Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Говорите и пишите српским речима а не енглеским позајмљеницама

Posted in Србија, култура, књижевност, медији, образовање by Соларић on 23 маја, 2009

Учити до краја образовања

Запуштеност српског језика у нас неизмењена је већ деценијама. Како сада ствари стоје, у вртићима се пре свихучи енглески језик. У основној школи, а поготово у средњој када сваки појединац треба да доврши своје језичко образовање, предност има књижевност. Ако се без формиране језичке културе стигне на факултет, онда је касно за било какве поправке. Нажалост, на свим факултетима обавезан је страни језик, најчешће енглески, српски се учи само на филолошком!

Лектор „Политике”

Градимир Аничић

[објављено: 08/03/2009]

Страхиња , 10/03/2009,

Био сам срећан када је пре две-три године почео са радом Језички савет и када је као резултат тог окупљања постојала барем на интернет издању рубрика ,,Језички прозор’’. Сећам се чланака професора Егона Фекете који је писао указујући на примере лошег писања у Политици. Колико ме сећање служи после око годину дана ,,Језички прозор’’ је укинут без иједне речи образложења, као да су разлози због којих је постао нестали. На несрећу српског народа то није био случај. Кроз језик неког народа се најбоље одсликава свеколико национално стање душе, промишљања о свету у коме се налази и утицајима из света са којим долази у додир.

Политика је прерасла дневне новине и разне часописе, и са преко века постојања постала је заштитни знак јавне речи у Србији. Ако вам је српски језик основно средство за рад, онда је недопустиво да читам многе чланке (поготову у делу економија) који да нису много мучни и трагични, били би урнебесно смешни. Крајње је време да се новинари и уредници вуку и за рукав ако то треба, да би нас поштедели њиховог ,,серблиша’’ и фрљања са изразима који ни на српском ни на енглеском не значе ништа. Речи као: експерт, борд, франшиза, бренд, менаџмент, билборд, стајлинг, фан, дисконт, бизнис, тендер, холдинг, медији, компанија, брокер, акциза, кластер, онлајн, сајт, фајл, софтвер, виртуелан… и много сличних из серблиша за мене су грозно смеће којим покондирене незналице покушавају да кажу нешто тобоже светско ново и недокучиво ,,што само они занју’’. То што се то ради без потребе јер на српском те речи не значе ништа, и да би се показала уображеност, нема везе, ми шамарамо по језику па шта буде. Ваљда би се онда понеко од новинара и уредника призвао свести. Ако нам је скупштина Србије мерило писмености и језикословља, зло нам се пише. Поред праве голготе којом је изложен говорни српски језик у скупштинској сали, посланицима не смета што код улазних врата не пише ни име државе Србије?!? Исто је и на згради владе?!? О осталим јавним гласилима боље да не говорим.

Не дозволите да се стандард квалитета српског језика којим се пише срозава, јер смо као народ довољно срозани и зарозани. Зашто је језички саветник Како треба писати, објављен као интерно издање само за Политику? Зар је то тајна или то може бити још једно од издања које би се могло делити или продавати. Корист би имала и Политика и српски народ. Ја сам предлагао да Политика уради и приручнике за пословну преписку, ту тек влада расуло и ради ко шта хоће и дохвати. Ако чекамо на установе које су за то најстручније, никад ништа нећемо ни дочекати. Осврните се само на цео век рада САНУ на описном српском речнику који још није прешао ни слово ,,О’’?!? Сетих се чланака Милана Мишића ,,Драги наши читаоци’’ од 8.2.09. Док он уредно шамара серблиш, ето народ све мање купује новине па као немојте да престанете да купујете наше новине…

Писање иза којег стоји добар новинарски рад: истраживање, анализе са подацима а не из ногавица, логични коментари, кључна и важна питања, добар, смисаон, богат, духовит, српски језик, нуђење производа информисања који излазе из оквира просте продаје дневних новина (видети шта и како раде друге новинске и информативне куће у свету као нпр продаја старих чланака, док је архива Политике на интернету нечитљива па је испао прави циркус) … то ће продавати ваше услуге и производе у будућности.

Маштам да могу преко пута зграде Политике да направим плакат на коме би огромним словима писало: Говорите и пишите српским речима а не енглеским позајмљеницама, битно је шта хоћете да саопштите и да ли ће вас сви разумети, не скривајте своје незнање покондиреношћу и речником пуним позајмљеница.

Волите, чувајте, негујте и богатите српски језик, јер он нема никог осим нас који га говоримо, пишемо и читамо. Наставите ли овако, олује ће нас развејати.

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Политичка књижевност сматра као део праве књижевности у ужем смислу

Posted in књижевност, медији, повесница, политика by Соларић on 23 маја, 2009

Српски Књижевни Гласник

Павле Поповић: АНТУН ФАБРИС.

Целокупан чланак: solaric.wordpress.com/antun-fabris/

… Једнога јутра, а баш у присуству Фабрисову, повео се, у кафани на Пилама, разговор међу неким млађим људима о томе који се све писци сматрају као прави писци, као они о којима књижевна критика води рачуна, јесу ли то, на иример, само песници и приповедачи или, сем њих, и други писци. Да би ствар извео на чисто и разговору дао конкретну основу, један од тих млађих људи запита: „па добро, је ли и Фабрис писац; да ли и он са својим политичким чланцима (који, у осталом. чине највећу н најглавнију партију његова писања) улази у оквир онога чиме се књижевна критика бави?“ Други од њих (Фабрис сам није учествовао у разговору), на којега је питање и било управљено, одговори: „све што има СТИЛА предмет је књижевне критике; ако у Фабрисовим политичким чланцима има стила, и ти чланци постају њен предмет, и Фабрис као такав писац спада у оне праве којима се књижевна критика бави“.

