„Србин, цар у Сремској Митровици је царевао Источном Римском Империјом”

StevaCar (the Tzar)

26. april 2009.

Srbin- rimski car u Sremskoj Mitrovici je carevao Istočnom Rimskom Imperijom. Licinije, o kojima ima mnogo zapisa da je baš Srbin, rođen u Zaječaru ili malo severnije, nisu utvrdili.

Oženio je polusestru Konstantina niškog..ali posle nekoliko godina ratovali su žestoko. Licinije se krio sa porodicom i riznicom u raškoj Srbici (Serdika, današnja Sofija)..ali prvo je proteran, a potom i pogubljen.

Priča o rimskim carevima-Srbima, koji ratuju međusobno

http://sr.wikipedia.org/wiki/Bellum_Cibalense

Srbin, car iz Sremske Mitrovice drži heraldički znak Srbije u rukama

On i Kostadin niški su zajedno doneli tzv„Milanski edikt” koji nije bio akt proglašenja nove religije za zvaničnu(hrišćanstvo) nego zakonski akt da se izvrši vraćanje otete imovine hrišćanima. Licinije i Kostadin su bili sveštenici Sunca..

Licinije kao Sol Invicta
na bronzanom novčiću iz Sirije (antiohije.gde će malo kasnije biti prva hrišćanska komuna i prvi sabor na kome se raspravlja da li da se svi hrišćani obrezuju ili samo jevresjki hrišćani)312 godine

Knjiga Relje Novakovića sa citatima i dokazima da je rimski car Licinije= S.R.B.I.N.

Relja-Novakovic-Srbin-Rimski-Car

Relja-Novakovic-Srbin-Rimski-Car

medianka 27. april 2009.

A sad bi trebalo da se malo pozabavimo s ovim, svuda su arheološki lokaliteti i uzdižu ih u glavni kadar, a niko ne priča o grobljima, logično je da su oni su tu živeli i tu umrli, trebalo bi da su tu negde sahranjeni. Zna li neko više o tome?

StevaCar (the Tzar)

27. april 2009.

Licinije je ubijen, ne znam gde je sahranjen.
Galerije, zemljak Licinijusa, obredno spaljen na brdu Magura (strmina) kod svoje palate u okolini Zaječara.

Ostalih 15?

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)

Сродне теме:

• Из рукописа Горњебрезничког
• Надомак Сремске Митровице био је зид, граница између Срба окупираних од Ромљана и слободних Срба-Сармата

Прилози:

Хроника: Живот деспота Стефана Лазаревића

„Историја о сербских царјех и краљех“, названа у науци Троношки летопис или Троношки родослов.

Врхобрезнички љетопис / родолсов

(кључне речи обојене by Соларић)

Проблем је једноставан, држава је проблем, људи који су све распродали, проћердали тај новац и задужили се…

Београд, Нови Сад и Ниш оазе у демографској пустињи

За свега три године брзина којом се смањује број становника наше земље утростручена је у односу на период 1991-2002, каже демограф др Владимир Никитовић

…

Колико је процес демографске диференцијације Србије на три урбана центра и изумируће реликте социјалистичке индустријализације узнапредовао, најбоље показује поређење између две демографске карте, које представљају промену броја становника по општинама Србије; једна у периоду 2002-2005. а друга у периоду 2002-2008. година.

Никитовић објашњава да прва карта показује да су готово све општине забележиле пад броја становника, осим оних које чине Београд, Нови Сад и Ниш, али и оних већински насељених албанском и бошњачком популацијом, које су лоциране на крајњем југу односно југозападу земље.

