Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

„Толики број народних непријатеља на грбачи једног народа још историја није забележила”

Posted in НСПМ, Србија, друштво, медији, политика by Соларић on 13 јуна, 2009

Преузето са Нова Српска Политичка Мисао

„Требљење кукоља“

Слободан Антонић

петак, 12. јун 2009.

Гостовање Јасне Шарчевић – Јанковић, координатора за информисање српског Тужилаштва за ратне злочине, у емисији „Око магазин“ (РТС1, четвртак, 11. јун), отворило је очи многима када је реч о природи најновије акције Тужилаштва. Као што је објаснила госпођа Шарчевић, Тужилаштво је образовало „стручну групу“ од петоро новинара, чија имена држи у тајности. Ти тајанствени новинари требало би, за потребе Тужилаштва, да припреме материјал о својим колегама који су, током деведесетих, извештавали и писали тако да су „подстрекивали на ратне злочине“. Тужилаштво за ратне злочине ће онда, на основу тог материјала, да подигне оптужницу, како би се, према речима Шарчевићеве, „истребио кукољ“ међу српским новинарима[1].

Исто тако ће и штета од ове акције Тужилаштва бити далеко већа него што може бити корист. Идеју да Тужилаштво „треби кукољ“ међу српским новинарима са одушевљењем су дочекале само Е-новине Петра Луковића и НДНВ Динка Грухоњића. Свако други, ко је разуман, зна колика се опасност за слободу јавне речи крије у идеји да се новинарима суди због изношења информација или вредносних судова. Те информације могу бити и најпогрешније. Али, ако у њима нема директног позивања на злочин, то су само „погрешне“, али никако не и „злочиначке“ информације. И ма колико морално да осуђујемо медијско ширење неистине са, рецимо, РТС-а, почетком деведесетих, тешко да се можемо сетити и једног случаја директног позивања на злочин. Чак ако би се међу оном петорком новинара-истражитеља, које је ангажовало Тужилаштво, нашли и такви стручњаци као што су Луковић и Грухоњић, сумњам да би они могли да нађу и један пример таквог новинарства.

Па чему онда све ово? Изгледа да је Тужилаштво за ратне злочине исцрпело листу стварних починилаца ратних злодела. А постојање Тужилаштва мора се некако оправдати. Стога је неко паметан закључио да се крене даље, и отвори лов на „позадинце“. Оптуживати политичаре из деведесетих за „ратно хушкање“ дође му мало незгодно – тадашњи портпарол СПС-а је данас министар полиције. Али, новинари – е, то је већ друга прича. Тако смо се нашли пред истрагом новинара која ће „очистити кукољ“, како рече госпођа Шарчевић. А пошто тог „кукоља“ има свуда, Тужилаштво за ратне злочине, почињених пре деценију и по, потрајаће још много, много фискалних и фондокорисничких година. Ако не и десетлећа…

The Tao

12 петак, 12 јун 2009

Izgleda da jos ima do dna. Srbija je neverovatna iz dana u dan. Toliki broj narodnih neprijatelja na grbaci jednog naroda jos istorija nije zabelezila. Razumem da je okupacija ali toliko beskicmenjastvo je nezabiljezeno.

Неофит77

Већ видим екипу евроунијатских инквизитора, Панчић, Луковић, Васић … Што су дуже ови на власти Орвелова 1984. ми све више делује као опис Дизниленда.

Сродне теме:

Ко су ти млади људи пуни мржње?

Posted in НСПМ, Србија, друштво, медији, политика by Соларић on 8 јуна, 2009

Преузето са Нова Српска Политичка Мисао

Општа места и љупке разлике

Слободан Антонић

субота, 06. јун 2009.

Пошто сам већ писао о доста наших „људскоправашких“ НВО, помислио сам да не би било лоше да поближе упознам и Иницијативу. Отишао сам на њихов сајт и прво што сам спазио било је да је њихова приступна страница на енглеском. Као језици су још постојали албански и извесан „БХС“ језик?! „Да политичке ли коректности!“, помислио сам. „Не само да им је матерњи језик од другостепене важности, већ је и он назван тачно онако како се зове у Хашком трибуналу“!

Прегледавши њихове мрежне странице, као и изјаве и интервјуе њиховог „председника и оснивача“[1] Андреја Носова, препознао сам готово сва општа места нашег „грађанистичког“ НВО сектора. Али, такође сам сусрео и неке љупке и пикантне специфичности, по којима сматрам да ову НВО заиста вреди упамтити.