Тај други имао је право. Политичка књижевност одавна се, бар са својим главним представницима, сматра као део праве књижевности у ужем смислу. Мемоари Ришељеа и Наполеона, који имају много пасажа чисто политичког карактера, ту су да послуже томе као при-мер, а пре њих, и више од њпх ако хоћете, једно дело из класичнога света, познати „Коментари“ Цезарови. Тако и други, више политички писци у данашњем смислу Кастелар на пример. Кастелар је кад смо га поменули, баш пример оних политичких писаца који долазе до речитости, до јаких стилских пасажа, до необичног владања речју у свом писању. Што је он „по превасходству беседник, то ништа не смета да га ми овде и као пример за писца узимамо; ако је ипак потребно дати име једног чистог писца а политичара, који се сматра као добар стилист, и несумњиво спада у оне који су и књижевној критици драги, ми ћемо поменути оног непознатог аутора чувених „Јунијевих писама“, и његово име биће довољно као пример за нашу тврдњу. Политички писци, дакле, како они који пишу књиге, тако и они који пишу само чланке, могу се сматрати као писци књижевног интереса, јер могу доћи до момената кад је њихово писање и стилски лепо. Не само они, у осталом, него и многи писцп сличне врсте. „Свака јака и велика душа, каже Сент-Бев на једном месту, у моментима узбуђења и одушевљења, може владати речју, и било би врло чудно кад не би било тако“.

И Фабрис, према томе, може бити тако сматран, и он може, у свом политичком раду, бнти гледан не само као политичар него и као писац. То, за Фабриса посебно, може изгледати мало чудно на први поглед. У Фабрису се обично не гледа писац него политичар. Он је то, у осталом, и био првенствено. Њему је акција била главно а не писање. Што је год писао, писао је зато да тиме утиче на своје суграђане, на своју публику. У свакој политичкој ситуацији, при свакој политичкој појави, он је имао нешто да каже корисно, да да неко упутство, да покаже правац, да створи директиву, да определи акцију оних за које пише; н њему је то било гдавно. Сваким чланком скоро он је за тим ишао; сваки чланак извире из дате политичке ситуације и њу резимује; сваки чланак је само у речи сложена акција. И сад ми у тим чланцима гледамо писца! Јест, али је врло пријатно иза доброг политичара тражити доброг писца, испод лепе акције наћи и лепу реч.

Као писац, Фабрис је прост, јасан, концизан. У њега нема срачунате композиције, артистичког груписања ствари, спреманих ефеката, бујне реторике, полета, заноса, који плени и осваја на јуриш; у њега нема, можда ни једанпут, ни живописних елемената, који освежавају: У њега је све просто, голо. Идући за својом мишљу, он је гледао да само њу изрази, да јој да потребне јасности. Волео је уз то израз синтетичан, афористичну форму, максиму која обухвата сву мисао одједанпут, и то је можда једина више артистичка тежња коју је показао при писању. Иначе, старао се само да непосредно изрази мисао коју има, и то онако како је има. У том старању, он је увек и успевао да каже мисао како је осећа, и да тачно обележи своје расположење у датом тренутку. Како је мисао варирала према предмету, то је он у своме писању долазио до разних облика и особина изражавања. Сем јасности, он је показивао још и дискретност и обазривост нарочито у анализи, у дискутовању спорних или деликатних питања; затим је долазио каткад до јаког, жестоког тона; некад прелазио у хумор; некад, у иронију и сарказам; други пут, опет, кад му је мисао била специално драга, једна од основнпх његових, од оних које као да су с њим заједно срасле, он је у њих уносио и осећања своја, емоцију, топлоту, и долазио не ретко до праве речитости. А како је, опет, мисао код њега у току времена старила, упијала се у њ све више, постајала осећај његов, лепила се све јаче за песимизам његов и горчину који су га све више освајали, то и његово писање показује све те промене њене, рефлектује његову душу. Ко прочита све политичке чланке Фабрисове, редом, један по један, из године у годину, може пратити, степен по степен, како је мисао његова постајала све црња, како су се све сетнија расположења кристалисавала у њему. Његови члапци представљају и њега лично, бол његов који је сваким даном растао.

Ми ћемо сад прегледати те важније чланке, поли-тичке списе његове. Узгред буди речено, он међу својим политичким списима нема већих ствари, нема расправа ни књига. Једанпут је само мислио и на писање ових. Хтео је да напише овећи један есеј (и то баш за наш лист, за Српски Књижевни Гласник), „Српски покрет на Приморју“ како му је сам дао наслов, и хтео ту да изложи цео новији покрет, од 1880 на овамо, у пуној ширини и јасности, онако како је то потребно за ширу публику, која не познаје ствари из близа, и која није пратила догађаје редом како су се они јављали. На жалост, и специално на жалост овога листа, наш несуђени сарадник није тај есеј написао, нити какав други те врсте. Сва политичка књижевност његова остала је у оним кратким чланцима његовим, поглавито уводним, које је он писао у „Дубровнику“, од 1895, девет пуних година; и ми ћемо се на њима задржати, само мало наравно, и прегледати их по врстама у које се могу поделити.

