Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Заиста је тешко објаснити љубав према диктатору

Posted in НСПМ, Србија, друштво, повесница by Соларић on 31 маја, 2009

Преузето са Нова Српска Политичка Мисао

Дан младости и лудости

Јована Папан

четвртак, 28. мај 2009.

Носталгија је једна универзална и вечна појава, својствена свим друштвима. У постсоцијалистичким државама појавила се врло брзо након друштвено-политичких ломова и успостављања новог система. Превише промена за кратко време, економски проблеми, друштвена нестабилност, велика очекивања и велика разочарања – све то је учинило да некадашње време „друштвене равнотеже“ и вере у прогрес, сада заличи на истинско златно доба.

Оно што је типично за носталгију, па и за југоносталгију, јесте да се најсветлији примери из прошлости упоређују са најцрњим из садашњости. Тако су у СФРЈ „сви били запослени“, иако је 20% радне снаге идући трбухом за крухом завршило у туђини, „стандард је цветао“, иако се економски проблеми сматрају за једно од најкрупнијих семена раздора, и „сви су се волели“, иако се та љубавна прича завршила у општем маскру.

Наравно, колико с једне стране искрена, носталгија је с друге стране исто толико и уносна, па оваква „догађања СФРЈ“ обично опседају продавци свакојаких југо-сувенира, од титовки и значки, преко слика и бисти, до застава, мајци, шољи, привезака. Не профитирају на југоносталгији само ситни продавци – васкрснути екс-Ју музичари данас жаре и пале од Вардара преко Триглава па до Малмеа, кафане и клубови базирани на концепту југоносталгије ничу као печурке после кише, а и музеј „25. мај“ може да се похвали са више посетилаца него што их има иједан музеј у Србији.

Ипак, не треба заборавити на једну ствар у вези са носталгијом – а то је да она најчешће представља управо чежњу за нечим што је бесповратно отишло. Јер, руку на срце, када би заиста могло да се понови, можда нам уопште више не би деловало тако бајно. …

Неофит77

10 четвртак, 28 мај 2009

Заиста је тешко објаснити љубав према диктатору, по чијем наређењу је крајем рата и непосредно после њега стрељано на десетине хиљада људи, чак и они који се нису борили, већ су изводили представе за Немце или су радили свој посао под окупацијом, било је ту професора, балерина …

Данашњим термином, тај човек је био ратни злочинац, а њега највише воле они који се наводно боре против српских злочина, воле га јер је највише убијао Србе, растурио је Србију на две покрајине, којима она од 1974. није ни управљала, оставио је преко милион Срба ван авнојевских граница, што је и био главни узрок крвопролића 90-тих, једном речју разбијао је Србију, зато га неки толико воле.

Воле га сви они чији је џеп изнад свега, изнад државе и изнад живота својих сународника, а таквих је у Србији много, како би смо иначе објаснили да 40% становништва гласа за пулене запада, на задњим изборима, и то само неколико месеци пошто је тај исти запад признао Косово. Надам се да сваки пад је предходница новог успона и да ће после овако жалосних генерација Срба доћи неке које ће једва и знати ко је касапин из Кумровца и које ће имати само једну земљу којом ће се поносити, Србију!

Међутим како све има свој почетак и крај, тако је са 5. октобарским променама, привредно чудо постало „чудовиште”…

Posted in Срби у расејању, Србија, економија, SerbianCafe by Соларић on 1 априла, 2009

Moj grad/selo -GaRaVoOko-(Student)
24. avgust 2007.

Ovde mozete da napisete nešto o svom mestu gde ste rođeni. Možda se nekome svidi pa odluci da poseti to mesto.

Da krenem:

Gornji Milanovac i Selo Savinac
Ovo je kraj izuzetno obdaren pitomim šumovitim planinama i čistim rečicama i potocima, predelom privlačnim u sva četiri godišnja doba. Takođe u Takovu je pod barjakom Miloša Obrenovića počelo stvaranje prve srpske države o čemu svedoči muzej, crkva brvnara, i spomenici drugog srpskog ustanka. Iz najstarije zgrade suda u Srbiji, legendarni vojvoda Mišić komandovao je suvoborsko kolubarskom bitkom.
Manastir Vraćevšnica, na putu Gornji Milanovac-Kragujevac, podignut je početkom 15. veka. U dvorištu manastira su tri konaka i riznica u kojoj se čuvaju Takovski krst i delovi nameštaja dinastije Obrenović.

