КОРИСНОСТ УМЕТНИКА

КОРИСНОСТ УМЕТНИКА.1

ОГИСТ РОДЕН

I

У очи вернисажа, сретох Огиста Родена у Салону Националног Друштва. Пратила су га два његова ученика, који су и сами постали мајстори : изврсни вајар Бурдел, који je ове године изложио једног дивљачног Херкула који стрелама туче тице симфалског језера, Деспјеа, који моделише попрсја изредне финоће.

Сва тројица су се била зауставила пред једном приказом бога Пана, кога je Бурдел, у својој уметничкој фантазији, извајао сличнога Родену. Аутор тога дела извињавао се што je ставио два мала рога на чело свога учитеља. A Роден рече, смејући се:
Ви сте то морали учинити, јер сте представљали Пана. У осталом, и Микел-Анџело дао je сличне рогове своме Мојсеју. Они су ознаке свемоћи и свемудрости, и ja сам врло поласкан тиме што сте их и мени ставили.
Како je било подне, учитељ нас позва да ручамо у каквом оближњем ресторану.
Изађосмо. Били смо у авниу Јелисејских Поља.
Под младим оштрим лишћем кестенова, аутомобили и запрегнути екипажи клизили су у блиставом реду. То je било искрање париског луксуза у његовом најзрачнијем и најзаноснијем оквиру.
Где ћемо ручати ? упита Бурдел са смешном зебњом. У ресторанима овога краја обично служе момци у фраку, a то ja не могу да подносим : јер те особе ме плаше. Како ja мислим, требало би ићи негде где се скупљају кочијаши.
Тада Деспјо :
Одиста, тамо се боље једе но y раскошним ресторанима где су јела прекрштена. И то je тајна мисао Бурделова : јер тобожња скромност његова укуса није нешто друго до изешност и разумевање у јелу.
Помирљиви Роден даде се одвести код једнога малога гостионичара који се скривао у једној улици близу Јелисејских Поља. Ту изабрасмо један угодан кут, и поседасмо како нам се свидело.
Деспјо je веселе и задиркивачке ћуди. Он рече Бурделу, додајући му једно јело :
Служи се, Бурделе, и ако не заслужујеш да будеш рањен, јер ти си уметник, a то ће рећи некористан човек.
–   Ja ти опраштам ту дрскост, рече Будел, јер половином она пада и на тебе.
Свакако je пролазио кроз привремену кризу песимизма, jep додаде :
–  У осталом, нећу да ти   противречим.   Извесно  je да ми нисмо ни за шта.

Када се сетим мога оца, који je био каменорезац, ja себи велим: тај je радио посао потребан друштву. Он je спремао грађу којом су дизани станови људи. Ja га и сада видим доброг мог старца, како савесно сече своје камење, зими као и лети, у радионицама   под   ведрим   небом.   То je био силан радник, каквих нема више.

Али ja…, али ми, какву услугу ми чинимо нашим ближњима ? Ми смо пеливани, играчи на ужету, химеричне личности, ми занимамо публику по вашарима. Једва ако се и интересује за наше напоре. Мало људи je способно да их разуме. И ja не знам да ли смо и достојни људске благонаклоности, јер свет би врло лако могао бити без нас

II

A на то Роден :

–  Држим да наш Бурдел не верује ни у једну реч коју je казао. Што се мене тиче, ja мислим сасвим обратно оном што je он малочас рекао.   Ja мислим да су уметници   најкориснији људи.

A Бурдел, ударивши у смеј:

–  Љубав вашег заната заслепљује вас.

Ни најмање, јер мој суд оснива се на солидним разлозима које вам могу рећи.

–  Учитељу, ja јако желим да их сазнам.

–  Узмите   мало   овога   напитка   које нам   домаћин ове куће препоручује. То ће вам дати   боље расположење да ме саслушате.

И када нам je насуо да пијемо, рече:

–  Једна прва примедба. Je ли вам падало на ум да, у модерном друштву,   уметници,   хоћу да   речем:   прави уметници, јесу готово једини људи који свој занат раде са задовољством.

Извесно je, узвикну Бурдел, да je рад сва наша радост, сав наш живот…; али то значи само да…

Чекајте! Оно што највише оскудева нашим сувременицима, како ми изгледа, то je љубав према свом занимању. Они свој посао врше тек са одвратношћу. Они га преко колена и несавесно раде. Тако je од врха до дна друштвених степеница. Политичари на својим положајима гледају само на материјалне користи које могу из њих извући, и изгледа да више и не знају за задовољство које су осећали некадашњи државници вешто водећи послове своје земље.