Први и најглавнијп појам који о Фабрису имамо, то је да је он борац, јуначки бранилац српскога имена, одважан полемичар; прегледајмо зато најпре његове полемичне чланке,   тј. непосредно полемичне   (јер сви његови чланци имају полемичнога елемента), оне у којима он напада, протестује. У тим чланцима је мушко држање, лична одважност, жесток тон, јаке речи. Примера ради, наводим онај први, ако хоћете, којим је почео новинарску кариеру, из 1895, под насловом  ,.Il signor Сiarocchi lo dice, у којем је протестовао против полициске истраге над неким чиновницима,  и који је био примећен одмах, учинио сензацију шта више;  затим, оне о изборима општинским   од   1899 године;   или   онај   против општине, Срби Дубровчани и општина (1901, бр. 16), где Фабрис протестује против кажњавања млађих Срба због нереда на Гундулићевој пољани; или онај, опет против општине (1901, бр. 38), без наслова. који је можда више црн негошто би нам данас изгледало да је имао бити; постављењима, професорима, систему  у дубровачкој гимназији; или онај после изласка из тамнице, чланак куражан каквом се нико  не би надао после тога фамозног догађаја;   или оне о гимназиалној афери   (1903, бр. 3, 6, 8 и др.)  у којима је тражио да се она понова суди; или оне, многе,  о управи  у Босни и  Херцеговини, о којој није престајао писати, итд. …

Сродне теме:

Давно је већ речено да ако грађани стварају републику и република са своје стране доприноси да се стварају грађани

Posted in друштво, књижевност, медији, образовање by Соларић on 22 маја, 2009

Извор: Спрски Књижевни Гласник, бр. I

Целокупан чланак: solaric.wordpress.com/74331864/

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД.

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ.

ГРГУР МИЛОВАНОВНЋ: О слободној штампи у опште, in 8°, ХVII, 254, Београд, 1901.

Дело је г. Миловановића дакле знатна тековина за нашу правну књижевност.

Партнја у којој се говори о појму и важности слободне штампе, о њеном задатку н ограничењима којима она у ошпте подлежи или треба да подлежи, мало је колебљивија. С тога можда човеку по кадшто изгледа као да извесни закључци у потоњим деловима књиге нису у довољној хармонији са поставкама из овога дела. Тако на пример, писац је, као што се из читаве ове партије види, у начелу повољно расположен према штампи и брани слободу исказивања мисли ; али доцније, његова је брига у главном сконцентрисана на то да нађе начин да се спрече злоупотребе које штампа може починити. Услед таке тежње, која је сама по себи оправдана, он по кадшто, н. пр. у историјској партији свога дела, одобрава и мере којима се слобода исказивања мисли спутавала баш и у по неким легитимним манифестацијама својим.

У осталом, ову бригу о спречавању злоупотреба бринули су и сви теоричари н законодавци. Системи који су изналажени у жељи да се слобода исказивања мисли осигура, и у исто време да се злоупотребе спрече, многобројни су и разноврсни: прописивано је претходно одобрење за вршење штампарске радње, узимана је велика кауција, наметана је обвеза потписивања свију чланака, тражене су нарочите квалификације за уредника и т. д. У практици се међутим, показало да све те превентивне мере противу штампе или нису ни у колико спречавале злоупотребе, или, ако су их спречавале, оне су у исто време уништавале и слободу. Мере, које би само злоупотребе спречиле, а слободу исказивања мисло оставиле недирнуту, нису нађене.

Така констатација учинила је, те су слободне државе, које нису хтеле злоупотребе да уклањају по цену слободе исказивања мисли, од превентивних мера одустале. Тим начнном оне сваком остављају могућност да, исказујући своју мисао, учини и злоупотребу, али бар сваком остављају и слободу исказивања мисли са свима добрим и корисним последицама које таква слобода има.

Разуме се да уклањање превентивних мера још не значи и некажњивост за злоупотребе. Баш на против, ако би се превентивним мерама успело да се злоупотреба спречи, онда злоупотреба не би требала ни да буде кажњена, јер није произвела дејство. А кад превентивних мера нема, онда одговорност за онога који је дело учинио остаје и треба да буде потпуна.

Кад смо дакле имали пред собом искуство других, политички старијих народа које нам је показивало да се подесне мере за спречавање злоупотреба не могу наћи, онда је, по готову, било сасвим излишно да и ми окуша-вамо мере које су се код других показале као безуспешне. Али туђим се искуством обично не користе ни народи исто као ни појединци, па смо се с тога, истим путем којим и други, упутили и ми. Али данас би већ наше рођено искуство требало да буде довољно да нас поучи, шта о мерама за спречавање злоупотреба треба да мислимо. Ми смо имали цензуру, па смо је напустили, имали смо кауцију, па смо је укинули, имали смо квалификоване уреднике и видели смо да је с њима штампа, у опште узевши, била још гора но раније, при слободној утакмици. Све то искуство фатално упућује и нас оним истим путем којим сада већ иду други слободни народи у питању о штампи : ми морамо све превентивне мере уклонити и оставити исказивању мисли потпуну слободу. Против злоупотреба има само једна санкција, а то је казна, дакле мера репресивна, а не превентивна.