Savinac je zaseok sela Šarani udaljen 4 km od Takova. Legenda kaže da je ovim putem prošao Sveti Sava i da se u kamenu može videti otisak kopita njegovog konja. Miloš Obrenović je ovde podigao svoju prvu zadužbinu, u spomen svoje supruge knjeginje Ljubice. Ovde počivaju i kosti Vukove ćerke Mine, slikarke i pesnikinje. Sačuvan je i čardak iz Miloševog doba.
Za smeštaj gostiju mogu se koristiti brojne vikendice i sobe u seoskim domaćinstvima.

Ekonomska skola – Pristina
27. avgust 2007.

I ja sam zavrsila Ekonomsku preko puta kasarne. 80 godiste. Ne mogu da se sjetim ko mi je bio razredi al se zato sjecam profesora Rase.
Nisam bila tamo od 1999, nit planiram da idem. Bas sam gledala neke slike na internetu i vidim da je Priština postala još gora i prljavija. I kad se sjetim one buregdzinice ispred skole i koliko su puta prodavili pokvareni sir. Stvarno mi se ne vraca. Al bilo je cool profesora i par normalni ljudi, tako da za vrijeme sokolovanja nije bilo ni loše.

RUDNICKI_SOKO (gorski car)
27. avgust 2007.

He, he, rece neko nema veze odakle si, nego kakav si. Slazem se u potpunosti…
Inače ja sam rođen u Gornjem Milanovcu, podno Rudnika, ali već deset godina ne živim u njemu…
U vreme mog detinjstva Gornji Milanovac je bio privredno cudo Jugoslavije. Kompanije poput PIK „Takova“, „Metalca“, konfekcije „RUDNIK“, nadaleko poznatih „Decijih Novina“, ime grada pod Rudnikom pronosili su sirom sveta. Gornji Milanovac je u to vreme imao vise zaposlenih nego stanovnika, po cemu je bio jedinstven na ovim prostorima. Nedostatak radne snage nadomestao se radnicima iz okolnih gradova, Cacka, Arandjelovca, Topole…
Gornjomilanovcani su u to vreme, zahvaljujuci razvijenoj privredi putovali po svetu i vracajuci se sobom donosili smek svetskih gradova…U to vreme su „Decije novine“ inicirale izgradnju Jugoslovenskog Diznilenda, bas u Gornjem Milanovcu. Obezbedili su i lokaciju, ali…

Čak i u vreme sankcija Gornji Milanovac je bio ispred mnogih gradova u zemlji…Ne retko su se i u to vreme po gradu vidjale privredne delegacije i vijorile zastave zemalja koje su saradjivale sa milanovackom privredom (Norveska, Svedska, Austrija, Ceska…)…

Međutim kako sve ima svoj početak i kraj, tako je sa 5. oktobarskim promenama, privredno cudo postalo „cudoviste“…Opsta otimacina i grabez, pred privatizaciju velikih firmi su grad odveli na ivicu ambisa.Veliki broj ljudi je ostao bez posla, rejting firmi je degradiran do maksimuma (kako bi se prodale za sto manje pare), a sa ulica je nestalo one pozitivne energije koja je grad krasila decenijama unazad…

Danas se Gornji Milanovac prepoznatljiv, bas kao sto rece inicijator ove teme, samo po istorijskim spomenicima i dinastiji Obrenovic i nije ni nalik onom gradu koji je svakog svog gradjanina cinio ponosnim time sto je Gornjomilanovcanin…

curaodBobana (VSS)
28. avgust 2007.

Rođena sam u Banjaluci, jednom od ljepših gradova u BiH,gdje trenutno i živim. Ranije se mnogo ljepše i bezbrižnije živjelo. Grad je nudio više mogućnosti i sadržaja, dok se danas sve svelo na ogroman broj kafića i klubova. Uveče je glavno šetalište gospodska ulica i parkić :-) prepuna mladih ljudi (uglavnom lijepih i zgodnih cura, kako bi rekli pripadnici jačeg pola). Ja sam 7 godina živjela u BG-u, sigurno najljepšem gradu na Balkanu, tako da mi je sad Banjaluka nekako mala i skučena. Opet, kad odem u druge dijelove RS, Banjaluka mi se učini kao NY :-).

gde-sam-rodena!!
28. avgust 2007.

rodjea sam tamo gde cvece, mirise al i saznanje da moje majke nema vise. A sad živim; gde cvece ne mirise, gde se ljudi ne vole i gde samo jedni drugima pakost žele. Gde je majka tamo je dom, a gde je dom tamo je majka – jer majka docekuje, majka ispraca, majka se raduje (uf sto je tuzna tema) idem da se isplacem vraticu se ,,, ponovo ovde al nikad u rodni kraj.

