Ја се заиста из дубине душе дивим онима који имају стомак да слушају „Пешчаник“ и читају Панчића
Преузето са: Нова Српска Политичка Мисао
Љубавни случај службеника ЛДП-а
Миодраг Зарковић
петак, 26. јун 2009.
Поносан сам на то што се не сећам да сам се икада сложио са нечим што сам прочитао на „Пешчанику“. Још сам поноснији на то што ми се ставови дијаметрално разликују од ставова Либерално-демократске партије. Могу ли онда да се радујем крају противприродног брака „Пешчаника“ и ЛДП? Смем ли да славим то што су „Пешчаник“, својеврсни спин-оф Б92, и ЛДП, својеврсни спин-оф ДС, повадили ратне секире и почели један другоме да соле памет како се бори за заједнички циљ? …
Стева Надрљански
петак, 26 јун 2009
Ја се заиста из дубине душе дивим онима који имају стомак да слушају „Пешчаник“ и читају Панчића. Читао сам то „Време“ откад су га направили, надао се изненађењима, али бадава – план и програм су чудо. Сећам се кад је покојни Стојан Церовић почео после бомбардовања да извија другачије тонове: на њега се сручила лавина правоверних читалаца које је изневерио само зато што је посумњао у оно што је сам пре тога некритички исповедао. Другачије мишљење у либералним медијима? Пустиће га само ако треба да га потом масакрирају, без могућности масакрираног да се одбрани. Било је неколико покушаја да симулирају оно за шта се залажу (нпр. Антонићев текст о мисионарској интелигенцији, Душан Ковачев поводом једног одвратног напада ad hominem), али све се то утапало у стихију унапред задатог мишљења. Једном сам се изненадио кад је тамо објављен текст о крсној слави, зачудо неутрално интониран; та је неутралност неке правоверне талибане „Времена“ толико наљутила да су у следећем броју морали да објаве неке коментаре невероватног степена примитивности (наравно, на рачун оних који држе славу). Хоћу рећи: не волим кад нема изненађења, кад је све по плану и програму. Има ли ту икаквог простора за слободу?
А дефинитивно сам престао изненађења да тражим кад су у Братунац на обележавање годишњице Орићевих злочина у том крају послали новинара задуженог иначе за спрдњу (не могу се сетити имена). Тад ми је дошло из дупета у главу да ту више нема шта да тражим, исто као ни на Томпсоновом концерту.
Узгред, није чудо што су се покавжили. Секташки менталитет који инсистира на сопственој праведности морао их је довести дотле да се међусобно такмиче у исправности. Кад би били на власти, истребљивали би се као комунисти.
Солон је атињанима саветовао да се не задужују претерано
Преузето са SerbianCafe.com (Дискусије)
Sunovrat neo-kapitalizma.
Trucko (sociolog)
20. jun 2009.
povratak marxiszmu?
…Prijee 20-tak godina padom Berlinskog zida , raspadom Sovjetske imperije i tranzicijom zemalja koje se tretirale kao „komunisticke” ka novom sistemu neo-kapitalizma ( opaska ! komunisticke države nikada nisu ni postojale a niti sistem koji bi se mogao okaratkerisati kao „komunisticki”, jer ako znamo bar osnove marxsizma , znamo da je komunizam zavrsni stadij razvoja besklasna drustva ,neka vrsta utopije slobodne zajednice ljudskih bica oslobodjenih privatna vlasnistva i potrebe za njim što se naravno nigdje ni priblizno nije ostvarilo) uz fanfare nastupilo nastupilo je novo doba na cijeloj planeti , nazvano; „globalizacija” te neo-liberalno vidjenje ekonomije dobilo je zamah , uz pojednostavljeno vidjenje ; „ kapitalizam je pobijedio !”, deregulacija trzista uz svjetsku razmijenu robe i novca koja je razbila sve državne barijere ( integritet i konkurenciju lokalnih ekonomija ?) te explozivni razvoj elektronskih komunikacija ( web, internet , mobilna telefonija ) i USA kao jedina preostala imperija te brz uspon novih ekonomskih divova ( Indija ,Kina , Brazil a u zadnjih 8 godina i probudjena Rusija ) navelo je na zakljucak da je doista dosao kraj „politicke” historije ( po Fukojami ) i da je planeta krenula u razdoblje properiteta
i sada ? naravno , ovih dana i laici primjecuju da je demagogija , snažna propaganda korporacijskih medija uz pranje mozga masovnom industrijom zabave za mase ( kablovske i satelitske TV , industrija video-igara , zatrpavanje inerneta spamom i komercijalnim smecem ) itekao izmanipulisala realne rezultate ovih promjena jer maske padaju !
proizvod „ pobjede neo-liberarne ekonomije” ili „kapitalizma” ima tragican rezultat u sveopstoj nesigurnosti ( egzistencijalnoj , ekonomskoj , moralnoj ?) propast srednje klase , neravomjerno bogacenje 1% populacije na planeti ( oko 1200 milijardera na planeti NOVA BURZOAZIJA ) te stalnim ratnim konfiktima i ratnim zaristima ,( raspad Jugoslavije , je takođe žrtva tih procesa ) sve veca policijsko-obavjestajna kontrola gradjana i u zemljama koje se smatraju „demokratskim” ( video-nadzorni sistemi na svakom cosku , uvodjenje bio-pasosa i ID kartica , snažno jacanje bezbjedonosnoga i vojnoga aparata , NATO koji je trebao biti dezintegrisan kao i Sovjetski savez , jer je i bio stvoren kao mjera ODBRANE od sovjeta , a danas je vojna sila OKUPACIJE i nametanja volje mocnih i jači je nego ikada !) sistem bez ikavih nacela koje bi se navodile po principima etike , morala , humanosti , suradnje i kooperacije među ljudima jer sa jedinom ;„ideologijom profita” i sistem je u raspadu
tehnoloski i lažni ekonomski razvoj nije pratio razvoj ljudske svijesti i novih ideja za rijesavanje problema sa kojima se suocavamo , zagadjenje , energetski resursi na izmaku , i dalje 2,5 milijarde siromasnih , nacionalni i međureligijski konflikti koje se ticu sviju nas , jer nema sklonista , nema države ( osim možda skandinavskih djelimicno , možda ?) koje ovi procesi raspada neće teško pogoditi
povratak marxstistickoj ideji ? i stvaranje prostora za nove ideje ili samo borba za opstanak bez ikave idejne vodilje ?simpozijum delirijum
Bio je i pravi i totalni krah berze u Americi 1929-te godine. Mnogi su počinili samoubistva, mnogi osiromašili ili bankrotirali preko noći, banke propale, država u rasulu. Samo su otišli stari bogataši, došli novi. I sve opet polako po starom. Sve i da se ponovi totalni krah berze kao onda… ništa se bitno promjeniti neće. Pa već je bilo jednom, imaju iskustva, mnogi znaju šta će i kako će, i kako će na kraju profitirati i postati novi bogatuni, ili ostati stari sa zlatom.
Gilbert (informaticar)
22. jun 2009
Sada je u stvari i pitanje da li se može objaviti ili možda nagovestiti propast kapitalizma. Postojalo je i ranije dosta ovakvih kriza i krahova.
Mišljenja su da neo-liberalni kapitalizam ne može vise opstati kao takav, već da će ga zameniti neka kombinacija državnog kapitalizma. Vlade razvijenih zemalja negiraju ovakav scenario i tvrde da su intervencionisticke mere privremenog karaktera.
Ja bih prihvatio tezu da je sistem propao usled prevelikih, neopravdanih rizika. Globalizacija ekonomije, a posebno bankarskog sistema imala je dodatni negativan efekat. Bankarski sistem se povezao na svetskom nivou, tako da su postojali ogromni bankarski sistemi koji su plasirali sredstva uz neopravdan rizik. Postojanje tako velikog sistema omogućavao je da ovi rizici uglavnom ostanu neprimeceni, ali je upravo zbog toga i doslo do velike eksplozije. Da su banke bile manje i da su pucale pojedinacno stvar bi bila mnogo ociglednija i manjeg intenziteta. Svemu su kumovali i takozvani eksperti koji su uveravali u stalan rast, dok je stvar isla u pravcu gde je danas. Sa druge strane nemojmo zaboraviti i uticaj stanovnistva koje je konstantno trosilo vise nego sto je moglo realno da se zaradi. Naravno, bez kreditne politike kakva je bila to ne bi bilo izvodljivo.
Mnogo se toga baziralo na ocekivanjima. A ocekivanja nose rizike. Još i ako su neopravdana… Sredstva su takođe sve vise plasirana u spekulacije a manje u realni sektor.
Iako ima nagovestaja (naročito u Evropi) da će se preci na nekakav „humani kapitalizam” ja se plasim da će se stvar nastaviti po starom, posle čega možemo ocekivati još veću krizu.
Dobro si pomenuo da su tu i bezbednosni izazovi. Ja bih rekao da cela situacija izaziva i veliko nepoverenje gradjana sa kojima će vlade razvijenih zemalja morati da se nose u narednom periodu.
Konzumerizam je poseban problem i ne znam kako bi se tu moglo uticati na ljude da ne vezuju svoju sreću u zivotu pretezno za to koliko mogu da potrose. Mislim da se ta stvar mora resavati individualno, kroz pronalazenje drugih izvora zadovoljstva svakog pojedinca i razvijanju same svesti o tome koliko zaista možemo trositi na globalnom nivou (ovo je već možda i prilično istroseno). U svakom slučaju neki kolaps, mnogo veci od ovoga, oduzeo bi nam mogućnost da trosimo kao sada.
Uvek će ostati pitanje da li je marksizam zaista ono sto je u praksi pokusano da se sprovede u komunistickim zemljama. Onda je i u pitanju da li marksizmu treba dati drugu sansu sadrzano i pitanje – da li je to druga ili prva (prava) sansa? Razmišljao sam o Marksu i vremenu u kome je živeo, kao i kako je živeo. Iznedrio je jednu humanisticku teoriju i insistirao je da se ona mora sprovesti u praksi. Ali i on je sam živeo na ivici egzistencije. Nije imao čak dovoljno da prehrani porodicu. Koliko se i to njegovo stanje projektovalo na to da svet u tom momentu vidi na taj način – Otudjenje coveka od coveka, otudjenje coveka od samog sebe, obezvredjenost ljudskog sveta…
Moje je mišljenje da možda određeni elementi anarhizma imaju veću sansu da stupe na scenu u ovom momentu kao jedna alternativna opcija.
Treba pratiti i kako će se razvijati narodni, levicarski rezimi u Latinskoj Americi.