Индустријалци, у место да одржавају   част своје марке, траже да зараде што више новаца, фалсификујући своје производе; радници, осећајући према својим послодавцима више или мање оправдано непријатељство, на врат на нос раде свој посао. Готово сви данашњи људи изгледа да гледају на рад као на страшну нужност, као на какав проклет кулук, док би требали да га сматрају као наш разлог опстанка и као нашу срећу.

Како изабрати доброг психотерапеута?

Psihoretapija

Iroquois (Harambasha) – 26. juli 2005.
Kada bismo sve ono sto nas svakodnevno (pa i duže) muci rekli nekome da li bi se bolje osecali ili bi nas opet to posle izvesnog vremena mucilo?

Da li su psihoterapije uspesne?
Kada su neuspesne i zašto?
Da li može neko da kaže nešto više o ovome?
Ima li neko savetovaliste ili psihoterapeut za mlade u Bg-u?
Da li preporucejete psihoterapiju uopste kao cin duhovnog sazrevanja ili vece obrazovanje, citanje tekstova sa interneta?

Hvala

Figaro1 – 26. juli 2005. u 20.01

Psihoterapija je odlicna stvar i može mnogo da pomogne.

Psihoterapije su uspesne u zavisnosti od toga ko ih vodi i kako ih ti prihvatis i prema njima se odnosis. Psihoterapija predstavlja rad na sebi a ne lecenje, i tu prvenstveno ti pomazes sam sebi uz pomoć strucnjaka. Dobijas gomilu zadataka, tipa da pišes dnevnik, da odgovaras na razna pitajna, da se suocavas sa cinjenicama.

Onda grupna psihoterapija, tj snaga grupe. Kada ti jedna osoba kaže nešto možeš da prihvatis a ne moras, međutim kada ti 10 osoba kaže isto , ukaze na isto to je onda ne salomiva cinjenica.

I upamti zavisi od strucnjaka.
Ali zavisi i od tebe. Ako sve prihvatis kako ti se kaže pod uslovom da je strucnjak dobar , uspeh ne može da izostane.

Italijanka20 (student) – 29. juli 2005.

Ne bih preporucila psiho-analizu nikome, jer to je već prevazidjena metoda. Najbolji lek je pozitivno razmišljanje. Preporucujem knjigu „Preziveti porodicu“ svakome ko ima neke psihicke smetnje. Ništa se ne dobija kopanjem po proslosti, znam iz iskustva. Isla sam privatno na psiho-analiticku psihoterapiju, ali sam zbog drugih stresova zavrsila na psihijatrijskoj klinici na VMA. Najbolje je razmišljati o buducnosti, a proslost ostaviti tamo gde se i nalazi.
POZDRAV

Lukrecija – 3. avgust 2005.
Psihoterapija može biti monolog sa bilo kime ukoliko si u stanju da samog sebe cujes. Mislim da je poenta upravo u tome, a ne u raznim zadacima koje dobijas od ‘strucnjaka’ (koji redovno ima otprilike isto problema kao i ti sam).

Lepota psihoterapije je cinjenici da si u stanju da se distanciras od unutrasnjeg sadrzaja onda kada ga izgovoris. Nije isto misliti nešto i to isto reci. Probaj i videces da sasvim, sasvim drugacije ZVUCI (izgovorena) misao.

Takođe, ono sto leci u terapiji je odnos terapeuta i ‘pacijenta’. To je otprilike redak, da ne kažem jedini, odnos u kome dobijas konstruktivnu kritiku bilo o kom problemu da se radi. To je odnos koji je uvek ‘za’ tebe, tog tebe koji donosi odluke kakve donosi.

Eh da, a što se tiče uloge strucnog terapeuta, ja bih ga svakako pre odabrala za svoje monologe nego nekog poznanika/nepoznanika, iz prostog razloga sto su oni istrenirani da postave prava pitanja. Uvek se uzasnem ljudi koji te povrsno ohrabruju onda kada bi prosto i jednostavno samo trebali da postave neko pitanje.

Esther – 8. avgust 2005.