У општа места, рецимо, спадају залагање за ментални инжењеринг, рад на промени националног идентитета, усађивање у Србе идеје колективне кривице, подршка албанским сецесионистима на Косову, антирусизам, отворена пропаганда у прилог ЛДП-а, као и залагање за идеолошку чистку и административне забране према „националистима“. …

„Недавно истраживање“, каже такође Носов, „показало је да би грађани Србије најрадије волели да се представе Европи не својим савременим достигнућима, него својом традицијом, што заправо показује да смо ми дубоко закопани у питање нашег идентитета“[5]. Е па тај идентитет, у који смо ми „дубоко закопани“ треба променити, пре свега кроз усађивање идеје колективне кривице, што треба да нас отргне од наше митске прошлости: Србији је неопходно суочавање с прошлошћу. То је питање свих питања. …

Можда свима нама, пре ступања у државну службу, треба узети писмену изјаву о томе какав је наш став према „српској злочиначкој прошлости“? А од оних који су већ запослени треба тражити да се појединачно изјашњавају о пресудама Хашког трибунала – као некад о Резолуцији ИБ? …

Ту је и отворена подршка ЛДП-у, као јединој истинској еврореформистичкој и денацификаторској странци.“Ако ме питате шта је алтернатива“, каже Носов, „односно да ли је у Србији има, видим је једино око Либерално-демократске партије. У тим људима видим потенцијал“[14]. Отуда, ваљда, и Носов прихвата ЛДП-овско залагање за идеолошку чистку српских институиција: „Дубоко верујем да на је неопходна `гвоздена метла` (…)То није питање лустрације, то је питање хигијене!“[15]. Али, ако „хигијена“ не помогне, ту су и добре старе административне забране. Јер, како лепо вели Носов, „или ћемо ми почети да забрањујемо њих, или ће они да забрањују нас“![16]

Једино решење, по Носову, јесте да млади људи (попут њега) преузму власт. „Шта политичка елита код себе треба да промени? Ја не верујем да се Војислав Коштуница може променити. Не верујем да се неки људи који су уз њега, од САНУ па надаље, могу мењати. Залажем се за генерацијску револуцију. Нове генерације имаће другачији однос према свему“[18]. Дакле, пошто се изврши „усађивање истинских друштвених вредности младима“, тако препарирана омладина треба да изврши „генерацијску револуцију“ и доведе до „другачијег односа према свему“. Свака сличност са маоистичком Културном револуцијом је, наравно, случајна.

И још нешто: кад Носов и остали преузму власт, уместо о проблемима Срба на Косову, бринућемо, као и сав нормалан свет, о проблемима тамошње геј и лезбо попупалције, јер, како то лепо вели Носов, „иако сви у Србији виде Србе као најугроженију заједницу на Косову, мислим да су онде угроженије сексуалне мањине“[22]. Ето, и ти Чеси. Потпали су под утицај српске националистичке пропаганде, па снимају потресне документарне филмове о српској деци на Косову. Много боље би било да се концентришу на праве проблеме и сниме који документарац о патњама намучених косоварских гејева и лезбијки – ни Оскар им не може измаћи![23]

Ако нисте знали, ова НВО „запошљава више од 30 људи[24], са канцеларијама у Београду, Нишу, Крагујевцу, Новом Саду… Донатори ове НВО су, према њиховом сајту, амбасаде САД, Британије, Холандије и Немачке, Косовска фондација за отворено друштво, Амерички институт за мир, представништво САД у Приштини и још много других фондација и амбасада[25].

Ова НВО је, наизглед, мали зупчаник. Али око ње је много других зупчаника и са њима, добро ужлебљена и спрегнута, она више није ни мала, ни слабашна, већ моћна и неумољива. Очигледно, по садашљем понашању те машине и њених зупчаника, изгледа да смо сви ми, који имамо неодговарајуће („неусађене“) вредности, сада на реду. Да ли ће нас здробити и самлети, или ћемо ту машину заглавити и њене зупчанике сломити, питање је које се изгледа управо у наше време решава. Није први пут да су велике и моћне машине у Србији зарибале и стале. Хоћемо ли ову машину зауставити? Или ћемо заиста дозволити да будемо самлевени?