Trucko (sociolog)
22. jun 2009. u 20.58
Gillbert..no coment.
da,
1929 godine i toga crnoga utorka ( ako se ne varam ) USA berza jeste krahirala , kao i cjelokupna svjetska ekonomija , i šta se desilo u hiperinlacijskoj njemackoj toga vremena ? 1933 pojavio se hitler ! u Sovjetskom savezu je bio staljin i znamo šta je bilo poslije; svjetski rat !
No-1 22. jun 2009.
..Dal’ sam u pravu…?
Bit ćemo „opredeljeni” i „razvrstani” ( rasno, religiozno ,nacionalno i svakako ) sve dok ne skontamo da nas iste muke prate , svi mi , na planeti , i sistem nepravde i jeste ! jeste nepravedan. Prezivljavajuci uz MTV i kablovske televizije , jeftinu pivu i masovnu zabavu , internet spam , video igre bez buducnosti koje nas ubijaju u pojam
a vreme jeste za budjenje! jer ? sistem je propao!
Wakan 22. jun 2009.
Ovo je samo pokusaj da se uspostavi novo moderno robovlasnicko drustvo u kome će covek raditi za vodu i hleba i da odplati dazbine državi. Solon je atinjanima savetovao da se ne zaduzuju pretеrano jer na taj način, zbog nemogućnosti da otplate dugove, rizikuju da postanu robovi. Danasnja situacija je upravo to. Moderan covek je prezaduzen, samim tim pripada banci. Kao sto covek koristi volove koji će raditi za njega, tako i banke zajedno sa politicarima koriste narod. Od svog rada covek ima najmanju korist.
Model „upesnog coveka” je serviran bas zbog toga sto mnogo veću korist od njega imaju banka i država, dok model „neuspesnog coveka” je za one od kojih banka i država nemaju nikakvu korist, pa još mora i socijalku da im placaju, zamisli kakav bezobrazluk. zbog toga su u americi dosli do genijalnog rešenja i pune zatvore svakodnevno u kojima hteo ili ne moras da radis i placaju ih dva dolara na sat, cisto da ne bude dzabe i da mogu da kažu kako su zatvorenici placeni za svoj rad.
Trucko (sociolog)
22. jun 2009.
Na zalost, ja nisam primjetio da stanovnici Amerike usmjeravaju bijes tamo gdje treba. Za sada su zabrinuti samo cinjenicom kako će otplatiti basnoslovne kredite koje su podigli u doba „blagostanja” i da li će ostati bez posla…a ne razmišljaju o tome da ih država pljacka konstantno kroz zdravstvo, obrazovanje i da to traje godinama. Vjerujem da je potrebna kriza većih razmjera da shvate da problem kapitalistickog drustva danas nije cinjenica da ne možeš da platis dijetetu fakultet jer se raspala banka na Wall Street-u, nego da taj fakultet ne trebaš placati uopste.
Wakan 22. jun 2009.
Trucko, sve sam to rekao, samo ti to „na zalost nisi primjetio”
trucko (sociolog)
22. jun 2009.
hm,kako mislis da nisam?
Gilbert (informaticar)
23. jun 2009.
Solon je dobro savetovao ljude da se ne zaduzuju i taj savet vazi i danas. Ali njegov savet istovremeno znaci i da zaduzivanje zavisi prvenstveno od samih ljudi iz čega proizilazi da su oni sami krivi ako su se zaduzili i da će snositi i posledice toga.
Kao sto nacionalna ekonomija mora voditi racuna da racionalno trosi ono sto proizvodi, a da proizvodi ono sto je potrebno, tako i domaćinstvo mora trositi ono sa cime raspolaze, ne zaduzujuci se preko mere i napredujuci na realnim osnovama, a ne na nerealnim ocekivanjima.
U Americi ljudi koji su prezaduzeni mogu proglasiti bankrot. Kako će proćizavisi od države u kojoj žive i sudije, ali uglavnom sudija u tom slučaju ostavlja doticnom za hranu, stanovanje i odevanje, dok ostatak zarade ide poveriocima. To je u svakom slučaju jedan mali deo njegovog duga i tim takozvanim reprogramiranjem banke su na gubitku. To je opet posledica preterano rizicnih plasmana.
Drugi je slučaj sa hipotekarnim kreditima, kada ljudi ostaju bez kuce, ali kuce koja nije njihova. Opet je banka na steti jer od prodaje kuce, čija je cena visestruko pala, ne može da nadoknadi glavnicu.
Na kraju država krpi bankarski sistem i industriju koja je sa njim srasla da ne bi doslo do lancanog gubljenja radnih mesta.
I tu imamo efekat da su u stvari izgubili oni koji su se odgovorno ponasali. Oni koji nisu prekomerno trosili. Jer je iz zajednickog novca pokriveno nečije neodgovorno ponasanje.
Mislim da je stvar daleko od toga da smo na hlebu i vodi.
Slazem se, međutim, da postoji produbljeni jaz između razvijenih i nerazvijenih zemalja. To je možda i posledica toga sto su se zemlje zapada razvijale dugi niz godina i sticale bogatstvo koje i danas drže u vidu naprednih tehnologija. Siromasne ekonomije nemaju sansu u ovoj utakmici koju neo-liberali predstavljaju kao fer. Fer je isto toliko kao kada se takmice sportisti od kojih su jedni imali kompletne visinske pripreme, a drugi sedeli u zatvorenom prostoru. Male ekonomije su u ovoj neravnopravnoj situaciji prinudjene da se oslanjaju uglavnom na prirodna bogatstva, gde opet uglavnom bogati diktiraju uslove. Globalizacijom su stvorene i multinacionalne kompanije za koje granice državnih ekonomija uopste ne postoje. One su sada u stanju da diktiraju uslove siromasnim državama. Tako vlade razvijenih zemalja više ne moraju da se bave problemom bilateralnih odnosa, već prosipaju price u sirenju demokratije i ljudskih prava.
Americka kultura se i bazira na neprikosnovenom pravu privatne svojine. I na tome da zaradjeno pripada onome ko je i zaradio. Zato kod mnogih Amerikanaca i postoji otpor prema socijalnim programima, jer to vide kao uzimanje onoga sto je neko zaradio. Zdravstveni sistem je takođe baziran na ekonomskim osnovama. Tu i lezi problem jer je ovo oblast u kojoj mora vladati solidarnost. Jer, neko će zdravstvene usluge morati da koristi na dnevnoj osnovi, dok neko drugi neće posetiti doktora 20 godina. U tom slučaju njihov sistem dovodi do toga da onaj koji je duže bolestan bude finansijski ruiniran, a neretko i u nemogućnosti da plati lecenje.
U svakom slučaju treba skloniti ove koji su doveli do ove situacije i sto je još vaznije skloniti takvo razmišljanje.
Alternative jesu dobrodosle.
Kad smo već kod toga – ima li neko od vas neke alternativne ideje?
No-1 25. jun 2009.
Recimo, zašto je Yuga bila neophodna da se sprijeci izlaz komnistcke rusije na topla mora. kada vise nije imala svrhu postojanja, ta balkan socijalsticka tvorevina je samu sebe i unistila.
Mido (penzioner)
25. jun 2009.
Današnji mladi moraju znati i poznavati istoriju „kako bismo sačuvali ono što je postignuto, kako ne bismo postali žrtve revizionista bilo kojih boja.”
Да ли се ради о правима и слободама хомсексулаца или о политичким порукама у којима се инструменталзују хомсексуалци
Пренето са SerbianCafe.com (дискусије)
Демо хомосексуалаца у Москви**
maliperica1 (ing (pripravnik u GM))
16. maj 2009.
Хомсексуалци, висока политика и специјални психолошки рат.
У Москви је полиција разбила демонстрације хомосексуалаца који су искористили присуство медија поводом одржавања евровизијског концерта и направили НЕНАЈАВЉЕНЕ демонстрације. Док широм света падају цивилне жртве као снопље у милитаристичком империјалном подчињавању, главна пажња медија се усмерава на конструисану кампању за људска права хомосесксуалаца. У групи ухапшених политичких сексуалних екстремиста којима је егзебиционизам у јавности покретач сопствене сексуалности је и један УСА држављанин.
извор ди Цајт:
Moskauer Polizei nimmt Demonstranten fest
© ZEIT ONLINE, dpa 16.5.2009 – 12:20 Uhr
Vor dem Eurovision Song Contest hat die Polizei einen Protest von Homosexuellen aufgelöst – mindestens 20 Demonstranten wurden gewaltsam abgeführt
Die Polizeikulisse zum Eurovision Song Contest
© AFP
Teilweise im Würgegriff hat die Moskauer Polizei am Samstag mindestens 20 Demonstranten vor der staatlichen Lomonossow-Universität abgeführt. Auch ein US-Bürger wurde festgenommen. Die Demonstranten hatten bei der nicht genehmigten Kundgebung Plakate entrollt, auf denen sie forderten, die Menschenrechte für Schwule und Lesben einzuhalten. Augenzeugen berichteten, dass Polizisten der Spezialeinheit OMON die Demonstranten jagten und sie in Gefängniswagen sperrten
http://www.zeit.de/online/2009/21/moskau-proteste
***
Европски музички грандпри је пре свега омиљен код хомосексуалаца (исти извешатј АФП)
Der europäische Musik-Grand-Prix ist vor allem bei Homosexuellen beliebt
***
Једна млада лезбејска – Рускиња је изјавила срцепарајуће речи:
„Ми смо мирни људи и хоћемо само да живимо као сви други”
вероватно исто желе и сасвим мирни људи и младе девојке широм ратом захваћених делова под утицајем посебних интереса империјалне политике.
Хомосексуализам и политика су увек имали неку посебну специјалну везу. Сада је политички интерес не у правима хомосексуалаца, јер никога није стварно брига шта и са ким раде у својој интими …
Већ изношење те интиме у центар јавног интереса, као једини проблем људских права и слобода. Док се основна људска права у погледу минимума ФЕР процеса пред судовим и трибуналима своде на ПОЛИТИКАНТСКО ЈЕДНОУМЉЕ и подстицање расне, верске и националне мржње уз глорификацију и заштиту злочина и злоиннаца под патронатом финансијера и креатора неправде…
…са душевним тучаним поклопцем игнорише елементарна права на елементарну егзистецију, организују хајке на мањине и њихову духовну основу завичајног постојања и обичајне културе… нестају стотине хиљада у намештеним и лажима вођеним медијским и стварним ратовима…
..остаје да је једини проблем у наводно угроженим правама хомосексуалаца. Као да су права десетине милиона у истом контексту загарантована. Никакав случајни апсурд времена, већ подвала креатора јавног мишљења и замагљивање трагова суштинских интереса.