…

„Овакав развој демографске ситуације представља логичан одговор становништва на актуелну друштвено економску ситуацију у земљи, где становници у највиталнијем добу мигрирају ка преосталим економски активним центрима како би остварили личну егзистенцију. …

Н. Ковачевић

[објављено: 12/05/2009]

Zaharije Gligorijevic, 12/05/2009,

@Natalija , 12/05/2009, 16:18 Procitavski vas text i vase vidjenje uloge prethodnih rezima kao i delimicna kritika sadasnjeg uz pointiranje uloge nezavisnih organizacija dalo mi je bilo nadu da u Srbiji ima ljudi koji shvataju uzroke sadasnjih a mogu da predvide i buduca dogadjanja.

Medjutim procitavsi vas naredni text „– Mađari, Česi, Poljaci koji su naterani da žive u real socijalizmu budući da su imali pre toga građansku tradiciju prirodno sada su deo Evropske kulture.“ stekao sam sasvim drugu sliku o celom postu.

Zaista ne razumem vecinu vas koja konstanto prica o nekakvoj Evropskoj kulturi etc. O kojoj bre mi Evropskoj kutluri pricamo u Madjarskoj ako znamo da je ta zemlja isto kao i Srbija bankrotirala. Sta je to zapravo Evropska kultura. Iskreno iako imam vrlo visoko akademsko obrazovanje nikako nisam u stanju da shvatim ljude u Srbiji koji konstanto pricaju o tamo nekoj Evropskoj Kulturi ovih ili onih i o nama ka primitivicima.

Vi ste Natalija dobro poceli, rezimi su krivi i ovaj danasnji snosi vrlo veliku odgovornost za takvu situaciju. Da bi neko ziveo na selu mora da ima uslove. Uslov u prevodu znaci interes da se od svoga rada moze ziveti. Ljudi na selu podrugljivo su etiketirani “ seljaci“, njihove proizvode preprodaju preprodavci koji uzimaju profit deset puta veci od onoga sto seljaku moze da ostane.

Drzava otkupljuju psenicu od seljaka po “ nedefinisanim“ cenama, da bi mu prodala hleb po 10 puta vecoj ceni za isti ulozeni rad.

Problem je jednostavan, drzava je problem, ljudi koji su sve rasprodali, procerdali taj novac i zaduzili se ZA NAREDNIH OPET POKOLJENJA.

I onaj predratni poljоprivrednik sa najnizim obrazovanjem znao je da kada proda cacevinu i pozajmi novac njegova sloboda zavsena. Mozda bi vase politicare trebalo poslati na selo da bar prinudno 5 dana rade meseno. Bilo bi to korisno za sve.

Извор: Политика Online (коментари корисника)

И најбезазленије животне ствари стављају у оквире расног и верског питања

Шабанова удовица напушта Србију

Покојни супруг и ја живели смо мирно, не схватам зашто некоме сада толико сметамо само зато што смо Роми, каже Милица Бајрамовић

Т. Тодоровић

[објављено: 12/05/2009]

Мудрац , 12/05/2009,

Искрено сам задивљен како дежурне „космополите“ знају да је сав отпор мењању назива улице проистекао због расне нетрпељивости. Како то они знају? Да не читају можда мисли? Или је то само тренутно помодарство да се и најбезазленије животне ствари стављају у оквире расног и верског питања.

Тадић је отишао на сахрану Ш.Бајрамовића, претпостављам, по савету својих премудрих саветника, јер би то могло да позитивно утиче на његову слику према свету као преседника коме су сви једнаки (што би требало да буде тако). Од тада креће врзино коло. Како никоме није пало на памет да нпр. да некој улици име Томе Здравковића? По чему је он мање заслужан од Ш.Бајрамовића?

У Н.Саду је подигнут споменик Јаники Балашу, познатом вођи тамбурашких оркестара. Никоме нормалном није падало на памет да даје његово име некој улици. То није питање његовог порекла, већ само свођења ствари на праву меру. И, сад, Јаника Балаш има споменик, а једна Милева Марић (надам се да „космополите“ знају ко је она!?) само плакету на родној кући. Ко је сад ту луд?