Darko10

недеља, 07 јун 2009

Toliko toga je vec receno o nevladinim organizacijama tako da njihovo delovanje nije nepoznato i nije narocito potrebno komentarisati njihove stavove i zalaganja,uostalom takvi stavovi su bili zvanicna politika bivse Jugoslavije od 1945 god.
Svima je vec jasno da se,takve organizacije koje se kriju pod paravanom zastite ljudskih prava,bave svakakvim radnjama a najmanje zastitom ljudskih prava. Kao dominantno podrucije njihovog delovanja javlja se zvanincna politika Republike Srbije ali samo u onim aspektima gde su vitalno ugrozeni srpski nacionalni interesi ili postoji opasnost da se tako nesto dogodi.A zajednicko svima njima je to da se u tom delovanju gotovo iskljucivo nalaze na stanovistu koje je u suprotnosti sa nacionalnim interesima nase zemlje.
Medjutim ono sto mene brine,kao gradjanina ove zemlje, jeste pasivnost „druge strane“,tj.srpskih patriotskih organizacija i nacionalno svesnih ljudi u nasoj zemlji. Jer svaka akcija srpski orijentisanih organizacija je ustvari reakcija na delovanje „zastitnika ljudskih prava“.

Naime,apsolutna kontrola nad medijima,finansiska nadmoc,nicim izazvan status“svetih krava“ koje ove organizacije imaju u nasoj zemlji,ne sme da bude opravdanje da se borba za srpske nacionalne interese ne vodi jos bolje i organizovanije. Naravno pod borbom smatram neposrednu komunikaciju sa ljudima,organizovanje tribina,akcija,pisanje tekstova i svega ostalog sto bi doprinelo da do ljudi dodje i misljenje koje odudara od onoga sto svakodnevno gledamo i citamo u Srbiji.
Mada mi se isto tako cini da svaka rec izgovorena od strane predstavnika ili clanova raznih organizacija za „zastitu“ljudskih prava automatski stvara jos deset nacionalno opredeljenih Srba!
U skladu sa tim-samo neka tuze!!!

симонида

13 недеља, 07 јун 2009

г-дине Антонићу,после овог вашег текста, а наслућивала сам да НВО управо такву политику воде и да их финансијски помажу СВИ, неко мање неко више, које сте Ви поменули, предосећала сам да је то ЈЕЗИВО шта нам раде, али после овог Вашег текста остала сам НЕМА!

није ни чудо да је ПОЛИТИКА променила концепцију, највероватније по савету ИНИЦИЈАТИВЕ МЛАДИХ, јер Ви не припадате том и ТАКВОМ менталном склопу који може да се мења! опростите, једноставно сам шокирана, и не налазим речи да опишем и дам право име тим младим људима који су у тој ИНИЦИЈАТИВИ младих – НВО!да ли је могуће да се такви једноставно шире територијом наше СРБИЈЕ? ко су ти млади људи пуни мржње? једноставно, мозак ми је стао! нисам спремна више ни реч да напишем! Боже, шта нам све раде!

Стева Надрљански

Иницијатива младих за тзв. људска права је један од најгротескнијих и најтупавијих видова удруживања, али овде све пролази. Дубоко сам убеђен да бих, ако се удружим са два-три вечита студента, две уседелице што шетају керове и три никотинизиране тетке – уз јавно декларисање о ономе што је „комифо“ и што није (Сребреница, корпорација звана ЛГБТ, црква) – убрзо решио проблем од чега ћу да живим.
Изеш га, овако морам да радим.

Правосуђе у Србији, истина, с времена на време успе да се покаже и у једном сасвим неочекиваном светлу

Posted in НСПМ, Србија, друштво by Соларић on 5 јуна, 2009

Преузето са Нова Српска Политичка Мисао

Никола Танасић
субота, 09. мај 2009.

Правда не спава, само дрема

„Нова српска политичка мисао“ пред судом! Невладина организација која се бави заштитом људских права у сувереним државама Косово, БиХ, Црној Гори, па и Србији, проценила је да је за крхку будућност демократије и грађанског друштва у региону тренутно највећа препрека „говор мржње“, чији је расадник електронско издање које управо читате.