Марселина,
нема то безе са Русима, Србима, Енгелзима, Французима…
то има само везе са ЕФЕКТОМ, ништа друго до још један продукт фабрике идеја у креирању НОВОГ – НЕО ЛИБЕРАЛИЗМА тј. са парама, моћи и политиком.
То тако како сам те разумео дође да смо на трајном курсу тоталитарне емнаципације у сваком погледу.
ДЕМОНСТАРЦИЈА сексуланости као разлике у име освајања загажених људских права хомоскесуалаца. Колико је група потребно још створити које ће све редом указивати на своја згажена права.
додатак вести, сада се зна да је било око тридесет демонстраната на непријављеном ДЕМУ.
Изгледа је циљ и био медијски ефект и политичка позадина
цитат Шпигел:
Die Demonstranten, darunter der britische Aktivist Peter Tatchell, riefen Slogans wie: „Schwulenfeindlichkeit ist eine Schande für dieses Land!” und „Wir fordern gleiche Rechte!” Die Sicherheitskräfte hatten nach nur einer Minute damit begonnen, die Demonstranten zu ergreifen und in Busse zu zerren. Tatchell sprach gerade mit Journalisten, als ihn Polizisten wegrissen. „Das zeigt, dass das russische Volk nicht frei ist”, sagte er
http://www.spiegel.de/politik/ausland/0,1518,625279,00.html
краћи превод:
Демонстранти и међу љима БРИТАНСКИ активист Петер Тачел извикивали су слоган:
„мржња према хомосексуалцима је срамота за ову земљу” Сигурносне снаге су почеле једну минуту након тога да разбијају демонстрације. Тачел је у међувремену држао конференцију за ‘штампу док га полиција није ухапсила. рекао је:
„То је знак да Руски Народ још није СЛОБОДАН”!
Слобода Рускох Народа је изједначена са правом хомосексулаца да као врховни судија одреди меру слободе према својим посебним хомосексуалним интерсима и потребама…
Да ли се ради о правима и слободама хомсексулаца или о политичким порукама у којима се инструменталзују хомсексуалци је прво питање целе свестке кампање.
marselina
(student)16. мај 2009.
a u cemu je problem pripravnice da ljude ostavite na miru, neka žive kako im odgovara?
***
Ту се потпуно слажемо да је приватна сфера сваког човека у погледу његове сексуланости неприкосновена. БРАК остаје заједничка веза уређена законом између ЖЕНЕ и мушкарца. Да ли је обзиром на развој специфичне форме неолибералног уговарачког друштва потребна законска регулација ВЕЗЕ или ЗАЈЕДНИЦЕ хомосексуалних парова?
Ни ту не видим проблеме, овере се и нека живе свој живот. Али ту везу изједначити са БРАКОМ у име неке НЕОЛИБЕРАЛНЕ ЈЕДНАКОСТИ и укупног међусобног утицаја друштвених односа и промена, видим апсурдном.
То су две апсолутно различите ствари… итд…
Е, сада ако је овај ЏЕМС БОНД постао хомо, па се бави политиком у туђој земљи коју из медијског тарализма назива НЕСЛОБОДНОМ, онда је то сасвим друго питање.
Да ли је нека земља НЕСЛОБОДНА затои што има права да горња питања регулише по неким другим стандардима или су НОВИ СТАНДАРДИ измишљени да би неки увек били ретрогадни, заостали и примитивни.. је сасвим треће питање. У сваком случају тада се ради о класичној инструментализаицји заменом теза.
Формирање економско-политичке олигархије представља орочену смртну пресуду за било коју државу, одн. нацију
Преузето са SerbianCafe.com (дискусије)
Америчка олигархија урушава Америку и свет
Jocko4 (observer-analist)
19. jun 2009. u 18.36
Free Trade је резултат иницијативе/захтева моћног крупног капитала, о чему је већ говорио Pero, кандидат у трци за председничко место.
Он је још тада упозоравао гласаче у Америци на пораст незапослености због озакоњеног преношења производње у земље ‘Трећег Света’.
Чак и пре његових упозорења (током капмање) било је познато да финансијско-политичка олигархија (конкретно, Америке) има своје интересе, који немају ништа заједничко са нацијом (условно речено), као и да ту олигархију не интересује судбина Америке.
„Филозофија” Free Trade се кроз групу G7 (касније као фол +Русија) проширила на све земље те групе, тако да се и у њима синхронизовано спроводило мењање постојећих закона о пословању и и изношењу производних капацитета у земље у којима је радна снага јевтинија и радна права запослених слабије заштићена.
Паралелно са спровођењем Free Trade-a, сваке године су повећаване квоте за пријем усељеника и/или gastarbeiter-a из земаља ‘Трећег Света’ и некадашњег Источног Блока у Европи. Повећаним приливом досељеника и gastarbeiter-а одржаване су, па и обаране постојеће цене радне снаге у земљама-домаћинима.
Ни то није било случајно, а „објашњавано” је ‘слободним кретањем људи и добара’.
У ствари, оба процеса су имала исти циљ – рушење тековина организоване вишегодишње борбе радника за своја права и остваривање још већих профита на глобалном плану.
Да би најшире масе лакше прогутале горку пилулу спровођења и непрекидног јачања Free Trade-a, у Северној Америци је 1990-тих протурана теза да је наступило време преласка на тзв. ‘фине технологије’ и да престаје потреба за производњом других добара.
Таква полу-истина је у тим годинама заиста наилазила на добар пријем у маси необразованих и половично образованих Американаца и Канађана.
Први протести против планова G7 (или, рецимо 8) нису се појавили у Северној Америци, него у другим земљама, а ти протести су све више добијали интернационални карактер.
Обама је добро уочио да је за спас Америке неопходно да се у њу врати производња, повећа запосленост и повећа куповна моћ становништва, али је таква стратегија тешко остварљива.
Најпре би требало да се пониште неки од закона о слободном изношењу производних капацитета из Америке, затим да се промене клаузуле о опорезивању профита стечених производњом у иностранству и увозом робе у Америку.
Међутим, у садашњој ситуацији би такве мере биле више него мач са две оштрице.
С друге стране, оклевањем неће моћи да се заустави тренд даљег економског пропадања Америке.
Амерички Капитализам и друштво које такав систем формира не могу ни да имају другачију будућност.
MilojkoTheGreat,
Покушао сам да укажем на неке преломне моменте, који су значајни за неку дубљу анализу.
То нису једини узроци и очекујем да се јаве и други дискутанти, који би допринели разради питања која сам покренуо.
Напр., у Онтариу је влада одлучила да финансијски учествује у спашавању ГМ-а, а тракалица је у томе да ће наведених 2% да отплаћују грађани кроз повећану таксу у следећим годинама.
Дакле, крупна превара, јер грађани неће бити сувласници ГМ-а, тако да ће се опет неко други обогатити новцем трајно одузетим од њих.
Milojko i Kipe,
Формирање економско-политичке олигархије представља орочену смртну пресуду за било коју државу, одн. нацију.
Историја Америке је историја преврата – рат за ослобођење од колонијалне власти Енглеске није донео оно што је масама обећавано, већ је потом у више корака спроведена масивна, општа пљачка свих добара од стране већ тада познатих финансијских моћника. Народу је остављана само ситна приватна својина и пропагандно је одржавано лажно убеђење да је Америка земља слободних људи.
Илузија је да је Америка земља демократије, јер она то није већ око 150 – 200 година.
Најзначајнији и најрафиниранији корак у пљачки Америкеизведен је озакоњеним преносом контроле националне валуте ($) у руке приватних лица , Федерал Резерв. Тиме се и сама држава одрекла сопствених ингеренција и постала заточеник финансијски моћних породица и кланова. Они су дошли у позицију да диктирају привредни раст, или пад у тој земљи, а преко њене моћи да изазивају кризе и сукобе у целом свету, из којих су такође извлачили сопствену корист.
Америка је још од I С.Р.-а постала слон, кога су олигарси ухватили за сурлу и експлоатишу за своје интересе.
Кад тај слон буде малаксао, показаће му се стаза слонова која води на слоновско гробље.
Тамо су током историје већ завршиле неке земље-слонови.
За сада, олигарси истражују друге земље, које би требало да замене америчког слона.
Замена теза која се овде врло вешто примењује у ТВ прилозима је један од ПРАВИХ УЗРОКА наркоманске зависности и зависности уопште
Преузето са SerbianCafe (дискусије)
Још једном о Црној Реци**
maliperica1 (ing (pripravnik u GM))
28. maj 2009.
Ко стварно стоји иза ове кампање и врхунског медијског цинизма који прераста у посебну врсту правног и државног цинизма.
1. У Црној Реци по снимцима и свим изјавама НЕ ПОСТОЈИ ЗЛОСТАВЉАЊЕ.
Иза целе машинерије се управо на лицемеран начин и незнајући ништа о проблематици наркоманије перфидно замењују тезе и потура намера и жеља да се врши САДИСТИЧКО иживљавање над штићеницима.
Да ли је САДИЗАМ циљ овог пројекта или управо покушај да се од САДИЗМА укупног окружења, штићеници извуку из праве клопке социјалних укупних услова окружења које ствара зависност, биће једно од кључних правних питања.
Понављање и приказивање сцена насиља у свако доба дана 24 сата на јавним отвореним каналима је само један од правих УЗРОКА насиља и ништа мање један од узрока пута ка наркоманији.
2. Штићеници и чланових породица су СЛОБОДНОМ ВОЉОМ прихватили услове стационарне хоспитализације у манастиру. То значи да су слободном вољом, познавајући и живећи активно све време целокупну проблематику пристали на лечење, знајући и за метод 5 пута по туру након понављања прекршајних правила стационара. По гузи су добили СВОЈОМ ВОЉОМ и без ОТПОРА по унапред израженој СЛОБОДНОЈ ВОЉИ у правном смислу значења. Прекршајна правила су им била унапред позната и ради властитог интереса лечења су ДОБРОВОЉНО и СВОЈОМ СЛОБОДНОМ ВОЉОМ пристали на такве услове.
Грандиозни цинизам је подеметати манастиру у том смислу примену средстава која се као СКАНДАЛОЗНА и САДИСТИЧКА подмећу целом пројекту као првобитна намера целог пројекта. Замена теза која се овде врло вешто примењује у ТВ прилозима је један од ПРАВИХ УЗРОКА наркоманске зависности и зависности уопште.