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Из рукописа Горњебрезничког

Врхобрезнички родослов:

Родослов српских царева:

Живот деспота Стефана Лазаревића

Љетопис Царев Сербских

Сродне теме:

• „Србин, цар у Сремској Митровици је царевао Источном Римском Империјом”
• Kralj Lesandro veliki, od Sàrblji gospodar
• Надомак Сремске Митровице био је зид, граница између Срба окупираних од Ромљана и слободних Срба-Сармата
• Od kada su Sciptari na Balkanu?
• Carattere serviano della lingua antica Illirica
• Servia si parla la lingua Dalmata
• Stefan Nemanja has its origins from the Roman king Constantine I

Примедбе: кључне речи маркирао Соларић

уместо да се држимо нашега, нама слађе туђе

Nish

vocko – 3. maj 2005.

dobro jutro nislije i komsije!
kad bi samo mogli da vidite ono sto ja gledam iz dvorista.
pukla zvezda, razasula zrake (ko lubendinja kad se raspukne zrela pa poseje semenke) na sve strane, sve ozelenlo, grad zuji, bruji. dole, u centru već lici na kosnicu (pretpostavka). pitanje za vas, drugari, zašto volite ovu nasu palanku s dusom?

vocko – 4. maj 2005.

zbog letnjih subotnjih prepodneva.
zbog merakluka.
zbog dobrih ljudi.
zbog okolne prirode.
zbog ljubicastih brda.
zbog niske banje.
zbog dobrih komsija.
zbog mirisa lipa u nekim ulicama.
zbog spokojnog detinjstva.
zbog juznjackog temperamenta.
zbog leskovackih pljeski i bureka s jogurtom.
zbog stare srbije i galije i drine.
zbog toga sto je carski grad.
zbog kazandziskog sokaceta.
zbog caira i palilule i secermale.
zbog tvrdjave.
vocko – 10. maj 2005. u 15.21 (registrovani član)

savke, na zapadu kulturni ljudi izmenjaju svoje vizitkartice, vizitkartice svojih advokata i psihijatara, pa idu na grupne terapije, na vrelom jugu rade skakavci, pistolji, pesnice i ostalo. bez obzira na sve, draži mi je vreli jug nego hladni zapad ili još hladniji sever. a najdraza mi nasa palanka, varosica (sto bi reko golemi mile). ma volim je samo zato što je takva, sto postoji, a da ne postoji opet bi je mi izgradili.

nesrecnim slučajem izgore nam crkva, sagradismo novu, istu takvu, ako ne i lepsu. sve ćemo ponovo da uradimo, podignemo, sastavimo, dok je glave na ramenima i dok ta glava i srce vole svoje. to o cemu ti pišes još uvek je (fala bogu) mnogo retko, nego novine zude za takvim stvarima jer ih prodaju krv, znoj i suze. zato nigde i nenapisase naše novine o nasem coveku iz cikaga sto donese ponude za naše male genijalce i za crkvu. lenje su guzice ovi nasi novinari pa pišu samo ono sto će da privuce citaoce zeljne one tri stvari odozgore. ali, nema veze, volimo i njih. i oni su si nasi

vocko – 10. maj 2005.

ma živeo pulitzer!
if it bleeds, it leads, te mero mo kids! umesto da se držimo nasega, nama sladje tudje. (u tudjega tatka…). moj pokojni stanko vecito pricao da novinama ne treba verovati. isto i televiziji. pa vidis da zavadise pola sveta. cnn stvara ratove a velike novine stvaraju masovne ubice i child molestere. ne znam zašto onda novinice ko ove naše – malecne, male, i još manje televizijice zude da lice na oni djinovi. a ima da se piše, nije da nema, od nasi krajevi, lepi, pitomi, zeleni i ljubicasti, sicevacke klisure, davno zaboravljeni i unesreceni vinski podrumi koje nema koj da opsuje, a kamo li vina da pije, o napustena a prelepa sela, o naše reke i mostovi na istima, o drvenim cuprijicama, camdjimama, skeledjijama, vocnjacima, skolama, graji dece, prasnjavim letnjim ulicama, tihim letnjim popodnevima, parkovima sa decama i tatama i mamama i konjicima, vozicima, poslasticarama, sa trista vrsta sladoleda, hladnom bozom, kiselkastom limunadom, pa sto da ne, i pivom/tokajcem od one najbolje niksicanske vrste – daj jedno ledno niksicko da ..be oca ochinjega…o našim pijacama, deponijama koje vape za većim prostorom, kamenolomima, staklenicima, ranom vocu (o jagodama i Jagodama) i povrcu…