Milicac (…)
28. avgust 2007.

E ovako rođena sam u Gračacu u Hrvatskoj, onda sam živela u Indjiji, pa onda u Lipljanu na Kosovu pa onda u Brusu kod Krusevca pa sam sad u Americi…al najlepsi i najmiliji grad mi je Inđija.

dijana-bl (boginja lova)
29. avgust 2007.

Ja sam rođena u Karlovcu u Hrvatskoj. Jedini grad u Evropi sa 4 reke. Jedan od 5 gradova na svet koji su na 4 reke. Jedan od 3 grada na svetu cija je gradska jezgra i danas sacuvana u obliku sestokrake zvezde.
Sada živim u Beogradu. Jedini grad na svetu koji ima Kalemegdan na uscu Save u Dunav.

Извор и наставак на: SerbianCafe.com

Туђина ми никад не постаде завичај, а завичај ми постаде туђина!

Posted in Срби у расејању, Србија, породица, SerbianCafe by Соларић on 28 фебруара, 2009

Serbmuzza (Inzinjer)
12. februar 2009.

Tudina mi nikad ne postade zavicaj, a zavicaj mi postade tudina!

Rece jednom davno jedan Srpski pisac i pesnik pa nastavi…
Lako je sitom gledati gladnog a gladnom je teško gledati sitog.

Draga moja braco i sestre…

Svako od nas ima razlicita i nepokolebljiva mišljenja…I svi su u pravu sa svoje tacke gledista.Vrlo je teško porediti sva ta mišljenja i sloziti se s njima ili ih pak negirati..
Zar ne?
Iako sam gradanin Srbije i VOLIM svoju zemlju, sve svoje gradane Srbe u njoj isto toliko VOLIM i svoj narod u tudini…
Imam brata u dalekoj Australiji i on mi je jedini još ostao od najrodenijih!
Kako je mogu da ga mrzim? Ili da mrzim zemlju koja ga hrani? Nije on kriv što se sudbina poigrala sa našim zivotima, ovim malim, kratkim i jadnim. Nije ni jedan SRBIN iz dalekog zapada otisao iz svog rodnog mesta zato što je tako zeleo nego zato što nije imao drugog izbora!

STRANAC si u Tudoj zemlji a STRANAC si i kad dodes u posetu ZAVICAJU!
Sve se menja, ljudi se menjaju, sistem zivota, mentalitet naroda, sve!
Živi se potpuno drugacijim tempom zivota…U inostranstvu…drugaciji ljudi, drugacija klima, drugacija zivotna atmosfera…Kako ljudi mogu ostati isti? da se ne promene? kako? Kako nas Patrijota da ne postane Demokrata? Dali je to moguće? Ne, covek se navikne i prilagodi svakom sistemu i nacinu zivota…PROMENI SE, MORA SE PROMENITI i verovatno ko god NEGIRA da je suprotno u velikoj je ZABLUDI!

Ja nikada neću razmišljati kao covek sa Zapada jer živim u potpuno drugom okruzenju ljudi sa potpuno RAZLICITOM mentalitetom i duhom!
Mnogi kažu…Nema nas covek sa Zapada dusu…Ima, svakako da ima nego nema vremena da se okrene k njoj i sebi!…
I njima je njihovo sveto, verujem u to…To sto imaju i sto su stekli, zaradili i ostvarili neznaci da su se odrekli Srbije!Ni svoje vere! Dali su je zaboravili? Možda? A možda nisu nego nemaju vremenskih i finansiskih uslova da je posete! Svako od nas je razlicita individua koja živi u razlicitim okolnostima sa razlicitim pogledom na zivot…Ne može mo se porediti… A ne možemo ni druge savetovati ni menjati…
Kao sto rekoh…svakom je svoje sveto i najlepse, ma gde god da je.
Nekom je mala njiva sa prezrelim ne okrunjenim kukuruzom i crvenim krupnim paradajzom vrednija od celog nebodera u najvecoj metropoli…
Covek je takav…svako za sebe, vredi onoliko koliko se sretnim oseca.
Neko uziva uz hladno pivo, ili domaću prepecenicu koja polako curi iz limenog kazana…a neko ne! To je uvek tako, svako ima svoj stav i nema pravo niko da ga u njemu pobije i kritikuje…Svi smo mi u sustini isti u dusi, Srbi, posteni i dobri pomalo temperamentni i eksplozivni ali okolnosti nas teraju da se sami polako vremenom menjamo, zašto? Da bi se lepse i lakse uklopili u novi sistem zivota, zato braco..
Dakle, demokrate, patrijote, socijalisti, kapitalisti i komunisti…Svi smo mi Srbi i ista krv našim venama tece..

