako se pak zbog nedostatka bolnica, lekova zdravstvo ne može rešiti guzvi, trebalo bi bar da se uvede reda oko prijema pacijenata i izdavanja i popunjavanja recepata. U tom danasnjem sistemu rada, mora se pod hitno nešto menjati ako država Srbija želi da udje u EU.

U Svajcarskoj kad narucimo dolazak kod lekara ili u bolnicu, vreme prijema se tačno u minutu fiksira. Nikad niko ne ceka vise od 10-15 a najviše 30 minuta!.

Tamo nema desetine saltera na koje pacijenti moraju da cekaju satima, sve se to resava na prijemu u roku od desetak minuta.

Na prijemu je samo jedna ili dve sestre kojoj se pacijenti javljaju, sestra pripremi karton a pacijent samo saceka u cekaonici poziv doktora.

Nema tu dogovaranja ili pitanje između pacijenata, da li sam ja ili onaj na redu. A nema ni ulaska preko reda ili veze.!

Sve je to rešeno na prijemnom i lekar uzimajuci karton koji je po redosledu i zakazanom terminu pripremljen, on ili sestra prozivaju pacijenta i pregled može da pocne..

Kod lekara sve pretrage odmah se zavrsavaju. Vadenje krvi, davanje urina ili eventualna snimanja. Ako pacijenta upute za daljnje pretrage, proces u upucenoj ustanovi odvija se na isti način. Kad se kod lekara zavrsi pregled, lekar lično popunjava recept, udara pecat i samo još treba otici do apoteke. Zar je to dakle toliko komplikovano da se i kod nas tako nešto primenjuje? Zar nasi lekari ne umeju sami da popunjavaju recepte?

Na ovakav način, sve bi se disciplinovalo a najviše pacijenti i niko ne bi ulazio kod lekara stampedom i na ho ruk ili po preporuci. A kako je kod nas u Srbiji?

Jedne prilike zbog trovanja zeludca dosao sam u jednu nasu državnu bolnicu (ime i mesto nije bitno) jer to ništa ne menja, – jer u svim bolnicama u Srbiji je isti način prijema i isti stampedo pacijenata.

Usao sam u bolnicu i pokusao da se snadem da nadem mesto gde se vrsi prijem pacijenata. Nisam znao na koja vrata da udem a nisam mogao da bilo koga pitam. Gde sam god pokusao na ulazu kroz neka vrata da pitam, svi su imali brze pitanje od mene: stA HOćeš COVECE, IZLAZI VANI!

Nivo kulture na nuli a zovu se zdravstveni radnici!

Prilikom takvih otvaranja vrata, dogadao se je stampedo onih koji su takode cekali u hodnicima i koji su takode želeli da udu na neka vrata.

Takav tretman prema pacijentima pretezno starim osobama i naravno najviše sirotinji, koja satima ceka bez ikakva reda i bez orijentacije je van svake organizovanosti i naravno postovanja prava bolesnih.

Kad sam nekako i nasao prijemno, naisao sam na brojne administrativne prepreke i neljubaznost osoblja. Kao da sam dosao u pritvorsku celiju, pocela su ispitivanja koja nemaju veze s namerom jednog pacijenta koji se previja od bolova.

Prvenstveno vam traže knjizicu, pruzaju vam neke formulare da popunjavate uz neljubaznost ko će to da plati i naredenje, popunite to i dodite ponovo.

Dakle, opet sve iznova, stampedo, guranje kroz masu i slusanje dobacivanje pacijenata. Umesto da je to sve organizovano i koordinirano od osoblja koje tamo radi, pacijenti su bili primorani da se sami organizuju i dovikuju, da pitaju ko je na redu itd.

Kad se sve to popuni ponovo se probijam do sestre koja ili ne cuje ili nešto zvace ili nema volje za zivotom ili razmišlja o necem trecem.

Kojoj je, da budemo iskreni, potrebnija batina da je neko izudara ili momentalni otkaz, nego to što radi.

Kad je trgnete iz tih dubokih snova, umesto da vas usluzi, odmah je u startu arogancija i protestovanje ili nije ovo dobro, trebali ste onako a ne ovako a da vam niko predhodno nije pomogao da vas nasavetuje šta treba da uradite ili kako da popunite tu kupus-administrativnu proceduru!.

I pored brojnih nepismenih pacijenata, nikoga to ne interesuje od bolnickog personala. Posle prijema kod sestre i regulisanja silne administracije, opet cekanje na red kod lekara. Dok cekate da udete kod lekara, niko vas ne pita da li ste hitan slučaj ili ne, vi morate da se raspitujete ko je još ispred vas i to može da traje satima.

Kad stignete na red ulazite kod lekara i kad zavrsite pregled, tek tada su jos vece zavrzlame. Ako još treba da date krv, morate da jurite prostoriju za koju niko nezna gde je. Cesto je vadenje krvi negde na nekom drugom spratu a možda i van ustanove u drugoj zgradi.

Na kraju recept kog ste dobili od lekara u kome je samo popunjen naziv leka, morate da nosite opet onoj zamišljenoj sestri da vam ona samo još upise ime i prezime i da stavi pecat, a to može opet da potraje satima!.