ma ima bre, savke, prelepih tema, ali mora da izmišljamo još bolju cocacolu – exclusivu nego ovi tvoji iz fabrike bluda, da budemo veci rimljani od samih rimljana, hoćemo da smo u skladu s vremenom, a kad ukapiramo da nam je vreme isteklo, kartica nam otkucana, krstenica pozutela, biće kasno.
zato si volim ovo naše sirotinjsko, malo, a vece i bogatije od najbogatije amerike, sarenolikije i sladje od najsarenije vasarske secerne vune. i bas me briga za if it bleeds…dosta toga. hoćemo i mi parce nečeg lepseg, da cepamo sladzu a ne gorchu, da pijemo bozu vazdan a ne kiselkastu limunadu. zato ne čitam crnu hroniku, zato me ne vata depresija, nego samo bes, pa pobesnim ko besnik kad mi se popnu na vr’ neke stvari sa negativiteti, pa mi dodje da explodiram ko hertz bonba i da onda sve pochnem iz početka. ja sam ko onaj strumf samo malo obrnut. volim da volim a ne obrnuto

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

,,Џо буди небо, а ја ћу птица, па ћу да летим по теби’’

Dzo Moler – Jul 23, 2004

Nedavno, ovde na internetu, na ovom elektronskom ćilim u, kojim
ponekad u časovima usamljenosti i dosade putujem , tražeći malo
druženja na neviđeno, nađoh je dnu gotovo zaboravljenu diskusiju o
Branku Miljkoviću i Desanki Maksimović. Sasvim spontano to me je
podsetilo na grad Niš, naše pesnike i jednu Nenu (Spomenku).

Nisam izdržao i moram da vam ispričam svoju priču iz tog grada, pa ak o ste
voljni da je čujete , nadam se da ćete imati malo strpljenja i vremena.
Nekada sam ispred spomenika Branku Miljkoviću i Niškog pozorišta često čekao jednu Nenu u koju sam tada bio ludo zaljubljen (bar sam tada tako mislio). Nena je vole la Branka Miljkovića i Desanku Maksimović, studirala je književnost a ja sam tražio nekog vraga pored Nišave, ni danas ne znam ni šta ni zašto.

Puno je vode proteklo Nišavom od tadaa mnogi pesnici, koje smo
znali i voleli, su se preselili na nebo, a mi smo nastavili da živimo
životima običnih smrtnik a, voleći se i mrzeći iz sve snage . Mene je
moj nemirni duh poslao na putovanja, lutanja i traženja svog cilja
daleko od obala Nišave .

Znam da su vremena poezije i poljubaca po parku Čair i Niškoj tvrđavi
odavno prošla, ali prijatna sećanja na to vreme nisu izbledela, a ova
pronađena diskusija o Branku i Desanki me ponovo podseća na to.
Trenutno se osećam kao da sam izgubljen na ovom ostrvu zvanom
Manhatan, između Hadsona i Ist Rivera, zato sećanja na dane koji
kao da me prate svojim divnim slikama, mirisima nostalgije i
pesmama koje smo voleli, pomažu…

Usamljenost na ovim prostorim a iza velik og okeana je bolest od k oje
se duša suši i umire , a sećanja i nostalgije su mali svetlucavi pojasevi
za spasavanje , plivaju okolo nas, i nude bar malo nade i osveženja
nama umornim i izgubljenim lutalicama.