Живот у Србији може изгледати бајно некоме ко своје време проводи по сплавовима, концертима и Ади Циганлији, али мука наступа за онога ко у „највеселијој земљи Европе“ заврши на Бироу, у болници или – пред судом. Судови су рак-рана друштва које у својој државној химни дозива Бога правде. Срби већ одавно правду могу тражити само код Бога, будући да се ова земаљска, како локална, тако и међународна, показала као спора, али недостижна. …
Горку сатиру на страну – није све тако црно. Правосуђе у Србији, истина, с времена на време успе да се покаже и у једном сасвим неочекиваном светлу – као темељно, брзо и ефикасно. Тако једва да је прошло месец дана како су новине у јавности покренуле питање имовине (више него луксузна вила и средње луксузан теренац) Чедомира Јовановића, народног посланика и страственог борца против финансијске олигархије, када је Окружни суд у Београду донео пресуду да дневник „Прес“ исплати поменутоме симболичну свотицу од нешто више од €3000, као компензацију за „страх који је његова породица претрпела“ када је у новинама прочитала како лепо живи. Приоритети су приоритети, и када је правни поредак друштва овако грубо нападнут, не часи се ни часа, реагује се одлучно, муњевито и увек у складу са законом!

У Италији, нисам могао нигде наћи енглески натпис, осим када су у питању транснационалне фирме…

Преузето са Нова Српска Политичка Мисао

Латинизација детињства

Слободан Антонић

субота, 30. мај 2009.

Латинизација целокупне јавне сфере у Србији добила је карактер „културцида“. За свега неколико година, латиница је постала једино комерцијално писмо у Србији. На прсте једне руке могу се још набројати производи са ћириличним натписом. Чак и оне мале етикете, које се лепе на полеђини увозних производа, или ситно одштампана упутства, са ознаком за језик – „српски“, искључиво су на латиници. Сви комерцијални билборди, на нашим улицама, такође су на латиници. Чак и произвођачи чији је бренд, током више деценија, био на ћирилици – попут воде Књаз Милош после 2000. године су прешли на латиницу.

Заправо, 2000. година се може одредити као почетак најновијег таласа латинизације српског јавног простора и српске културе. Изгледа да је после политичких промена од 5. октобра највећи део наше комерцијално оријентисане средње класе поверовао да је основни начин „модернизације“ и „уласка у ЕУ“ прелазак на латиницу. Реч је о припадницима маркетиншких, трговачких и услужних занимања – од дизајнера у великим компанијама, до ситних трговаца. Ограниченог образовања и културе, они су кренули у типично провинцијално опонашње „Европе“ и „модерности“ преузимањем једног псеудо-статусног знака. Попут сиромашка са села који на главу стави цилиндар и умишља да је енглески гроф, тако су и наши власници С.У.Р-ова и С.Т.Р-ова, баш као и маркетиншки и дизајнерски консултанти наших компанија, своје фирме и производе почели готово стопостотно да исписују латиницом. 

Но, није ли латиница, током седамдесетих и почетком осамдесетих, такође доминирала у Србији? И није ли се, у наредних петнаестак година, ћирилица ипак некако повратила из мртвих? Може ли се тако нешто очекивати и сада? Тешко. Овога пута, наиме, извршена је латинизација једне сфере која је тада била поштеђена културцида – сфере детињства.

И заиста, без обзира на сву доминацију латинице у трговини и јавној сфери, сликовнице, новине и књиге, тих седамдесетих и осамдесетих година, које су биле намењене деци биле су ипак штампане на ћирилици. Ћирилица је, за све нас који смо тада били деца, ипак било наше прво и основно писмо, писмо нашег детињства, и као такво нешто што је у најдубљем смислу речи наше, топло, темељно и драго – као и само детињство, уосталом. Оно најгоре, међутим, што се данас дешава са ћирилицом јесте да је она све мање писмо наше деце. Све дечије телевизије програм емитују или искључиво на латиници (попут Ултре и Mинимакс ТВ), или са ћирилицом која се само назире у траговима (Канал Д, Пинк Кидс и Хепи ТВ). Сви дечији албуми са сличицама или картицама искључиво су на латиници. А дечије новине, сликовнице и књиге такође су у 80 посто случајева на латиници. …

Ко је крив за ово масовно идентитетско самоубиство, ко је крив за ово самозатирање читаве једне националне културе, затирање које ће се одиграти буквално у једној генерацији, чак у једној деценији? Најпре, то је наша економска елита. Једна реч Милорада Мишковића била је можда довољна да се не изврши латинизација српске трговине. Али, та реч није била изречена. Једнаку кривицу сносе и власници и уредници наших медија. Једна реч Жељка Митровића или Донке Шпичек и наша деца би своје омиљене емисије гледали у ћириличном амбијенту. И наши издавачи, власници и уредници, имају свој део кривице. Па и ми остали смо такође одговорни. Површни, равнодушни, небрижљиви, без осећаја за културу и традицију, ми лакомислено узимамо туђе и заборављамо наше само зато што је то „модерно“, или што се надамо да ћемо тако зарадити који динар више, или бити ближе „Европи“. …