To famozno pecatiranje i popunjavanje imena i prezimena, lekar nije umeo da uradi ili mu je to zabaranjeno, a ne znam zašto bi bilo?

Kada sam trebao još samo tu „malu“ proceduricu da uradim, smucilo mi se i zbrisao sam glavom bez obzira, ijako sam bio obavio skoro ceo pregled, odmah sam otisao u jednu privatnu kliniku. Naisao sam na prijemno slično nesto u CH, i tamo je bilo 4-5 pacijenata koji su cekali na red. Odmah sam rekao šta je u pitanju, bez bilo kog komentara ili pitanja, daj knjizicu, ko placa, ili vase ime i prezime uveli su me preko reda i za 40 minuta sam zavrsio pregled i sledećih deset minuta sam cekao da poplacam i ja sam bio gotov.

Od lekara sam dobio recept, koji je bio popunjen, tako da nije bilo potrebno da ga neko naknadno još dopunjava.

Vadenje krvi i davanje urina obavio sam odmah kod lekara u susednoj prostoriji u roku od pet minuta i ponovo se vratio lekaru, bez da sam morao ponovo da idem u cekaonicu ili bilo gde drugde i da se ponovo vracam posle sat vremena. Zaista kao u Svajcarskoj.

Pitam se kako su privatnici mogli tako da regulisu pravila i da zavedu reda a državne ustanove nisu?

Pod koje Ministarstvo zdravlja podlezu ovi privatnici u Srbiji koji su mogli da uvedu reda u svojim ustanovama a državne nisu? Razlika u placanju u doticnoj bolnici i kod privatnika bila je za 1200din vise. Za tu sumu, da sam znao nikad ne bi otisao u državnu bolnicu, naravno i da neću vise nikad.

Nedavno sam pratio tv reportazu na RTS-Beograd i ne malo sam bio iznenaden i obradovao se vescu da je napokon zdravstvena ustanova Doma zdravlja Dr. Milutin Ivkovic u Knez Danilovoj u Beogradu uveo red u svoju ustanovu.

Vise nema potrebe, govorili su i cerekali se preko tv ekrana odabrani koji su se hvalisali, da se neće vise satima cekati na prijem kod lekara. Sve je to regulisano samo jednim telefonskim pozivom prilikom zakazivanja prijema kod lekara. Kao na Zapadu, govorili su ljudi u belom.!

Medjutim, to je bila prica samo za televiziju i za naivne gledaoce da to i poveruju. Prilikom dolaska na odmor namerno sam pozeleo da to i dozivim, nazvao sam ambulantu i zaista zakazao termin u 11h.

Dosao sam po zapadnom obicaju 15 minuta ranije.. U cekaonici je bilo toliko ljudi kao da sam stigao na pijacu a ne u zdravstvena ustanovu…

Za svaki slučaj sam se javio na salter i upitao za moj termin.

Mrzovoljna drugarica, koja verovatno nije ni doruckovala niti još rucala, odbrusila mi je onako po balkanski: idi tamo i cekaj na red.

Kakav red gospodo ovde ima dvadeset pacijenata, prigovorio sam, ja sam zakazao u 11h.. Pocela je da se cereka kao da sam usao u psihijatrijsku kliniku i dobaci: idi covece i cekaj, ako nećeš idi kuci…

Prisao sam pacijentima koji cekaju i upitao, imaju li i oni zakazano kao ja.. Neki su rekli da nemaju a neki da su zakazali u isto vreme kad i ja!

Pitam se kako može neko javno da obmanjuje narod, pogotovo odgovorni jedne zdravstvene ustanove? Gde je tu poslovnost, organizacija, etika i savest? Dakle sva ta silna sirotinja-pacijenti koji najviše to trpe, morace bez obzira na cene, kad tad da napuste te komplikovane kupus-ustanove.

U zemlji u kojoj ima vise bogatasa nego u Svajcarskoj a sirotinja na ivici egzistencije, država dakle još uvek ima preceg posla od zdravstva i ostalih narodnih potreba.

Šta još reci o svim i silnim cinovnicima koji doprinose atmosferi nemara, javasluka i neodgovornosti?

Ali, mislim da vise od mentaliteta pojedinaca takvoj atmosferi doprinosi cinjenica da se drustvo nije ništa promenilo, bez obzira na bilo kakav standard ili državno uredjenje u Srbiji!

Postovani g. Ministre, verovatno Vi nikad ovo pismo necete ni primiti. Ako ga nekim slučajem i primate, nemoj da potcenite ovo moje zapazanje.

Ja živim skoro 45 godina na Zapadu, tamo sam se i rodio a znam šta je kultura i usluga u zdravstvu. Ovamo kad izadete iz zdravstvene ustanove, ijako ste bolesni, ozdravicete zbog humanog ponasanja zdravstvenih radnika.

Ovo nije nikava ironija, to je istina. Nas narod pa i vlast je dapace humaniji od njihovog, ali nas narod je nedisciplinovan, nema radnih navika i nezna za red i kulturu.

U tome je razlika g. Ministre, nedisciplinovanim ljudima ne pomaze stap, nego udari po dzepu, tu ga najviše boli i to ga najcesce dovodi pameti.

Ко су масони ?

sebastian – Sep 11, 2000