Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

ПОЛИТИКО ако си одлучила да падаш, падај, и пад је лет!

Posted in Србија, друштво, медији, политика by Соларић on 26 марта, 2009

НАГНУТИ МЕДИЈИ

Док у нашем бирачком телу, по гласању на изборима, постоји макар равнотежа између „евроуниониста“ и „суверениста“, у великим медијима убедљиво доминира еврореформски дискурс

Због промене концепције ове рубрике више неће бити моје колумне. Дозволићу себи слободу да у свом последњем чланку кажем нешто о сопственом медијском искуству, укључив ту и трогодишње искуство коментатора „Политике“.

политички аналитичар

Слободан Антонић
[објављено: 26/03/2009]

симонида , 26/03/2009,

ПОЛИТИКО ако си одлучила да падаш, падај, и пад је лет! ПРОМЕНА КОНЦЕПЦИЈЕ је у нашој стварности, да употребим реч г-дина Антонића, НАГНУТА „демократска“ формулација која се употребљава за укидањем ГЛАСА који СМЕТА!Налог г-дине АНТОНИЋУ мора да дође са једног места, можда баш из Кнеза Милоша!

Вама ништа неће значити да сам ВАМ предвиђала у мојим коментарима да ВАС ускоро неће бити! остали су још ЂОРЂЕ и донекле ЛАЗАНСКИ.

тужно,тужно НЕБО над СРБИЈОМ! осећам се лоше, у мени расте гнев,тек сада видим колико смо поробљени, колико смо ниско пали и колико у нама има спремности да се спустимо испод свих граница. ова прича ми је толико позната као у „времена“ пок. премијера када је прогањао КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ!

да ли ће успети овај НАРОД да врати свој слободарски дух или ће по својој прилици и даље клизити ка бездну, јер ово шта имамо ДАНАС је сјајно према ономе шта нас очекује сутра, односно шта нам се припрема!

Били сте сјајни, луцидни и разборити. предвиђали сте сваки „њихов“ покрет и аргументовано га разобличавали, доводили до исмејавања. било је г-дине Антонићу дивно са Вама се дружити сво ово време.

наслућивала сам овај сумрак али сам мислила да неће доћи, као шта је моја мајка мислила и била убеђена да нес НЕЋЕ бомбардовати. не, не са „њима“ нема надања, са „њима“ је само ПРОПАДАЊЕ вечно!

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Часопис „Дубровник“: Штампа у Србији

ТРИЈЕБИТЕ   КУКОЉ!

(ШТАМПА   У СРБИЈИ.)

[Без коментара, ми доносимо и y нашем листу, ради велике важности његове, чланак који je o нашој штампи објављен y 45 броју „Дубровника“ од ове године. Зло на које ce y том чланку указује тако je велико ; чланак je с друге стране тако родољубиво, мудро u благородно наипсан, да ce ми не устежемо одстуиити од досадашњих навика u донети овај туђ рад о стварима које су исто толико књижевне колико и политичке природе. „Српски Књижевни Гласник“ говориће, y осталом, и сам о овој ствари; али je добро да ce реч која je и y нашој отаџбини сваком честитом и паметном човеку на уснама чује прво из несумњнво непристрасних и братских уста Срба ван краљевине.

Чланак доносимо y целини, онако како je y „Дубровнику“ објављен.]

У временима, кад je y Србнји све ишло наопако, залуд je било упирати прстом y једно од многих зала. Али данас, кад je сунце лијепих нада обасјало српску круну и народ, тешко нам je и претешко гледати на свакидање стндне појаве y великом дијелу београцке штампе. То je зло горе данас но игда, a то кад ce сравни данашње стање ствари са негдашњим.

Не може бити поштена и правог Србина,  a  да му срце не прекипи од огорчења гледајући, како програм великог броја новина излази у ствари на доказивање, како Србија није достојна краља Петра, већ како би заслуживала каквог Нерона, како за Србију није устав но канџија, како у Србији нема ни једне поштене душе, како љубав роду своме може наћи израза само у пљувању на народне светиње и српски образ, и напокон, како се богаство српског језика састоји искључиво у обиљу безобразних ријечи.

Зар да се то трпи данас, кад Србија има све увијете за напредак! То мора, да престане под сваку цијену.

Кукоља има у свакој пшеници а ми се не бисмо обазирали на те појаве, кад не би било опасности, да настрада и оно, што је здраво.