Demokrate, gradite i izgraduj te Srbiju i doprinesi te koliko mozete..biće dovoljno.Vi ste stekli i biznis zanat ispekli, kako rece Ilija Peric..Pametan i bogat državu na noge podize..

Patrijote, vi nas branite podrskom…Srcem svojim i dusom, moralom…
To nam je KLJUC razvitka populacije i opstanka Srpskog naroda u celini.
Bodri te nas, e nedaj te okupatoru da nam uzme ovu krvavo stecenu i jedva opstalu dedovinu a ja sam tik uz vas sve do kraja evolucije!

Ja sam covek koji živi za porodicu…Kad okupim svoju decicu i zenicu oko sebe…i svu ostalu blizu i dalju rodbinu vise mi ništa nije potrebno u zivotu…ja sam svoju sreću tada nasao i svoju porodicnu idilu stekao i izgradio..No ipak nisam potpuno sretan, moje srce tezi ka zapadu i mom rodenom bratu…
Bilo kako bilo, ostaj te mi u miru i sreći…i vi moji gradani Srbi, i vi moji Emigranti sa dalekog zapada…Želim vam svima zdravlje i sreću i da shvatite samo jedno „COVEK DOK GOD DISE UVEK ZIVI NEGDE IZMEDU I NIKAD NIJE KOMPLETAN I CEO“
Srdacan pozdrav od vaseg Beogradanina.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

уместо да се држимо нашега, нама слађе туђе

Posted in Србија, друштво, књижевност, медији, SerbianCafe by Соларић on 24 фебруара, 2009

Nish

vocko – 3. maj 2005.

dobro jutro nislije i komsije!
kad bi samo mogli da vidite ono sto ja gledam iz dvorista.
pukla zvezda, razasula zrake (ko lubendinja kad se raspukne zrela pa poseje semenke) na sve strane, sve ozelenlo, grad zuji, bruji. dole, u centru već lici na kosnicu (pretpostavka). pitanje za vas, drugari, zašto volite ovu nasu palanku s dusom?

vocko – 4. maj 2005.

zbog letnjih subotnjih prepodneva.
zbog merakluka.
zbog dobrih ljudi.
zbog okolne prirode.
zbog ljubicastih brda.
zbog niske banje.
zbog dobrih komsija.
zbog mirisa lipa u nekim ulicama.
zbog spokojnog detinjstva.
zbog juznjackog temperamenta.
zbog leskovackih pljeski i bureka s jogurtom.
zbog stare srbije i galije i drine.
zbog toga sto je carski grad.
zbog kazandziskog sokaceta.
zbog caira i palilule i secermale.
zbog tvrdjave.
vocko – 10. maj 2005. u 15.21 (registrovani član)

savke, na zapadu kulturni ljudi izmenjaju svoje vizitkartice, vizitkartice svojih advokata i psihijatara, pa idu na grupne terapije, na vrelom jugu rade skakavci, pistolji, pesnice i ostalo. bez obzira na sve, draži mi je vreli jug nego hladni zapad ili još hladniji sever. a najdraza mi nasa palanka, varosica (sto bi reko golemi mile). ma volim je samo zato što je takva, sto postoji, a da ne postoji opet bi je mi izgradili.

nesrecnim slučajem izgore nam crkva, sagradismo novu, istu takvu, ako ne i lepsu. sve ćemo ponovo da uradimo, podignemo, sastavimo, dok je glave na ramenima i dok ta glava i srce vole svoje. to o cemu ti pišes još uvek je (fala bogu) mnogo retko, nego novine zude za takvim stvarima jer ih prodaju krv, znoj i suze. zato nigde i nenapisase naše novine o nasem coveku iz cikaga sto donese ponude za naše male genijalce i za crkvu. lenje su guzice ovi nasi novinari pa pišu samo ono sto će da privuce citaoce zeljne one tri stvari odozgore. ali, nema veze, volimo i njih. i oni su si nasi

vocko – 10. maj 2005.