Pesnicima nikada nisam zavideo što su uvek umeli lepo da primete i
duboko dožive sve ono što mi obične belosvetske skitnice nismo ni
sanjali da postoji. Zbog toga smo mi, za kaznu, morali da optrčimo
po sto krugova neke stare uspome ne koja nam priča o ostavljenoj
ljubavi u jednom od onih gradova koji su nas voleli, pre ne go što smo
se izgubili u pustim i sivim tundrama zapada.

Kažem , morali smo za kaznu da optrčimo toliko krugova sećanja oko tih divnih uspomena, koje tada nismo razumeli niti doživeli kako treba, da bismo sada, sećajući se toga, bolje saznavali šta smo imali a da tada to nismo
znali.

Upravo to je je dna od tih uspomena što me sada pomalo greje toplo i
rastužuje u ovoj noći koja dolazi daleko od Nišave i parka zvanog
Čair, u kome još uvek jedna žuta klupa stoji i postoji, i koju farbaju u
žuto sa vidno urezanim ,,Džo voli Nenu“. To nisu smeli ili nisu hte li da
izbrišu.
Verovatno da ona prolazi pored te klupe , možda i sedne za tren na
nju, i tada zagledana u bele i saosećajne breze ponovi one divne
Desankine stihove koje smo oboje voleli:

Ne nemoj mi prići
Volim izdaleka …

Pa eto ti Neno iz Niša, ,,voli izdaleka“, a mogli smo izbliza plava i
nežna moja, mogli smo drugačije da smo znali i da smo hteli, ili
ume li…ali jebiga, ja sam stari ljubavni ponavljač a ti kći prosvetnih
radnika, koja je volela poeziju i prozu i pahulje i Desankine i
Brankove stihove , i jednog Džoa čiji je brod i u luci stajao raširenih
jedara….
Bila je zima, sedeli smo u jednom restoranu u Rengenovoj ulici i pili
čaj sa rumom . Znao sam da imam dovoljno para za čajeve ali za rum
nisam bio siguran. Na to sam mislio dok sam gledao njene lepe plave
oči i držao je za ruku uvek toplu i nežnu i pokušavao iz petnih žila da
izgledam zaljubljen…..
Sa starog i olinjalog džuboksa Prisli me je podsećao ne zaboravnim
refrenom ,,sad ili nik ad“  šta tre ba da uradim , a ja sam kao najveći
idiot razmišljao da li ću imati para za rum i da li ima smisla ovu
prelepu maminu i tatinu ćerkicu voditi u onu moju sobicu u suterenu,
koja je mirisala na dunje i stare stvari…
Zatim smo šetali dok je padao gusti sneg da sam ga zauvek zapamtio.
– Džo budi nebo, a ja ću ptica, pa ću da letim po tebi – poče ona
nešto poetski, a ja je zagrlim i poljubim po prvi put.
– Džo budi nebo a ja ću ptica …
– Hoću – obećah …
– I nemoj nikad da me ostaviš.
– Kako može nebo nekog da ostavi? – rеkoh i poljubih je u oko plavo
i puno slutnje …
– Može Džo, može – ubedjivala me . Da li je to bila istopljena pahulja
ili suza ne znam , ali nisam o tome hteo da razmišljam . Ispod jedne
svetiljke dok je sneg vejao ljubio sam sav srećan tu Nenu čije su tople
usne mirisale na čaj i rum . Eto, to nikako nemogu da zaboravim , a
naizgled je to obična stvar.
Eto, rekoh ti je kao pricu, a kisa i dalje pada ovde u njujorku, al cujem sunce greje negde tamo u dale kom nisu……

Извор: SerbianCafe.com (Дискуије Књижевност)