С тога се никако не можемо сложити са поштова-ним г. Миловановићем који мисли да од уредника треба тражити факултетску спрему, јер држн да ће штампа тако дати много боље резултате но ако се та квалифи-кација од уредника не тражи. Факултетска диплома може бити доказ да једна личност има ону спрему која се у факултету добија ; она никако још не може бити доказ ни о интелигенцији ни о моралности. А питање да ли ће у један лист бити пуштани кажњиви написи, да ли ће се у тај лист намерно пропуштати злоупотребе или не, зависи директно од моралности и од деликатности осећања одговорнога уредника и других меродавних личности у листу, а никако од њихове стручне спреме. Када дакле стручна спрема не постоји ни у каквој директној вези са моралношћу и деликатношћу једног човека, онда откуда се могу од те стручне спреме очекивати последице које од стручне спреме никако не зависе? Да законодавац тражи од одговорнога уредника доказе о његовој моралности и деликатности, такав би се захтев могао у неколико још и разумети. Али камо критеријума по коме ће се оценити да је један човек у оној мери и у оном смислу моралан и деликатан у коме је то потребно па да штампарске злоупотребе не чини, и ко ће о томе да судн ?

Јер, за јавне послове у опште нису довољне само интелектуалне особине и стручна спрема, него су у равној, а по кад што и у већој мери потребне и извесне моралне особине које стручна спрема не даје и које, ако се нађу код човека без на-рочите стручне спреме, могу и треба овом да обезбеде већи успех него ли другом неком његова стручна спрема. Превентивне мере ваља дакле укинути; репресивне нека остану. Оне ће вазда бити као нека претња над главама оних који буду показали склоности да слободу исказивања мисли злоупотребе. Међутим, ако се репресивне мере размотре са гледишта њихове употребе, онда ће се констатовати ово: у земљама у којима је јавни живот развијен, и јавни људи и власти све ређе и ређе чине употребу од репресивних мера које им законодавац ставља на расположење против штампарских злоупотреба. То не долази само отуда што се, у слободним земљама, они који рукују инструментом слободне штампе постепено навикавају на то да сами, без икаквих цензорских или других превентивннх мера, злоупотребе избегавају; то долази још и поглавито отуда што се сама читалачка публика, са употребом слободе, постепено навикава да штампарске злоупотребе одмерава правом мером и да им не поклања више кредита но што таке појаве у истини заслужују. Давно је већ речено да ако грађани стварају републику и република са своје стране доприноси да се стварају грађани. Ако је истина да грађани треба да буду претходно васпитани за то да слободу штампе не злоупотребе или се не даду њоме заводити више но што то треба да буде, исто је тако истина да грађани само под режимом слободне штамне могу то васпитање добити. Не треба мислити да се до тога резултата може лако доћи, или да ту способност брзо добијају и најшири кругови грађана. Така би претпоставка била нетачна. Али оно што је тачно јесте то, да у слободним земљама број грађана који таке способности добијају постаје све већи и већи и да се тим самим опет корелативно смањује број грађана који се злоупотребама у штампи дају заводити. …

В. С. Вељковић.

„Геј популацију су инструментизовали, злоупотребили и наметнули као легитимну мету,…”

Posted in НСПМ, Србија, друштво, медији, политика, породица, родитељи by Соларић on 19 маја, 2009

Преузето са: Нова Српска Политичка Мисао

Политички коректни текстови

Ненад Дукић
петак, 15. мај 2009.

Већ дуже време се шири кампања у многим медијима како у Србији хара фашизам и неонацизам. Та кампања је условила и доношење Предлога закона о забрани манифестација неонацистичких или фашистичких организација и удружења и забрани употребе неонацистичких или фашистичких симбола и обележја од стране ЛСВ.

…У Србији је и инвазија политички коректних текстова. Као пример тог коректног говора у коме се ми приказујемо као нетолерантно, затворено, заостало, недемократско друштво јесте и јучерашња промоција књиге „Бити геј у Србијиу Палати федерације, под покровитељством Министарства за рад и људска права.

Чему све ово? Зашто Министарство за рад не финансира студију о лошем положају жена, на пример, у породици и на радним местима, или студију о насиљу у породици, о сексуалном искоришћавању деце, о проблемима наркоманије, алкохолизма у многим домовима? …

Maja

петак, 15 мај 2009

… Pre nesto jace od godinu dana, uletela sam kao slobodan covek direktno u Orvelov roman, sok je bio gadan s obzirom da nije u pitanju knjiga nego realnost. I sad trazim, tumarajuci po zivotu i netu, gde su moji istomisljenici a potencionalne zrtve ove totalitarne azdaje. NSPM sam nasla i tu mi je lepo. Ima i u drugim drzavama, i to je utesno.
Znaci, dok sam ziva, ucicu i vaspitavacu svoju decu onako kako su mene moji ucili i vaspitavali. Zato im nikad, necu reci da je Gay OK….nikad.
Nikad im necu reci da imaju sva prava ovog sveta. Pravo dolazi posle ispunjenih obaveza. I jos mnogo toga cu im utuvljavati u glavu svesna da je sve to moje vrlo pogresno tj. sasvim suprotno od politicki korektnog misljenja.
Nikad ih necu upisati na gradjansko u skoli. A iako nisam neki vernik (dete komunista), moracu da ih vise priblizim Crkvi i veri jer eto ispade da je to jedini izlaz pod ovom demokratijom.