ma živeo pulitzer!
if it bleeds, it leads, te mero mo kids! umesto da se držimo nasega, nama sladje tudje. (u tudjega tatka…). moj pokojni stanko vecito pricao da novinama ne treba verovati. isto i televiziji. pa vidis da zavadise pola sveta. cnn stvara ratove a velike novine stvaraju masovne ubice i child molestere. ne znam zašto onda novinice ko ove naše – malecne, male, i još manje televizijice zude da lice na oni djinovi. a ima da se piše, nije da nema, od nasi krajevi, lepi, pitomi, zeleni i ljubicasti, sicevacke klisure, davno zaboravljeni i unesreceni vinski podrumi koje nema koj da opsuje, a kamo li vina da pije, o napustena a prelepa sela, o naše reke i mostovi na istima, o drvenim cuprijicama, camdjimama, skeledjijama, vocnjacima, skolama, graji dece, prasnjavim letnjim ulicama, tihim letnjim popodnevima, parkovima sa decama i tatama i mamama i konjicima, vozicima, poslasticarama, sa trista vrsta sladoleda, hladnom bozom, kiselkastom limunadom, pa sto da ne, i pivom/tokajcem od one najbolje niksicanske vrste – daj jedno ledno niksicko da ..be oca ochinjega…o našim pijacama, deponijama koje vape za većim prostorom, kamenolomima, staklenicima, ranom vocu (o jagodama i Jagodama) i povrcu…

ma ima bre, savke, prelepih tema, ali mora da izmišljamo još bolju cocacolu – exclusivu nego ovi tvoji iz fabrike bluda, da budemo veci rimljani od samih rimljana, hoćemo da smo u skladu s vremenom, a kad ukapiramo da nam je vreme isteklo, kartica nam otkucana, krstenica pozutela, biće kasno.
zato si volim ovo naše sirotinjsko, malo, a vece i bogatije od najbogatije amerike, sarenolikije i sladje od najsarenije vasarske secerne vune. i bas me briga za if it bleeds…dosta toga. hoćemo i mi parce nečeg lepseg, da cepamo sladzu a ne gorchu, da pijemo bozu vazdan a ne kiselkastu limunadu. zato ne čitam crnu hroniku, zato me ne vata depresija, nego samo bes, pa pobesnim ko besnik kad mi se popnu na vr’ neke stvari sa negativiteti, pa mi dodje da explodiram ko hertz bonba i da onda sve pochnem iz početka. ja sam ko onaj strumf samo malo obrnut. volim da volim a ne obrnuto

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Питање је само које ћеш проблеме да изабереш: оне у Србији или ове у Емиграцији.

Posted in Србија, SerbianCafe by Соларић on 13 фебруара, 2009

Roksa – Sep 10, 2000 10:58

Najveci shok koji nas covek dozivi odlazeci na zapad je kada spozna da ce imati onoliko koliko sam zaradi. Samim tim, prva recenica sa dubokim razocarenjem u glasu je „U, jebote, pa ovde mora da se radi!?“

Sledeci shok su zakoni koji se postuju, a sa njima u vezi i „plati pa klati“ princip.

Ovde se poslovi i ekonomija ne vode na „dodjem ti“.

Posebna prica su face koje su progutale pesmice o srpskoj superiornosti, pa im je alfa i omega strategije „uspeha na zapadu“ – „lako cemo“. “ More kada me vide ima da padnu nicice“, misli se nas covek slecuci na aerodrom u nekoj belosvetskoj vukojebini.

Ono sto jedan prosecan dijasporicar (po mogucnosti buduci, sadasnjeg dijasporicara sticanje ovog saznanja boli) treba da zna je sledece:

1.Domoroci imaju ogromnu jezicku prednost. Dok vi svoje „speaking skills“ dovedete na razumljivi nivo, proci ce bar godinu dana. Potrudite se da ne mislite o Beogradu za to vreme a pogotovu na one koji se u to vreme tamo zezaju.  Zezaju se i ovi ovde, samo ne sa vama (bar ne dok ste u istoj prostoriji). Sto je i razumljivo. Jebes fazon koji pola ne razumes zbog akcenta,  a druga polovina nije uopste smesna.