Небојша Вуковић

субота, 30 мај 2009

Потпуно подржавам тезе које је изнео у свом тексту госп. Антонић. Срби доживљавају двоструко одумирање – оно буквално, физичко, дакле демографско, и идентитетско, културно, писмовно. У очувању ћирилице, треба поћи од једноставног принципа, аксиома, да је ћирилица једино право српско писмо, а латиница тек помоћно (допунско). Слажем се такође са предлогом да се уведе обавеза да се сви натписи ћирилизују, и то под претњом тешке глобе, јер наш се човек повинује само када му се завуче рука у џеп…
Социолошки посматрано, занимљива је улога наших „предузетника“ који су главни промотери латинице. Некада, рецимо у 19. веку, у пречанским крајевима, трговци, занатлије, фабриканти су били основни браник културног идентитета, донирали су културу, штампање књига, били поносни и на ћирилицу и на српско порекло…

Данас је потпуно обрнута ситуација, реч је (част изузецима) о необразованим скоројевићима који немају ни грама националне свести, што најбоље доказују енглески натписи фирми…

Својевремено када сам био у Италији, нисам могао нигде наћи енглески натпис, осим када су у питању транснационалне фирме…
Занимљиво је да и тзв. националне странке такође слабо посвећују пажњу овом озбиљном проблему. Једини који нешто о томе зборе су професори српског језика и књижевности кроз своја удружења, али реч је о људима који су потпуно „оперисани“ од вештина политичке борбе, комуникације и маркетинга…они у најбољем случају могу организовати полудосадно полемичко вече, скуп и то је све.

Заиста је тешко објаснити љубав према диктатору

Posted in НСПМ, Србија, друштво, повесница by Соларић on 31 маја, 2009

Преузето са Нова Српска Политичка Мисао

Дан младости и лудости

Јована Папан

четвртак, 28. мај 2009.

Носталгија је једна универзална и вечна појава, својствена свим друштвима. У постсоцијалистичким државама појавила се врло брзо након друштвено-политичких ломова и успостављања новог система. Превише промена за кратко време, економски проблеми, друштвена нестабилност, велика очекивања и велика разочарања – све то је учинило да некадашње време „друштвене равнотеже“ и вере у прогрес, сада заличи на истинско златно доба.

Оно што је типично за носталгију, па и за југоносталгију, јесте да се најсветлији примери из прошлости упоређују са најцрњим из садашњости. Тако су у СФРЈ „сви били запослени“, иако је 20% радне снаге идући трбухом за крухом завршило у туђини, „стандард је цветао“, иако се економски проблеми сматрају за једно од најкрупнијих семена раздора, и „сви су се волели“, иако се та љубавна прича завршила у општем маскру.

Наравно, колико с једне стране искрена, носталгија је с друге стране исто толико и уносна, па оваква „догађања СФРЈ“ обично опседају продавци свакојаких југо-сувенира, од титовки и значки, преко слика и бисти, до застава, мајци, шољи, привезака. Не профитирају на југоносталгији само ситни продавци – васкрснути екс-Ју музичари данас жаре и пале од Вардара преко Триглава па до Малмеа, кафане и клубови базирани на концепту југоносталгије ничу као печурке после кише, а и музеј „25. мај“ може да се похвали са више посетилаца него што их има иједан музеј у Србији.

Ипак, не треба заборавити на једну ствар у вези са носталгијом – а то је да она најчешће представља управо чежњу за нечим што је бесповратно отишло. Јер, руку на срце, када би заиста могло да се понови, можда нам уопште више не би деловало тако бајно. …

Неофит77

10 четвртак, 28 мај 2009

Заиста је тешко објаснити љубав према диктатору, по чијем наређењу је крајем рата и непосредно после њега стрељано на десетине хиљада људи, чак и они који се нису борили, већ су изводили представе за Немце или су радили свој посао под окупацијом, било је ту професора, балерина …

Данашњим термином, тај човек је био ратни злочинац, а њега највише воле они који се наводно боре против српских злочина, воле га јер је највише убијао Србе, растурио је Србију на две покрајине, којима она од 1974. није ни управљала, оставио је преко милион Срба ван авнојевских граница, што је и био главни узрок крвопролића 90-тих, једном речју разбијао је Србију, зато га неки толико воле.