***
Абергејб и Гванатанамо су неисптани случајеви ДРЖАВНЕ превентивне идеологије која тотруру без правне контроле примењује са циљем ЗАСТРАШИВАЊА у погледу било каквог ПРЕДПОСТАВЉЕНОГ отпора наметнутим укупним спољнополитичким интересима у име одбарне којих вредности?
Да ли је овде садистичко иживљавање директно примењено рачунајући на све социолошке и остале последице оваквог стварања нових савремених „ХУМАНИСТИЧКИХ ВРЕДНОСИ„ и какав утицај имају ова дешавања на питања етике и моралног сазревања младих људи уопште и посебно будућих наркоманских потенцијалних зависника?
***
Бокс меч или сам тренинг бокса као борилачке вештине предпоставља СЛОБОДНУ ВОЉУ ТАКМИЧАРА. Зашто се по истим правним мерилима не примени принцип забране борилачких спортова као тортуре и опасног у погледу телесних свих повреда?
Али, времена витешког спортског бокса су прошлост. Спорт је део бизниса и то јеедан од најзначајнијих делова психологије потрошачког менталитета који ствара посебне зависности.
Да ли су екстремне борилачке вештине такозвани реал фигхтинг предмет анализа ЗЛОУПОТРЕБЕ и САДИЗМА у којима треба укључити кавна тужилаштва широм света. Па нико није луд да то предложи ако се ради о СЛОБОДНОЈ ВОЉИ учесника.
***
Да ли је комерцијализација насиља у филму израз уметничког тренузтка духа времена или идеолошка компонента укупног новог светског поретка?
Да ли је комерцијализација садистичких иживљавања из свакодневног живота и оних социјалних последица мешавине НЕОЛИБЕРАЛНОГ и НЕОКОНЗЕРВАТИВНОГ система у новом духу времена стварни израз система вредности којима тежи свет?
***
Шта се стварно жели остварити начином отварања проблема наркоманије и посебно рада Црна Река?
Који су стварни циљеви оваквог цинизма у начину презентовања проблема?”
Laudan 28. maj 2009.
Perice.
Koliko ja znam,Ti nisi naivan covek.
Zar Ti mislis da će stampa da piše o slabostima politicara i njihovih pogubnih odluka?
Mnogo je vazniji neki tamo narkoman, nego recimo izgradnja nekog privrednog objekta ili hapsenje tajkuna koji odrase kozu tim citateljima zeljnih senzacijonalnih novosti.
T_I (Diskutant)
28. maj 2009.
Crna reka i hrišćanstvo :
maliperica1 (ing (pripravnik u GM))
28. maj 2009.
Оправдано је питање да ли постоји једна груба замена теза у целом представљању свих покренутих питања и зашто и коме такав преступ (иначе тако добро познат у савременом свету дезинформација и манипулација) одговара?
Превод молим, СТОП. на адресу добро необавештених новинара послати. СТОП хитно
http://www.mindcontrolforums.com/news/beast1.htm
ЉУБАВ – добра воља се спомиње и контексту негације садизма и бруталних метода насиља.
Љубав је генерално одредница дубине сваког религиозног учења. Љубав излази из као последица узрока свих узрока у онтолошком смислу разумевања религије.
Цркви, Православној Цркви у целини се овим путем и даље перфидно подмеће нихилистичка теза, да су методи секвенци примене силе ПРАВИ ОДРАЗ схватања љубави цркве. То је та перфидна манипулативна замена теза у овом случају и крајња и ЖЕЉЕНА али и инструментализована порука и циљ. ТО НИЈЕ ТАЧНО, ни у најопштијем смислу ни у конкретној злоупотреби и замени теза.
***
Да ли родитељи који се из било ког разлога суоче у периоду васпитања и одрастања детета треба да реагују када дете показује поновљену вољу да краде, да лаже и манипулише ради својих дечјих интереса и жеља… када дете покушава по сваку цену да у том смислу наметне СВОЈУ ЊЕМУ РАЗУМЉИВУ СЛОБОДНУ ВОЉУ?
Да ли је спречавање те воље израз САДИЗМА РОДИТЕЉА према детету и да ли је пацка по гузи одраз повреде дечјих права и САДИСТИЧКА ОСОБИНА родитеља?
Ко има у правној држави интереса да овакве појаве у културама санкционише као ПОВРЕДУ ПРАВА ДЕТЕТА укључујући и казнене одредбе против родитеља? Шта може бити прави циљ инструментализације ове проблематике „РОДИТЕЉСКОГ НАСИЉА и ЗЛОСТАВЉАЊА”?
Какве су стварне последице оваквог схватања либералних вредности који на једној страни масивно иду на кажњавање и санкционисање сваке врсте васпитања у супротстављању неприкосновеној вољи детета…
..и на другој страни чини могућим масовну индустријализацију различитих врста насиља у свакодневном животу?
Ако лаже коза не лаже рог,
ако лаже малиперица не лаже телевизија.
Оригинални снимак Милтона Фридмана, родоначелника економског модела који је циљни и некритички модел свих економских и друштвених теорија савременог света.
Отворено пропагаирање за слободу конзумирања дроге:
Dusko_28. maj 2009.
Reče mi jednom otac da čovek može da se obruka i pošto umre.
– Kako? – zaprepastih se ja.
– Može da prdne.
E, Milton Fridman je prdnuo posmrtno!
Sad se ceo svet našao u čudu kad se suočio sa posledicama Fridmanovog liberalističkog modela.
~~~~~~~
A što se glavne teme tiče, Perice, potpuno si u pravu!
Ja spadam u generaciju u čijem su vaspitanju batine odigrale neku ulogu. Ja sam, doduše, bio sposoban da odmah razumem u čemu sam pogrešio, tako da batine ne pomažu da se bolje razume, ali pomažu da se bolje UPAMTI. I posle svega, uveren sam da nisam imao boljih prijatelja od svojih roditelja.
Kada bi se analizirali LEGALNI postupci sa duševno bolesnim osobama (a zavisnici od droge su vrlo blizu toj kategoriji), videlo bi se da tu ima okrutnosti koje nadaleko nadmašuju „deset po turu”. Razlika je samo što je lekarska profesija za te slučajeve pažljivo izgradila pravne okvire, tako da je sve „po zakonu”.
maliperica1 (ing (pripravnik u GM))
28. maj 2009.
Шта је рекао а, шта није Милтон Фридман, идеолог нове економске мисли и друштва:
цитат:
„Ја сам тада навео два разлога против прохибиције, један је етички а, други је питање укупне корисности. Етички аргумент улази поставља следеће питање. Имамо ли ми права да одредимо, шта неко сам себи сме да чини? Већ је Џон Стјуарт Мил (погледај превод Петра 1. Карађорџевића на Српски језик) дошао до закључка, да једна влада не сме да присиљава људе ка њиховој срећи, али да влада има право да човека задржи да не прави штету другоме. Исто тако ја мислим да ми немамо права да једном човеку пропишемо да ли ће пити алкохол и колико. Али, ми имамо право да га ухапсимо и ставимо у затвор ако вожњом у пијаном стању угрожава друге људе. Исто тако се ово односи на дроге. Други аргумент је ефективност (мисли се на економску укупну ефективност). Чак ако је опште прихваћено мишљење, да неки од чланова друштва имају право друге ради њиховог добра да принуде за нечињење неких ствари, мора се ипак размислити о свим последицама таквог деловања. Начин на који хоћемо да задржимо људе од узимања дроге има ЈЕДАН ОГРОМНИ ПРИВРЕДНИ ПОДСИСТЕМ, криминал, корупцију и једну масу негативних ефеката за последице”
***
Последња реченица Фридмана је груба замена теза. Тржиште и производња дроге са свим својим последицама по друшво остала је нетакнута, чак и онда када су злоупотребе и везе између организованог криминала, тајних служби, политичких интереса иза нетранспарентних владиних послова почеле да излазе на површину. (Циљ оправдава средства). Са друге стране је управо овај велики сегмент сиве, криминалне економије веома интересантан као извор капитала и моћи чија вредност се процењује на једну трећину светског БНПа. Ко је стварни господар ових прихода и која је реална цена плаћена у име ДОГМАТИЗАЦИЈЕ СЛОБОДЕ на сваки порок у име рационалне догматизације АПСОЛУТНЕ СЛОБОДЕ и у каквом односу све ово стоји са реалним монополима без икакве законске и јавне контроле.
СЛУЧАЈНОСТ, нежељена последица у екстравагантном ексклузивном схватању апослутне слободе монопола. Психологизација слободе кроз замене теза између добра и зла, друштвено и појединачно корисног и штетног по принципу интереса имаоца монопола. – СЛУЧАЈНОСТ питања односа према пороцима са једне стране и колективног и појединалног пада одбрамбених механизама…
***
Дуле, ствари су спојене и нису случајне. Набацивање кривице кроз психологизације сасвим рационалним методама, баш како се чини у случају Црна Река није случајан и има много веће укупне последеице по начин формирања НОВЕ СВЕСТИ која у принципу престаје да се брани пред СИЛОВИТОМ МАШИНЕРИЈОМ злоупотребљене државе. Иза свега стоји један некритички модел свеоубхватног механизма монополистичке прерасподеле и протекционизма.
Криминализација целокупног друштва кроз систем недефинисаних лабилних односа. Самим тим слаби цепањем односа свака оправдана и смишљена одбрана или отпор. Медији овде у избору и начину презентације тема имају посебну улогу, наравно у име доброга по некритичким шаблонима моралног лицемерја у име морала како то вешто манипулише Фридман.
Patriota (Ekonomista)
29. мај 2009. у 01.48
E moj mali perica!
i ti si izgleda naseo na propagandu onog svestenika.
О наседању на пропаганду, о једном од релевантних узрочника настајања феномена дроге, светског тржишта дроге и стварању зависности у политичке сврхе у којима се између осталог конзумирање дроге третира као потпуно лично право на СЛОБОДУ ВОЉЕ И ИЗБОРА начина живота говори ИРАН КОНТРА АФЕРА у којој су иза активности ЦИА у поглду финасирања али и коришћења свих погодности дилерске мреже учествовали и председник УСА Реган и подпредседник тадашњи Буш сениор и делови ЦИА који су не само аферу у вези криминала и највише власти УСА направили већ и дугорочно користили за укупну политичку дестибализацију и изазивање ратова у различитим деловима света.