2.Ne bavite se politikom, a pogotovu ne politikom Jugoslavije. Prosecnog domoroca boli kurac gde se vasa bivsa domovina nalazi i zasto se Srbi mrze sa Albancima. Podsetite se kako izgleda pricati o muzici i ostalim neobaveznim temama.

3. Ne ocajavajte sto za prva tri dana (nedelje, meseca) niste nasli prijatelja.

3.a) ODRASTITE sto se tice prijateljstva. Ne tazite prijatelje iz detinjstva, posto vise niste dete.

3.b) Postavite realne ciljeve kada trazite prijatelja. Znaci: ne smatrajte za budalu onoga domoroca koji ne razume fazone o Muji i Hasi … Za pocetak je dovoljno da je osoba manje vise normalna (uzimamo u obzir da je pristala na druzenje sa vama, jel) i da mozete komunicirati.

4. Ne trazite Jugoslaviju tamo gde je nema. Jugoslavija (Srbija) je jedna i jedina i vi ste upravo iz nje udarali nogicama u dupe da dodjete do mesta na kome se sada nalazite.

5. I poslednja stvar: ukoliko se niste uklopili, to ne znaci da su domoroci bezdusni, da ne znaju da se zezaju. Uvek je najlakse naci krivca izvan vase koze.

UKOLIKO VAM SE UCINI DA SU LJUDI OKO VAS IZVESTACENI, TE IPAK POCNETE DA RAZMISLJATE O YU U PINK NIJANSI,

to znaci da se ste Muhamed koji ceka breg da se pomakne. NECE vam se primaci!

A to sto mislite na duhovne vrednosti je dobar znak, znaci da niste gladni. Kao 70% gradjana nase otadzbine…

*********

(more…)

Срби на ЗАПАДУ, има ли веће среће?

Posted in Срби у расејању, друштво, породица, родитељи, SerbianCafe by Соларић on 1 фебруара, 2009

Mary – Nov 10, 2000

Jedno pitanje: zasto ste otisli, da ne kazem pobijegli ? Ovo se pogotovo odnosi na Srbijanske intelektualce.
Razumijem Izbjeglicu, on nije imao izbora.
Pobjeci iz rata, tragedije, ostati bez clana porodice, kuce,rodnog kraja… To su razlozi zbog kojih se ide u Njemacku, Kanadu, USA…Za ljude iz Bosne i Hrvatske to je bilo najbolje rjesenje.
Pogotovo kad se uzme u obzir korumpiranost ljudi koji su predvodili narod u ovom ratu u Srbiji i RS.
Ali ti Dragane i ostali, vi ste POBJEGLI.
Zasto ste dopustili da vam zemlja propada.
Gdje ste Beogradska inteligencijo, najlakse je bilo pobjeci i onda cekati da neko drugi sredi situaciju u vasoj rodnoj grudi.
Zasto ste pustili sljamu da izadje na povrsinu.
I zasto sad kukate.
Pobjegli ste zbog materijalnih razloga.
Sad vam je materijalno dobro, ali to nije sve u zivotu.
Treba se boriti da sve to imate u svojoj zemlji, a ne bjezati.
Mislita li da je meni i ostalima bilo lako patiti svo ovo vrijeme ?
Pa nismo pobjegli.
Kao sto nas pijesnik kaze…
Ostajte ovdije, sunce tudjeg neba
nece vas grijat k’o sto ovo grije…

kalimegdan – Nov 09, 2000

Zasto se ne vracamo, dobro pitanje. Pokusavam da ga odgonetnem vec godinu i nesto, boraveci u zemlji „blagostanja“, Kanadi.

Moje misljenje je da ko ovde provede vise od tri godine nema izgleda da ce se ikada vratiti. Desice se neki izuzetak, ali u jako malim procentima. Treca godina je najgora, tako kazu. Do tada shvatite da ovde vaze drugacije norme zivljenja, i kada se priviknete na njih, vi ste korak blize „njima“. tezak je korak posle vratiti se.

Nije problem u Milosevicu sto se ljudi ne vracaju, i sto dalje hoce da emigriraju, problem je sto smo mi nekako proklet narod, tudje nam je uvek lepse, pa makar gledali jad i tugu na ulicama, invalide, ludake. Mnogi od nas su zavoleli tudji jezik, zavoleli su neke tudje obicaje, kojih u stvari i nema. Neki od nas bi uradili sve ne bi li dosli do boljeg posla, vise para.