… da dodam.. nije tesko pisati politicki korektne tesktove kada se oni dobro placaju od strane NVO i njihovih satelita u Vladi.Zato mislim da masa autora takvih tekstova, knjiga, filmova..i ne misli to sto pise, pare su glavni motiv.

субота, 16 мај 2009 00:43

мачак, онај прави

@klea

Одлично запажање! Додао бих да су поменуту популацију инструментизовали, злоупотребили и наметнули као легитимну мету, према којој неки проценат (оправдно) незадовољних треба да каналише своје акције, енергију, мисли итд.

То је још једна „цигла у зиду“, део подмуклог спиновања и психолошког рата. Прави непријатељ (узалуд) крије лик, иза бирократског одљуђеног инстументарија, безличних инситуција бесмислених назива. Нема завере. Само начини владавине, системи и процедуре, разрађивани и потврђивани годинама.Немам проблем са геј заједницом, као што сте лепо објаснили у Вашем коментару , али моју жену више нервира ОРКА и пси луталице због којих свакога дана, пролазећи центром града , доживи озбиљан стрес. Не зато што је „мачка, она права“, него зато што гледа како ОРКИНА деца уједају нашу децу, наше људе, кидишу на колица са нашим бебама… Ето још једног моћног извора страха, манипулације и свакодневног понижења.Списак наметнутих фобија, страхова и траума, које подноси просечан Србин је забрињавајуће дуг.Али су фитиљи све краћи…

Нажалост децу васпитава ТВ, када то не ради ТВ ту је улица и кафићи а онда долази виртуелни свет…

Posted in Србија, друштво, медији, родитељи, SerbianCafe by Соларић on 13 маја, 2009

Блеји омладина

neimar 10. maj 2009.

Srbija ne zna šta sa mladima
Ivana se oko tri sata ujutro vratila sa žurke iz jednog beogradskog kluba. Ustala je posle podneva, skuvala veliku šolju crne kafe, upalila cigaretu i pokrenula internet sajt za druženje, popularni „fejsbuk”. Ivana ne ide u pozorište, muzeje ili galerije, retko čita knjige i ne bavi se sportom, ali zato često gleda TV, sluša tehno ili folk i obožava da predveče „izbleji” sa društvom…

Irena Radisavljević

Коментари:

Neko daleko

To je pojava, koja tek treba da se ukoreni. Onoga trenutka, kada potpuno uvedemo ‘demokratiju’ u državu, tada će narod vladati jedino svojim daljinskim upravljacima ili veb stranicama, tacnije samo onim programom sto mu se bude servirao. I šta ocekujete od mladih? U vreme Milosevica, koga već toliko krivite, ja sam na televiziji mogao cuti i pank i rok, čak i neke potpuno antirezimske stvari, koncerti takođe, a sada u ‘demokratiji’ gde je rok, gde je pank? Pa vi ste samo naucili bolje od Slobe, kako se gusi ljudska svest i to sada primenjujete, savrseniji ste i uredjeniji i podmukliji, ali ničija nije vecno gorela. Ljudi će da progledaju kad tada.

roditelj

Omladina je prepuštena „blejanju” i potrošačkom mentalitetu namerno. Što smo gluplji to se lakše nama vlada. Rastu generacije kojima će se lako manipulisati. Da li znate da u osnovnim školama popravni ispit postoji samo na papiru, ja nisam čula da je zadnjih godina iko išao na popravni. Znači iako ne uči završiće osnovnu školu. Ocene dece se na roditeljskim sastancima predaju roditeljima na papiriću da se „zaštiti” dečija privatnost. Nema sramote, neprijatnosti.. Ako neko dobije ukor ne sme se reći njegovo ime, niti to smanjenje ocene iz vladanja utiče na uspeh. Znači deca bukvalno mogu, i rade u školama šta im padne na pamet (tuku nastavnike, drugove, kradu, drogiraju se, piju…) Pretpostavljam da su ove metode preuzete iz EU, ali mislim da tamo deca nose uniforme i imaju kazne, suspenduju se određeno vreme sa nastave (oni treba da idu u školu svojom voljom, a ne zato što moraju) i tim suspendovanjem sa nastave oni to i shvate. „Blejanje” je društvo namerno organizovalo.

Josarian

Deca od 14 godina izlaze do ponoci, ali i kasnije, jer vrše pritisak na roditelje činjenicom da, ukoliko se ne uklope u taj model bivaju predmet podsmeha. Šta sutradan to dete može da radi? Pa, ništa. Do popodne spava, a onda se sprema za sledeće „blejanje”. Koje interese može da razvije? Pa, nikakve! Koja su rešenja? Bilo je pokušaja da se ograniči rad klubova i lokala PREKO RADNE NEDELJE. Sećaju se mnogi da je taj predlog jedno vreme bio vrlo aktuelan, a onda je polako izbledeo i niko ga i ne pominje. Argument protiv toga je da je Beograd grad koji živi noću i da je to deo njegovog imidža. Čak i da je to tačno, a nije, Beograd je samim tim grad koji spava danju i ne radi ništa. Na „trulom” i manje „trulom” zapadu se zna ko može u koje lokale da uđe, sa koliko godina,a škola se bavi decom. Uostalom, zašto bi deca živela drugačije?! Učlaniće se u neku stranku, završiti neku dopisnu „mega, sega, grand…” školu i biti uspešan mladi kadar… Mi smo to od njih napravili!