Заборављена изјава о доказаним везама у ИРАН КОНТРА АФЕРИ,
..Изјава УС сенатаора Daniel Inouye у сенаторском саслушању поводом Иран контра афере:
...„постоји једна влада у сенци са сопственим ваздушним снагама, сопственом морнарицом, својим механизмима за акумулисање новца, као и сопственим представама о спровођењу националних интереса СЛОБОДНО од сваке контроле и СЛОБОДНО од сваког закона”…
МРЕЖА ДРОГЕ укључујући и све последице је до данас директно везана за све речено у овој реченици једног АМЕРИЧКОГ СЕНАТОРА.
***
СЛОБОДНА ВОЉА води ГЛАДИЈАТОРЕ за одређену суму новца у сасвим различите ГЛАДИЈАТОРСКЕ АРЕНЕ које су потпуно легалне и стоје на високом месту позитивног медијског интереса, значи представљају облик општег и жељеног ДРУШТВЕНОГ укупног понашања и свести. Међу таквим глорификованим и у вредносном смислу високо поштованим представа,а није мали број са класичним сценама потпуног гажења елементарног људског достојанства и преко границе и правила самих креатора таквих гладијаторских представа.
И, ником ништа, на мала врата, па мало већа и тада у директној медијској поплави подржавају се овакви системи ради стварања НОВЕ УКУПНЕ друштвене и појединачне свести и система вредности.
***
Међутим, правно не можеш ништа таквим институцијама и таквом облику изражавања слободе мишљења, слободе окупљања и слободе реалног ОБЕШЧАШЋИВАЊА и тортура … па тако су методи укључујући и ПРАВНИ ОКВИР које је Дик Чеини пре неки дан БРАНИО под ултиматом највишег сигурносног интереса света и УСА … постали ОПШТЕ И КОЛЕКТИВНО ДОБРО у којем свако, баш свако може у ДУПЛИМ ПРАВНИМ СТАНДАРДИМА бити проглашен ЗЛОЧИНЦЕМ И САДИСТОМ … па и они који својом СЛОБОДНОМ ВОЉОМ пристану на облик стационарног третмана као у Црној Реци.
***
Познавајући пар трикова криминалних замена теза у играма са осећањима и моћи системна утицаја на ЈАВНО МЊЕЊЕ различитим дезинформацијама или полуистинама чини се више него оправданим питање,
КО СТВАРНО СТОЈИ у овом меијском линчу против Црне Реке а, све у погледу ширег реалног политичко – историјског савременог контекста укупне тајне и јавне политике према Балкану од стране ЦИА и последња три УСА председника којима је доказано ЈЕДНОСТРАНО уплитање и креирање целог процеса.
***
Али, то су неке друге велике ствари, сада назад на проблем ТОРТУРЕ и САДИЗМА у Црној Реци.
ТОГА НЕМА, ма колико прилози и приучени медијски експерти МЕЊАЛИ свесно или несвесно тезе САДИЗМА као основног циља овог пројекта НЕМА.
А, СЛОБОДНА ВОЉА родитеља и деце, породица и оболелих СЕ НЕ ПОШТУЈЕ.
Када је СЛОБОДНА ВОЉА стварно слободна у складу са законом и искреним и свеобухватним намерама система и ЦИВИЛИЗОВАНИХ ДРЖАВА да се супротставе проблему НАРКОМАНИЈЕ… стварно СЛОБОДНА…
по горњем филозофском релативизму Милтона Фридмана,
а, када је СКАНДАЛОЗНА и штетна по целу околину и системе вредности.
***
Значи драги мој пријатељу ПАТРИОТА, када млади се навлаче на зависност и дрогу, коју им обезбеђују њихове владе кроз нетранспарентне светске глобалне мреже, онда је све правно ОК и ствар је о СЛОБОДНОЈ ВОЉИ и праву употребе и глорификације НАСИЉА И ТОРТУРЕ…
а, када се исти обрате за последњу помоћ и по СВОЈОЈ СЛОБОДНОЈ ВОЉИ прихвате систем правила који у посебним случајевима се позивају на добровољних три по гузи, онда је реч о НАЈГРУБЉЕМ КРШЕЊУ СЛОБОДЕ и наших општих вредности. Како то да слободна воља појединца је само онда слободна када је у интересу НЕТРАНСПАРЕНТНИХ ПОСЛОВА шефова криминалних послова у тајности… ради ДЕМОКРАТИЈЕ И СЛОБОДЕ.
Свака ЗАМЕНА ТЕЗА је НАМЕРНА и није случајна као одговор и полемику на реалну утицај нетранспарентних државних тајних и осталих приватних система у оквиру и под плаштом државних и општих интереса.
citat:
http://www.gwu.edu/~nsarchiv/NSAEBB/NSAEBB210/index.htm
http://www.gwu.edu/%7Ensarchiv/nsa/publications/DOC_readers/icread/icread.html
Извор: SerbianCafe.com (дискусије)
Сродне теме:
- СТОП нарученом нарушавању угледа Црне Реке
- Дрога се нашем лудом народу уваљује као и цигарете и остало смеће
- Лако је бити глуп у шприцати се, тешко је бити нормалан и ићи свако јутро на посао на ринтање…
- Ако неко мисли да је довољно послати зависника у неку болницу, или купити најскупље лекове и то ће бити довољно – у великој је заблуди
- Наравно, медији истражују само када им неко одозго-намигне шта и када је време да се истражује
- Терапије које се заснивају на сувом одвикавању и скидању са физичке активности и немају неки успех
- Чини ми се да смо били бољи људи некад него сада, када смо напредно васпитани
- Тест косе показује све могуће дроге. И једне и друге тестове можете да наручите преко интернета
Наравно, медији истражују само када им неко одозго-намигне шта и када је време да се истражује
Родитељи наркомана подржавају батинање
Нашу децу драстичније муче на улици, а наша деца туку нас. Тако сви страдамо, кажу родитељи окупљени у центру у Црној Реци
Мирољуб Дугалић
[објављено: 23/05/2009]
krotka , 23/05/2009,
neka MUP objasni kako je ubijen slikar tapi. čulo se da su mu stavili kesu na glavu i da je čovek od torture preminuo u MUP-u 29.novembar.da li to uopšte sme da se kaže ili će i meni sutra doći na vrata sa kesom?ili novinaru koji pokrene istragu.i gde su’završila’sva nerazjašnjena ubistva i torture. naravno, mediji istražuju samo kada im neko odozgo-namigne šta i kada je vreme da se istražuje.
narkoman u porodici-to je pakao i oni koji nemaju to iskustvo, bolje da se ne petljaju ako ne mogu da daju efikasno rešenje. o ovome se znalo sve vreme, kako čujemo, ali zanimljiv je momenat kada je dozvoljeno da se govori.zašto baš sada? da se ne bi bavili’ bajdenovim testamentom’ duže od jednog dana, odgriženim radničkim prstom iz nemoći i zbog društvene nepravde, bombašem koji uleće u predsedništvo lud, dezorjentisan, nemoćan i napušten od društva i zbog toga opasan jer nema šta da izgubi sem života i tako označava većinsko nezadovoljstvo srbije.
nastavljam,država ne može da reši problem narkomana jer ni država ni tržište (kako su mu novoliberalni demokrate-vernici uzverovali) nisu svemoćni da reše sve ljudske probleme jer je ljudska vrsta starija i od države i od tržišta, lekarske ustanove su-neuspešne i narkomani se, neizlečeni vraćaju kući i u društvo da dalje uništavaju i sebe i sve oko sebe.
država hoće da se meša u vaspitavanje deteta a nisu sva deca-ljudi isti, zakoni bi trebalo da budu isti za sve, ali šta kada su mogućnosti, pa tako i specifični problemi različitih individua-različiti? šta sa različitima? šta sa razlikama? zar nije RAZLIKA osnova na kojoj počiva savremeni, postmoderni svet? ili je postmoderna ‘demokratska’paradigma samo opsena i još jedan propao istorijski pokus da razlike akademski-uočimo,da na njima zarađuju trgovci u fondovima i kancelarijema i savetima i komisijama,i nevladine organizacije, da se spiska novac na savetovanja,brošure i putovanja a da briga o razlikama ostane samo na papiru.rad sa razlikama je rad slobode a ljudskoj vrsti je sloboda-najveći teret.
sloboda je i podvrgnuti se odvikavanju od zavisnosti. pušenje, alkohol, kocka i ostale društveno prihvatljive bolesti su oblik neslobode koja proizilazi i iz genetike. na pojedincu je da prihvati ili ne-da se oslobodi bolesti ili da joj se prepusti. pošto je genetska predispozicija u pitanju-metode su krajnje invazivne (pandam sečenju, otvaranju, seciranju, odstranjivanju…).
Aco , 23/05/2009,
Ovde ima jako dobrih komentara. A dobro je i da se misljenja suceljavaju. Hvala Politici na tome. Ima li vece ljubavi od roditeljske. Moze li mi ijedan od licimera i onih koji su se sablaznili ovim odgovoriti na ovo pitanje? Razum je tako hladan i odmeren. Nema ljubavi niti se raduje necijem zivotu. Interesantno je to. Ultra levi fanatizam. Ivan: za tebe ima jedna besplatna a zove se: „vezi konja gde ti gazda kaze“. A da nisu to ona deca koja su prosle godine snimljena, prljava, vezana za krevete i torturisana u onom drzavnom centru za retardiranu decu???!!! Bas si me dobro podsetio. Hvala ti na komentaru. Tanja S. – briljantno. Krotka – takodje Bivsi narkomana – Isina. Policija batina te drogirase mnogo vise. Milane Colicu – Procenat izlecenih kod tvojih drzavnih strucnjaka je ispod 5%. Prime platu od drzave, odu kuci i boli ih uvo za narkomane. Ovi ovde zive 24 sata za to da ih iz te muke izbave. To je razlika. Abumilorade: Nemoj siriti fanatizam. On nikad nije bio dobar. Ludake po ludnicama vezuju I ponekad tuku. Zatvorenike koji krse red I disciplinu tuku I zatvaraju u samice. U svakom uredjenom sistemu postoji kazna za krsenje pravila. Mary Juana: Do vidjenja sa narkomanima u paklu. Ina Blair: Bolje da se sokiras sama sobom. Tvoji na zapadu umiru od droge isto kao I ovi nasi. Ne pomaze im ama bas niko ako nemaju 100.000 dolara da plate privatne sanatorijume. Crna Ruka: Sta mislis da premlatimo Druga Tita? Ili Ivana Stambolica? Ili druga Slobodana Milosevica? Ili bilo koga ko nam je formirao sistem u kome zivimo i odobrio DB-u Srbije da siri mrezu narko-dilara po Srbiji. Matija Soskic – Nisam cuo vecu glupost odavno. Pa milicija, dodje I odvede decu koja su maltretirala roditelje, osudi ih uslovno, pa Jovo nanovo. Lepo je rekao neko gore. Vi koji niste preziveli pakao narkomanije sa svojom decom, back-off. Aleksa: Nauci bar nesto o ustastvu pa se javi. Darko: Svedok sam smrti 4 mladih ljudi od 19 do 23 godine.