Cudan smo mi narod. Ima nas preko 70 hiljada u Ontariju, ja verujem da je 50 hiljada u Torontu. imamo tri radnje, koje bolje i da nemamo mrzimo se medjusobno, saplicemo, i mislimo da sto pre pocnemo da palacamo jezik i krivimo usta dok pricamo engleski da cemo time pokazati da smo jako pametni i sposobni. I mislim da smo jedina nacija ovde koja pljuje na svoje tamo.

Nasi ljudi vas maltene teraju da se odreknete Srbije, bez ikakvog vidljivog razloga. dozivljavao sam sve i svasta za ovo vreme provedeno ovde, ali u glavnom, nista pametno, i retko sta lepo. Ko o cemu prica, to je o poslu. nema zivota, ali nema veze.

Nema veze ni sto ce nam decica nositi minice sa 12 godina u skolicama, nema veze sto gledamo svaki dan ludake, bolesne, poremecene, perverzne ljude po ulicama, a ima ih mnogo. jedini zdravi ovde su u stvari emigranti. nema veze sto ce deca zaboraviti i ko su i sta su, sto nece imati detinjstvo, sto ce biti u milosti i nemilosti perverznih Jevreja i Engleza.Nema veze sto zivimo u kucicama od najeftinijih materijala, nema veze ni surova klima, bolesno sunce, vestacka hrana. mi smo srecni, mi smo na ZAPADU! Srbi na ZAPADU, ima li vece srece?

No, da se vratimo topicu, zasto se ne vracamo? ne vracamo se jer smo presekli svoje mostove, ne vracamo se jer nas je sramota sto u stvari nemamo nista, ne vracamo se jer smo svesni da sa ovim nacinom zivota koji smo naucili ovde nemamo sta da trazimo nigde, osim ovde. Ni nigde ne idemo, samo pricamo kako cemo da odemo u evropu.

Svi smo svesni bespotrebnosti ostajanja ovde, ali ostajemo. I da zavrsim, mnogima je i zao sto je doslo do ovih promena kod nas, mnogi su izgubili sve koordinate, baljezagajuci levo desno u trazenju daljnih razloga ostajanja. najzalije mi je onih koji deci oduzimaju ono sto je njihovo, njihovo mesto, nesto sto nikada nece imati ovde…. ma kakva kriza bila, smatram da zivimo kvalitetnije i zdravije nego ovi ovde.

Pa u cemu je onda poenta? Zapad, i Srbi zeljni wooow fazona u njemu. sve bljesti, sjasti, imamo po 5 traka na putu, visokee zgrade….

(more…)

,,Џо буди небо, а ја ћу птица, па ћу да летим по теби’’

Posted in књижевност, SerbianCafe by Соларић on 1 фебруара, 2009

Dzo Moler – Jul 23, 2004

Nedavno, ovde na internetu, na ovom elektronskom ćilim u, kojim
ponekad u časovima usamljenosti i dosade putujem , tražeći malo
druženja na neviđeno, nađoh je dnu gotovo zaboravljenu diskusiju o
Branku Miljkoviću i Desanki Maksimović. Sasvim spontano to me je
podsetilo na grad Niš, naše pesnike i jednu Nenu (Spomenku).

Nisam izdržao i moram da vam ispričam svoju priču iz tog grada, pa ak o ste
voljni da je čujete , nadam se da ćete imati malo strpljenja i vremena.
Nekada sam ispred spomenika Branku Miljkoviću i Niškog pozorišta često čekao jednu Nenu u koju sam tada bio ludo zaljubljen (bar sam tada tako mislio). Nena je vole la Branka Miljkovića i Desanku Maksimović, studirala je književnost a ja sam tražio nekog vraga pored Nišave, ni danas ne znam ni šta ni zašto.

Puno je vode proteklo Nišavom od tadaa mnogi pesnici, koje smo
znali i voleli, su se preselili na nebo, a mi smo nastavili da živimo
životima običnih smrtnik a, voleći se i mrzeći iz sve snage . Mene je
moj nemirni duh poslao na putovanja, lutanja i traženja svog cilja
daleko od obala Nišave .