Goran-Zr

Na našu veliku žalost: „VAŠ ČLANAK JE ISTINIT”, a sve to vidi „VELIKI BRAT”, a zamislite nije kriv samo Sloba nego i ove nove kvazi demokrate. Sa zapada smo prihvatili sve što je loše, ako uopšte imaju išta dobro.

Nikola Fg

Izgleda da je postalo pravilo svih novinara i „novinara” za sve probleme i negativnosti kriviti Milosevica. To vazi i za ovaj clanak, a tema je bas zahvalna za analize svih vrsta. Analiza u ovom clanku je povrsna, neobjektivna i u pedagoskom smislu apsolutno amaterska. Nemam nameru da izigravam Milosevicevog advokata ali gospodo on je mrtav, a nije na vlasti 9 godina. Hoće li to biti izgovor za sve promasaje i u sledećem veku ako kao država i narod budemo postojali mada u tom pogledu nisam optimista. Poenta je da sve dobro ili loše u vaspitanju mladih generacija dolazi iz kuce /roditelja/, a skola i drustvo treba da budu samo nadogradnja. A šta se kod nas desava. Mladi se vaspitavaju „bir-festovima”, narkomanskim hepeninzima, gej paradama i tako dalje. država se ulizuje takozvanim navijacima i ne sankcionise ih i šta posle svega ocekivati. Tako nastaju samo anarho-destruktivne generacije ciji je moto „lezi hlebu da te jedem”. Takvi su sad i na vlasti i zato imamo to što imamo

www.blic.rs/_komentari.php?id=91805&mode=view
———–

Е да само блеји омладина, него блеје и новинари, а све су научили од власти која ионако ништа не зна да ради већ само да блеји да су ‘за све криви Милошевић и деведесете’ и да ће се све решити у ЕУ а дотле не липшите магарци до зелене траве…

(more…)

Најсмешније је да у употреби нових американизама предњаће они који се гаде турцизама

Posted in Србија, медији, SerbianCafe by Соларић on 6 маја, 2009

Уредбе владе и устав државе**

maliperica1 (ing)

04. maj 2009. u 20.37

Инерција старих навика и праксе по којој влада може много тога без провере уставности и процедуралне законитости.

Владе, службе, институције разлишитих нивоа власти су радиле и раде против устава, закона и законске процедуре …

Ово је резиме након четврте серије инсајдера и вечерашње емисије о националном парку Шарган – Мокра Гора. За квалитетан корак напред и равномеран и уједначен развој целе државе биће неопходно да се политика у целини и сви нивои власти присиле да раде по уставу, законима и законској процедури која исто тако подлеже уставној контроли.

Владе и локалне власти нису ту да каналишу, прерасподељују и усмеравају средства без прецедуре и опште важећих закона за целу територију државе и за сваког грађанина или институцију.

Проблем је још много већи јер се у пракси мешају различита искуства и рецепти различитих упоредних система, на пример генерално амерички (Канада УСА) и европски који се опет међусобом разликују.

И најбоља идеја и најбоља решења зато доживљавају велике проблеме јер је власт и моћ појединаца или група ван сваке реалне контроле и закона у погледу његове укупне уставне сагласности.
цитат:

Претучен чувар „Мокре Горе”

Мештанин Кремана бејзбол палицом напао „ренџера” са Мокре Горе. Неопходно је да се реше сукоби мештана и запослених у Парку природе „Мокра Гора” да би цео крај могао да се уреди, поручују из Републичке агенције за просторно планирање.

Сукоби мештана и запослених у парку природе „Мокра Гора” никако да престану, иако је за реализацију просторног плана читавог краја неопходно да се реше неспоразуми настали када је подручје Шаргана проглашено за национално добро.

У најновијем инциденту, двадесетдвогодишњи Марко Ресимић из Кремана, припадник службе надзора Парка природе „Мокра Гора”, задобио је лаке телесне повреде које му је бејзбол палицом нанео Владимир Николић (26), мештанин Кремена, саопштено је из тог парка.  …

Извор: РТС

***

Да ли би ико у свету дозволио да му било ко преко ноћи постане делимични управник његовим приватним власништвом или личним грађанским правима уз то да уоште не буде питан или информисан о суштини промене.

6380,40 ha у приватној и другим облицима својине се законом једнострано проглашава националним парком, оснива се државно предузеће за посебне намене у посебном парку. Финансирање државног предузећа иде преко државних институција са око милион до милион и по Евра на годишњем нивоу.

Члан 4.
Члан 3. мења се и гласи:
»Парк природе „Шарган-Мокра Гора” налази се на подручју општине Ужице, на деловима територије катастарских општина Мокра Гора и Кремна, на подручју општине Чајетина, на делу територије катастарске општине Семегњево и на подручју општине Бајина Башта, на делу територије катастарске општине Зауглине.
Укупна површина Парка природе „Шарган-Мокра Гора” износи 10.813,73 ha, од чега је 4433,33 ha у државној својини, а 6380,40 ha у приватној и другим облицима својине.
Опис граница Парка природе „Шарган-Мокра Гора” са графичким приказом одштампан је уз ову уредбу и чини њен саставни део.«

http://www.ekoplan.gov.rs/srl/upload-centar/dokumenti/zakoni-i-nacrti-zakona/uredbe/izmena_uredbe_mokra_gor…. pdf

bonker (rocket scientist)

04. maj 2009. u 20.53

бејзбол палицом напао „ренџера

——————————–

nekad bile turske reci, a sad smo kulturniji i prosveceniji

šta bi sa sumarima ?
zamenili ih rendzeri?

najsmesnije u svemu ovome je da u upotrebi novih amerikanizama ili engelizama prednjace oni koje se gade turcizama a neće da se potrude da nadju srpsku reč

sjasi kurta da uzjase murta

izvine perice, nije odgovor na temu ali u pravu si, ovo treba da se pravilno i pravicno resi da bi se zadovoljili i forma i zakon

šta drugo reci ili uraditi?

da uhvatimo golf klubove i da prebijemo rengere? :-)

maliperica1 (ing)

04. maj 2009. u 21.23

da uhvatimo golf klubove i da prebijemo rengere?