Извор: Политика Online (коментари корисника)
Сродне теме:
- СТОП нарученом нарушавању угледа Црне Реке
- Дрога се нашем лудом народу уваљује као и цигарете и остало смеће
- Лако је бити глуп у шприцати се, тешко је бити нормалан и ићи свако јутро на посао на ринтање…
- Ако неко мисли да је довољно послати зависника у неку болницу, или купити најскупље лекове и то ће бити довољно – у великој је заблуди
- Тест косе показује све могуће дроге. И једне и друге тестове можете да наручите преко интернета
- Терапије које се заснивају на сувом одвикавању и скидању са физичке активности и немају неки успех
- Чини ми се да смо били бољи људи некад него сада, када смо напредно васпитани
- Коме одговара пораст наркомана, а не одговара излечење наркомана
- Реч о Црној Реци, дроги и медијима**
Само у турбокапитализму може да се деси да фирма као Порше купи десетине пута већу компанију као што је Фолксваген
Добра вест за Порше – возаче**
maliperica1 (ing (pripravnik u GM))
23. maj 2009.
Многобројни љубитељи и возачи Поршеа могу да одахну. Порше још није банкротирао, а када ће не зна се. Јједно је сигурно, да као ТОП -менаџер слављени шеф концерна Wendelin Wiedeking је направио историју и ући ће у историју и књиге екомских враголија. Дуго је његов модел ишао напред и нико, баш нико се није питао како и зашто. Битка је почела када је мали Порше одлучио да преузме великог брата Фолксвагена. Годинама уназад траје ова битка око преузимања контроле од Поршеа над фолксвагеном и курс је сигурно растао у висине. Од вредности од око 26 евра по акцији проломио је у једном тренутку 500 евра и још мало. Игра је била провидна јер је било са сигурнишћу предпоставити да иза Поршеа и његовог шефа стоји још неко, ко стварно повезује пирамиду и финасира ову луду и непотребну трку, која је само један део укупне игре без граница врхунских ПОЛУБОГОВА апокалипсе.
Сада се ипак показује да цела конструкција са опцијама и дериватима почиње да показује тешке пукотине и да ће највероватније и Порше и Фолксваген ускоро добити НОВЕ ВЛАСНИКЕ. Са тиме је генијални Топменаџер „перфектно” одрадио свој посао, за кога стварно је прозаично питање. Па за ЊЕГОВЕ наравно.
Порше у финасијској кризи:
http://www.spiegel.de/wirtschaft/0,1518,626387,00.html
***
Извињавам се на квалификацоји, али стварно је ниво укупне интелигенције у целој овој заврзлами задњих десет година раван штићеницима из филма „лет изнад кукавичјег гњезда”.
Ради прецизности и поређења у задњих пет година:
најнижи кур Фолксвагена је био 30,71 а, највиши 945,00
http://boersen.manager-magazin.de/mmo/kurse_einzelkurs_uebersicht.htm?u=0&p=0&k=0&s=766400&l=276&b=9&n=Volk… n&chartzeit=10000
Постоји један шпиц пред критични тренутак престанка важности опција. У том шпицу је пропао један велики ФАРМА + систем – Меркле. Погрешна шпекулација и рачунање на пад курса акције довео је да се Меркле почетком Јануара бацио под воз.
поређења ради Даимлер – Мерцедес је у истом периоду од пет година имао мирнији сукоб са кризом и поред Крајслера који је био прескупа грешка:
највиши курс је достигао 77,76 евра, а најнижи 17,44.
***
Исто ће се десити широм света, све фирме ће објективно прећи под потпуну контролу централно управљане бакарско – финансијске „индустрије”.
Па онда нека неко још увек мисли да је криза, пред сам крај Бушове администрације била пука СЛУЧАЈНОСТ.
neimar
23. maj 2009.
Само у турбокапитализму може да се деси да фирма као Порше која је већину свог капитала стекла мућкама на берзи а не продајом аутомобила купи десетине пута већу компанију као што је фолксваген.
Био би то јединствен пример да жаба прогута змију али се жаба изгледа загрцнула.
А Срби би да се играју капитализма међу змијама.
ЦЦЦЦЦЦЦ
maliperica1 (ing (pripravnik u GM))
23. maj 2009.
Wendelin Wiedeking шеф Поршеа је само обавио свој задатак. Задатак му је био прост и једноставан у суштини, никаква велика мудрост.
Да ли је постојао договор иза целе ове приче је оправдано питање.
Са Поршеом пада највероватније и Фолксваген узгред буди речено, што је био циљ од почетка.
Извор: SerbianCafe.com (дискусије)
За реч деценије предлажем реч ТАЈКУН, а у ширем значењу се мисли на (не)успелу приватизацију
Реч деценије**
maliperica1 (ing)
11. maj 2009.
Прибилижава се једна бурна деценија крају. После деценије рата дошло је време бурних промена и НАЈРЕЧ и више од тога је ТАЈКУН.
Како и када су настали, како су постали и колико су допринели стању каквом јесте. Да ли су простор и време у коме се живело и гинуло продукт тајкунизације или су тајкуни само случајни продукт времена.
Ко су они и какав ће бити њихов утицај на будућност укупног друштва и развој односа у њему?
За реч деценије предлажем реч ТАЈКУН, а у ширем значењу се мисли на (не)успелу приватизацију.
из википедије:
Tajkun je:
Bogat i moćan poslovni čovek ili industrijalac; magnat
U prošlosti korišćen kao naziv za Japanskog Šoguna
Etimologija [uredi]
Reč tajkun je izvedena iz japanske reči taikun. Taikun (大君) je japanska reč kineskog porekla a bukvalno znači „Veliki gospodar/princ” ili „Vrhovni komandant”. U japanskom jeziku danas, ovo je arhaična reč, dok je u Edo periodu (period od 1600. do 1867. koji se smatra početkom ranog modernog Japana) ova reč korišćena kao titula kojom su se označavali visoki komandiri stranih vojnih sila, analogno japanskom šogunu. Modifikovana verzija ove reči javlja se u engleskom jeziku kao „tycoon”, a odnosi se na bogatog menadžera.
Reč je ušla u engleski jezik u 19. veku sa povratkom pomorskog komodora Metju Perija (Matthew Perry) iz Japana. On je 1854 pregovarao sa šogunom verujući da je on car. U stvari, šogun je i imao vlast u Japanu iako je to pravo formalno pripadalo caru.
Američkog predsednika Abrahama Linkolna su njegovi saradnici u šali oslovljavali sa „Tajkun”, odakle se ovaj izraz proširio u poslovnom svetu gde se koristi i danas.
Smatra se da u današnje vreme globalne ekonomije, pojedini poslovni lideri imaju više moći nego vođe država. Zato je etimološki prikladno da se takvi lideri nazivaju tajkunima. Pored naziva tajkun, za poslovne magnate ješ se koristi i izraz mogul.
PlaninskiVetar
11. maj 2009.
„Хуманитарни Рат” израз је надмашио Орвела.
dulebg (posmatrach)
11. maj 2009.
Мора прво да нам буде горе, да би нам после било боље !!!
neimar
11. maj 2009.
Спаса нам нема, пропасти не можемо.
maliperica1 (ing)
12. maj 2009.
PlaninskiVetar
11. мај 2009.
„Хуманитарни Рат” иѕраз је надмашио Орвела.
***
„ХУМАНИТАРНИ РАТ” је НАЈРЕЧ миленијума који се са њим у свом цинизму укупног стања односа завршио.
У дебатама у и око легла тајкуна – финансијске индустрије лете све теже речи. У погледу ткзв. пореских оаза које су објективно постала гњезда криминализације светске привреде и бруталне расподеле између политике, закона тј. беззакоња и света бизниса, луксембуршки премијер Јункер је изјавио:
цитат:
Auch gegen die britische Regierung erhob Juncker Vorwürfe. Dies locke „die größten Vermögen der Welt zielstrebig nach London”, wo sie „nur minimal besteuert” würden. Aber über dieses „Steuerparadies für Multimilliardäre” sprečhe niemand.
превод:
Такође против британске владе подигао је Јункер оптужбе. Британска влада намамљује „највећа богатства света циљно у Лондон”, где је само минимално оперозовано. О том „пореском рају” за мултимилијардере не прича нико.
Између ових процеса и економске све дубље кризе постоји директна веза која у домаћим приликама добија само површински изглед једног лошег плагијата.
Не ради се о дебатама љубоморе и зависти, већ о стратешком рушењу општих вредносних система и минимума економско – правне логике и потреба једног уређеног света и друштва.
Извор: SerbianCafe.com (дидкусије)
Херберт Спенсер: ИЗ СЛОБОДЕ У РОПСТВО.
Хербет Спенсер: ИЗ СЛОБОДЕ У РОПСТВО.
Извор: Српски Књижевни Гласник, књ. X
Целокупан текст: solaric.wordpress.com/herbert-spenser/
…
Колико су мало слутили они који су створили Француску Револуцију и највише радили на томе да се утврди нов систем управе, да ће готово први акт овог режима бити да им свима пооткида главе! Исто тако, како су се мало надали они који су саставилн американску Декларацију Независности и основали Републику да ће, после неколико поколења, законодавна власт пастн у руке политичким смутљивцима, да ће се у држави, уместо да се ради, само водити препирке између ловаца на државне службе, да ће се политички живот свуда искварити уљештвом једног туђег елемента који држи равнотежу између појединих партија, да ће обично бирачи, уместо самостално да суде, хиљадама гласати на биралишту по заповести својих „bosses„-a2, и да ће многи људи који су за поштовање морати да се повуку из јавног живота да би се спасли од увреда и клевета оних којима је политика занат!
Нимало нису боље предвиђали будућност ни они који су дали уставе разним другим државама у новом свету, где су безбројне револуције, показале толико пута да је то већ право чудо колики је контраст између резултата који су се очекивали од политичких система и резултата који су се добили.