Znam da su vremena poezije i poljubaca po parku Čair i Niškoj tvrđavi
odavno prošla, ali prijatna sećanja na to vreme nisu izbledela, a ova
pronađena diskusija o Branku i Desanki me ponovo podseća na to.
Trenutno se osećam kao da sam izgubljen na ovom ostrvu zvanom
Manhatan, između Hadsona i Ist Rivera, zato sećanja na dane koji
kao da me prate svojim divnim slikama, mirisima nostalgije i
pesmama koje smo voleli, pomažu…

Usamljenost na ovim prostorim a iza velik og okeana je bolest od k oje
se duša suši i umire , a sećanja i nostalgije su mali svetlucavi pojasevi
za spasavanje , plivaju okolo nas, i nude bar malo nade i osveženja
nama umornim i izgubljenim lutalicama.

Pesnicima nikada nisam zavideo što su uvek umeli lepo da primete i
duboko dožive sve ono što mi obične belosvetske skitnice nismo ni
sanjali da postoji. Zbog toga smo mi, za kaznu, morali da optrčimo
po sto krugova neke stare uspome ne koja nam priča o ostavljenoj
ljubavi u jednom od onih gradova koji su nas voleli, pre ne go što smo
se izgubili u pustim i sivim tundrama zapada.

Kažem , morali smo za kaznu da optrčimo toliko krugova sećanja oko tih divnih uspomena, koje tada nismo razumeli niti doživeli kako treba, da bismo sada, sećajući se toga, bolje saznavali šta smo imali a da tada to nismo
znali.

Upravo to je je dna od tih uspomena što me sada pomalo greje toplo i
rastužuje u ovoj noći koja dolazi daleko od Nišave i parka zvanog
Čair, u kome još uvek jedna žuta klupa stoji i postoji, i koju farbaju u
žuto sa vidno urezanim ,,Džo voli Nenu“. To nisu smeli ili nisu hte li da
izbrišu.
Verovatno da ona prolazi pored te klupe , možda i sedne za tren na
nju, i tada zagledana u bele i saosećajne breze ponovi one divne
Desankine stihove koje smo oboje voleli:

Ne nemoj mi prići
Volim izdaleka …

Pa eto ti Neno iz Niša, ,,voli izdaleka“, a mogli smo izbliza plava i
nežna moja, mogli smo drugačije da smo znali i da smo hteli, ili
ume li…ali jebiga, ja sam stari ljubavni ponavljač a ti kći prosvetnih
radnika, koja je volela poeziju i prozu i pahulje i Desankine i
Brankove stihove , i jednog Džoa čiji je brod i u luci stajao raširenih
jedara….
Bila je zima, sedeli smo u jednom restoranu u Rengenovoj ulici i pili
čaj sa rumom . Znao sam da imam dovoljno para za čajeve ali za rum
nisam bio siguran. Na to sam mislio dok sam gledao njene lepe plave
oči i držao je za ruku uvek toplu i nežnu i pokušavao iz petnih žila da
izgledam zaljubljen…..
Sa starog i olinjalog džuboksa Prisli me je podsećao ne zaboravnim
refrenom ,,sad ili nik ad“  šta tre ba da uradim , a ja sam kao najveći
idiot razmišljao da li ću imati para za rum i da li ima smisla ovu
prelepu maminu i tatinu ćerkicu voditi u onu moju sobicu u suterenu,
koja je mirisala na dunje i stare stvari…
Zatim smo šetali dok je padao gusti sneg da sam ga zauvek zapamtio.
– Džo budi nebo, a ja ću ptica, pa ću da letim po tebi – poče ona
nešto poetski, a ja je zagrlim i poljubim po prvi put.
– Džo budi nebo a ja ću ptica …
– Hoću – obećah …
– I nemoj nikad da me ostaviš.
– Kako može nebo nekog da ostavi? – rеkoh i poljubih je u oko plavo
i puno slutnje …
– Može Džo, može – ubedjivala me . Da li je to bila istopljena pahulja
ili suza ne znam , ali nisam o tome hteo da razmišljam . Ispod jedne
svetiljke dok je sneg vejao ljubio sam sav srećan tu Nenu čije su tople
usne mirisale na čaj i rum . Eto, to nikako nemogu da zaboravim , a
naizgled je to obična stvar.
Eto, rekoh ti je kao pricu, a kisa i dalje pada ovde u njujorku, al cujem sunce greje negde tamo u dale kom nisu……

Извор: SerbianCafe.com (Дискуије Књижевност)