Воле га сви они чији је џеп изнад свега, изнад државе и изнад живота својих сународника, а таквих је у Србији много, како би смо иначе објаснили да 40% становништва гласа за пулене запада, на задњим изборима, и то само неколико месеци пошто је тај исти запад признао Косово. Надам се да сваки пад је предходница новог успона и да ће после овако жалосних генерација Срба доћи неке које ће једва и знати ко је касапин из Кумровца и које ће имати само једну земљу којом ће се поносити, Србију!

„Цела Србија је затвор”

Posted in НСПМ, Србија, друштво, економија, политика, религија by Соларић on 27 маја, 2009

Коментар преузет са Нова Српска Политичка Мисао

Srbija je zatvor

понедељак, 25 мај 2009

Nema razloga porediti Zapadni sistem i sistem koji Zapad podrzava u Srbiji. Jer to su dva razlicita sistema; jedan je demokratija za unutrasnju upotrebu, funkcionalna, do odredjene mere cak i postena, a drugo je okupacioni mars ka kolonijalizmu najcrnjeg oblika (Edward Said, trece poglavlje ‘Culture & Imperialism‘).

Komentar iz Politike (Sremica), ako je tacan, zvuci jezivo. Cak i da nije istinit, toliko mnogo isecaka iz srpske stvarnosti upucuje na totalni polom, ekonomski, duhovni, moralni, pod vlascu DS i njenih satelita, potpomognutih spolja.

Jedini put je jacanje Svetosavskog duha i religioznog pokreta (ne partije!) koji ce zemlju vratiti na put duhovne obnove. Ne znam da li je u Srbiji tako nesto izvodljivo. Velimirovicev Bogomoljacki pokret je pred rat u Srbiji imao 1% na izborima. Ali promocija privatne inicijative, zadrugarstva, proizvodnje, kaomi podsticanje patriotizma i duhovnosti nisu samo potpuno onemogucene od strane DS. One su i zabranjene.

Dok ovo pisem, jedan mladic koji je na dan bajdenove posete citao molitvu u centru grada, sedi u zatvoru. Za utehu, izmedju njega i drugih gradjana Srbije nema mnogo razlike. Cela Srbija je zatvor.

Интелектуалне елите су и даље најамна радна снага у „државним фирмама“

Posted in НСПМ, Србија, друштво, образовање, повесница, политика by Соларић on 27 маја, 2009

Коментар преузет са Нова Српска Политичка Мисао

Газда Груја

11 четвртак, 21 мај 2009

Елита?
Нема елите.
Тојест, ако је и има, има је у траговима.Елита подразумева свест и образовање достојно елите.Уз то, ОБАВЕЗНО УЗ ТО, НИКАКО БЕЗ ТОГА, мора да иде и материјално-финансијска независност.
Кеш. Стари кеш.
Да се не лажемо. Нема то овде.
– Бео и остале „грађане“ (буржоаску елиту) од пре 60 година, побили су комунисти крајем 45.Та елита је,махом, настала између 2 рата – јер је,нека стара,пред-прво-ратовска елита,пострадала у Првом светском рату – али,ипак је представљала неку, солидно образовану,урбану,буржоаску групу која је, имала,опет,неку перспективу.Али, изби револуција.
Револуционари су населили своје првоборце (6. личка, 1.пролетерска итд) са територије НДХ и они су постали елита. Политичка елита.Партијска елита.Последица тога је непотизам најстрашније врсте. Интелектуални слој је и даље био најамна радна снага, додуше у „државним фирмама“ и покушавао је у неколико махова,безуспешно,да појача своју улогу (читај статус) у друштву (68-74)
– Када је постало јасно да је „експеримент“ пропао, партијске елите су се окренуле јавашлуку. Трансформацији себе у финансијске елите. Транзицији.Отимачини.Тако су само убрзали крај.
– Онда су почели ратови и распад Државе.Измилела је (опет) нова – овај пут ФИНАНСИЈСКА елита. Кајле, џипови, спонзоруше.Образовање, благоречено, танко.Али је концепт блискоскти властима опстао.
– Дошле су и промене 5.октобра.Финансијска елита жели да, попут пара, пропере и свој ранији крими-статус.Да постане буржоаска елита.
За сада су успели само да буду малограђани. Наравно.На несрећу по нас, властима увек треба кеш па се ту нађу интереси за одржавање статуса кво.
Интелектуалне елите (ако их има, посебно међу млађима, јер НИКО није ништа учио у школи од 1985 на овамо,на факсу,него је плаћао) су и даље најамна радна снага у „државним фирмама“.Или су директно финансирани из иностранства.Ово је огроман проблем.
– Лумпен-елиту не рачунам.