…
Онога дана када се, пробе ради, одредило 30.000 ливара годишње на народно васпитање, прогласили би за будалу онога који би прорицао да ће се кроз педесет година, државним и општинским порезом, та сума попети на милион динара, или онога који би рекао да ће се, кад се отпочне помагати васпитање, одмах после стати тражити помоћ и за храну и одело, или да ће родитељи и деца, немајући ни једни ни други права да бирају хоће ли или неће, бити приморани, чак и мртви гладни, глобом или затвором, да слушају, и да примају оно што држава, с папском непогрешивошћу, зове васпитањем. Нико, велим, не би могао ни сањати да ће се из ове, на око тако невине клице, развити тако брзо овај тирански систем, и да ће му се тако кротко покоравати један народ који себе држи за слободна.
Тако је у социалном уређењу, као и у свему другом, промена неизбежна. Лудо би било помишљати да ће нове установе дуго задржати карактер који су им дали њихови основаоци. Брзо, или споро, оне ће се преобразити у друкчије установе но што су оне које су се желеле, тако друкчије да их више њихови проналазачи неће познати. Каква ће бити метаморфоза у овом случају који нас занима? Одговор који већ наговешћују горњи примери, и који се може оправдати разним аналогијама, очигледан је.
Главна одлика сваке организације која напредује, јесте увећање управнога апарата. Ако делови једне целине треба да раде заједно, мора бити механизама који ће управљати њиховим радом, и што је целина већа и сложенија, и што има више захтева а, отуда, и више посла, то и управни апарат мора бити већи, израђенији и снажнији. Непотребно је рећи да то исто важи и за индивпдуалне организме, и очнгледно је да ће исто тако бити и са социалнпм организмима. Осим управнога апарата који нам је већ сад потребан у нашем друштву, ради земаљске одбране и чувања јавног поретка и личне безбедности, у социалистичком режиму биће потребан и један управни апарат који ће свуда контролисати све гране продукције и поделе добара, и који ће свуда делити сваковрсне продукте, колико буде припало свакоме месту, свакој фабрици и свакој индивидуи. У нашој садањој добровољној задрузи, с њеним слободним уговорима и конкуренцијом, за продукцију и поделу добара није потребно никакво службено надгледање. Тражња и понуда, и свачија жеља да заради насушни хлеб, задовољавајући потребе својих ближњих, развиле су саме од себе овај чудновати систем по коме становници у великим варошима набављају свакога дана храну пред самим кућним вратима, или на стоваришту у оближњим дућанима, и могу на сваком кораку да купе најразноврснијих одела, и на сваком месту да узму кућа за становање, покућанства, горива, и чак разнолике душевне хране, почев од петпарачких листова који се разносе по вароши по цео дан, до читавих бујица романа и поучних књнга што се изобила продају по јевтину цену. И на сличан начин, у целој држави, продукција као и подела добара надгледа се тек колико је најпотребније, док се многе од безбројних животних намирница које су сваки дан потребие у сваком месту, купују и продају без удела икаквога другог фактора до тражења добити. Замислите сада да се овај добровољни индустријски режим, који ради сам од себе, замени режимом индустријске послушности, који ће јавни чиновници учинити обавезним. Замислите колика ће огромна администрација бити потребна за деобу свију намирница свима људима у свима државама, варошима и селима, што је сад посао трговаца! Замислите исто тако каква ће још већа администрација бити потребна да се брине за све оно што сад раде закупци, фабриканти, великопродавци; админпстрација ће имати поред разних врста месних надзорника, још и своје подцентре и главне центре, који су потребни да мноштво сваке робе поделе и упуте тамо где је нужна, и да је предаду на време. ..
… Додајте овамо администрације које већ постоје, пошту, телеграф и телефон, и најзад целокупну полицију и војску, на које се овај огромни консолидовани управни систем мора свуда наслањати. Замислите све то и онда се запитајте какав ће бити положај правих радника. Већ се сад наконтиненту, где су управне организације израђеније и принудније него код нас, стално чују тужбе противу тираније бирократије, противу надутости и суровости њених чланова. Колика ли ће тек надутост и суровост постати онда кад се буду контролисале не само оне радње грађанске које су највећма јавне, већ кад чиновници добију поред тога и много ширу власт, да се мешају у све свакодневне дужности свију грађана? Шта ће бити кад разне дивизије ове огромне чиновничке војске, удружене интересима који су заједнички свима чиновницима — интересима оних који управљају versus оних којима се управља — шта ће бити кад буду имале у рукама потребну власт да покоре несубординацију и да се покажу као „друштвени спасиоци“? Шта ће бити са правим радннцима, рударима, занатлијама и ткачима, кад они који заповедају и надгледају, подељени на класе што стоје једна више друге, стану, после неколико покољења, да се жене само из породица из своје класе, као што се радп и у садањим класама, и кад се тако начини читава поворка касти, све једних изнад других, и кад ове касте, имајући сву власт у рукама, буду удесиле друштвено стање како за њих буде најзгодније, и створе најзад нову аристократију, много израђенију и боље организовану од старе? Шта да ради поједини радник, ако је незадовољан што се с њим поступа овако или онако, ако мисли да му се не даје довољно продуката или да ради више него што је право тражити од њега, или ако хоће да живи независно, на своју руку? Ова незадовољна јединка у тој огромној машини мораће да приклони главу, или да остави посао. Најблажа казна за непослушност биће индустријско одлучење. А ако се створи, као што се намерава, међународна радна организација, одлучење од једне земље повући ће за собом одлучење и од свију других: — и тако ће индустријско одлучење значити исто што и стално немање рада.
Да ће ствари неизбежно ићи овим током, закључује се не само дедуктивно, не само индуктивно по оним искуствима из прошлости које сам малочас навео, не само аналогијом са сваковрсним организмима, већ и посматрајући догађаје који нам се сваки дан одигравају пред очима. Свако друштвено тело пример нам је да је истина да управни строј увек тежи да увећа своју власт. Историја сваког ученог друштва, или макар каквог друштва с другим циљем, показује како његова стална управа потпуно или делом одређује рад друштвени не наилазећи на велики отпор, чак и онда кад јој већина чланова не одобрава, пошто људи толико мрзе ма шта што изгледа као нека револуција да је обично то довољно да спречи опозицију. Исто је тако и с акционарским друштвима, например оним што имају у својим рукама железнице. Предлози друштвене управе обично се примају с мало или нимало дискусије, и ако се појави јача опозиција, одмах се угуши још у клици, пошто увек има знатно више пуномоћиика оних акционара који су увек уз постојећу управу. Само онда кад су злоупотребе преко мере велике, отпор акционара је довољно јак да промени управно особље. Није друкчије ни код друштава у којима су сами радници и која нарочито заступају њихове интересе, код радничких синдиката. И код њих управна акција постаје свемоћна. Чланови, чак и онда кад не одобравају управину политику, обично уступају пред ауторитетом оних које су сами изабрали. Како не могу да се одцепе а да се не заваде са својим друговима радницима и да често не изгубе сваку наду да ће опет наћи места, морају да попусте. На скорашњим конгре-сима видели смо како се већ, у општој организацији недавно основаних trades – unions-а2, чују тужбе противу „политичара који хоће да им се игра онако како онн свирају„, противу „bosses„а и „сталних чиновника“. Кад се ова надмоћност радничких управа види већ у сасвим младим друштвима где су људи који, у много случајева, смеју слободпо да устврде да су независни, колика ли ће тек бити у друштвима која постоје већ одавно, која су постала огромно велика и врло организована, и која, уместо да руководе само једним делом у животу јединке, управљају целим њеним животом?
Овде ће се одговорити: „Ми ћемо се обезбедити од тога. Сваки ће добити добро васпитање, и сви, будним оком гледајући да се власт не злоупотреби, моћи ће брзо спречити сваку злоупотребу.“ Овакве би наде вределе врло мало, чак и кад не бисмо поименце могли навести узроке који ће довести до разочарења; јер, у људским стварима, планови који највише обећавају, разбијају се о тешкоће за које нико није ни слутио да постоје. Али у овом случају, узроцп будућег неуспеха очигдедни су. Функцпонисање разних установа одређује се према карактеру људи, и мане у њиховим карактерима, неизбежно ће довести до резултата које смо горе назначили. Ми немамо у себи потребних својстава да спречимо развијање једне деспотске бирократије у новом друштвеном систему.
Да је потребно задржавати се на индиректним доказима, могло би се навести као леп пример за ово како се развијала такозвана либерална партија, — партија која је напустила своје првобитно схватање да је вођ само представник у јавности већ раније утврђене и одобрене политпке, и сад мисли да јој је дужност да прима политику какву јој вођ буде наметнуо, не тражећи од ње пристанак или чак и не дајући јој раније никаквих обавештења, — партија која у том степену нема у себи никаквих либералних осећања и идеја, да је више не вређа ни то што се ногама гази право личнога суда, и ако је оно основ либерализма, — партија која грди као отпаднике од либерализма све оне своје чланове који неће да уступе своју независност.
Али да оставимо на страну изобиље индиректних доказа да масе нису у стању да спрече развијање тиранског чиновничког сталежа, довољно ће бити да испитамо дпректне доказе које нам пружају баш оне класе међу којима су социалистичке идеје највећма раширене и које сматрају да имају нај-више користи да их шире, — радничке класе. Оне ће сачињавати велики део у социалистичкој организацији, и њене особине одређиваће природу саме организације. Какве су дакле њене особине, судећп по ономе како нам их показују организадије које су већ створене?
На место егоизма послодавалачких класа, и егоизма у конкуренцији, изгледа да ћемо имати алтруизам основан на узајамном помагању. Међутим, колико се досад показао тај алтруизам међу радницима? Шта да кажемо о оним одредбама што ограничавају број радннка у сваком занату, или о одредбама што не даду да ниже радничке класе постану више класе ? У оваквим прописима не виде се ни трагови оног алтруизма којим социа-лизам треба да буде проникнут. Напротив, види се како се гледа лична корист онако исто лакомо као што се гледа и код трговаца. Одатле је јасно да можемо закључити да ће, сем ако се људска природа изненада и на некакав готово чудноват начин не промени, гледање личних интереса утицати на рад свију класа што буду састављале социалистичко друштво.