***

нису ти људи ништа криви.

Иначе за ову помодарску језичку заразну инфекцију се потпуно слажемо, све саме госпође министарке без Раке.

Овде се ради о уредбама уопште којима се задире у најостељивија питања основних уставних права и слобода.

Тим уредбама се људима преко ноћи много тога забрањује (држање крупне стоке на пр.) или било каква градња у том смислу која би имала сву еколошку позадину … и тиме се доводе у неравноправан положај само зато што имају право власништва на одређеној територији чија је намена, уредбама владе у сплету закона чија уставност није провренеа, промењена.

Са друге стране постоје проблеми крупних размера, канализација, водовод, кишна канализација, различите депоније које би требале имати бар равноправни политичку па онда и законски приоритет.

Узгред буди речено да су ти комунални радови увек кроз осмишљени приступ покретач укупног привредног развоја, поготову у времену опште рецесије.

MilojkoTheGreat (srbin u americi)

05. maj 2009. u 00.47

Tema je veoma važna ali uz temu je i važan način na koji je postavljena .

Perice , ti dodjesh kao osvezenje na ovim diskusijama , pooredjeno sa nacinom komentarisanja i diskutovanja velikog broja ucesnika .

JA sam pre nekoliko dana upravo napisao , svojim rečima , da se ne mogu donosti odluke koje se ticu TRI STRANE u interesu dogovaranjem samop DVE strane u interesu .

Treca strana , u ovom slučaju SRBI iz pomenutih opstina ocigledno nisu dovoljno kontaktirani , obavesteni , pripremnljeni a ni zadovoljni onim što se odlucilo .

Ocigledno da se prelaz u drugaciji način poslovanja i odlucivanja , bolji od ranijeg ne može napraviti na izborima već u ovakvim realnim situacijama i resavanjem realnih problema .

I Ustav i svi zakoni nemaju svoju tezinu i smisao ako se u stvarnom zivotu ne primenjuju iz bilo kog razloga .

Uz svo postovanje za slavu jednog rezisera , za ambicije mlade demokratije , ja sam apsolutno na strani STAROSEDELACA U OKRUZENJU čiji interesi moraju biti postovani do detalja .

Ovaj incident sa palicom i sukobom dva coveka iz kraja je upravo slika loše pripreme ljudi a i podle politike u kojoj su SRBE suprotstavili SRBIMA , a neko treci će iz toga izvuci i dobit i korist , saglasno pravcu kretanja u ovom prelaznom drustvu prelaznih moralnih i ljudskih normi .
Puko prepisivanje tudjih zakona ili kopiranje tudjih sistema ne može doneti dobro SRBIJI .

Pozdrav i hvala za dobro uradjenu temu

neimar 05. maj 2009.

Сукоб јавног и приватног интереса увек је постојао и постојаће.
Тачно је да се могао боље превазићи бољом комуникацијом и решењима.
Због тога је као и увек најодговорнија власт а не народ.
Људи који имају имања на територији националног парка су погођени ограничењима али су и добили енормно на вредности имања управо због националног парка и онога што ради Кустурица. Проблем је што то они не могу самостално да повежу у својој глави, а општи интерес никада није био у видокругу просечног српског домаћина, који међутим и није крив због тога.
Никада није било власти довољно паметне и способне да ствари уреди и објасни на прави начин.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

„моћ БКВ и њених ни не лежи у аргументацији већ у бесконачном понављању истих лажи и конструкција”

Posted in НСПМ, друштво, медији by Соларић on 5 маја, 2009

Коментар преузет са: Нова Српска Политичка Мисао

„Еклатантан пример расизма“

Ксенија Марицки-Гађански

субота, 02. мај 2009.

брм

жао ми је што не могу да учествујем у самозадовљству коментатора, али ја сам емисију доживео сасвим друкчије..БКВ у друштву чак два „члана“ НСПМ-а успела је да уз помоћ пословично некомпетентне водитељице извојује медијски тријумф

моћ БКВ и њених ни не лежи у аргументацији већ у бесконачном понављању истих лажи и конструкција, што је водитељица несебично допустила – БКВ је говорила дупло више него тројица осталих заједно…што је видно изнервирало двојицу „наших“које ионако у емисији нико ништа није ни питао

водитељица је емисију додатно засолила питањима очигледно јефтино провокативним, које свак зна ко јој је саставио, па је дала додатни простор БКВ..све у свему катастрофа „наших“… што се расизма тиче оптужба је за говор мржње и ширење расне, верске и НАЦИОНАЛНЕ, (што је код нас погрешно синонимм за етничку) мржње – елементи првог и последњег постоје у тексту Ћосића, па испада да је БКВ коначно у праву..нажалост

Њима је било добро и они се не сећају како су недужни хапшени, малтретирани, осуђивани пред идеолошким судовима

Posted in Србија, друштво, књижевност, медији, повесница, политика by Соларић on 28 априла, 2009

Тито без холивудизовања

Мој повод за писање је емисија „Да. Можда. Не“. Оливере Ковачевић која је емитована у среду увече. Не бих се сложила са неким тврдњама лепе водитељке.