Генералска деца и унуци нису елита.Него пионири.

Нема елите.Само трагови.

Срби, заборавите на сутрашњи ручак, неплаћен рачун…И почните већ једном да се дивите хомосексуалној јединствености,…

Posted in НСПМ, Србија, друштво, политика by Соларић on 19 маја, 2009

Коментар преузет са: Нова Српска Политичка Мисао

klea

петак, 15 мај 2009

Mislim da je glavni problem homoseksualaca I lezbejki u Srbiji ne seksualna netolerantnost Srba prema njima, vec apsolutna ravnodusnost I nezainteresovanost Srba za ovu populaciju.

Gej populacija je tako zeljna paznje, analize, davanja znacaja sebi, jer su ubedjeni da su posebni I superiorni u odnosu na heteroseksualce. Pa zar nisu skoro svi cuveni I uspesni ljudi, pocev od Starih Grka pa naovamo, bili homoseksualci. Homoseksualnost podrazumeva visi koeficijent inteligencije-tako oni rezonuju. Medjutim, Srbi nista ne cine da im odaju postovanje zbog toga , naprotiv, bas ih briga, cak I ne obracaju paznju na njih. Sto je dokaz niskog koeficijenta inteligencije Srba.

Zato Srbe treba prodrmati, pa mozda I gurnuti prst u oko da bi vec jednom poceli da se dive homoseksualnoj posebnosti I jedinstvenosti. I zato se , kao razmazena deca kad skrecu paznju na sebe valjajuci se po podu, setaju ulicama I masu parolama, zeljni paznje, paznje, paznje…dok se umorni Srbi vracaju sa posla I razmisljaju kako da skrpe kraj s’krajem. Srbi, zaboravite na sutrasnji rucak, neplacen racun za struju, pocepane cipele… I pocnite vec jednom da se divite homoseksualnoj jedinstvenosti, posebnosti, razlicitosti, nadarenosti, sposobnosti, sofisticiranosti…Njihove nezne duse su zeljne paznje.

„Геј популацију су инструментизовали, злоупотребили и наметнули као легитимну мету,…”

Posted in НСПМ, Србија, друштво, медији, политика, породица, родитељи by Соларић on 19 маја, 2009

Преузето са: Нова Српска Политичка Мисао

Политички коректни текстови

Ненад Дукић
петак, 15. мај 2009.

Већ дуже време се шири кампања у многим медијима како у Србији хара фашизам и неонацизам. Та кампања је условила и доношење Предлога закона о забрани манифестација неонацистичких или фашистичких организација и удружења и забрани употребе неонацистичких или фашистичких симбола и обележја од стране ЛСВ.

…У Србији је и инвазија политички коректних текстова. Као пример тог коректног говора у коме се ми приказујемо као нетолерантно, затворено, заостало, недемократско друштво јесте и јучерашња промоција књиге „Бити геј у Србијиу Палати федерације, под покровитељством Министарства за рад и људска права.

Чему све ово? Зашто Министарство за рад не финансира студију о лошем положају жена, на пример, у породици и на радним местима, или студију о насиљу у породици, о сексуалном искоришћавању деце, о проблемима наркоманије, алкохолизма у многим домовима? …

Maja

петак, 15 мај 2009

… Pre nesto jace od godinu dana, uletela sam kao slobodan covek direktno u Orvelov roman, sok je bio gadan s obzirom da nije u pitanju knjiga nego realnost. I sad trazim, tumarajuci po zivotu i netu, gde su moji istomisljenici a potencionalne zrtve ove totalitarne azdaje. NSPM sam nasla i tu mi je lepo. Ima i u drugim drzavama, i to je utesno.
Znaci, dok sam ziva, ucicu i vaspitavacu svoju decu onako kako su mene moji ucili i vaspitavali. Zato im nikad, necu reci da je Gay OK….nikad.
Nikad im necu reci da imaju sva prava ovog sveta. Pravo dolazi posle ispunjenih obaveza. I jos mnogo toga cu im utuvljavati u glavu svesna da je sve to moje vrlo pogresno tj. sasvim suprotno od politicki korektnog misljenja.
Nikad ih necu upisati na gradjansko u skoli. A iako nisam neki vernik (dete komunista), moracu da ih vise priblizim Crkvi i veri jer eto ispade da je to jedini izlaz pod ovom demokratijom.