…
Вредно је видети до какпх закључака могу да дођу људи кад престану да воде рачуна о простом принципу да је сваки слободан да ради на остварењу онога што је себи одредио као циљ у животу, и да га нпшта у томе не може задржати, сем ако , овим својим радом не смета раду других људи на остварењу њиховпх циљева. Пре једне генерације чули смо како се на сваком кораку проповеда „право на рад“, т. ј. право да се сваком нађе рада, а и сад има доста људи који мисле да је заједници дужност да дâ посла свима. Упоредите то с доктрином која је важила у Француској кад је монархијска власт била на свом врхунцу, и по којој је: „право на рад краљевско право које владалац може продавати и које поданици треба да купују„; контраст између овога и овога горњег је врло велики, али има један још већи. Данас гледамо како васкрсава стара деспотска доктрина, само с том разликом што су радничка друштва дошла на место краљева. Јер сад кад их има свуда, и кад сваки радник мора да плати одређену суму да би ушао у ово или оно друштво, ако не жели да иначе, као нечлан, не могадне нигде наћи себи посла, збиља се дошло дотле да је право на рад право радничких друштава, да га ова могу продавати, и да је сваки поједини радник приморан да га купује.
…
Поред ових насиља у једном правцу, имамо потчињеност у другом. Принудама удружених радника над онима који нису у радничким друштвима, потпуно одговара њихова покорност вођама. Да би победили у борби, они остављају своју личну слободу, свој лични суд, и нимало не мрзе диктаторе који им сами прописују законе. Свуда видимо таку субординацију да читаве војске радничке једнодушно остављају посао, или се враћају на рад, кад им само вође нареде. И не опиру се нимало кад им узимају штогод имају да би се помогли штрајкачи, било да одобравају или не одобравају њихов рад, већ, наиротив, киње и муче упорпе чланове свога удружења који неће ништа да прилажу.
Све ове карактерне црте показаће се и у свакој новој друштвеној организацији, и питање се онда само собом намеће: „Чему ће одвести њихов рад кад не буде више ничега што ће им сметати ?“ Јер се сад појединачне групе радничке налазе усред друштва делом пасивног, делом изрично противничког, и подложне су критици, прекорима независне штампе, и стоје под контролом закона, који чува полиција. И кад, у таквим околностпма, радничка друштва обично предузимају кораке који задиру у личну слободу, шта ће тек бити онда кад не буду више само растурени делови заједнице којима управљају појединачне управе, већ буду сачињавала целу заједницу којом ће руковати консолидован систем таквих управа? Кад чиновници од сваке руке, рачунајући ту и новинарски кадар, буду припадали управној организацнји, и кад управна организација у исто време буде доносила законе и примењивала их? Фанатичне присталице какве социалне теорије готове су на сваки, и крајњи, корак, да би остварили своје планове, исповедајући, као она некадања верска удружења, да циљ оправдава средства. И кад се буде створила једна општа социалистичка организација, онда огромно, разгранато, консолидовано тело оних који буду управљали њеним радом, вршећи, без икакве сметње, сваку принуду која им буде изгледала корисна по интересе система (а ови ће у практици постати њихови сопствени интереси), онда, кажем, ово огромно управно тело неће се нимало устезатп да прошири своју власт на цео живот раднички, док се најзад не створи једна званична олигархија, с разним степенима, што ће вршити већу и страшнију тиранију него што је свет икад досад видео. (нпр.нацистичка Национал-социјалистичка немачка радничка партија, оп. Соларић)
Нека ми се допусти да још једанпут разбијем један погрешан закључак. Свакп ко би из горњих размишљања извео да је садање стање ствари задовољавајуће, љуто би се преварио. Садање друштвено стање је прелазно стање, као што су била и прошла друштвена стања. Ја се надам и верујем да ће нам будућност донети друштвено стање које ће се разликовати од садашњега онолико исто колико се садашње разликује од прошлога с баронима у панцирима и неоружаним робовпма. У Социалној Статици, као и у Социолошким Студијама и у Политичким Институцијама, ја сам јасно нзнео своје жеље за организацијом која ће пре бити у стању да донесе општу срећу људима него ова садања. Ја сам због тога у опозицији социализму што сам уверен да ће он зауставити прогрес људски ка овом вишем стању, и да ће довести друго, ниже. Једино ће лагана промена људске природе, под дисциплином друштвеног живота, моћи да створи трајне и корисне промене..
Крупна је заблуда што се укоренила код готово свију партија, политичких пли социалннх, да се зло може поправитп непосредним и радикалним лековима: „Треба само да урадите ово, и зло ће бити отклоњено“; „Радите како сам ја предложпо, и невоље ће нестати“; „Кад се предузму ове мере, корупција ће неминовно ишчезнути“. Сви смо наилазили на људе који су, изречно или прећутно, оваквих мишљења. Међутим, она су сва неоснована. Могу се отклонити узроци који погоршавају зло;може се дати други вид злу, и може се — и то се дешава често — погоршати зло, баш кад се ради на томе да се отклони; али је немогућно ма шта што је налик на непосредпо лечење. У току хиљада и хиљада година човечанство је, умножавајући се, дошло из оног првобитног дивљег стања кад су се људи, којих је онда било мало, хранили дивљом храном, до овог цивилизованог стања кад се храна што је потребна да се одржи тако велики број људи може добити само непрекидним радом. Људска природа какву тражи овај последњи начин живота јако се разликује од природе какву је тражио онај први, и морало се вековима патити, док се није преобразило првашње стање и створило се друго. Свако људско уређење које више није у хармонији са постојећим околностима неминовно мора рамати; а уређење што смо га наследили од првобитних људи није у хармонији с околностима у којима живе данашњи људи. Одатле се јасно види да је немогућно створити наједанпут повољно друштвено стање. Људска природа која је напунила Европу мнлионима на-оружаних људи, жудних освојења и жедних освете — природа која гони „хришћанске“ народе да по целом свету иду у разбојничке војне, не водећи рачуна о правима урођеника, док десет хиљада свештенпка вере љубави посматрају одобравајући све то што се ради, — она природа што према слабијим расама прекорачује и онај првобитни закон „око за око, зуб за зуб“, и за један живот узима више живота, та природа, велим, не може ни на који начин послужитн као основ за једну хармоничну заједницу.
Корен сваког правилног друштвеног рада лежи у осећању правде, које тражи личну слободу и у исто време хоће да обезбеди другима такву слободу; а у овом тренутку тога осећања правде има врло мало.
Отуда је потребно наставити, и још за дуго времена, социалну дисциплину која захтева да сваки човек ради свој посао, поштујући као што је право слична права других људи да раде свој посао, и која, тражећи да сваки ужива све користи што му његов рад буде донео, тражи исто тако да нико не сваљује на туђа плећа непријатности што га у раду буду снашле, сем ако их ко од своје воље не хтедне да прими на себе. Отуда ми и држимо да сваки покушај да се скрене од ове дисциплине, не само да неће испасти за руком, већ ће довести горе зло него што је оно које се хтело да избегне.
И због тога се противу социализма треба борити не толико у интересу послодавалачких класа, већ још више у интересу радничких класа. Продукцијом се мора управљати на овај или онај начин, и оних који управљају, по самој природи ствари, мора увек бити мање него правих радника. У добровољној задрузи каку имамо данас, они који управљају, гледајући само своје личне интересе, узимају што могу већи део продуката, али им се, као што нам сваког дана показују успеси радничких удружења, стављају препреке у том њиховом раду да остваре своје егоистичне циљеве.
У прековољној задрузи каку би социализам морао да доведе, они који управљају гледали би с истим таквим егоизмом своје личне интересе, али им не би могао стајати на путу никакав удружен отпор слободних радника, и њихова власт, како јој више не би сметало, као сад, то што радници неће да раде друкчије но само под прописаним условима, показивала би се све већма, расла би и утврђивала се, док јој се најзад више не би могло противстати. И крајњи резултат свега тога, као што сам већ показао, било би друштво налик на оно у старој Перуанији — жалост је и говорити о њему — где је народ, који је био врло пажљиво подељен на групе од по десет, педесет, сто, пет стотина и хиљаду људи који су стајали под управом чиновника одговарајућих сте-пени, и били приковани зе своје срезове, контролисан и у свом приватном животу као и у свом раду, и морао да ради без икакве наде, једино за то да би исхрањивао управну организацију.
Херберт Спенсер.
(Превео с франиуског С. А. П.)
1 Радничких друштава.
2 Тако се у Америци зову политичари од јачег уплива.
Брисање националне културе је (НЕ)културна послједица неолиберализма, тј. екстремне економске деснице
Коментар преузет са НСПМ
Наука о држави (по Слободану Антонићу)
Бранислав Димитријевић
уторак, 12. мај 2009.
Nikola
среда, 13 мај 2009
Gospodine Dimitrijeviću, da li je možda i Naomi Klajn (Klein) ekstremna desničarka?
Postoji jedna sličnost između Bagdada i Beograda – i u jednom i u drugom, poslije dolaska DOSa ili NATOa, ne radi Narodni muzej. U stvari, mislim da je onaj u Bagdadu proradio, ali tek kad su hiljade kulturnih artefakata nestale kao da nikad nisu ni postojale. To Naomi Klajn pominje u svojoj knjizi “Šok doktrina’’, koja se bavi neoliberalnim posljedicama u društvima sa raznih kontinenata. Brisanje nacionalne kulture je (NE)kulturna posljedica neoliberalizma, to jest ekstremne ekonomske desnice koju vi predstavljate u oblasti kulture.
Vrijednosti zajednica nastalih viševjekovnom evolucijom jednostavno nisu neoliberalna šolja čaja, i moraju biti eliminisane. To je u Iraku urađeno sveopštom krađom nacionalnog blaga, a kod nas – kartonskim kutijama namijenjenim za kontejner. To je Vaša (NE)kulturna politika. Jer kritička svijest je istorijska svijest, reče Herbert Markuze (da nije i on ’’ekstremni desničar’’?) i ostade živ, a neoliberalizam ne voli ljude koji razmišljaju svojom glavom.
Neoliberalizam voli zatvorene Narodne muzeje i važne istorijske dokumente na smetlištu (istorije?).
Drugo što valja istaći je što se veliki kulturni dekontaminator poziva na film ’’Invasion of the Body snatchers’’ Abela Ferare, inače poznatog reditelja rimokatoličke vjeroispovjesti i predvodnika njujorškog konzervativnog filmskog talasa. Dimitrijević se poziva na desničarski film da bi dokazao da je Slobodan Antonić – desničar. Pa to je genijalno.
Ali mora se priznati da je najfascinantija stvar ipak ’’reforma’’ Crkve. Ja nisam tako genijalan kao gospodin Dimitrijević pa ne znam kako može da se reformiše vjerovanje da Bog – postoji? Mnogo mi to komplikovano. Možda jede krompiriće? Možda ne jede krompiriće. Možda je Bog – krompirić? Možda je krompirić tijelo Isusovo? Izgleda da to nećemo saznati do sljedećeg visokoumnog teksta sina Dragana, ovaj Dimitrijevića.
Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ? 
1 comment