Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

„Из овог чланка сазнајемо колико се НИН срозао и колико је кренуо ка дну”

Posted in Србија, друштво, књижевност, медији by Соларић on јул 22, 2009

Преузето са блога БЕОГРАД БЕЗ АРХИТЕКТУРЕ

21. July 2009. by aktivista

Volim časopis NIN zbog jednog tradicionalističkog pristupa svakoj temi i zbog brige o nacionalnom identitetu u svakoj temi koju obradjuje. Volim NIN i što ga čitam dugi niz godina, i što ima prestižnu književnu nagradu, volim NIN i što ne traži kavgu sa ljudima koji ga čitaju i volim NIN što jedan od preostalih simbola nekadašnje Jugoslavije.

No u ovom listu (koji je nedavno privatizovan od strane veoma odvratne kuće iz nemačke RINGIER) počinju da se pojavljuju i ovakvi članci koji ne znam čemu služe. Primer je ovaj u kome saznajemo veliki broj detalja iz života omiljenog arhitekte na ovim prostorima i šire, čoveka na čijim delima su se obrazovali i uzdigli mnogi arhitekti iz celog sveta. Čak nije ni mala stvar kada imate i nekog njegovog učenika, i oni su postali prestižni arhitekti, iako samo njegovi učenici. Čovek je to koji je imao viziju kako da promeni svet u godinama koje su prethodile II Svetskom ratu i kasnije nakon rata, u vremenima obnove. Njegove teorije su imale uticaja na urbanizama tada mlade države Jugoslavije a već dobrano su uticale i na gradnju u Sovjetskom Savezu.

Saznati da je on bio ustvari mamin sin ne znači ništa. Znači samo da se list NIN srozao na nivo lista BLIC (koji je takodje u vlasništvu odurne kuće RINGIER) i da ima nameru valjda da otera stare čitaoce i da stvori novu publiku za svoje retardirane tekstove. Saznati da je za vreme rata očajnički tražio posao u višijevskom režimu takodje ne govori ništa o njemu. Danas arhitekti potežu dobrane veze da dobiju konkurse i slično i dosta srozavaju te iste konkurse. Arhitekte se danas šlihtaju i režimskim ljudima, ulaze u sisteme vlasti ne bi li nekako obezbedili sebi posao. Mogli bismo reći da je arhitekta uvek bio deo režima vlasti jer je to sasvim normalno. Objekti zahtevaju sredstva a sredstva su u rukama političara i to je to.

Iz ovog članka saznajemo koliko se NIN srozao i koliko je krenuo ka dnu. Inače već iz ovog broja lista vidimo da je zapostavio nacionalne interese i počinje da nam drvi o europskoj uniji kao nečeemu što nema alternativu. DOSADNO!

Dosadno je saznati neke intimne detalje poznatih ljudi koji sada više ne služe ničemu, jer je prošlo mnogo vremena i ne mogu da se brane preko novina. Ne mogu da odgovore i da tuže list, ne mogu u krajnjem slučaju ni nama da se obrate. Velika sramota za list NIN! Kakve li tek frustracije imaju beogradski arhitekti koji projektuju one staklenike ili robokap zgrade? Plaše li se i oni svojih mama i tata?

Advertisements

„Сам сам био у истом кругу лудила у ком су и даље већина Срба”

Posted in НСПМ, Србија, друштво, култура by Соларић on април 30, 2009

Како ти је име, Србине?

Зора Латиновић

петак, 24. април 2009.

(НИН, 23.04.2009)

Коментар преузет са: Нова Српска Политичка Мисао

брм, недеља, 26 април 2009

нација је искључиво везана за државу, тековина је демократског политичког система и значи просто СВИ ГРАЂАНИ ДРЖАВЕ – ДРЖАВЉАНИ…Према томе оно двоје што се љубе у бусу ПО НАЦИОНАЛНОСТИ СРБИ А ЕТНИЧКИ (народносно) РОМИ ИСПАДОШЕ ОБРАЗОВАНИЈИ И КОМПЕТЕНТНИЈИ ОД ГОТОВО ЦЕЛЕ САНУ…нација може да има идентитет колико га имају американци састављени од различитих народа (што Гојко Тешић илуструје својом причом из живота)…НАРОДИ ИМАЈУ КУЛТУРНИ ИДЕНТИТЕТ..појединац ако га изгуби постају део другог народа (што се десило са Далматинцима католицима) или само „члан“ нације своје државе, што се отприлике тренутно дешава са Црногорцима и Бошњацима са преспективом далматинског сценарија.

@Влад какве везе има то што си испричао у вези своје деце са питањем да ли Србин може да буде католик или муслиман као што је био СВО ВРЕМЕ ИСТОРИЈЕ СВЕ ДО ДРУГЕ ПОЛОВИНЕ 20 ВЕКА...управо коментатори са грчким именима су поставили суштинска питања, вероватно због веза са нормалним народом који не да својеи сам сам био у истом кругу лудила у ком су и даље већина Срба док нисам краће време живео у Грчкој и видео уживо шта би било кад би били оно што су били наши преци..