… da dodam.. nije tesko pisati politicki korektne tesktove kada se oni dobro placaju od strane NVO i njihovih satelita u Vladi.Zato mislim da masa autora takvih tekstova, knjiga, filmova..i ne misli to sto pise, pare su glavni motiv.

субота, 16 мај 2009 00:43

мачак, онај прави

@klea

Одлично запажање! Додао бих да су поменуту популацију инструментизовали, злоупотребили и наметнули као легитимну мету, према којој неки проценат (оправдно) незадовољних треба да каналише своје акције, енергију, мисли итд.

То је још једна „цигла у зиду“, део подмуклог спиновања и психолошког рата. Прави непријатељ (узалуд) крије лик, иза бирократског одљуђеног инстументарија, безличних инситуција бесмислених назива. Нема завере. Само начини владавине, системи и процедуре, разрађивани и потврђивани годинама.Немам проблем са геј заједницом, као што сте лепо објаснили у Вашем коментару , али моју жену више нервира ОРКА и пси луталице због којих свакога дана, пролазећи центром града , доживи озбиљан стрес. Не зато што је „мачка, она права“, него зато што гледа како ОРКИНА деца уједају нашу децу, наше људе, кидишу на колица са нашим бебама… Ето још једног моћног извора страха, манипулације и свакодневног понижења.Списак наметнутих фобија, страхова и траума, које подноси просечан Србин је забрињавајуће дуг.Али су фитиљи све краћи…

Брисање националне културе је (НЕ)културна послједица неолиберализма, тј. екстремне економске деснице

Коментар преузет са НСПМ

Наука о држави (по Слободану Антонићу)

Бранислав Димитријевић

уторак, 12. мај 2009.

Nikola

среда, 13 мај 2009

Gospodine Dimitrijeviću, da li je možda i Naomi Klajn (Klein) ekstremna desničarka?

Postoji jedna sličnost između Bagdada i Beograda – i u jednom i u drugom, poslije dolaska DOSa ili NATOa, ne radi Narodni muzej. U stvari, mislim da je onaj u Bagdadu proradio, ali tek kad su hiljade kulturnih artefakata nestale kao da nikad nisu ni postojale. To Naomi Klajn pominje u svojoj knjizi “Šok doktrina’’, koja se bavi neoliberalnim posljedicama u društvima sa raznih kontinenata. Brisanje nacionalne kulture je (NE)kulturna posljedica neoliberalizma, to jest ekstremne ekonomske desnice koju vi predstavljate u oblasti kulture.

Vrijednosti zajednica nastalih viševjekovnom evolucijom jednostavno nisu neoliberalna šolja čaja, i moraju biti eliminisane. To je u Iraku urađeno sveopštom krađom nacionalnog blaga, a kod nas – kartonskim kutijama namijenjenim za kontejner. To je Vaša (NE)kulturna politika. Jer kritička svijest je istorijska svijest, reče Herbert Markuze (da nije i on ’’ekstremni desničar’’?) i ostade živ, a neoliberalizam ne voli ljude koji razmišljaju svojom glavom.

Neoliberalizam voli zatvorene Narodne muzeje i važne istorijske dokumente na smetlištu (istorije?).

Drugo što valja istaći je što se veliki kulturni dekontaminator poziva na film ’’Invasion of the Body snatchers’’ Abela Ferare, inače poznatog reditelja rimokatoličke vjeroispovjesti i predvodnika njujorškog konzervativnog filmskog talasa. Dimitrijević se poziva na desničarski film da bi dokazao da je Slobodan Antonić – desničar. Pa to je genijalno.

Ali mora se priznati da je najfascinantija stvar ipak ’’reforma’’ Crkve. Ja nisam tako genijalan kao gospodin Dimitrijević pa ne znam kako može da se reformiše vjerovanje da Bog – postoji? Mnogo mi to komplikovano. Možda jede krompiriće? Možda ne jede krompiriće. Možda je Bog – krompirić? Možda je krompirić tijelo Isusovo? Izgleda da to nećemo saznati do sljedećeg visokoumnog teksta sina Dragana, ovaj Dimitrijevića.