Postoji previse predrasuda o psiho terapiji na našim prostorima. Jedan je primerak Italijanka. Ja bih ocekivala od osobe koja je imala problema sa nekim psiholoshim problemima (pretpostavljam iz teksta) da ima malo vise razumevanja o istim. Ili možda nisi se srela sa dobrim terapeutom.

Tvoj komentar da se svi problemi mogu rešiti ako osoba misli pozitivno je u najmanju ruku smesan i zalostan. Molim te objasni mi kako bi pozitivno razmiljanje moglo pomoći osobama sa akutnim psiholoskim poremecajima (kao napr depresija i sl) koji uz to imaju samoubilacke tendencije. Da li bi ti takve osobe poslala strucnjaku ili im rekla da misle u pozitivnom smislu i da će se sve rešiti samo od sebe ako procitaju neku self help knjigu. Ne želim da te uvredim ali to je takva glupost.

Osobe koje traže pomoć terapije često ne mogu da se nose sa problemima svakodnevnice i misle POZITIVNO o njima i zbog toga se često nalaze u bezizlaznim situacijama. Terapija im daje alate kako da se nose sa njima. Tačno je da u nekim slučajevima mi možemo sami sebi to da omogućimo ali šta raditi kad mi nismo dovoljni sami sebi a problemi se gomilaju?

Što se tiče potiskivanja problema u podvest, samo napred to je zdravo. Denial, denial, denial neki ljudi žive sa tim i ako je to uspesno za tebe za sada ne znači da će uvek biti. Nemoj me pogresno razumeti nisam ni ja za zivot u prosloti, ali treba se suociti sa svim tim sto nas tisti i onda zakljucati ta vrata našeg zivota.
Italijanka molim te nije mi bila namera da te uvrediti nicim, a možda sam zvucala grubo. Takt mi nikad nije bio jača strana.

Da odgovorim postavljacu topika. Ti ako smatras da imaš potrebu da sa nekim strucnim licem porazgovaras o sebi samo napred. To je za svaku pohvalu. Živeli bi u boljem svetu da je ljudi kao ti, koji znaju da im treba pomoć i koji nisu uplaseni da je traže.
Pozdrav.

Егоизам је колосалан; он надвисује свет

Ozbiljna tema

NO-1 03. decembar 2008.

…„Pitanje upućujem svima…

Kako iz ljudi izvući ono najbolje, najpozitivnije i najljudskije u njima…Kako…???”

zxcvb (na) 05. decembar 2008.

Nikako. Ono naljudskije kod njih već je na povrsini ,u vidu maske , persone . Unutar njih naći ćeš samo bezgranicnu zlobu koju je tkz. civilizacija u ranom detinjstvu vaspitanjem tj kaznama potisnula u nesvesno.

Ali sustinska priroda takvog demonskog bica ,kakvo je covek, ne može se tako lako potisnuti ,tako da kroz sve maske , lazne uljudnosti, laznog morala, licemerja i svih zabrana , izbija ono lice zlobe, zluradosti,zlonamernosti i egoizma.

„Egoizam je kolosalan; on nadvisuje svet. Jer kada bi svakome ponaosob bilo dato da bira između vlastitog unistenja i unistenja sveg ostalog sveta, ne moram da kažem na šta bi to izaslo kod vecine”.

Kako sam da bih bez opsirnosti izrazio snagu te antimoralne potencije, gledao da velicinu egoizma ocrtam jednim potezom i kako sam zbog toga tražio neku emfaticnu hiperbolu , najzad sam dosao do ove: mnogi ljudi bili bi u stanju da ubiju nekoga samo da bi njegovom mascu namazali cizme. No pri tome sam ipak ostao u sumnji da li je to zaista hiperbola„
citat Sopenhauer iz dela ”O temelju morala„

Dakle ljudi su demonska bica a svet, priroda i mizerija egzistencije koju poseduju upravo je prava i odgovarajuca objektivacija njihove sustine.

Naravno i Sopenhauer u svemu tome ipak vidi zracak prave moralnosti a koja je zasnovana na spoznaji iluzorne prirode pojavnog sveta , uvida u nedeljivo jedinstvo izvan svih objektivacija kao i na negaciji volje kao krajnjeg cilja. Ali taj zracak moralnosti je tako slab da se pojavljuje ovde onde u osecanjima sazaljenja i empatije kod malobrojnih individua na ovome svetu .

Upravo ti malobrojni su i jedina sansa da se metafizicka volja ,koja je osnova svih objektivacija, negira.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)