Братство и јединство, дивно доба! Тито и његови каубоји – партизани!

Неко ко проповеда толеранцију и љубав не би смео да у истој емисији превиђа другу страну, а госпођица Ковачевић је са негативном емоцијом нападала нас који смо били жртве комунизма, део народа који још постоји, није изумро. …

Ева Рас
[објављено: 24/04/2009]

В. Рајковић, 26/04/2009,

Читам коментаре и згражавам се над безосећајношћу појединих, али не бих могао да кажем да сам претерано изненађен. Њима је било добро и они се не сећају како су недужни хапшени, малтретирани, осуђивани пред идеолошким судовима.

У сећању су остале полутке преко синдиката, јефтина летовања и зимовања, пасоши „с којима смо могли свуда“, кредити које је јела инфлација, па после десетак година више нису ни постојали, станови које смо сви плаћали, па су их прво добијали најподобнији, а неки никада…

Памти се и „бесплатно школовање“, које је, гле чуда, било тада а и данас је бесплатно и у Америци и у Русији, као и у Кини. Али се не памте десетине хиљада поштених вредих и часних људи који у рату нису имали никакве везе ни са једном страном, који су без разлога и повода прогањани као „кулаци“, „класни непријатељи“ и „реакција“. Не памте се ни они несретници који су због једне погрешне реченице „преваспитавани“ у концентарционом логору као теткица Валерија. Од зла добро не може бити, па макар се оно сликало с „пионирима“ и слало поморанџе са свог приватног острва незбринутој деци.

Питао бих те који су окретали главе и правили се да не виде, да ли би опет пристали на то. Да ли би волели да им опет буде „лепо“ као под диктатором, а да им комшије, пријатеље и рођаке „једе мрак“, па да се неко врати а неко не?

Извор: Политика Онлајн

Мрак се, као пред свитање, нагло згушњава, а Антонићева и слична пера у Србији не отупљују

Posted in НСПМ, Србија, друштво, медији, политика by Соларић on 19 априла, 2009

Колумне Слободана Антонића

Нагнути медији

Слободан Антонић
четвртак, 26. март 2009.

Нова Српска Политичка Мисао

Mirjana 101 уторак, 31 март 2009

Ovakav razvoj dogadjaja u Politici bio je lako predvidljiv. Narocito za one koji poznaju funkcionisanje marionetskih rezima. Smena Smajlovicke,dovodjenje Nightove i Bujosevica,te sluzbenika State Depatrtmenta za glavnog ekonomskog komentatora,Janjica za ideologa Politike, kao nekada Borisa Ziherla u Borbi…
Narucenih blogera sa B 92, cenzura nepodobnih komentara na sajtu Politike…
Za sve to vreme neupuceni su mislili da se uredjivacka politika vodi sa Andricevog venca,a ne iz imperijalne tvrdjave u Kneza Milosa.
Nightova i Slobodan G. Markovic sada su dobili nalog da realizuju jos jedan pakleni plan. Zatvaraju se vrata Politike za Antonica,a u kuci Velikog brata ostaje Vukadinovic. Raspaljuje se surevnjivost i nepoverenje medju njima, a unosi zabuna medju citaoce i javnost. Katic polako povija vrat,a nesmajna Dana carlija u pustinji besmisla i bescasca. Ende.

Na kraju ce politicki racun biti ispostavljen Borisu Tadicu,a finansijski gradjanima Srbije. Pravi tvorci rusenja jos jednog nacionalno-demokratskog potpornog zida Srbije ostace nevidljivi i nekaznjivi iza zidina u Kneza Milosa.
U svemu tome ima, medjutim, i nesto dobro. Mrak se,kao pred svitanje, naglo zgusnjava, a Antoniceva i slicna pera u Srbiji ne otupljuju. Naprotiv.

Извор: НСПМ (коментари)

Овим пласирањем дезиформација и празним блебетањем не постижете ништа

Posted in Србија, медији, повесница, политика, SerbianCafe by Соларић on 19 априла, 2009

Draža i zablude Srba!

Laudan 04. april 2009.

Ovo pisanje o Draži prevazilazi svaku meru!
Razlog?
Ima ih vise.
Jedan od najvaznijih je to da se još vise podeli srpski narod.
Drugi razlog je svakako zarada onih mediokriteta koji plasiraju ta pisanja po stampi i imformativnim sredstima.

A korist?

Pa Srbi moji Draža je od davno mrtav,njegova sudbina je zapecacena.

Vasim glupostima ga svakako necete vratiti u zivot,a isto tako ni u politicka razresavanja koja su od značaja po Srbe.

Ostavite pokojnika na miru ,a svoju stvaralacku energiju koristite u nešto pametnije od čega bi srpski narod imao koristi.

Ostavite Dražu njegvoj familiji i istoricarima.
Ipak su oni ti koji treba da brinu o njegovoj ulozi u istoriji srpskog naroda.

Ovim plasiranjem deziformacija i praznim blebetanjem ne postizete ništa.
Naprotiv,samo nanosite još veću nesrecu srpskom narodu.
Toliko.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)