Погледајте само, како се народ но Биограду просто отимље око тих новнна. Ни најсиромашнији не жали потрошнтн 20 и више пара, да купи дневно по 4 и више новина. По томе изгледа, да је куга већ заразила добар дио народа, јер он чак жртве приноси, да срче отрови што више.

А то је баш оно, што је при свему најжалосније. Нијесу то црви, који су се искотили на мрцини, који ће је пождерати а онда и липсати. Овдје се ради о зарази отровних микроба, који је разносе по здравом народу. Ту кугу подржавају чак и иначе озбиљни људи упуштавајући се у расправе са тим новинама. Има их чак такових, који и озбиљне радове предавају јавности преко њих. Ово најбоље доказује, како је кукољ угушио пшеницу, како се почимљу пометати појмови о поштењу, части и дужним обзирима, и у опће како је црв загризао већ у темеље друштва и државе. Нигдје се на свијету суразмјерно не читају дневне новнне као у Биограду, а кад су те новине већином окужене, кад из сваког ретка сипљу отров, промислите, колико је зло.

Нек се ово не узме за пријекор, али да би се код нас Срба Примораца дрзнуо лист а ма и цигли један пут написати нешто од онога, што се сваки дан у Виограду пише, он би престао бити у опће чланом друштва. А ипак нијесмо ни ми орловн у моралу.

Да не може бити другчнје, да је крв народа искварена, ћутали бисмо. Али кад може ппр. Трговински Гласинк“ уза сву опозицију, што прави по кад и кад влади. онако честито писати, да га се свуда по Српству а и даље радо чита, све и ко се с њим не слаже, не појмимо, зашто треба да неки другн листови заборављају на најпростије васпитање и обзир. А српски су листови и једни и други. Крв је још здрава у Србији, можда и здравија него ли код нас; чему се пуштавају људи тровати?

Овај нам је пријекор у толико тежи, што би новинари у Биограду по свом позиву и приликама могли и морали бити наши учитељи, просвјетитељи читавог Српства. Гдје се ми остали Срби морамо крваво мучити, да издржимо и једну недјељну новину, у Биограду се баца новац за смртоносну отров. Биоград, који има све увијете, да буде културио средиште читавог јужиог Словенства, управ сунце просвјете и напретка српског, како може да трпи стидне појаве у својој штамнн? Ове су дотле народ дотјерале, да у опште не ће ни да чита озбиљно, корисно и лијепо, не ће да зна ни за Српство изван Биограда, а напротив ужива, кад се ма ко простачки изгрди или каква срамотна клевета изнесе. И чим је гаднији безобразлук, уживање је веће. Баш зато ни не могу успијевати корисни листови. И, ако није лист добро фундиран новчано, све луче знања и дара могле би на њему радити, пропашће. Најгори биоградски листић боље пролази од најозбиљније и најбоље уређеног.

Нема друге, мора све да устане против те срамоте а уједно и велике опасности. Залуд је ограничавање слободе, јер је слободна штампа потребита у уставној држави.

Народ, све оно што је честито и поштено, мора да тријеби кукољ. Није тешко пресудити, које новине треба чистити. Нек их нико не купује, нико не чита, нико не пише у њима, нити се на њих осврће, оне су готове. И штампари би могли доста да помогну, а исто тако власници јавних локала.

Ту треба повести живу агитацију а почети морају људи свију странака и то они, који су били најмање изложени нападајима а највећи углед уживају и у својој странци и изван ње. Једнио се тако може зло излијечити или барем стати на пут горему.

Признајемо, да то зло има својих дубљих узрока, али ће брзо помоћ, у колпко се да, само овај начин донијети.

Слобода штампе није за то, да се уштеде трошкови за канализацију Биограда.

Овај искрени и брацки савјет неможе а да не нађе брацког одазива. Биоград је то дужан себи, краљу и читавом Српству. А што смо се баш ми усудили, да свој глас дигнемо, то је с тога, што брацки осјећамо и дијелимо радост и жалост сваког Србина а нарочито своје браће у краљевини, а онда што смо мислили, да је умјесније, да приговор дође са стране, и то брацке.

Дубровник

Др. Рудолф Сарделић

Извор: Српски Књижевни Гласник, XIII

Сродне теме:

Антун Фабрис