„Наш народ има ту несрећу да се у њему самом различито мисли o томе ко су и докле су Срби и шта је српско“

Posted in књижевност, повесница by Соларић on март 7, 2009

Дубровник и Срби

(„Оспорава се све српско“, НИН бр. 2834)

Како се из разговора са проф. Иванићем може закључити, он своје студенте учи да је дубровачка књижевност „крак хрватске књижевности“ па самим тим неспорна је и припадност Иве Војновића (а тиме и других дубровачких писаца, книжевних новина) хрватској књижевности.

Било би интересантно да проф. Иванић барем за себе да одговор ако га није дао на своје питање зашто је „српска књижевна историја стално уступала пред кроатоцентричним виђењима књижевне и културне ситуације у Хрватској…“И то доказивање, проф. Иванића, да је Иво Војновић Србин и да припада српској књижевноста (уз ограду да припада и хрватској књижевности), по свој прилици је усмерено ка самим Србима – јер Хрвати добро знају ко је Иво Војновић. Kao што знају ко је Тесла па се не труде више да докажу да је Хрват (захваљујући Теслиној присутности у српској свести).

Да парафразирам речи Ст. Новаковића да наш народ има ту несрећу да се у њему самом различито мисли o томе ко су и докле су Срби и шта је српско. Било би крајње занимљиво да се направи списак дубровачких писаца и да се за сваког каже како се изјашњавао, тј. на којем је језику писао – колико је њих користило српски, хрватски и колико њих је свој језик звало нашки или словински? Тада би се без сумње утврдило да од Хрвата ни трага ни гласа – не би никоме пало на памет да говори o неком „краку хрватске књижевности“.

Може се слободно рећи да се први пут неко бројније присуство Хрвата у Дубровнику бележи са уласком генерала Милутиновића и његовим хрватским војницима почетком XIX века. Од тада почиње претварање дела становништва Дубровника у Хрвате или како је то лепо дум Иван Стојановић рекао:

„Дакле, при смрти Дубровника, били су случајно присутни Хрвати (војници), али прави по племену Хрвати. Сада, послије толико и толико година дође вријеме да се укопа стари Дубровник, да му се плоча поврх лешине постави и добро заклачи. Опет је случај хтио да се то догоди пред присутнијем Хрватима, али не правијем по крви и по племену, него пред некијем нашинцима пречињеним у Хрвате.“

Зоран Петров, Осло, Норвешка

Извор; НИН (Одјеци),

5.5.2005

Полуистина је јача од ћутања o истини која се кобајаги подразумева

Posted in култура, повесница by Соларић on март 7, 2009

(Не)постојеће дилеме

(„Маргиналије o припадности“, НИН бр. 2834)

Од пре 150 година може се посматрати занимљив систем присвајања туђих вредности. Faggioni, деда Влаха Буковца, био је власник талијанског брода, скрасио се у Цавтату где се оженио локалном девојком, a његов син Српкињом католкињом – у оно доба Срби католици нису били забрањени – Маријом Перић, из којег брака се роди 1855. славни сликар српскокатоличког идентитета.

Да се то прикрије, извесни Божо Ловрић, редактор Буковчевих мемоара издатих у Загребу 1918. „и то латиницом“, како каже Марко Цар указујући да је сликар тражио да се књига изда на ћирилском писму, потпуно преради књигу да је аутор није могао препознати. Буковац, портретиста Обреновића, донесе рукопис у Београд и преда га СКЗ која га објави 1925. па тако скандал око фалсификовања његових мемоара избије на светлост дана.

И у Загребу и у Београду ствар буде заборављена: тамо принудно, у име даљих хрваћења – гле-дајмо шта се тамо ради са Николом Теслом и Ивом Андрићем – a овде, што би се рекло, Бог нас такве дао.
На другој крајности интелектуалних моћи НИН је свога читаоца даривао бисером. Kao што нам полулажне – полуистините енциклопедије из Загреба причају o Влаху Буковцу, Матвејевић – који се прошле деценије представљао као партизански борац од своје 13. године – износи нам неупоредива поређења o Нушићу, Поповићу, Радичевићу, Попи и не знам o коме још.

Оно што нам је на два полуступца рекао Матвејевић је додир светова и планета, кобајаги дијалог, a у ствари, поређење неупоредивог. Нуди јасан допринос даљем својатању. Опет је реч o мајсторству које наше наивно око не види: каже да је Андрић крштен као католик, тврди да су босански католици Хрвати уочи дана када ће, када буде слободе на Балкану, та тема бити проучавана са изненађујућим исходима.

Ипак, полуистина је јача од ћутања o истини која се кобајаги подразумева. Зна Матвејевић како је Андрићев отац ушао у Католичку цркву, ради аустријске државне службе, и лепо мери речи. Прави мајстор.

Зоран Крстановић, новинар, Нови Београд

Извор: НИН (Одјеци),

05.05.2005